Tabloid istražuje

Boris Tadić u hrvatskim igrokazima "Jadovno protiv Jasenovca", "Nezavisnost protiv državnosti" i drugima

 

Šepurenje istorijskog štetočine

 

Usluga koju je srpski predsednik učinio Hrvatima samo u nekim "iracionalnim" slučajevima, koji se mogu smatrati najgrubljim državničkim i diplomatskim kiksevima - neizmeriva je. Hrvati bi se koliko sutra odrekli one polovine Srbije koju su zaposeli hrvatski tajkuni u zamenu za ono što su od Tadića dobili besplatno i što im je doneto na noge. A trebalo je samo da ništa ne radi i ništa ne govori. Koliki bi to korak za Srbiju bio

 

Ana Borković

 

Onog trenutka kad su Hrvatska i Srbija (SRJ) jedna drugoj i službeno priznale da postoje (Sporazumom o normalizaciji odnosa od 23. avgusta 1996, ratifikovanim dva meseca kasnije) i uspostavljanjem diplomatskih odnosa 9. septembra 1996. godine, ništa više nije bilo kao pre.

Od tada pa nadalje nijedan uzajamni gest ili poruka nisu sadržavali ništa prisnije od hladne birokratske terminologije i diplomatske zajedljivosti ili bezličnosti. Povremeni izlivi nežnosti između predsednika Tadića, s jedne, i Mesića i Josipovića s druge strane, nisu ništa menjali u meritumu srpsko-hrvatskih odnosa, tačnije u svakovrsnom položaju srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj. Tačnije, promena na tom planu je bilo, i to mnogo, ali ne zahvaljujući autoritetu i angažmanu srpske države i njenih "dužnosnika" nego Evropske unije, koja je elegantno koristila bezgraničnu i bezuslovnu hrvatsku servilnost u procesu pristupanja Uniji i sistem(at)ski je prisiljavala da svoje pokatkad neverovatno rigidno, čak i logički besmisleno specifično zakonodavstvo, usmereno na marginalizaciju svakog unutrašnjeg "srpskog pitanja", uklopi u koliko-toliko prihvatljive demokratske i pravno prihvatljive vode.

Daleko od svake javne intimizacije, na kojoj je insistirao srpski predsednik, Tadićevu eru hrvatska država je iskoristila za promovisanje vrlo preciznih, čvrstih i nezaobilaznih diplomatskih pravila, koja su za posledicu bez izuzetka imala čvrste presedane, od kojih nijedan nije bio u korist države Srbije. Jedan od tih, na tadićevskoj diplomatiji utemeljenih a na naknadnoj srpskoj gluposti zakovanih postulata, mogao bi se sažeti u sledeći aksiom, kojeg se Hrvati drže kao svetog pisma: Hrvatska i Srbija su veoma, veoma slične (obe vole Hrvatsku), imaju gotovo istovetan pogled na potrebu i mogućnost međusobne ekonomske saradnje, pa će obe strane nastojati da na svaki način - eliminišu srpski i afirmišu hrvatski kapital. Tako danas hrvatski biznismeni drže gotovo pola Srbije, protivno Ustavu čak kupuju i zemlju kao stranci, a u njihovim rukama su i mnogi strateški privredni i prirodni resursi. Preko granice, u Hrvatskoj, podrazumeva se, a i naglašava se, da se slučajno ne previdi, da je srpski kapital negde u procepu između nepoželjnog i zabranjenog. U svakom slučaju, najbolje je da se uopšte i ne pominje. Upravo u Tadićevoj eri odstupanje od ovog novouspostavljenog principa dovodi do zategnutih odnosa i do preispitivanja srpske hegemonističke politike na Balkanu. Drugim rečima, drugačije više uopšte ne dolazi u obzir, ukoliko se žele dobrosusedski odnosi i mir u regionu. Tako je predsedniku Tadiću na nejaka pleća svaljena velika odgovornost, ali se ispostavilo da je spreman da je nosi.

