Razaranje
Kako je u Lepenskom viru otvoren novi muzej,
uprkos Tatjani Cvjetičanin (2)
Lepenski vir, skoro nov, malo prešao
Zašto se
čekalo 40 godina da se napokon trajno zaštite ostaci Lepenskog vira. - Ko je
Lepenski vir proglasio za pokretno kulturno dobro jer je lokalitet preseljen. -
Ko je želeo da doživotno radi novu muzejsku postavku na
lokalitetu. - Šta je zapravo sa originalnog mesta uopšte preseljeno na novo mesto. - Gde su završile hiljade pronađenih predmeta. - Šta su 40 godina radili "relevantni" stručnjaci
Narodnog muzeja. - Šta zapravo stoji iza fame o izradi
replika skulptura. - Ko proizvodi replike lepenaca u Nemačkoj
Stanislav Živkov
Preseljeni ostaci
"prezentiranog" arheološkog nalazišta Lepenski vir verovatno bi još
nekoliko decenija čamili ispod sklepane šupe, jer Narodni muzej, ustanova u
čijoj je nadležnosti
lokalitet, naprosto nije preduzimao ništa kako bi se lokalitet
napokon trajno zaštitio,
a ovakvo stanje je sigurno svima najviše odgovaralo jer je
najlepše
i najlakše
bilo prepustiti svoju brigu drugome. Ipak, stvari su se drastično promenile
2005. godine, kada je započeta izrada projekta trajne zaštitne konstrukcije nad
lokalitetom i kompletnog uređenja njegove jako zapuštene okoline u kojoj su se
nalazili betonski temelji radničkih baraka i ostaci betonjerke.
Ovaj ambiciozno
zamišljeni projekat započet je u krilu Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture, ali su sredstva za njegovu realizaciju dobijena iz
Nacionalnog investicionog plana, kod kojeg je aplicirala Skupština
opštine
Majdanpek, čime je doslovce oteta zlatna koka Republičkom zavodu. Da je kojim
nesretnim slučajem realizacija išla preko njega, sigurno bi više decenija arčio
pare na dnevnice, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele
krastavce, ptičje mleko itd. Pošto je neradnicima u Zavodu jako smetalo da neko
nešto uopšte radi, već u samom Zavodu pokušana je blokada i to tako da je
tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus čitave dve godine,
dakle sve do svoje smene, uporno odbijao da potpiše već izrađeni projekat.
Naime, to je bio period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004),
a Miladin Lukić šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za
zaštitu spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u
direktorovanju Vere Pavlović-Lončarski.
Čuvajući cipelice
U to vreme, baš kao i
sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim
afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj
"velikoj loži"
Republičkog zavoda.
Tako je Marko Omčikus
odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo
desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parka
Đerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da takvi projekti treba da
se rade u privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje
konzervatorske uslove. A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga"
naprasno postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka Republičkog zavoda Gordana
Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala je zavodsku
"veliku ložu"
neradnika, ali je zato nova velika loža proradila u
Ministarstvu kulture, na čelu sa "velikim majstorom" Miladinom
Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni. Na primer, pisao je (2006) da
Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti
Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno
kulturno dobro, jer je - dislociran. Čitajući to pismo, u dva
ministarstva su se krstili i levom i desnom. A možda je samo nekom privatnom
birou trebalo posla? Kasnije bi verovatno i novine imale pune ruke posla...
Ipak, kada je trebalo raspisati tender, Gordanu Marković su u računovodstvu
Zavoda ubedili da je to previše komplikovan posao za
Zavod, pošto je zavodsko računovodstvo prvenstveno preokupirano friziranjem i
štimovanjem finansijske dokumentacije za brojne terene i tezge kako radnika
Zavoda, tako još
više
raznoraznih spoljnih saradnika.
