Zadnja strana
Adio Serbi,
vraćam se sebi
Piše: Silvio Berluskoni
Sinjor prezidente
Tadići, prezidente
Kluni, narode serbo, pišem vam
ovo otvoreno pismo da javno
izrazim žaljenje što nisam došao u goste
kako sam nameravao.
Ko zna,
kari amići, hoćemo li
se mi uopšte ikada više videti... A baš sam nameravao
da prihvatim tu vašu divnu
ponudu koja se ne odbija!
Pa ko
bi odbio 10.000 evra nagrade za svako
predviđeno radno mesto? Vaša divna
i plemenita vlada pomogla je i vlasnika našeg "Fiata" sa najmanje 300 miliona evra! Pa gde to ima da jedna zemlja pomaže privatni biznis jednog stranog
državljanina? Nigde, kari amići, nigde! Samo u Serbija!
Mogli smo i ovom prilikom još nekih stotinak miliona da zaradimo od vaše
dobrote i vaše bezuslovne ljubavi prema Italiji, ali, to nam ne bi pomoglo...
Cenim ja vašu dobru volju da se podastrete ispod svakog stranca, razumem ja
vašu potrebu da ugostite važne i velike ljude, ali, gospodo draga, to što ste
vi spremni da date, to je sitnina... Mi smo, gospodo, propali, samo još ne
znamo koliko duboko. Na hiljade milijardi duga imamo! Sad možemo da se družimo
sa Grčkom, šta ćete nam vi?
Sinjor Kluni, prezidente Tadići, lako je vama da lažete serbo narod kako
ste krizu izdržali na nogama. Vi ste propali odavno, vama je kriza redovno
stanje! Vi ne možete da prepoznate krizu jer za bolje i ne znate! Ali, kari
amići, dragi Serbi, mi Italijani smo propali po onoj jevrejskoj kletvi: imao pa
nemao. Sad je na sceni "nemao".
Ergo, sinjor maneken, mislim, gospodin prezidente Tadići, vi za razliku od
mene, nemate nezavisne tužice i sudije,
pa vas niko ne goni, a na mene je skočilo celo italijansko pravosuđe! I to
zašto? Što volim žene, nostre madone!
Dobro, možda ste vi moderniji tip čoveka, možda ste vi sa ženama zauvek
raskrstili, ali ja bogami nisam! Kakva vremena dolaze, ovakve kao ja zabraniće
zakonom. Kari amići, ja vam garantujem: da sam za ruku uzeo nekog muškarca kao
što je sinjor Gvido Vestervele u Nemačkoj uzeo svoga dlakavog partnera, niko se
ne bi usudio da me popreko pogleda, a ne da me osuđuje! Novine bi diskretno
javljale: sinjor Berluskoni i njegova muška sinjorina, viđeni su danas na
svečanosti... A ne kao sad što pišu: Berluskoni viđen sa mladom ženom!
Došao je, kari Serbi, neki sudnji dan, namnožilo se ljudi sa čudnim
navikama, svet propada velikom brzinom, nisu samo hiljade milijardi evra duga
jedni problem...
Setite se, amići, Italija je bila najsiromašnija evropska zemlja posle
rata, pa se opet podigla i postala sila! Ali, njome nisu vladali pederi i
manekeni! Njome nisu upravljali lopovi iz američkih banaka i osiguravajućih
društava!
Mi smo, kari amići, i mafiju za
vreme Dučea proterali, a onda su nam je Amerikanci ponovo vratili, još goru i
opasniju...
Zato, dragi Serbi, u ovom času kad propada naš sveta italijanska zemlja,
kad je beda besparica na vratima, kad
mržnja prema meni dostiže svoj vrhunac, kad mi spremaju politički i svaki drugi
linč, da me okrive za sve što se danas Italiji događa, naučite nešto iz toga:
Amerika nema prijatelja, ona ima samo poverilaca koje ona pretvara u
neprijatelje i dužnike.
