Postdemokratija

 

Građanski ili javni budžet  za RTV

 

Šta će biti s kućom?

 

Pretplata za RTV više ne funkcioniše pa je za javni servis jedini spas budžet, ali bi njegovo finansiranje iz državnog budžeta moglo da znači da televizija ponovo postaje državna, odnosno produžena ruka vlasti. Država mora da obezbedi finansiranje Javnog servisa, ali ne sme i da ga kontroliše. Kako to obezbediti? Možda je rešenje u formiranju posebnog budžeta, koji bi se zvao Građanski ili Javni budžet, koji bi se punio uglavnom iz državnog ali kojim bi potpuno samostalno upravljala posebna Skupština, sastavljena od predstavnika najrazličitijih udruženja građana i institucija koje se bave kulturom, naukom, obrazovanjem, razmatra ovu temu Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Mile Isakov

 

 Stari je to i gotovo nerešiv problem, kako obezbediti da državna televizija postane istinski javni servis građana, potpuno samostalan i nezavistan od politike i države. Najvažnije je skinuti ga sa državne sise i tako osloboditi zavisnosti od vlasti, koja obično daje za RTV onoliko koliko je dobra i poslušna.

Da bi se to uradilo treba pronaći način da je građani direktno finansiraju i da samo njima odgovara za svoje programe. Ali ni to nije nikakva garancija, jer potrebno je izgraditi mehanizme koji sprečavaju mešanje politike, koja ne može lako da se odrekne tog moćnog aparata za kontrolu javnog mnenja.

Miloševićev režim je smislio, zapravo prekopirao od nekih drugih država, rešenje sa plaćanjem pretplate zajedno sa strujom, jer se tako obezbeđuje sigurnost uplata građana pošto im struja može biti isključena. Opozicija je to proglasila haračem i još jednim dokazom nedemokratske prirode režima, da bi kada je preuzela vlast najpre to ukinula, a onda ponovo uvela, kao fol dobrovoljno, jer je TV pretplata izdvojena kao posebna stavka na istom računu za struju. To dobro znam jer sam i sam bio marioneta u toj predstavi. Naime, na predsedništvu DOS-a, dogovoreno je da ja ne uđem u vlast kao svi ostali opozicioni lideri, nego da sa svojih dvadeset godina iskustva na TV Novi Sad, budem postavljen za direktora RTS i ja sam to prihvatio, radostan što ću se vratiti svom zanatu.

Međutim, kada sam obavio sve pripreme da preuzmem potpuno uništenu kuću, sa porušenim zgradama, oštećenom ili zastarelom opremom i viškom od nekoliko hiljada zaposlenih, a dobrim delom neupotrebljivih kadrova bivšeg režima, naša nova vlada sa Đinđićem na čelu je, bez mog znanja, ukinula pretplatu i RTS prebacila na svoj budžet. Kada sam se pobunio, svestan da neću imati sa čime da obnovim infrastrukturu i program, odgovoreno mi je da smo to obećali građanima u izbornoj kampanji. 

Tačno, ali obećali smo mi građanima i novi Ustav i lustraciju i druge mnogo važnije stvari pa se nismo toga latili, nego smo samo demagoški ukinuli pretplatu da bi RTS stavili direktno pod kontrolu vlade. Svestan da bih zbog toga, kao generalni direktor javnog servisa, više vremena provodio u čekaonicama ispred Đinđićevog i Đelićevog kabineta, nego na poslu, odbio sam tu ulogu.

Znao sam da ću pare dobiti samo ako ih budem slušao i navijao za njih, a ako ne budem, novinari i svi zaposleni biće jako nezadovoljni malim ili nikakvim primanjima, pa će biti lako  da ih nagovore na pobunu, što bi i narod podržao, jer će bez novaca i program biti loš. Tako bi me iz RTS-a odmah mogli najuriti kao nesposobnu budalu, i diskvalifikovati, ne samo politički nego i profesionalno.

Umesto mene tada je to mesto prihvatio Crkvenjakov, mada je prethodno podržavao moj stav, i naravno, niko ga se ne seća po dobrom poslu, a svu slavu obnove i unapređenja RTS-a  je pokupio Tijanić, pošto je pretplata bila ponovo uvedena. Kad je svi plaćaju, ogromne su to pare i svašta se sa njima može uraditi, i dobro i loše. Naime, ni u toj varijanti, građani nemaju gotovo nikakvu kontrolu, a zahvaljujući tome, starim navikama i raznim mehanizmima pritisaka, vlast ipak zadržava najveći uticaj.

Prema tome, nije ni pretplata idealno rešenje, a ni finansiranje iz budžeta ne mora apriori biti loše, sve zavisi od društvene svesti, pre svega od spremnosti vlasti da potpunu kontrolu zaista prepusti građanima. Pošto vlasti u toj stvari nikad nije verovati, potrebno je izgraditi sistem koji će to garantovati a onda nije najbitnije odakle i kako pare dolaze. U krajnjoj liniji sve su to novci građana. I oni iz budžeta koje vlada distribuira, samo je važno onemogućiti je da sa time manipuliše i ucenjuje.