Uglavnom, projekat je
napokon počeo da se realizuje, pri čemu je nova direktorka Republičkog zavoda Vera
Pavlović Lončarski, zbog svoje najave da je dovedena da zaustavlja nepoželjne
radove, naprosto zaobiđena, ali je zato Miladin Lukić svim silama započeo da
rovari po odborima za visokogradnju i niskogradnju pri Nacionalnom
investicionom planu sa svojom morbidnom teorijom o navodnoj pokretnosti Lepenskog
vira. Izgradnja novog muzeja na lokalitetu Lepenski vir, kao i
konzervacija i prezentacija ostataka arheološkog nalazišta,
uspešno je realizovana tokom protekle dve godine prema projektu eminentnih
stručnjaka Marije Jovin i Siniše Temerinskog, ali uz svesrdno
odmaganje Narodnog muzeja, bolje rečeno njegove direktorke Tatjane
Cvjetičanin, kojoj je daleko važnije bilo da slučajno ne
uprlja svoje živopisne
haljinice i cipelice posećujući radilište, nego da se aktivno uključi u
realizaciju projekta. Trebala je velika smionost da se tehnički veoma zahtevan
projekat gradnje zaštitne konstrukcije realizuje gradnjom iznad sklepane šupe
sagrađene iznad jadnih ostataka arheološkog nalazišta,
ali je taj posao uspešno izveden te je tek tada demontirano ruglo
privremene natrule i veoma rizične nadstrešnice, sačinjene od salonita na
crvotočnim drvenim stubovima. Taj "privremeni" krov, postavljen ovdje
još
1969. godine, više je odbijao nego privlačio posetioce, a kustosi tadašnjeg
"muzeja" su ih, čak, upozoravali da čuvaju glave, budući da je krov
bio suviše nizak. Nije bila retkost da gosti tada zarade
i po koju čvorugu.
Kad
se umešao
Larus
Tako je ovaj poduhvat u minule dve godine izveden u vrlo teškim i specifičnim
uslovima, ali besprekorno. Konzorcijum izvođača predvodila je Projektomontaža iz Beograda, a u poduhvat
su bila uključena i beogradska preduzeća Krajina-inženjering, Elkoms i Polimers.
Veliki znalački doprinos dali su i Amiga iz Kraljeva i Tončev-gradnja
iz Surdulice, a sve su to stručno nadzirali stručnjaci Građevinskog fakulteta
iz Beograda. U projektovanju pojedinih elemenata sudelovalo je i više od
dvadeset stručnjaka svih profila, a statički proračun impresivne čelične
konstrukcije koja nosi krov i zidove od leksana izradilo je preduzeće BMC iz
Beograda. Sama konstrukcija je dobila ovaj oblik iz želje da se Lepenski vir predstavi u što otvorenijem prostoru, što je bio
slučaj sa originalnim prvobitnim naseljem, koje je bilo uz vodu, u slobodnom
prostoru i u najtešnjem sadejstvu sa prirodom i okolinom. Tu je bio i pogled na
čuvenu stenu Treskavac koja je imala i religiozni i kultni značaj, a celo
naselje bilo je orijentisano prema toj steni, prema otvorenom, prema reci.
Ideja je bila da se omogući što bolji pristup i pogled posetiocima, ali i
mogućnost za predavanja deci, koja su najbrojniji gosti, kako bi Lepenski vir
postao svojevrsna škola praistorije.
Tek kada je natrula šupa
demontirana, nakon njenog uklanjanja ukazali su se preseljeni ostaci iskasapljenog
arheološkog lokaliteta, odnosno ono što su odabrali Milka i Milorad Medić, zapravo samo
gornji sloj grumenja podova kuća debljine 5-6 cm zalivenih u betonske ploče,
bez ijedne skulpture ili replike, sa gomilama sanduka prepunih fragmenata koji prilikom
preseljenja naprosto nisu mogli da budu vraćeni na svoje mesto, jer se u
topografskom snimku doživotnog studenta
arhitekture Đorđa Mitrovića alias Đoke Larusa naprosto za njih
nije moglo pronaći mesto!
Tako je podove kuća, bolje rečeno serije grumenja prenetih zembiljima,
debljine 5-6 cm zalivene u betonske ploče, najpre trebalo osloboditi
decenijskih naslaga lesne prašine
i dobro ih oprati, kako bi se ispod debelih naslaga štroke došlo do sloja crvene, kamene drobine od
koje su bili napravljeni i tek onda pristupiti opsežnim radovima na konzervaciji, rekonstrukciji i prezentaciji ostataka kuća
prema dokumentaciji onih objekata ili njihovih delova koji nisu postavljeni na
novu poziciju, sanaciji oštećenja koja je prouzrovao prodor vlage kroz privremeni
pokrivač i prikazivanje slojeva terena na obodnim zidovima nalazišta. Iz depoa
Narodnog muzeja u Beogradu trebalo je biti vraćeno sve što je, iz bezbednosnih
razloga, pre 40 godina, tamo odneto. I sve je trebalo da bude ne kako je bilo u
vreme otkrića, već u vreme nakon kasapljenja lokaliteta čiji su stariji slojevi
ostali pod vodom. Pod novi, ovaj put trajni krov, trebalo je postaviti sav važan arheološki
materijal s nalazišta, bukvalno hiljade
pronađenih predmeta, uključujući desetine monumentalnih kamenih jajolikih
skulptura lepenskih praljudi, što je sve decenijama čamilo u lagumima Narodnog
muzeja. Osim čišćenja i rekonzervacije jadnih ostataka praistorijskih kuća, u
muzeju na lokalitetu trebalo je da budu konzervirane i postavljene i one kuće
čiji su delovi četiri decenije bili smešteni u sanducima. Najznačajnije je bilo
ponovno postavljanje skulptura i žrtvenika
na mesta u okviru staništa, gde su i nađene
i bile deo arhitekture kuća.
