RTV Svetac
Ko je naslednik Minimaksa?
Rajko Roki Dvizac
Dok gledam televiziju često se setim jednog popodnevnog druženja sa Milovanom
Ilićem Minimaksom u restoranu Pod lipom. Onako neobavezno, usput, u
jednom trenutku sam ga pitao da li vidi nekog svog potencijalnog naslednika. On
se samo nasmejao i odrično odmahnuo glavom: "Eh, voleo bih, pa da se i ja
malo odmorim. Nažalost, ne vidim nikoga ko iskače iz kalupa poslušnosti.
Izgleda, druže moj, da ću ja morati da radim do kraja života."
Tako je i bilo. A da li danas postoji Minimaksov naslednik? Od gomila
voditelja koji se pojavljuju svakodnevno, svojom autorskom maštovitošću jedino
su se izdvojili Zoran Kesić, Ognjen Amidžić i Ivan Ivanović.
Zorana Kesića sam prvi put gledao na TV Metropolisu. Delovao je neočekivano
sveže, drugačije, provokativno. Iako je pravio niskobudžetnu emisiju, njegov
vrcavi višestruki talenat nije se mogao sakriti. Prešavši na TV Fox (danas
Prva), uobličio je svoju rok verziju TV cirkusa Montija Pajtona, dovodeći ga do
mogućeg savršenstva. To mu je donelo opštu popularnost, pa čak i ulogu u
raklamama. Ali, Kesić je, izgleda, opijen (ne)nadanim uspehom sam sebi napravio
kalup iz koga ne mrda. Ni napred, ni nazad. Kao da mu je sicilijanska mafija
zabetonirala noge, pa se samo klati napred-nazad. Ako se sledeće sezone ne
oslobodi tih "betonskih cipela", bojim se da će od samozadovoljstva
potonuti u more jednoličnosti i šablona. Nije on Hari Mata Hari pa da celu
karijeru peva jednu te istu pesmu u hiljadu varijanti. Očigledno je da on ne
može postati novi Minimaks, ali može postati novi, sveži i originalan Zoran
Kesić. Vreme je za promene. U protivnom...
Ognjen Amidžić je, bez sumnje, najsvestraniji voditelj koji se do sada
pojavio. Raspon od voditeljstva, preko pevanja do glume, zaista je velik i
vredan poštovanja. Njegov dolazak u Pink (iz RTS-a) bio je prava, dobro
tempirana bomba. U početku se toliko
razmahao da mu se nije video kraj. Delovao je samouvereno, razgovarao bez dlake
na jeziku, vrcavo, poleteo visoko. A onda mu je NEKO (ko odlučuje na Pinku) namerno srezao krila. (Zlo)upotrebljen je i
upropašćen ubacivanjem u razne rijaliti-šoue tipa Farma/Dvor. Kao da to nije
mogao odraditi bilo koji, pa čak i anonimni voditelj na TV Pinku. Ali ne, NEKO
je odlučio da te "krave muzare" Farma/Dvor treba nahraniti slavom
Ognjena Amidžića. Njegov talenat je ceđen kao limun a slava se topila kao
sladoled na vrelom suncu. To se u normalnim, ozbiljnim i odgovornim medijskim
kućama ne radi. Nikako. Nipošto! Ognjen se lagano trošio, gasio, postao je
(pre)umoran, (pre)zasićen i malo po malo sve se pretvorilo u rutinu.
Profesionalno odrađenu, ali ipak ustaljenu rutinu. Za njegov pad je najveći
krivac taj moćni NEKO iz Pinka, a ponajmanje Amidžić. Umesto da ga čuvaju kao
nebrušeni dragulj i forsiraju (troše) samo u odobranim efektnim emisijama, oni
su su ga alavo gurnuli u blato Farme i Dvora. Da, zaradili su koji evro više,
ali su zato izgubili najtalentovanijeg voditelja koji je TV Pink imao od svog
osnivanja do danas. To je glavni razlog zašto je Ognjenov autorski šou postao
bled, arhaičan, sterilan i na ivici dosade. Pitanje je da li se još uvek može
spasiti dobri duh Ognjena Amidžića? Pitanje i da li to i sam Amidžić želi,
a kamo li taj moćni NEKO iz TV Pinka? Kod nas, u novokomponovanim medijima, odavno vlada
praksa: iskoristi ga dok možeš i kako hoćeš, a ako više ne može da ti služi ili
se pobuni - baci ga u kontejner zaborava. Uvek će se naći neki novi naivac
željan TV slave, spreman na sva poniženja koja ga na tom putu čekaju. A to nije
Minimaksova sorta.
Ognjen Amidžić nije uspeo, ali Ivan Ivanović jeste. Došao je niotkuda,
seo u "Keš taksi" i naprečac šarmirao TV publiku. No tada niko, pa ni
on sam, nije očekivao da će zakucati na velika vrata Minimaksovog naslednika.
Pružena mu je šansa. Dobio je svoj šou "Veče sa Ivanom Ivanovićem" i
iskoristio ga do maksimuma. Koje su sličnosti sa Minimaksom? Osim što je
britkog jezika kao sablja, Ivan je "skinuo" mnogo finti koje je
svojevremeno koristio Mića. Baš kao i Minimaksu jedan deo viceva, pošalica, doskočica
podjebavanja i sličnih zajebancija rade mu sposobni saradnici. A on, baš
kao i Mića, ume i sam da doskoči sagovorniku i munjevito reaguje ne držeći
se slepo scenarija. Ume da se našali i na tuđ, ali i na svoj račun. Konstantno
zezanje i ignorisanje Jelene Karleuše takođe je tipični Mićin humor. Kao što je
Mića na radiju (televizija je bila samo vizuelna verzija), tako je i Ivan na
televiziji napravio kultnu emisiju. Koga nema u njihovoj emisiji, pa makar i u
negativnom smislu, taj i ne postoji. Tu su, svakako, i raznorazne video-muzičke
montaže, moderna verzija onoga što je Minimaks radio na radiju. I da ne
nabrajam dalje...
Poslednja i ne manje važna sličnost je to što je Ivan Ivanović postao trn u
oku vlasti (i konkurenciji). Obojica se prkosno bekeljaju uobraženoj vlasti.
Ivan Ivanović je postao važan, nezaobilazan, zastrašujući da se vlasti (i
samozvanim estradnim zvezdama) diže kosa na glavi od njegovog britkog jezika.
Postao je najomiljenija TV ličnost kod naroda, što je bilo dovoljno da stekne titulu
i državnog neprijatelja broj 1. Organizovana je hajka. Samo a se ukloni Ivan
Ivanović i sve će procvetati u ovoj prezaduženoj i preopljačkanoj zemlji. Ivan
Ivanović, baš kao i nekada Mića, uporno talasa, gura prst u oko javnom mnjenju,
govori o onome o čemu vlast ćuti, a narod šapuće. Postao je neophodan, treba ga
ukloniti, ali on se ne da. Vlasti ne treba novi Minimaks, ali narodu treba. E,
tu je muka. Ivanović je pravi Minimaksov naslednik, a naslednici imaju sva
prava. Mnogo veća nego novokomponovana i impotentna RRA. Žalite se Strazburu
ako mi ne verujete. Sloboda mišljenja je izmišljena
pre 2000. godine!