Posdemokratija
Treći čovek
Dok se dvoje svađaju...
Dok se Vučić i Dačić bore za premoć u vlasti, a Tadić i Đilas u opoziciji,
Srbija je prepuštena na milost i nemilost Mlađanu Dinkiću i njegovoj interesnoj
grupaciji URS. O sudbini Srbije, ne odlučuju ni DS, ni SNS, pa čak ni trećeplasirana
SPS, koja ima premijera, nego Ujedinjeni Reketaši Srbije, na čelu sa Dinkićem,
koji je čitavu deceniju, vodio finansije i ekonomiju, a sad otkriva rupu na
saksiji. Jadna li nam majka, ako od njega ponovo zavisi privredni oporavak i naša
svetla budućnost, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu.
Piše: Mile Isakov
Dok se celokupna javnost bavi teorijama
zavere, da li je to Dačić odobrio prisluškivanje Nikolića i Vučića, da bi ih držao
pod kontrolom, ili obrnuto oni to žele da iskoriste da bi njega oslabili i
posmenjivali mu sve ljude u policiji; da li je Đilas zaista nadjačao Tadića,
ili je naprotiv, Tadić, u taktičkom povlačenju, zapravo nadmudrio Đilasa; iza
scene se nastavlja istinska zavera koja podriva same temelje na kojima počiva
svaka država, a to je ekonomija i lova. I to je prepušteno jednom čoveku, čoveku
za kojeg svi veruju da je najkrivlji za katastrofalno stanje u kojem su se uopšte
našli i naša privreda i državne finansije.
Bivša je vlada, u nastojanju da zadrži
vlast, trošila nemilice i preko svake mere opljačkala i zadužila državu.
Mlađan Dinkić je to navodno otkrio tek kad je iz nje privremeno izašao, a onda
kada se vratio, ne samo da nije sa time prekinuo, nego je nastavio još žešće, i
državnu potrošnju i spoljno zaduživanje. Tako privremeno stvara privid poboljšanja,
a kad ti računi dođu na naplatu, po već oprobanom receptu, rasprodaće i ono
malo preostale državne imovine, tek da zapuši rupe. Kad i to potroši oboriće i
ovu vladu i optužiti je za sve, od izgubljenog boja na Kosovu, do ispadanja
fudbalske reprezentacije iz kvalifikacija za svetsko prvenstvo.
Ko je
gazda u kući, najbolje se vidi na primerima iz sporta. Slično kao i u državi, i
u sportu imamo sukobe dva najveća kluba, Zvezde i Partizana, koji se hvataju za
gušu u živom blatu dugova i tako zajedno tonu, dok Radnički iz Kragujevca iz
senke izrasta u sportsku velesilu. Tako je u vaterpolu, košarci, pa i fudbalu.
I niko se ne pita, kako je to moguće da nepostojeći vaterpolo klub iz
Kragujevca, gde je inače najjače Dinkićevo uporište, kupi celu reprezentaciju
Srbije, uzme selektora za trenera i sve naše najbolje igrače dovede iz
najbogatijih evropskih klubova, a onda po kratkom administrativnom postupku,
bez borbe dobije mesto u prvoj ligi, koja je po vanrednom postupku zbog toga
proširena. Kako to da i košarkaški i fudbalski klubovi Crvene zvezde i
Partizana, u čijim upravama sede brojni političari iz DS, SNS i SPS, grcaju u
dugovima, a samo Radnički iz Kragujevca ima para. Bilo bi za pohvalu, kada bi
to bio rezultat decentralizacije i demetropolizacije Srbije, kada bi to bio znak
da se moć i pare sele iz prestonice i ravnomerno raspoređuju po svim regionima
koji cvetaju, ali svi znamo da to nije tako, da je to slučaj samo sa
Kragujevcem. Inače, Dinkić i URS, koji su u izbornoj kampanji ucenama iznudili
zakone kojima se više novca ostavlja regionima i lokalnim samoupravama, sada
kada su ponovo u republičkoj vlasti, gledaju kako da se ta sredstva ipak
centralizuju i kontrolišu iz Beograda. Svuda, osim u Kragujevcu. Tamo ni državna
policija ne može da radi svoj posao, jer je formirana partijska policija da čuva
gradsku vlast i građane od nenarodne milicije.
Korupcija i Kosovo se ne jedu
Lepo
je to što Vučić ganja korupciju, a Dačić Kosovo, ali od toga se ipak ne živi.
Sudbina Srbije se rešava u privredi i finansijama. Krucijalna pitanja su, hoće
li se i kako pokrenuti proizvodnja, podići BDP i povećati izvoz, ili ćemo se
samo i dalje zaduživati i na kraju zapasti u dužničko ropstvo. Suzbijanje
korupcije može značajno pomoći, kao i rešavanje Kosovskog problema, i to
svakako treba odlučno i još konkretnije nastaviti, ali se glavna tema
privrednog oporavka i razvoja ne sme prepustiti jednom čoveku i takozvanim
ekspertima, koji su nas i uvalili u tako dramatičnu krizu. Stoga bi trebalo da
se okanu demagoškog smanjenja broja ministara, i prepuste ministarstva odbrane
i policije drugima. Neće država propasti zbog dva-tri ministra više, kad je već
sve ostalo i onako ostalo isto i niko nije otpušten. Ali će dobiti mnogo više
kad dobije pravog premijera i njegovog zamenika, koji će se posvetiti pre svega
najvažnijem pitanju, strukturnim reformama privrede, investicijama i izvozu. A
onda i borbi protiv korupcije, jer to znači stvaranje boljeg privrednog
ambijenta, sa većom sigurnošću poslovanja u zdravijoj tržišnoj utakmici, bez
monopola i privilegija. Kao i rešavanju Kosovskog pitanja, jer to znači brže
evropske integracije i veća ulaganja iz EU i sveta u Srbiju.