Tatjanina
umetnička pijaca
Ipak i ova faza realizacije projekta je kasnila i to pre svega zbog
opstrukcije direktorke Narodnog muzeja u Beogradu Tatjane Cvjetičanin, koja je
našla za shodno da minira realizaciju projekta štiteći navodna autorska prava
na izradi replika skulptura iz Lepenskog vira i tražeći odlaganje otvaranja muzeja do trenutka kada bude završena kompletna
postavka arheološkog lokaliteta zaboravljajući pri tome da Narodni muzej po
zakonu uopšte nije nadležan za prezentaciju nepokretnih kulturnih dobara, već samo pokretnih, a sav
materijal koji je 40 godina čamio u muzejskim lagumima je zapravo deo
nepokretnog kulturnog dobra izuzetnog značaja! O tome da je Muzej do sada imao
interesa da se radovi otegnu najbolje svedoči i činjenica da je tamo godišnje
doskora prolazilo preko 30.000 posetilaca neevidentiranih preko fiskalne kase,
čime se pokazalo da su sklepana šupa
i lokalitet gotovo nevidljiv ispod salonitnog, izdašan skoro 40 godina, bila odličan izvor prihoda za vešte. Tako je
Cvjetičaninova čak javno izjavljivala da će za publiku lokalitet biti otvoren
tek kad bude završena kompletna postavka, dakle na sveti nikad! Dalje je rečeno
da su skulpture sa Lepenskog vira izuzetna kulturna dobra i deo zbirke Narodnog
muzeja, pa shodno zakonu isključivo muzej brine o izradi kopija, što otvara
čitav niz drugih pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor.
Iako je poznato da je tokom 40 godina u Narodnom muzeju urađen ogroman broj
replika skulptura, Tatjana Cvjetičanin je javno izjavila da se sada nove
replike moraju raditi u novom otpornijem materijalu, jer kopije ne samo da
moraju da odgovaraju originalu, već i tamošnjoj klimi, pa za odlivke nije
korišćen gips već jedan novi materijal. Takođe, shodno zakonu, kalup
ostaje u Narodnom muzeju, što sprečava eventualne zloupotrebe. Kako se radi o
izuzetnim nalazima, Narodni muzej mora da ima punu kontrolu nad njihovim
korišćenjem. U tom kontestu, Narodni muzej ne dozvoljava 3D snimanje skulptura,
jer je na osnovu takvog snimka moguće izrađivati kopije, a muzej je zadužen da
štiti skulpture od mogućeg umnožavanja. Po mišljenju Tatjane Cvjetičanin, tek
kada svi zanatski radovi na Lepenskom viru budu završeni na red dolazi postavka koju će raditi svi relevantni
stručnjaci koji se bave tim periodom i prostorom - Narodni muzej, arheolozi
Filozofskog fakulteta, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a
učestvovaće i Republički zavod za zaštitu prirode, Nacionalni park Đerdap, što u prevodu znači još nekoliko decenija razvlačenja, komisijskog rada
"velikih loža", dnevnica, piva, ćevapa,
honorara itd. Ako se Tatjana Cvjetičanin već toliko brine za kopije pa ih
uskraćuje Lepenskom viru, postavlja se pitanje zbog kojih je razloga muzeju u
Kladovu omogućila izlaganje kopija skulptura. Tatjana Cvjetičanin je veliki
problem napravila Narodnom muzeju i pitanje je čiju to visoku zaštitu uživa i čime ju je zaslužila. Da li je zaista moguće uskraćivanjem obrazovanja velikom broju mladih,
bacanjem novca, blokadom rada muzeja zaslužiti takvu zaštitu. Treba
Muzeju uskratiti plate i zaposleni će odmah tražiti njenu smenu. Ovako
je svima lepo. Tatjani Cvjetičanin posebno. Izgleda da je Tatjana Cvjetičanin,
poučena izvanredno organizovanim depoom Kunstransa u Pančevačkom ritu,
imala u vidu scenario po kome Tatjana Cvjetičanin sada vodi brigu o sudbini
kopija, a očito i o razlici u ceni između gipsanih i kopija od
specijalnog materijala. Gospođa direktorka očigledno ne zna o čemu priča a još
manje zna da se gipsani odlivi mogu impregnirati radi zaštite, a pitanje je od
čega ih uopšte treba štititi ako će se nalaziti u zatvorenom prostoru sa
kontrolisanom klimom. Ko će znati da nisu podmetnuti i naplaćeni našminkani
stari odlivci? Narodni muzej nema nikakva autorska prava nad nalazima, jer su
autori lepenaca umrli pre par milenijuma, a pošto su predmeti već naučno
objavljeni, postali su public domain a direktorka bi htela da još i
zaradi!
