Pljačka

 

U poslednji krug pakla Srbija ulazi sa novim ideolozima banditskog kapitalizma

 

Sa Krstićem do samog dna

 

Srbi su danas najsiromašniji narod Evrope, a izdržavaju najskuplju državu na kontinentu. Novi ministar finansija Lazar Krstić sprema "projekat" kojim će još više zadužiti opljačkani narod. Za svoje umobolne ideje spreman je da založi i državu, pa se setio "epohalne" ideje, da prodaje državne obveznice. Njegov naum da oporezuje najbogatije, završiće se ovako: bogataši će taj gubitak nadoknaditi tako što će smanjiti ionako bedne plate radnicima, ili će povećati broj onih koji rade "na crno". Ukratko, crno nam se i piše.

 

Milan Malenović

 

Bombastično najavljivan kao „čudo od deteta" i „genijalac" novi ministar Lazar Krstić je u svojim prvim nastupima pokazao osrednje poznavanje materije kojom bi trebao da se bavi, jer je najavio uopštene mere koje ništa konkretno ne znače. Srbija će, po njemu, iz krize da se izvuče kombinacijom štednje i novih zaduživanja, a to bi isto mogao da preporuči i svaki nepismeni građanin koji još nije ni čuo za Jejl, a još manje na njemu studirao.

Konkretno,  Krstić je do sada predložio samo povećavanje poreza za najbogatije građane Srbije, što je čista demagogija, budući da su oni zaista bogati milošću vlastodržaca koje finansiraju, i  ne plaćaju porez. Bar ne u Srbiji.

Po zvaničnim statističkim podacima,  samo oko 100.000 građana Srbije ima prosečne mesečne prihode od 900 ili više evra, tako da porez koji oni plaćaju ne učestvuje značajno u punjenju republičkog budžeta. Dosadašnjim propisima, prihode su bili dužni da prijave samo oni građani koji su u poslednjoj godini zaradili najmanje 2,067 miliona dinara, što na mesečnom nivou iznosi 172.290 dinara, a njima je razrezivan dodatni porez od 10 do 15 odsto, u zavisnosti od visine primanja.

Spuštanje ove granice ili povećavanje poreske stope neće bitnije doprineti punjenju republičkog budžeta, ali će predstavljati dodatno opterećenje za one najsiromašnije.

Jer, porez koji plaćaju najbogatiji skoro isključivo potiče od para zarađenih na grbači najsiromašnijih. Sada će direktor i vlasnik nekog preduzeća, koji je primoran da Krstićevim reformama plaća uvećanu stopu poreza, novac nadoknaditi tako što će, ili smanjiti plate radnicima koje zapošljava, ili će povećati broj na crno zaposlenih, za koje ne plaća nikakav porez niti doprinose. Siva ekonomija je već sada kamen oko vrata srpskoj privredi, jer godišnje odnosi čak do trećine bruto domaćeg proizvoda, a Krstićevim umotvorinama može još dodatno da se poveća.

 

Nužno zlo-siva ekonomija

 

Najsiromašniji narod Evrope izdržava najskuplju državu na kontinentu, i tu treba nešto menjati, ako je sadašnjoj vlasti uopšte stalo do promena. Od bruto zarade radnika, oduzima se 10 odsto poreza, zatim 19,9 odsto na ime doprinosa na teret zaposlenog, a ostatak radnik nosi kući kao neto platu. Poslodavac plaća još 17,9 odsto doprinosa državi na bruto platu zaposlenog, tako da efektivno opterećenje mesečne plate iznosi čak 68 odsto, odnosno kao u zemljama koje imaju socijalno blagostanje.

Od tih para običnim građanima se ne vraća ništa, pa smo i dalje zemlja sa najnižim penzijama i najgorom socijalnom politikom. Čak bi i pooštravanje fiskalne discipline, za šta se zalažu članovi vlade, dovelo do daljeg pada standarda, jer skoro polovina stanovnika (tačnije, preko 40 odsto) na neki način zavisi od crnog tržišta: bilo da se na njemu snabdeva (jer za legalno oporezovanu robu nema para), bilo da na njemu posluje.