 

Tendenciozno praznovanje

 

S obzirom da se pokazalo da u ovako praktičnim ljudskim delatnostima s Tadićem nemaju nikakvih problema, da je uspeh zagarantovan, Hrvati su se potrudili da ga animiraju da učini nešto i na mnogo osetljivijem, emotivno-istorijskom i simboličkom planu, za šta je on, kao uvaženi psiholog, svakako podoban medij. Ispostavilo se, naime, da je za ono za šta su drugim, do juče zakrvljenim državama, i pod teškim istorijskim hipotekama, potrebne decenije, a neretko i ceo vek, srpskom predsedniku dovoljno nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja ili emotivnog naboja. Hrvati su na taj svoj uspeh kod Tadića veoma ponosni i ne mogu da se načude gde je dosad bio. Za ilustraciju ovog ključnog faktora u srpsko-hrvatskim odnosima, koji spada u delimično iracionalne, kakav je dobrim delom i celokupan srpsko-hrvatski klinč, mogu poslužiti dva srpsko-hrvatska sindroma: hrvatski državni praznici i menjanje simbolike Jasenovca!

Poznato je da izbor i karakter državnih praznika na svojevrstan način govori o karakteru društva, kolektivnom pogledu na svet i drugim simptomima značajnim za kliničku sliku države. U hrvatskom slučaju, stvar je više nego specifična: od 12 državnih praznika, šest spada u verske, dva u međunarodne (Nova godina i Prvi maj), a preostala četiri su direktno određena (kontra)srpskim faktorom.

Dan antifašističke borbe (22. jun) je smišljen kao negacija dotadašnjeg Dana ustanka naroda Hrvatske (27. jul). Za razliku od ovog "ustaničkog", koji je začet u ličkom Srbu i koji je apostrofirao antifašizam "Srba", ovaj najnoviji akcenat prebacuje na sisačke partizane, Hrvate, koji su se mesec dana pre onih u Srbu, kao "prva antihitlerovska postrojba u tadašnjoj okupiranoj Europi", odmetnuli u šume. Među njima je bio i kasniji Tuđmanov general Janko Bobetko.

Tri dana kasnije, 25. juna, Hrvati slave Dan državnosti, kojim se obeležava dan kada je 1991. Hrvatski sabor doneo Ustavnu odluku o samostalnosti i suverenosti Republike Hrvatske, proglašavajući Republiku Hrvatsku samostalnom i nezavisnom državom. Formalna nezavisnost usledila je, međutim, tri meseca kasnije.

Petog avgusta, Hrvati slave Dan pobede i domovinske zahvalnosti (i Dan hrvatskih branitelja), kao spomen na "pobedu u Domovinskom ratu", na dan kad je 1995. Hrvatska vojska "oslobodila okupirani grad Knin u vojno-redarstvenoj operaciji Oluja". Tom operacijom je u hrvatski ustavno-pravni poredak "vraćena cela okupirana teritorija, osim istočne Slavonije".

Konačno, 8. oktobra Hrvati slave Dan neovisnosti, kojim se obeležava dan kad je 1991. godine Hrvatski sabor doneo Odluku o raskidu državnopravnih veza sa ostalim republikama i pokrajinama SFRJ... kada je Hrvatska i međunarodno-pravno stekla samostalnost i nezavisnost (pošto je na odluku od 25. juna bio stavljen tromesečni međunarodni moratorijum)... Zbog napada aviona JNA na centar Zagreba, kaže se u objašnjenju ovog praznika, ova istorijska odluka tadašnjih triju saborskih veća doneta je u podrumu Inine zgrade u Šubićevoj ulici u Zagrebu.

 

Neselektivno švrljanje

 

Jasno je, kako je već potcrtano, i kako je usađeno duboko u svest hrvatskih građana, da su sva četiri praznika refleks na "srpske odmazde" prema hrvatskoj državi i narodu. Za Hrvate je takvo nešto ponižavajuće i reći, ali se podrazumeva, kao što posle dana dolazi noć. U formi prigodne ilustracije može se navesti jedan "posredan" slučaj: nabrajajući dolazeće državne praznike zemalja sa kojima Hrvatska ima diplomatske odnose, hrvatski magazin Diplomat, namenjen pre svega tamošnjem diplomatskom koru, već prvom prilikom je crnogorski Dan nezavisnosti, 21. maj (povodom referenduma o nezavisnosti iz 2006) krstio u Dan nezavisnosti od Srbije!    

