Beli mantili
Pančevo: tragedija
zvana ljudski život
Može li makar kao psu
Poštovani,
Pre 4-5 godina grupa građana vam se obratila
zbog tragičnih grešaka lekara u lečenju, ali i zbog strašne nepravde nanete
direktorki Fonda za zdravstvo u Pančevu, Ivanki Barašević, koja je, preko noći,
ni kriva ni dužna uklonjena sa te funkcije. Ne treba nagađati zašto: radila je
svoj posao časno i pošteno i ostala dosledna u tome i kao stručnjak i kao
čovek. Zbog toga je do današnjeg dana na raznim sudovima proganjaju i
maltretiraju.
Ali, ovde vam pišem kao građanin koji na ličnom primeru trpi posledice
katastrofalne zdravstvene politike u Srbiji...
***
Zovem se Zorica
Ristić, imam 57 godina. Moj sin Žarko, rođen 1985. godine, od prve godine
života boluje od farmakorezistentne epilepsije i zbog toga zahteva nadzor 24 sata dnevno.
U vreme
kada ste pisali o farmakomafiji, ja sam morala
da kupujem lekove (keppra, frision i ospolot) koji su me koštali
40 hiljada dinara mesečno, i to punih tri godine bez prekida. To je dospelo i do javnosti
pa su sa VMA odlučili da nam
priteknu u pomoć.
Žarku
je tada promenjena terapija, pa je umalo došlo i do smrti, a napadi
su mu postali svakodnevni.
Prošle godine je jedan od nabrojanih lekova
(keppra), vraćen na listu, može
se dobiti i na recept, a mom obolelom sinu se stanje znatno popravilo.
Ostale lekove i dalje nabavljam
"na crno" i koštaju
me između 10 i 12 hiljada dinara mesečno.
Zbog dugoročnih
troškova i stalnog straha
da ću ostati bez potrebnih lekova,
prodala sam i stan u Pančevu
i kupila trošnu kućicu
u jednom okolnom zaseoku. Morala sam da dignem i
kredit kako bi mi bila uvedena struja.
Ali, nije to suština mojih problema, nego činjenica da više ne mogu voditi
obolelog sina na VMA, jer su procedure za prijem preduge, nehumane i
bespotrebne, a pre svega ponižavajuće za bolesnike. To izgleda ovako: najpre
treba uzeti uput od izabranog lekara, zatim bolnički neurolog daje pristanak,
pa tek onda dolazi na red komisija, gde sa ličnom kartom treba poraniti u 7,30
ujutro, ostaviti upute, doći po njih poslepodne u 14 časova... Meni za tu
avanturu sa teško obolelim sinom treba nekoliko dana, pa i čitava nedelja.
Ja sam u međuvremenu, verovatno od svega što se dešavalo, dobila karcinom i
invalidsku penziju u visini od 12.000 dinara.
Poštovani, svi smo videli kako ova država kupuje ortopedska pomagala
osakaćenom psu lutalici. I to je ljudski i humano. Ali, ako sam iz ličnog
iskustva dobro razumela, u ovoj zemlji je briga za čoveka na poslednjem mestu.
U nadi da ćete imati razumevanja za ovo što pišem i zašto pišem, s
poštovanjem,
Zorica Ristić,
Pančevo