Istraživanja

 

Jedan vek  pogrešne istorije: Englezi imali interese, a Srbi zablude (3)

 

Šta radi Zapad na Istoku?

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". Tabloid objavljuje Živojinovićeve komentare ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi  koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima.

dr Dragoljub Živojinović

 

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala". Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac. Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije"

Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: "...Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će kriza oko nasledstva (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju...".

 Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbinjev Bržeinski, odredioje akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, "ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju" i da se pomogne "nacional- separatističkim snagama". Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions).

 

Agresijom do "izgradnje sintetičkih nacija"

 

Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovenskih "disidenata" Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Šešelja. Fridom Haus, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987. godine "Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije". Odbor je sastavio "apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama" na kom se nalazio Tuđmanov potpis. Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habsburg.

 Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu "Hrvatski informacijski ured", osnovan 1985. godine od strane imigrantske "krovne" organizacije ,,Hrvatsko narodno vjeće" sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske. Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele "nasledstva" titovog antisrpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji Evropske zajednice (EZ) o Jugoslaviji  sve federativne jedinice pozvane da se do 23. decembra 1991. godine izjasne da li "žele da budu priznate kao nezavisne države". EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom "paketu" sa "Deklaracijom o Jugoslaviji" usvojena i "Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u"   Amerika je 06. februara 1991, preduzela ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza, kada je "guru" američke spoljne politike, Zbinjev Bžežinski, pozvao administraciju u Vašingtonu da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza. Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena u listu Ukrajinske slovo 1993. godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije:

"...Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da - kao država i nacija -postane konačno demokratska evropska zemlja...".

 U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja  državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da "podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine" i da Srbija jedino može postati "normalna i demokratska" ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma. Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na Titovim ideološkim temeljima, Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, "sandžaklijska"...

 Neosporno da je jedan od glavnih  povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): "...Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?!" (Le Monde, 31 januar 2001. godine).

 

Otporaši u Titolendu

 

  Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit džornalu, "posao je nedovršen" (unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.

Izvršena je 1999. godine agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. godine je ulio zapadnim  sponzorima  otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda.

Zapadni "prijatelji" su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji "teritorijalnu dijetu" kao lek protiv tobožnje "grandomanije". Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom Evropska unija se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom Evropskog parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio da je "pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom." Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ).

Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao "multietnička provincija" u kojoj "etnički Srbi" vrše nasilje nad "etničkim Mađarima". S obzirom da se pojam "etnička" odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljivije perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo. Za Zbignjeva Bžežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom.

Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na "Rusiju u malom", razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor, dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, "etničkih" i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24. maja 1992. godine krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: "...Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka".

Zbignjev Bžežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila "otvorenija ruska konfederacija" sastavljena od "Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike", čije bi "imperijalističke težnje bile manje izražene".

 

Antiruska politika američke imperije

 

Nadvojvoda Fon Habzburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne "dekolonizacije":

 "...Moskva bi trebala da shvati da je u našim  vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje". Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno- istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999. godine nezaobilazni Bžežinski, naslovljenom "Američka politika prema severoistočnoj Evropi".

Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da "kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku." Autori ne taji da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te "opasne igre" kao pokušaj da se "najzapadnija zona Rusije približi  Evropskoj Uniji, kako bi se odvojila od ostatka zemlje."

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije "etno-inženjeringa", namenjenog slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja četrdsesetih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe Križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost "neprijateljskih" zemalja. U današnje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i albanskim "borcima za slobodu". Jedna takva organizacija je Američki odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Zbignjevom Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju   još od vremena kada su regrutovali i naoružavali avganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku "Vladu u egzilu" sa sedištem u Londonu i Vašingtonu.

O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje "vlade" govori činjenica daje njen "vice-ministar", islamistički vođa Šamil Basaiev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece.

 

(Kraj)

 

A 1.

Tranžiranje Srbije

 

Zapadni "prijatelji" su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji "teritorijalnu dijetu" kao lek protiv tobožnje "grandomanije". Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom Evropska unija se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom Evropskog parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974. godine.

 

 

A 2.

 

Veštačke nacije uz pomoć donacije

Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južnoslovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, "sandžaklijska"...Neosporno da je jedan od glavnih  povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): "...Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?!"

 (Le Monde, 31 januar 2001. godine)

 

GLOSA

"...Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severnoistočnih oblasti i regiona Rusije, služi kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta..."

(Zbignjev Bžežinski)

 

GLOSA

"Pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja"!

 (Nekadašnji izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Laisne)