Bilo mi je molto simpatiko kad su mi pokazali sliku one table na ulazu u
vaš Kragujevac. Piše: Benvenuti, dobrodošli! Ma, stvarno, kakva dobrodošlica,
ali mi, to jest "Fiat", nismo nigde ni išli. Mi smo skoro pola veka u
Kragujevcu! Nama je "Zastava" pripala jer je neće niko, a mi moramo
jer smo tu nešto nekad ulagali.
Uostalom, zadnja su doba došla kad smo mi dobrodošli u Kragujevcu! Što nam
ne postave tu tablu na ulazu
u Detroit? Što tamo ne napišu:
Benvenuti Italiani, dobrodošli braćo naša mafijaška! Nego udarila sirotinja
na sirotinju... Dekintirana Italija na opustošenu
Srbiju! Znači, biće skoro propast sveta.
Ja drugo ne mogu da zaključim
iz ovoga.
Sinjor prezidente
Tadići, vi ste meni takođe
molto simpatiko, ali sam nešto siguran da ću ja potrajati
malo duže u Italiji nego vi u Serbija. A zašto, pitate se? Pa evo, da vam objasnim...
Vas u Srbiji više niko ne shvata za ozbiljno,
vi ste pun promašaj. A mene u Italiji,
ili vole ili mrze. Nema trećih. Dakle, ovi
što me vole, i dalje će da me podržavaju (a ima ih dosta!).
Ovi što me mrze i dalje će da
me mrze. To je jedna atmosfera, jedna dinamika događaja!
A šta
vi, prezidente Kluni, mislim, sinjor Tadići, šta
vi imate da ponudite vašem
narodu?
Vaš je šou završen. Vas bi u Italiji pomeli odavno. Mislio sam, kari amići,
da vam pomognem kad ste u takvoj situaciji, ali, sad je stvarno došlo vreme da
spasavam svoju glavu u svojoj zemlji koja je u bankrotu. Zvao me moj ministar
finansija, kaže: Silvio, mi smo tuti morti, znači krepali smo kolektivno, evo,
jutros sam otvorio trezor, i vidim - para nema.
Znači
tako. Para nema. E, pa dobro. Sad ću moje političke neprijatelje da pustim da
se koprcaju, da cvrče kao riba na žaru...Onda ću da zamolim za prijem kod
Svetoga oca u Vatikanu i zamoliti ga da proglasi "godinu hrišćanskog
milosrđa", da sirotinja napuni banku Svetoga Duha (Banco Espirito Santo)
da daju i crno ispod nokata, da izvučemu zemlju iz krize. Možda ponovo uvedemo
liru umesto evra. Pokazao se kao loš taj evro...
A
što vi, braćo Serbi, ne uradite isto? Što ne otvorite jednu pravoslavnu banku,
neku domaću, srpsku, na čijem čelu će biti par popova-lopova, koji znaju sa
parama, da malo operu svoju savest a ne samo prljava evra i dolare i da pomognu
narodu, da daju kredite bez lihvarskih kamata?
Ne
znam, kari amići, ni sam ne znam kuda ćemo svi zajedno. Ja kad vidim da sinjor
Kluni, vaš prezidente Tadići, širi ruke i pokazuje kako sve napreduje i cveta u
Serbija, kako je dinar stabilan i kako vam kriza ne može ništa, ja se svaki put
ozbiljno zabrinem: da li je njemu dobro?
Žao
mi je, amići, što nisam mogao da dođem kod vas, što nećemo da vam gradimo
termoelektranu u Kostolcu, što nećemo da ulažemo u vašu privredu, što nećemo
više da se družimo, da jedemo i pijemo po raznim trgovinskim komorama i slično.
Žao mi je. A mislio sam da opet postrojim vašu vladu kao ono kad su kod mene
bili, da se slikamo zajedno, da šutnem Šutanovca u ćošak, da pitam sinjor
Klunija voli li više žene ili muškarce, a probudim sinjor Mirka Cvetkovića, da
mu kažem bonđorno kolega, tačno je 12 sati...Šteta, ali neće biti. Dolaze gadna
vremena.