Takođe,
treba razdvojiti i ministarstva privrede i finansija, i zbog toga što oba drži
baš Dinkić, koji tako postaje najmoćniji u vladi i državi, ali i zbog toga što
je jedan ministar na te dve funkcije zapravo u permanentnom sukobu interesa.
Ministar privrede bi po prirodi stvari trebalo da uporno zahteva veća ulaganja
razvoj, u proizvodnju i infrastrukturu, uz što veća rasterećenja privrede, a
ministar finansija upravo suprotno, treba da insistira na štednji i što boljem
punjenju budžeta. Država, dakle, treba da ima svog ministra koji se stara o
njenim interesima i obavezama, a privreda svog koji će neprestano tražiti i
iznalaziti načine da joj država što više pomogne. Jedan isti čovek, prosto ne
može da istovremeno brine o obe strane, a onda ne može ni o jednoj kako valja.
Privredi je svejedno da li je guši i dere ova ili ona vlada, ovaj ili onaj
ministar, ona to jednostavno više ne može da izdrži.
Šta će Đilasu to
Posebna priča su događanja u Demokratskoj stranci, gde je Dragan Đilas naprasno
odlučio da se ipak kandiduje protiv Borisa Tadića, mada se zakleo da to nikad
neće uraditi. A i Tadić, koji je tvrdio da partiju nipošto neće prepustiti Đilasu
i tajkunima, odjednom odlučuje da se ipak povuče i čak podrži Đilasa. U međuvremnu,
sve lokalne vlasti u Srbiji su prekomponovane po volji SNS i ugledu na njenu
koaliciju na republičkom nivou, osim prestoničke. Činilo se očiglednim da Vučić
ostavlja Beograd Đilasu, kako bi ga osnažio za obračun u stranci, ali sa ciljem
da je pocepa i razbije, a ne preuzme, sa sve Tadićem, i da je ojača. Sad kad je
sve izvesnije da se u DS upravo to sprema, da se prostom rokadom sačuva i ojača
najveća opoziciona stranka, Naprednjaci kreću da preuzmu i glavni grad, kako bi
razvlastili Đilasa i njegovoj partiji uskratili finasiranje iz njega. Zašto Đilas
to radi? Koja mu je to računica?
Umesto da kao gradonačelnik Beograda i praktično treći-četvrti čovek u državi,
sa potpuno novom i čistom strankom, otvori novo poglavlje u političkoj istoriji
Srbije, on preuzima gubitničku partiju, sa debelo narušenim ugledom i teškim
optužbama za korupciju i kriminal. Osumnjičena je većina njenih vodećih ljudi,
pa i onih koji su mu pomogli da baci Tadića na kolena, pa će mu upravo ti
tradicionalni prevrtači biti najaveći balast i opasnost, jer uvek spremni da
zabiju nož u leđa, kao što su to već uvežbali svojevremeno na Živkoviću, a
usavršili sada na Tadiću. Šta će mu ofucana polovnjača, zbog koje će još
izgubiti i autoritet i moć gradonačelnika glavnog grada, kad je mogao da dobije
mladu, lepu i nevinu, koja u miraz donosi upravo sve to što zbog stare
prostitutke gubi. Zar ne zna staro pravilo da je graditi novu kuću, uvek bolje
i jeftinije nego renovirati staru, pogotovo ako je još i nakrivo nasađena. Novo
je ipak novo. Eto i SNS je k'o nova.
A
nije da nema novaca, stečenog i pre politike i vlasti. Jasno je da pravljenje
nove partije poprilično košta, i para i vremena, ali još je skuplja rabota čišćenje
taloga koji se nakupio svuda po krvotoku kompletne partijske infrastrukture,
otplata njihovih dugova i kasnije vraćanje usluga svima koji mu sada u tome
pomognu, radi prikrivanja sopstvenih greha i zaštite od istrage, koju od njega
očekuju. Za razliku od većine u DS, Đilas ima sopstvenu biografiju, sopstveni
stav i novac, a ima i revolucionarno prezime, pa treba tako i da se ponaša.
Njemu bi najviše priličilo da, po ugledu na Berluskonija, formira sopstvenu
partiju „Forca Srbija", a ne da se jebava sa lažnom levicom sastavljenom
od gologuzovića koji su se iznenada i naglo obogatili i postali pametni i važni.
Njihova jedina veza sa radničkom i srednjom klasom je njihovo svekoliko napredovanje
u njihovo ime i na njihov račun.
Šta Đilas
uopšte traži u tom društvu i šta očekuje. Da li ga je to Tadić, ipak, nadmudrio
ili mu je neko naredio? I ko? Ili je u pitanju nešto treće. Opet neki treći čovek,
kao Mišković, naprimer.