Ne treba zaboraviti da pet odsto stanovnika zvanično ima radno mesto, ali ne prima nikakvu platu. Njima treba dodati i nezaposlene (zvanično skoro milion osoba, nezvanično bar dvostruko više), kao i one koji primaju platu ili penziju u visini koja nije dovoljna da zadovolji ni njihove najelementarnije potrebe.

Postojanje crnog tržišta i sive ekonomije tako se nameće kao nužno zlo, jer bez njih polovina ljudi u Srbiji ne bi uopšte preživela.

Nužno zlo, pomoću koga se do sada održavao socijalni mir, predstavljaju i javna preduzeća i administracija u kojima su se zapošljavali mnogi koji bi, inače, bili na birou rada. Problem je, međutim, u tome što su tu uhlebljenje prvenstveno nalazili rođaci i partijski prijatelji vlastodržaca, tako da su i plate, shodno tome, bile daleko iznad proseka u srpskoj privredi.

Zbog toga su najveći gubitaši imali najveće plate: u JAT-u su one bile 2,5 puta više od republičkog proseka, a u „Elektroprivredi Srbije" skoro dva puta. 

Dva preduzeća, „Železnice Srbije" i „Putevi Srbije" su zajedno ostvarili duplo više gubitaka nego sva ostala javna preduzeća zajedno, ali to nije uticalo na izuzetno visok nivo plata u „Putevima", mada ni pojedinci u „Železnici" nemaju finansijskih briga.

Prema analizi Svetske banke urađenoj krajem oktobra prošle godine, svaki osmi dinar u Srbiji odlazi na javna preduzeća. Preduzeće „Elektroprivreda Srbije" je od 1999. do 2011. iz budžeta dobilo 31.741.564.913 dinara, "Elektromreža Srbije" još 46.042.000 dinara i to samo u periodu 2010. do 2011. godine, dok su "Putevi" u periodu od 1999. do 2011. potrošili preko četiri milijardi dinara...

Javna preduzeća su po proceni Svetske banke je (od 1999. do 2011.) godišnje u proseku dobijala preko 40 milijardi dinara dotacija iz budžeta, dok su, međutim, u istom periodu  sva ministarstva srpske vlade samo za svoj rad godišnje dodatno dobila 77.954.117.561 dinar!

Svetska banka u pomenutoj analizi ukazuje da, pored direktnih subvencija, javna preduzeća i indirektno iz budžeta dobijaju novčana sredstva. Na ime indirektnih subvencija odobri se godišnje još 1,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je oko 477 miliona evra. Samo u toku 2011. godine povezivanje radnog staža u ovim firmama poreski obveznici platili su oko 184 miliona evra. Uz sve to dolaze i neizmireni dugovi koja ova preduzeća imaju prema dobavljačima, ali i državi i koji će na kraju takođe biti plaćeni iz budžetskih sredstava.

Skup državni aparat nikako ne znači i efikasan državni aparat. Pomenutih 3,73 milijarde evra, koliko po Svetskoj banci godišnje ukupno ode za potrebe svih javnih preduzeća i administracije, najmanjim delom se troše u svrhu poboljšanja životnog standarda ogromne većine zaposlenih u njima.

Prosek plata u ovim preduzećima jeste uočljivo iznad onoga u privredi, ali njega popravljaju plate rukovodilaca, dok obični radnici zarađuju čak i ispod proseka. Tako je, na primer, u Beogradu prosečna plata,  po Zavodu za statistiku, oko 350 evra, dok mnogi fakultetski obrazovani, koji su  zaposleni u gradskoj upravi a nisu po volji rukovodstvu, primaju ispod 300 evra mesečno. U bogatoj Švajcarskoj stanovnici će 24. novembra na referendumu odlučivati da li su za to da se za sva preduzeća (kako javna tako i privatna) uvede zakonsko ograničenje po kome će najviša plata od najmanje biti veća maksimalno 12 puta. Nešto slično je potrebno uvesti i u Srbiji, makar samo u javnom sektoru, ali se umesto toga razmišlja o zamrzavanju plata čime bi bile zamrznute i socijalne razlike: siti bi i dalje bili siti, a većina zaposlenih bi i dalje gladovala.

