Postdemokratija
Borba
za vlast kao zanimanje
Vickasti teroristi, šarmantni tirani
Pošto je
politika borba za vlast, kako je shvataju ovdašnje
stranke, onda bi naši političari u rubrici "zanimanje" trebalo tako i
da napišu: borba za vlast. Šta radiš? Borim se za vlast. A šta ti je zanimanje? Pa, borba za vlast. Dobro, a šta ti je posao? Pa
to, borba za vlast. Mislim, od čega živiš? Pa od borbe za vlast, piše Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador
Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Beskrupulozna borba
za vlast toliko je ogoljena i očigledna da se ni najperfidniji političari više ne trude da to sakriju.
Naprotiv, prelistavajući priručnik o demokratiji negde su pronašli da je i to zapisano kao
legitimno sredstvo političke aktivnosti i sad kao vrsni poznavaoci demokratske
teorije i prakse počinju da dele lekcije svim nadobudnim, a očigledno neukim,
pristalicama demokratije. Na primedbu da se njihove stranke bore za
golu vlast, kao iz topa će vam odgovoriti: pa šta, partije i postoje zato da se bore
za vlast! I to će vam samouvereno i nadmeno reći čak i lideri stranaka koji bi
morali znati - bolje.
To je samo jedan
očigledan primer neznanja, dokaz degradacije politike u kojoj trenutno dominiraju
kursadžije i priučeni praktikanti, bez obzira na diplome, šaneri, šminkeri i šmekeri, ljudi izrazito skromnog
znanja i poimanja stvarnosti i još skromnijih vizija. A umišljeni i bahati, jer
umeju da govore pred kamerama tečno, bez zamuckivanja i poštapalica, što su uvežbali upornim probama pred
ogledalom. I misle da je to pamet. Da je to politika i da su oni
diplomate, a da je diplomatija veština govora
u kojem niko ne može da te uhvatiti ni za glavu ni za
rep. A to što neprestano ponavljaju prazne
parole i ofucane fraze, zakićene vickastim dovitljivostima sa beogradskog
asfalta, smatraju svojom originalnošću & šarmom. Ne znaju siroti da je diplomatski govor
upakovan u oblande zato da poruke razumeju samo oni kojima su upućene. Kad imaš
šta da kažeš, naravno. Kad nemaš, to je samo gomila nemuštih reči koje ništa ne
znače i koje govore samo o gluposti onih koji ih izgovaraju.
A kad ipak moraju da odgovore direktno na provokaciju i pri tom da nešto i kažu, onda dobijama tvrdnje tipa - političke partije postoje zato da se bore za vlast!
Pogrešno! Površno! Opasno!
Kako
ogaditi politiku
Prosto nije istina da partije postoje zbog toga. One se, dakako, bore za
vlast, ali samo zato što je to najbolji, ako ne i jedini
način, nažalost, da ostvare neke svoje
ciljeve, a vlast nije cilj već samo sredstvo. Dakle, partije postoje zbog mnogo
ozbiljnijih i plemenitijih razloga nego što je borba
za vlast. Partije bi trebalo da imaju viziju društva za budućnost, strateške
ciljeve, dugoročne i kratkoročne planove i programe kako da se te vizije i
ostvare, da bi društvo postalo razvijenije i
pravednije, bogatije, a humanije...
Takve izjave, osim gluposti, ili zahvaljujući njoj, otkrivaju i pravo
stanje stvari, prave namere i domete političke elite. Vlast je jedino što njih
zanima, jedino što razumeju i čime se bave. Kako je osvojiti ili zadržati u
svojim rukama, kako je upotrebiti i iskoristiti, i kako sve to prikazati
građanima kao njihov najbolji interes. Kako ih ubediti da se partije i
političari zapravo žrtvuju zarad njihovog interesa i da treba da veruju njima a
ne svojim očima. U stvaralačkom zanosu njihovih vlašću zaslepljenih telala to
se baš tako ogoljeno i kaže.
Tako na državnoj televiziji, koja se
predstavlja kao "vaše pravo da
znate sve", postoji, na primer, emisija "Oko", koja se reklamira
upravo takvim idiotskim sloganom "verujte našim očima"?! Valjda bi
javni servis građana trebalo da otvara oči svojim gledaocima, da im prikaže
stvarno stanje, da ga sami dobro vide pa da veruju samo svojim očima. U tom zanosu
i političke partije ponekad bivaju iskrene, pa u izbornim kampanjama poručuju
biračima da ukažu poverenje baš njima -
zato što su drugi još gori. Drugim rečima
- znamo mi da mi ne valjamo, ali drugi su tek katastrofa, tako da vam ne
preostaje ništa drugo nego da glasate za nas. I to pali. Dovedeš ljude do
očaja, ukineš ili obesmisliš bilo kakvu alternativu, ogadiš im
svaku politiku, a onda im se tobož poveriš i
tako poručiš da si im ti jedina šansa, jer niko normalan ni ne želi
da se bavi politikom. I, što je
najgore, to je tačno, samo ne kažu da je to
tako zbog njih.
Vlade
na konkursu
Niko normalan ne želi u politiku, jer je zagađena,
smrdljiva baruština, brlog u kojem uživaju samo oni, profesionalni borci za
vlast.