Po svemu sudeći idealan
scenario izrade kopija bi podrazumevao sledeće: Narodni muzej će dozvoliti da
se urade replike skulptura, samo treba da se ispune sledeći uslovi: 1) replike
može
da pravi samo jedna firma (napr Arttrans), a sa njom će Narodni muzej
sklopiti ugovor direktnom pogodbom, 2) projekat će raditi projektant kog
direktno izabere i ugovori Narodni muzej, 3) administriranje projekta će raditi
firma sa kojom će Narodni muzej sklopiti direktnu pogodbu, 4) bivši
pomoćnik ministra Miladin Lukić će dopisom potvrditi da cena projektovanja i
administriranja nije visoka, 5) Narodni muzej će formirati visoki odbor za
izradu replika, 6) Niko neće moći da vidi originale, koji će se čuvati u
posebnom depou koji će izgraditi Arttrans, 7) tajni aneks: Arttransu
će biti date dve originalne lepenske skulpture, Adam i Praroditeljka,
kao garancija da će mu sve biti plaćeno, za slučaj da neke novine saznaju cene
direktnih pogodbi i da dobra zamisao krene po zlu, pošto se na apele 216
intelektualaca i njihovih automehaničara ne može čovek osloniti. O tome
da se neki tajni scenario u nekom trenutku zaista i dogodio najbolje svedoči
činjenica da su izvori Tabloida ustanovili da se replike skulptura sasvim
legalno proizvode i prodaju u Nemačkoj i to preko firme Sacada, a
distribucija se vrši preko - interneta. Klikajući
na link http://www.sacada-online.de/product_info.php?products_id=308 vidi se da
se replike prodaju po 120 eura. Na ovaj način je velikom broju ljubitelja
umetnosti koji nisu blagovremeno uspeli da nabave kopije skulptura iz Lepenskog
vira, koje su se svojevremeno prodavale u knjižari u Knez Mihajlovoj ulici uz blagoslov Narodnog muzeja, sada omogućeno da
dođu do njih, i to još naručivanjem od kuće! Postavlja se pitanje da li ova
priča ima za osnovu lično iskustvo Tatjane Cvjetičanin u trgovini replikama
lepenskih skulptura? A
i to što
se kod nas ne mogu kupiti kopije skulptura lepenaca - bruka je. Takođe se
postavlja pitanje da li će sada, u režiji Narodnog muzeja i
Tatjane Cvjetičanin, po nekoj novoj i višoj ceni opet početi prodaja novih i
lepših replika izrađenih od nekih "skupljih" materijala?
Očito je da je Tatjana Cvjetičanin zapravo želela se pogađa, jer
pošto joj Narodni muzej ne radi, Tatjana Cvjetičanin se ponaša kao da je na
pančevačkoj buvljoj pijaci gde se antikviteti prodaju direktnom pogodbom, a ne
u kulturi. Ipak u ovom slučaju je reč o kopijama originala, a Tatjana
Cvjetičanin je plagijat direktora i to loš. Tatjana Cvjetičanin zaboravlja da
skulpture nisu pokretno dobro, one su deo arhitekture lepenskih staništa.
Skulpture su otkrivene ugrađene u podove kuća i treba da budu tako i
postavljene ispod novog trajnog pokrivača na Lepenskom viru. Lepo je što su
izložene
u Kladovu, bar na jednom mestu mogu da se vide, i to ne sve, nego verovatno
samo one koje nisu prodate. Koliko je poznato, niko već godinama nije video
originale. Da nisu zabunom i oni prodati na nekoj tezgi, i kome?