U kontekstu započete priče, a sa izrazitim diplomatsko-istorijskim podtekstom, Hrvatima, naravno, nije bilo dovoljno da ovako odabrane praznike do mile volje eksploatišu u dnevno-političke svrhe, za rangiranje i sortiranje etničkih grupa prema kriterijima iz ovih praznika (čitaj: stavljanje Srba tamo gde im je mesto), nego im je bilo neophodno i da "istorijsku savest" države Srbije privoli da se stalno klanja "žrtvama svojih zločina", iz čega slede i njene druge moralne i istorijske obaveze prema Hrvatima i Hrvatskoj. Za početak, niti autohtoni Srbi iz Hrvatske, niti diplomatski predstavnici Srbije u Hrvatskoj, nisu se odazivali na sistematske i uporne zvanične pozive (od lokalnih do najviših državnih organa) prisustvuju izrazito brojnim komemorativnim i evokativnim manifestacijama povodom svih pomenutih i drugih mnogobrojnih državnih i manje formalnih praznika kojima se veliča hrvatska žrtva i Srbija kao agresor i ubica. Predstavnicima lokalnih Srba to i nije bio problem da čine, sve dok u njihovo ime nisu poklekli srpski diplomati i gostujući funkcioneri. Naime, pred svaki od takvih praznika diplomatski predstavnici Srbije bili su u haosu, i tražili instrukcije iz zemlje, kako da reaguju na pozive da službeno prisustvuju službenom, svečanom takoreći blaćenju i osuđivanju Srbije za sve zločine u ovom delu sveta. Dolaskom Tadića na mesto predsednika Srbije i njegovim neselektivnim učestalim posetama različitim lokalitetima po Hrvatskoj, iz nadležnih srpskih institucija su počele da stižu poruke: Ponašajte se u skladu sa situacijom!? (u prevodu: Prilagodite se okolnostima; Ako ne možete protiv njih, onda im se pridružite; Pristanite, pristaćete kad-tad!; Pridružite im se, ali budite uzdržani!, i sl). Tako su srpski predstavnici, što koincidira sa dolaskom Tadića na presto, počeli da zauzimaju mesta u prvim redovima na igrokazima sa temom "srpski zločini nad Hrvatima".

 

Da li je čuo

 

Ovakvo relativno brzo leganje na rudu shvaćeno je u Hrvatskoj ne samo kao moralna nego i kao formalna diplomatska pobeda, posle koje je izuzetno uspešna i neometana ekonomska agresija na Srbiju bila, sa obe strane, tretirana kao hrabro izvojevana naplata istorijskog duga. Iako za to nije zaslužan, jer je epilog njegove infantilnosti i povodljivosti, Borisu Tadiću se danas pripisuju sve zasluge za ovaj segment još jedne hrvatske pobede nad zlom. 

Možda još veću Tadićevu zaslugu, pogotovo u spektru onih "iracionalnih", "nadležni" Hrvati vide u "razvodnjavanju", distribuiranju do juče izuzetno snažne simbolike koncentracionog logora Jasenovac, najveće istorijske simboličke hipoteke u sveukupnoj istoriji odnosa Srba i Hrvata. Radi se o tome da Tadić, iako je švrljao Hrvatskom uzduž i popreko, nijednom za svog vakta nije posetio memorijalni centar Jasenovac (povodom godišnjice proboja logoraša u Jasenovcu, u aprilu 2010. poslao je poruku iz bivšeg logora Donja Gradina kod Kozarske Dubice u Republici Srpskoj).

Međutim, za uzvrat, Tadić je, proteklog juna, uradio nešto što u sličnim istorijskim kontekstima i rasporedima simbola nipošto ne bi smeo da uradi, barem ne kao predsednik države Srbije, posetio je jedan drugi koncentracioni logor - Jadovno - nakon što je javnost dve prethodne godine obaveštavana kako je tamo stradala rodbina njegove majke Nevenke, čije su posete takođe uredno notirane. (Usput je napravio i drugi objektivan skandal, jer je Jadovno posetio u vreme obeležavanja Dana državnosti, kojemu nije prisustvovao). Ovde treba reći da je u hrvatskom Ministarstvu vanjskih poslova i europskih integracija, kao indikativna, zabeležena činjenica da je Tadić, kao predsednik države, 10. jula 2006. godine u Smiljanu kod Gospića prisustvovao obeležavanju 150. godišnjice rođenja Nikole Tesle, ali da ni na koji način, ni u jednoj prilici, nije pokazao ne samo interesovanje nego da uopšte zna (ako je uopšte i čuo za reč Jadovno) da se Jadovno nalazi tu - pored Gospića. Pet godina kasnije Tadić odlazi na Jadovno i po cenu međunarodnog skandala. A šta mu je Jadovno skrivilo?