  U državnim preduzećima i u javnom sektoru u ovom trenutku radi oko 560 hiljada ljudi, što je trećina zaposlenog stanovništva. Na njihovo izdržavanje, međutim, odlazi skoro polovina celokupnog republičkog budžeta, plus što veliki broj javnih preduzeća ima i sopstvene prihode iz kojih se finansiraju. Umesto otpuštanja zaposlenih (direktor Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić traži otkaze za najmanje 200 hiljada državnih radnika) ili zamrzavanja njihovih plata, mnogo bi korisnije bilo preraspodeliti novac koji im se daje iz budžeta, i tako one koji su danas loše plaćeni, a koji obavljaju najviše poslova u javnim preduzećima i institucijama, višim platama motivisati da bolje rade.

 

Uzeće siromašnima i daće bogatima

 

Svi dosadašnji kreatori finansijske politike Srbije od petooktobarskog puča do danas, na čelu sa večitim Mlađanom Dinkićem (kojima se sada pridružio i navodni student Jejla Lazar Krstić), spadaju u pobornike neoliberalizma koji zagovara minimum državnih intervencija u privredi, a kada su one neizbežne novac se iz budžeta direktno daje velikim korporacijama. Nasuprot tome stoji kenzijanska metodologija na kojoj je počivao ekonomski bum i socijalni prosperitet Zapada posle Drugog svetskog rata.

U slučajevima velikih kriza, kao što je ova koja potresa Srbiju i veći deo sveta, ekonomista Kejns je predlagao da se novac uzme od vlasnika krupnog kapitala, ali i da se istima vrati, ali ne direktnim subvencijama (kako se to danas čini), već stvaranjem mogućnosti da ga oni zarade, ali na taj način da zaposle dodatnu radnu snagu, što povećava potrošnju, pa samim tim i budžetske prihode. U Srbiji se, međutim, postupa po onoj legendarnoj Superhikovoj rečenici: "Uzeti siromašnima da bi se dalo bogatima".

 Krstić je nastavljač ove sumanute politike, koja nas je već i do sada skupo koštala, a koja će nam naredne godine iz budžeta izvući još milijardu evra, samo za plaćanje kamata na ranije uzete kredite. Od te iste svote moglo je da se izdržava oko 150 hiljada zaposlenih u javnom sektoru, koji će novim planom štednje biti otpušteni. Umesto njima novac će otići stranim bankarima.

 

 

A 1.

 

Zaduženje veka

 

 

  Predsednik Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) Aleksandar Miloradović rekao je nedavno kako je od 2006. godine za subvencije radnih mesta iz budžeta izdvojeno 300 miliona evra koji su, navodno, doneli milijardu i po evra investicija. Po Miloradoviću, prosečna subvencija za jedno otvoreno radno mesto iznosila je 4.800 evra (primer strani investitori), odnosno 4.700 evra (primer domaći investitori).

Jedna investicija se kroz poreze i doprinose vraćala u proseku za 17 meseci, pa se lako da izračunati da su prosečne plate za ovako zaposlene radnike bile na nivou minimalne zagarantovane plate. Ovo je lepša strana medalje, a postoji i ona još gora. U Fabriku automobila u Kragujevcu država je direktno investirala preko pola milijarde evra, dok je njena indirektna investicija još tolika. Tih milijardu evra dobijenih od siromašne Srbije strani partner, italijanski Fijat, do dana današnjeg nije opravda