Manekenska posla
Postavlja se i pitanje
šta je Tatjana Cvjetičanin uopšte mislila dok se na Lepenskom viru
gradilo, nego direktorka je navikla da ne radi i da se ne meša u
svoj posao i da redovno prima platu za svoje poziranje i kićenje tuđim perjem. Više je nego očigledno da je ona i ovde htela da zaradi i da oteže kako bi što
duže trajalo... da se lovi u mutnom. A ko
zna, možda je Tatjana Cvjetičanin uspela da
otkupi autorska prava od lepenaca, svašta je u toj kući moguće! Gde to ima da
svako radi svoj posao? Kakva sramota! Pa ova persona je i posle svih afera direktor
Narodnog muzeja. I još se pojavljuje u javnosti da nam objasni kako stvari
stoje, da će biti kako ona hoće.... praviće se od "novih materijala" - što
skuplje to bolje - za nju.
Kažu da se naša
kultura može
videti u najboljem izdanju u Narodnom muzeju - ako se jednog dana otvori. I ako
Tanja dozvoli? Direktorka muzeja je već toliko štete nanela oko rekonstrukcije
zgrade Narodnog muzeja, nanela veliku štetu sa ugovorima koje je zaključila i
dovela do toga da institucija kojom "rukovodi" ne radi devet godina i
sada se ponaša kao da je i Lepenski vir njen hir. Sebe ubraja u
"relevantne" stručnjake. Pa šta su čekali "relevantni"
stručnjaci četrdeset godina - da se sruše direci i saloniti koje su postavili
na Lepenskom viru? Pustite "relevantnu" stručnjakinju da spava
i da i dalje skuplja paučinu i prašinu! O tome da "relevantna"
stručnjakinja Tatjana Cvjetičanin zapravo najviše voli da se kiti tuđim perjem
najbolje svedoči i činjenica da se gđa direktorka šepurila i pozirala na
otvaranju novog muzeja iako je učinila sve što je bilo u njenoj moći kako bi se
završetak projekta po svaku cenu otegao narednih četrdeset godina. Zaboravila
je direktorica da se pohvali, što je svakako za posebnu "pohvalu", da
institucija na čijem je čelu tih osam godina (malo li je?) već četrdeset godina
upravlja i lokalitetom Lepenski vir, koji je jedinstven primer
javašluka, haotičnog ponašanja i nebrige kakav u svetu do sada nikada nigde
nije zabeležen, inače sasvim u skladu sa narodnom poslovicom da iver ne pada
daleko od klade! Zato je i u Narodnom muzeju prava pustoš i
raspašoj.
Verovatno je zbog toga uveden "red" da za svako snimanje i
fotografisanje lokaliteta upravnica mora da za to da posebno odobrenje. A kada
se i upriliči snimanje, doskora nije ni bilo šta da se snimi osim pustoši.
Očigledno se tu niko nije mešao u svoj posao i nadležnost. Iako je ministar Nebojša
Bradić, posle obilaska Lepenskog vira, podržao izvođenje
konzervatorskih radova, pojavila se prepreka. Narodni muzej je sprečavao
pristup skulpturama i trodimenzionalno skeniranje. Skeniranje skulptura i žrtvenika
trebalo je da posluži za izradu savremene prezentacije, uz primenu
trodimenzionalnih projekcija i virtuelnih idealnih rekonstrukcija. Štaviše,
Bradić je lično obećavao podršku pri rešavanju problema na relaciji Narodni
muzej - Lepenski vir i davao je naloge svojoj tadašnjoj pomoćnici Dušici
Živković, inače relevantnoj stručnjakinji za pletene čarape i
bliskoj rođaki haškog
osuđenika Nikole Šainovića, preko kojih je ona hladno prelazila ne
preduzimajući ama baš ništa. Ovaj zločinački poduhvat Tatjane Cvjetičanin dobio
je i pojačanje od strane direktorke Republičkog zavoda za urnisanje spomenika
kulture Vere Pavlović Lončarski, koja je odbila da konkuriše za sredstva za
konzervaciju lokaliteta. Trebalo je da na položaj ministra dođe Predrag
Marković, da se Tatjana Cvjetičanin i Vera Pavlović Lončarski dobro
izmuštraju, pa da stvari krenu sa svog mesta. Sve ovo rečito govori da se svako
ko nešto efikasno i stručno uradi automatski zamera gomili neradnika i štetočina
okupljenoj u velikim ložama adoranata Tatjane Cvjetičanin i Vere
Pavlović Lončarski, koje otezanjem radova žele da sakriju
diletantizam i nerad u ustanovama kojima rukovode, o čemu najrečitije govori
kriminalno stanje samog lokaliteta Lepenski vir, koji neometano propada
već 40 godina, a pitanje je da li iko u Narodnom muzeju uopšte zna
gde je šta u sveopštem haosu! Prosto čudesno!