 

Bio bi to veliki korak za Srbiju

 

Iako se nalazi na padinama Velebita, dvadesetak kilometara od Gospića, ovo, jedno od najvećih srpskih stratišta, u Katalogu nepokretnih kulturnih dobara iz ratnih perioda, koja se ne nalaze na teritoriji Republike Srbije, Sektor za boračko-invalidsku zaštitu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike bio je svojevremeno smestio na teritoriju - Bosne i Hercegovine. Logor Jadovno formiran je neposredno po proglašenju NDH 10. aprila 1941. godine. U suštini je, zajedno sa logorom Slano na ostrvu Pagu, bio jedno od "isturenih odeljenja" koncentraciono-sabirnog logora u Gospiću, a jedini mu je zadatak bilo masovno fizičko uništavanje Srba, Jevreja, Cigana i drugog nehrvatskog stanovništva. Funkcionisao je onoliko dugo koliko ga je "opsluživala" gospićka "centrala", od početka maja do kraja avgusta 1941, kada glavnu ulogu u masovnom uništavanju ljudi preuzima novoformirani koncentracioni logor Jasenovac.

 Detalji o logoru Jadovno (vidi okvir) navedeni su da bi se objasnilo da u posetu ovom bivšem logoru, u morbidnoj senci Jasenovca, Tadić nije trebalo da dolazi "zbog mame" ili "zbog svoje rodbine", nego zbog logora i njegovih žrtava. Osim toga, s obzirom da je sticajem neprijatnih okolnosti predsednik države koja je svojom istorijom i krvlju uključena u ceo "slučaj", nije smeo da dođe pre nego što poseti ključni simbol zločina - Jasenovac. Tim činom je, a to je neko morao i da mu kaže (možda njegov vrli savetnik Mlađan Đorđević koji po Hrvatskoj župane oslovljava sa župniče), bahato stao na stranu onih koji su upregli čak i cele društvene slojeve i njihove elite da "Jasenovac" relativizuju i spuste na nivo - incidenta sa nekoliko smrtnih ishoda. Ako predsednik Srbije ne misli da je Jasenovac najveći simbol stradanja Srba u Hrvatskoj, onda valjda zaista i nije!

A da nije, upinju se iz petnih žila da dokažu mnogi Tadićevi istomišljenici. I oni koji su memorijalni kompleks Jasenovac preuredili, aranžirali i "sofisticirali" tako kao da se radilo o lokaciji na kojoj je bilo nekih neprijatnosti, bez ijednog od bezbroja (sakrivenih materijalnih) dokaza da se radilo o jednom od najmonstruoznijih stratišta u tadašnjoj Evropi! I oni koji dokazuju da su čak i Jevreji dobrovoljno odlazili u Jasenovac na radnu relaksaciju i bili zahvalni upravi što im je to omogućila! I oni koji su veoma blizu dokaza da je više stradalih od partizanske zločinačke ruke na Blajburgu, nego od ustaške u Jasenovcu! I onih koji su uspevali da iz hrvatskog državnog proračuna obezbede više novca za komemoraciju žrtvama Blajburga nego žrtvama Jasenovca! I oni koji se kao mala deca raduju što je Muzej žrtava genocida iz Beograda-Kragujevca uspeo da dokumentuje manje od 100.000, umesto decenijama pominjanih 700.000 žrtava Jasenovca! Svi se oni redaju sa svojim istorijskim snoviđenjima oko jasenovačkih žrtava, da bi im predsednik Srbije olakšao stvar porukom da to možda i nije vredno truda.

Usluga koju je Boris Tadić učinio Hrvatima samo u ovim "iracionalnim" slučajevima - neizmeriva je. Hrvati bi se koliko sutra odrekli one polovine Srbije koju su zaposeli hrvatski tajkuni u zamenu za ono što su od Tadića dobili besplatno i što im je doneto na noge. A trebalo je samo da ništa ne radi i ništa ne govori. Koliki bi to korak za Srbiju bio. 