Kada bismo govorili o mugućim popravkama tog stanja, onda bi najpre
trebalo promeniti sistem u kojem je moguće takvo shvatanje i bavljenje
politikom. Sasvim odvojiti zakonodavnu i izvršnu
vlast, tako što bi se partijski ljudi, a time i
političke partije, sasvim isključili iz izvršne
vlasti i bili usmereni da se isključivo kroz parlament bore za svoje programe i
ciljeve, koji će ugrađeni u zakone biti orijentir vladi za njen program. A u
izvršnoj vlasti trebalo bi da rade samo
stručnjaci, profesionalne tehnokrate i birokrate, koji mogu biti i nedeljno
zamenjivani, ako treba, bez ikakvih problema i posledica po funkcionisanje
sistema i države. Takve bi se vlade mogle birati
i konkursom.
Ali, pošto takve popravke znače promenu
sistema, one nisu moguće. Popravke bez promene sistema predstavljaju samo
zakrpe na iznošenom i tesnom odelu, a potrebno je
napraviti novo odelo skrojeno po meri savremenog društva.
Novi sistem koji će objediniti sva najbolja iskustva i rešenja
iz svih do sada primenjivanih u raznim vremenima i društvima.
Radni naslov tog novog sistema, koji bi najviše
trebalo da se oslanja na pozitivna iskustva demokratije, od njenih prapočetaka
do danas, ali i socijalizma iz njegovih najboljih rešenja
u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj
Kini, mogao bi biti demokratski socijalizam ili narodni kapitalizam.
Temelje tog sistema trebalo bi da čine: tržišna
privreda sa slobodnom konkurencijom, uz garanciju i kontrolu države;
neprikosnovenost privatnog vlasništva, ali sa
limitiranim mogućnostima nagomilavanja bogatstva. Potrebno je utvrditi
proporcije u zaradama sa maksimalnim odnosom, recimo 1:10 između najmanjih i
najvećih plata, uz progresivno oporezivanje, ali i poreske olakšice
za donacije u kulturu, zdravstvo, obrazovanje, pa i penzioni fond.
U raspodeli profita svih preduzeća i kompanija, i privatnih i državnih,
moraju učestvovati i svi zaposleni u njima, sa jednim određenim procentom, ali
i nezaposleni i penzioneri sa drugim, svakako nešto
manjim.
Nova
demokratska revolucija
Vlast treba što više
razvlastiti. Političke partije ne bi se borile za izvršnu
vlast, već samo za zakonodavnu, odnosno za parlament koji bi donosio zakone i
propise, kao i program vlade koju bi i
kontrolisao. Vladu
bi birao senat, koji bi i potvrđivao zakone pre nego što stupe na snagu. Parlament bi
bio biran na opštim izborima, uz učešće svih građana, dok bi u senat, koji bi bio neka
vrsta avangardnog kontrolnog tela (savet mudraca), bili birani
najistaknutiji predstavnici svih strukovnih organizacija: naučnici, biznismeni,
umetnici, sportisti, lekari, arhitekte, advokati, novinari, zanatlije,
diplomate, zadrugari i tako redom. Neka se politikom bave ljudi iz ubeđenja, a ne interesa. Neka prave i
političke karijere, ali bez moći. Neka i u izvršnoj
vlasti budu sve sami karijeristi tog tipa, ali bez moći. Istinska moć neka bude
podeljena između građana i elite, parlamenta i senata u kojem sede ljudi koji
su se dokazali u svojoj struci i koji su priznati i uvaženi
od struke i javnosti, koji od toga neće ni hteti ni moći da prave karijere veće
nego što su već ostvarili.
Naravno, da bi se bilo šta od toga
moglo uraditi potreban je novi početak, a za novi početak je potrebno prethodno
raščistiti sa postojećim nepravdama u raspodeli bogatstva i moći. Za tako nešto
je potrebno doneti zakon o poreklu imovine, koji bi važio
jednako za sve građane, a kojim bi bilo utvrđeno šta
sve ko ima i kako je to stekao, da bi se nelegalno i protivzakonito bogatstvo
moglo oporezovati ili oduzeti, a sve legitimno bogatsvo legalizovati i
osloboditi svake sumnje i hipoteke. I staviti pod kontrolu da ne bude
zloupotrebljavano. Samo tako se mogu stvoriti uslovi za ravnopravniju utakmicu
ubuduće, bez neregularne i nezaslužene
prednosti onih koji su se enormno obogatili na
štetu drugih.
Takav novi početak, bila bi zapravo demokratska revolucija.
Ako postdemokratija, ma kako se zvala, ne bude u stanju da je iznedri,
pre ili kasnije dogodiće joj se nedemokratska revolucija. Ona, po već
tradicionalnom iskustvu može biti izvedena odozdo, pobunom obespravljenih i
poniženih masa, ali možda
i odozgo, od najsvesnijih ili najmudrijih slojeva finansijske oligarhije.
Takvo, potpuno novo istorijsko iskustvo nagoveštava
inicijativa Bila Gejtsa, koju je već prihvatilo više
američkih milijardera, koji su odlučili da polovinu sopstvenog bogatstva
poklone najsiromašnijima.
To bi takođe mogao biti nekakav novi početak, mada bi odricanje od
desetak milijardi dolara mogla biti perfidna igra u nastojanju da se sačuva
onih drugih deset milijardi i postojeći red stvari. Ali, vredi i o tome razmisliti.