Tatjani Cvjetičanin
uprkos, novi muzej je ipak otvoren u prisustvu najviših zvanica, ali iz
Narodnog muzeja osim direktorke i nekolicine adoranata niko nije došao,
dok direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović Lončarski uopšte nije našla za
shodno da se pojavi na otvaranju muzeja, čime je jasno potvrdila da joj je do
profesionalnosti i uspešnog konzervatorskog i projektantskog rada stalo
kao do lanjskog snega. Licemerno je zvučala govorancija Tatjane Cvjetičanin na
otvaranju, kada je bleda kao kreč jedva procedila kroz zube da je Lepenski
vir, jedna od najsloženijih i najintrigantnijih evropskih kultura, čekao više
od 40 godina da bude adekvatno zaštićen. Na primeru Lepenskog vira treba da
učimo kako da vrhunsko kulturno nasleđe bude dostupno. Sa druge strane
upravo na primeru Tatjane Cvjetičanin treba učiti kako ne treba raditi, a i
kakvi su to direktori manekeni, odnosno ljudi za sve režime.
Kako to
izgleda
Projekt Arheološko
nalazište Lepenski vir sa pristaništem realizovan je prema programu Sektora
za turizam u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Tehnička
dokumentacija za zaštitu lokaliteta Lepenski vir i uređenje sadržaja za prijem posetilaca kreirana je u Republičkom zavodu za
zaštitu spomenika kulture, a takođe su izrađeni i projekti za Vizitorski centar
i etno-naselje sa pristaništem. Projektom je predviđena i
revitalizacija te uređenje prostora i čitave okoline Lepenskog vira,
tako da se devastirane površine saniraju, a izgradnjom objekata da se
ovaj prostor približi posetiocima. Za prihvatanje posetilaca Lepenskog
vira predviđena je izgradnja turističkih objekata, u duhu arhitekture
narodnog graditeljstva porečkog kraja. S obzirom na osetljivost prirodnog okruženja, projektima objekata i infrastrukture moraju biti
zadovoljeni strogi uslovi za čuvanje prirode i limitiran broj stacionarnih
posetilaca. Uz parkiralište za goste područja Lepenskog vira projektovan
je objekat u kome je turistički informativni punkt, i otvoreni prostor za
okupljanje posetilaca. Uz restoran sa terasama i pogledom na Đerdapsko jezero
je sanitarni čvor za posetioce. Apartmansko etno-naselje se gradi na
devastiranim površinama, gde su sada ostaci temelja i
betonskih podesta bivših radničkih baraka. Kuće su u stilu tradicionalne
arhitekture porečkog kraja, sa karakterističnim elementima tremova, streha,
lukova, ćeramide i sl. Unutrašnjost je savremeno opremljena, stilski
povezana sa arhitekturom. Opremaju se za stanovanje jedne obitelji, odnosno sa
4-5 ležajeva. Rešenjem krovne konstrukcije isključeni su
stubovi ili drugi konstruktivni elementi koji bi bili postavljeni na zaštićenu
površinu staništa, pa je u potpunosti postignut jedinstven prostor pod
pokrivačem. Staze, rampe i stepenice biće izrađene uglavnom po trasi postojećih
staza i stepenica. Konstruktivni sistem dozvoljava izgradnju oslonaca nezavisno
od postojećeg stanja, zadržavajući tako arheološki lokalitet u
nedirnutom obliku. Montaža konstrukcije izvedena je u skladu sa
organizacijom i prema redosledu koju osigurava punu sigurnost lokaliteta.
Projektirani sistem omogućio da se zadrži postojeća privremena
drvena konstrukcija i pokrov od salonita do završetka montaže i pokrivanja nove konstrukcije. U zoni Lepena, koja je
devastirana betonskom bazom za potrebe izgradnje magistralnog puta projektovana
je istraživačka stanica, koja može primiti istraživače, studente, letnje škole. Objekt je opremljen
kancelarijama i laboratorijima, kao i salom za predavanja i prezentacije.
Spavanje je u dvokrevetnim sobama u potkrovlju. Objekt je projektovan u stilu
arhitekture porečkog kraja, odnosno sa karakterističnim elementima trema i
ćeramide.