 

 

 

 

Tužno stratište

 

Sam logor Jadovno je, zapravo, bio uglavnom sabirno mesto površine oko 1250 kvadratnih metara, središte relativno širokog područja prečnika 10 do 15 kilometara, sa oko 30 jama. Bio je ograđen bodljikavom žicom visokom četiri metra, a oko nje je bila postavljena straža u dubini od jednog kilometra. U logoru nije bilo nikakvog objekta ili uređaja, jer nije bio predviđen dugotrajniji boravak logoraša. Iz logora su, naime, odmah po prispeću, zatočenici odvođeni do jama u koje su ustaše bacale zatočenike - žive, preklane ili na drugi način ubijane nad samom jamom.

Prema iskazima zatočenika koji su uspeli da pobegnu iz gospićkog logora, svaki dan su prema Velebitu, odnosno Jadovnu, iz gospićke kaznione odvođena po dva transporta zatočenika. U transportima je bilo po nekoliko stotina ljudi. Oni su najčešće vezivani dva po dva žicom, a zatim su spojeni jednim lancem po sredini povorke. Prema svedočenjima, ustaški pratioci su se svako veče vraćali nazad u kaznionu noseći sa sobom one spojne lance, koje su sutradan upotrebljavali za sledeći transport.

O broju žrtava stratišta na Jadovnu postoji više procena, a bazirane su na izjavama logoraša i ustaškim izvorima. Procene broja žrtava kretale su se od 1794 do 120.000. Srpski izvori najčešće govore i dokumentuju 72.000 žrtava Jadovna, među kojima su najbrojniji bili Srbi. U svom kapitalnom delu "Jadovno" dr Đuro Zatezalo dokumentuje da su u Jadovno dopremljena 42.264 lica. Od tog broja među pobijenima je 38.110 Srba i 1998. Jevreja, dok ostale žrtve otpadaju na pripadnike drugih naroda. Među žrtvama je bilo 75 posto seljaka i deset posto dece mlađe od 15 godina.

Jedna od najvećih, a moguće i najveća, jama u okviru stratišta Jadovno jeste tzv. Šaranova jama, geografski najbliža selu Jadovno, odnosno Gospiću. Od bivšeg centralnog logora Jadovno udaljena je oko šest kilometara. Do nje od sela Jadovno vodi uski šumski, makadamski put kojim saobraćaju kamioni za prevoz šumske građe, bez mogućnosti preticanja. Detaljno je forenzički i speleološki istražena neposredno pred rat 1990. godine (široka od 1,5 do četiri metra, doboka 52 metra). Prema prosečnoj gustini kostura u istraženom delu, procenjeno je da je u njoj smrt našlo oko 12.000 ljudi. Posle rata, iz bezbednosnih razloga, oko Šaranove jame podignut je zaštitni kameni zid, na koji su i oko kojeg su vremenom, u periodu od 1961. do 1983, bile postavljene četiri spomen-ploče. Jedna od njih je posvećena i 49-orici pravoslavnih sveštenika i dvojici vladika koji su ubijeni upravo nad tom jamom i bačeni u nju (u ostalim jamama Jadovna ubijen je još 21 pravoslavni sveštenik). Početkom rata 1991. godine sve ploče su skinute i izgubio im se svaki trag.

Nedaleko od te, Šaranove jame, neposredno uz pomenuti makadamski put, nalaze se ostaci glavnog i jedinog spomen-obeležja na celokupnom stratištu Jadovno. Radi se o stilizovanom, isprekidanom zidu, različite visine, sa poligonalnim tlocrtom prečnika petnaestak metara. Sa unutrašnjih strana zida vidljive su površine na kojima je, po zamisli autora spomen-obeležja, trebalo postaviti različite ploče sa generalijama logora, brojem logoraša, brojem ubijenih i njihovim geografskim i nacionalnim poreklom. Približno na sredini ovog poligona nalazi se oštećeni, najverovatnije minirani postament spomenika koji je srušen i nestao 1991. godine. Ceo kompleks je zapušten i zarastao u šiblje i korov.

Spomen-obeležje Jadovno ne nalazi se danas niti na aktuelnoj Listi zaštićenih kulturnih dobara Ministarstva kulture Hrvatske, niti na tzv. Listi preventivno zaštićenih dobara istog Ministarstva.