 

Zašto građani ne plaćaju

 

Svakim danom sve veći broj građana odbija da plaća pretplatu na TV, tako da sada već više od 60 procenata ne izvršava tu svoju zakonsku obavezu, pa su javni servisi pred kolapsom. Kriza je, nema se, a ionako građani vide da njih niko ništa ne pita, da je program sve lošiji a vlast privilegovana i svejedno upravlja Javnim servisom.  Sa druge strane, svesna svega toga, ni država nije suviše odlučna i dosledna u sprečavanju takve zakonske nediscipline. Pojava je postala toliko masovna, da je gotovo preraslo u oblik protesta, u demonstraciju građanske neposlušnosti, koju više ni sudskim putem nije moguće ukrotiti.

Pokazalo se da ni sa modelom pretplate građani nisu vlasnici, ni kontrolori, jer rukovodstvo javnog servisa i glavne urednike i dalje biraju i kontrolišu političari, posredstvom Upravnog i Programskog odbora, koje izglasavaju na Skupštini Republike, odnosno Pokrajine.

Tako su stvoreni uslovi za brojne političke manipulacije ali i zloupotrebe sa novcem, u rasprodaji i preprodaji minutaže za reklame, u finansiranju koprodukcija, privatne produkcije programa, spoljnih saradnika, javnih nabavki i raznih usluga. Ako je u milosti vlasti, menadžment može sa novcem građana da radi šta hoće.

O uticaju politike na program da i ne govorimo. Sa finansiranjem iz državnog budžeta toga bi moglo biti još više, ali i manje, sve zavisi od volje političara, autocenzure i podaničkog mentaliteta novinara i menadžera javnog servisa, isto kao i sada sa pretplatom. Ništa bitno se ne menja, bez obzira na način finansiranja, sve dok se ne pronađe model kojim će sve to biti onemogućeno.  Dakle, može i iz državnog budžeta, ali bez arbitraže onih koji upravljaju tim budžetom.

 

Poseban budžet

 

Ako nema druge, a očigledno nema, može Javni servis da se finansira i iz državnog budžeta, uostalom i to su pare građana, ali sva za to predviđena sredstva moraju odmah na početku godine biti prebačena na poseban račun, na građanski ili javni budžet, samo za te namene, kojim će upravljati neko drugi, najbolje za to posebno izabrana Skupština, koja će imati svoj operativni Izvršni odbor i naravno Nadzorni odbor za kontrolu finansijskog poslovanja. Problem je, međutim, kako izabrati tu Skupštinu bez uticaja, pa čak i bez posredovanja politike i vlasti. Nema sumnje da bi tu Skupštinu trebalo da sačinjavaju građani, gledaoci i slušaoci programa, ali i njegovi stvaraoci, i to ne samo zaposleni u RTS-u, nego i svi oni koji lično ili svojim delima učestvuju u programu, koji mu daju sadržaj, kvalitet i gledanost, kao što su glumci, muzičari, naučnici, sportisti, analitičari javnog mnenja i komentatori.

Svi oni imaju svoja udruženja ili druge oblike organizovanja, kao što su udruženja zanatlija, prosvetnih radnika, novinara, književnika i likovnih umetnika, ili advokatska i lekarska komora, asocijacija poslodavaca, sindikati, akademije, pa bi bilo logično da svi oni imaju svoje predstavnike u toj Skupštini koje sami direktno biraju. Takva bi Skupština, očigledno, morala biti poprilično brojna, sa preko stotinu delegate, bilo bi tu i političkih uljeza, ali u principu imala bi sve uslove da bude politički neutralnija i objektivnija od republičke i pokrajinske, a mnogo dostupnija građanima i mnogo posvećenija pravim zadacima i funkcijama Javnog servisa. Ona bi brinula o svemu, od konkursa za izbor menadžmenta i glavnih i odgovornih urednika, preko raspodele budžeta i njegove potrošnje, do njegovog dopunjavanja kroz marketing ili neke druge oblike prihoda, kao što su donacije i sponzorstva, naprimer.

Pored osnovnih sredstava za plate i redovno funkcionisanje RTS, odnosno  RTV, takva bi Skupština deo sredstava za program mogla da dodeljuje po projektima za koje bi raspisivala javne konkurse, čime bi se pojačala konkurencija i popravio kvalitet programa. 

Možda bi iz tog građanskog budžeta mogli da se finansiraju i pozorišta i filmovi,  koji takođe imaju značajnu javnu funkciju i jednako velike problem sa finansiranjem iz državnog budžeta I uticajem politike.

Za punjenje tog javnog budžeta, pored države koja treba da obezbedi najveći deo, mogli bi biti delimično zaduženi i veći gradovi, pa možda i javna preduzeća, koja bi više od privatnih morala voditi socijalno odgovornu politiku. Svi oni bi trebalo da imaju interes za što kvalitetniju kulturnu i edukativnu misiju Javnog servisa građana, a verovatno i pozorišta i filma, sa svešću o tome da će im se ta investicija višestruko vratiti od duhovno bogatijih i zadovoljnijih građana i zaposlenih.