Postdemokratija
Jedan je Đoković-nemojte to pokušavati
kod kuće
Moderne motivacione škole i tehnike su
opasne po život i društvo. Ubeđujući mlade ljude da mogu sve, samo ako veruju u
sebe, proizvode opasnu epidemiju bolesnih ambicija bez pokrića. I onda velika
razočarenja, traume i bes. Ma koliko bio uzoran, Novak Đoković, nikako se ne
sme uzimati za primer, jer to ne samo da ne može svako, neko niko. On je
poseban, jedan jedini. Izuzetak. Kada se ističe kao primer za ugled, uz njegovo
ime obavezno bi trebalo dodati napomenu- Ne pokušavajte to kod kuće. Kao što i
uz najbolji lek mora da stoji upozorenje- pre upotrebe obavezno konsultujte
lekara, tako bi i uz Đokovićev recept za uspeh trebalo napomenuti da to nije za
svakoga i da bi pre upotrebe trebalo dobro promućkati. Glavom. To važi i za
naše odlikaše na vlasti, koji posebno veruju u sebe zbog desetki na fakultetu.
Hvaleći se time, očigledno ne razumeju da time sami sebe degradiraju, ne
praveći razliku između šegrta i majstora. Jedno je biti odličan đak, a sasvim
drugo radnik, stvaralac i rukovodilac, zaključuje Tabloidov kolumnista
Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom
ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Pročitah nedavno kako Novak Đoković
prenosi nekoj deci svoj recept za uspeh, pa kaže: "Verovati u sebe i svoje
snove, uz mnogo rada". Sjajno, ali ipak prilično pojednostavljeno. Najpre,
najveći broj mladih sklon je da prečuje onaj drugi deo o mnogo rada, a pamti
samo onaj prvi, kako bezuslovno treba verovati u sebe. Ali, čak i ako mnogo
rade na svom umišljenom daru i talentu, dakle na pogrešnoj predstavi o sebi,
samo proizvode sve veću štetu i sebi i svom okruženju.
Nije to, naravno, Novakov izum, pa ni
greška, to je čitava škola mišljenja, nauka takoreći, koja se beskrupulozno i
sasvim neodgovorno, u celom svetu prodaje mladima, i ne samo njima. Da ne
ulazimo sad u filozofsku raspravu o tome kako je vera samo pomoćno sredstvo i
uteha u tegobnom životu, a sumnja majka mudrosti, treba se samo prisetiti kako
se kroz istoriju sa verom najčešće manipulisalo radi zaluđivanja masa.
Radi razumevanja ove moderne pošasti,
dovoljno je samo zaviriti u brojne rijaliti programe, koji su ubedljivo
najgledaniji, a koji vrve od elementarno nepismenih starleta, manekena i
pevača, sa zapanjujućom verom u sebe zbog toga što imaju glas ili stas.
Omiljena rečenica, kao izgovor za sve
svoje gluposti ili lenjost, im je - "Ja ne diram nikog, ali ne dam na
sebe", a ne vide, siroti, da već svojom pojavom i ponašanjem, diraju
sve oko sebe, vređajući elementarnu inteligenciju i nipodaštavajući sve prave vrednosti.
Ne namerno, jer oni zaista veruju da nabildovane
usne, guze, sise i mišići, prirodno ili veštački svejedno, mogu sve, pa i da nadomeste
nedostatak opšte kulture, pameti i znanja. A televizija im, manipulišući njima,
zapravo daje za pravo, praveći od njih nedotupavne zvezde, takozvane VIP osobe,
a time, htela ne htela, i uzore deci, čak i veće od Đokovića, jer za to nije
potrebno mnogo rada. Naprotiv, samo malo šminke i silikona.
A što si primitivniji, lakomisleniji i razvratniji,
sve si češće na TV, zagarantovana ti je karijera u svim emisijama tipa
zbogom pameti, kakve su sve takozvane "tok-šo" laprdaljke o
takozvanom životu. Doduše, to ne traje predugo, ali ko sad još i o tome da
razmišlja. Tako se masovno proizvode čitave generacije koje potpuno bezrazložno
veruju u sebe i ni u šta drugo, ni u kakve vrednosti, jer za njih ni ne znaju.
A nemaju gde ni da ih upoznaju, osim
u nekim knjigama koje se ne vrckaju po televizijima, VIP salonima, splavovima i
bulevarima sponzoruša . Idioti koji, ne samo da ništa ne čitaju, nego verujući
u sebe, nikoga ne slušaju i ništa ne čuju.
Čak ni umesne primedbe, dobronamerne
kritike, ni korisne savete. Na nesreću, neki od njih prividno i privremeno
postižu i nekakav uspeh, za te i takve pojmove, ali i oni na kraju završavaju
na "Farmi", da zarade bar besplatan smeštaj i hranu, za nekoliko
meseci, razgolićavajući svoju prostotu i sramotu pred milionskim gledaocima. I
dalje "verujući u sebe" i nadajući se slavi. Ništa drugo im ni ne
preostaje, jer ništa u životu nisu ni naučili. Nisu ni mogli, jer su verovali u
sebe, onako jadne pameti. Oni koji ni toliko ne uspeju, rano počinju da besne i
mrze, sve redom, da vređaju, svađaju se, tuku, ne štedeći čak ni najbliže, pa
ni roditelje, supružnike, decu.
Međutim, nije to naš jedini, pa ni najveći
problem, jer nije to specijalitet samo estrade. Tako je i u mnogim drugim
oblastima, od obrazovanja i nauke, preko privrede, do politike i vlasti. I to
samo kod nas. Samo u zemlji Srbiji, svaka budala može da dođe do fakultetske
diplome, pa i doktorata, svaki švercer i lopov može da postane biznismen, a
svaka šuša političar, pa onda i direktor i vlast. I kako onda da ne veruju u
sebe. Samo kod nas je direktor zanimanje, koje nema veze sa obrazovanjem, a
vlast profesija bez obzira na stručnost i prethodna radna iskustva i rezultate.
Samo ovom državom mogu da upravljaju klinci bez jednog jedinog dana radnog
staža u bilo kakvoj firmi u kojoj se nešto stvara i proizvodi, večiti advokatski
i novinarski pripravnici koji nisu upravljali ni kućnim savetom.
Direktno iz školskih klupa, preselili su
se u fotelje, da troše novac, koji nikad nisu zarađivali. Neki od njih tako su
već postali ljudi, ako je to uopšte moguće bez elementarnih saznanja o tome
kako se radom stvara nova vrednost, kako se krvavo zarađuje svaki dinar kojim
se pune budžeti, sa kojim oni raspolažu.
Ljudi koji se nisu dokazali ni u kakvom
realnom poslu, pozivaju nas na realnost, koji nikad nisu zaradili ni pišljive
pare radom, uče nas pameti kako trošimo više nego što zarađujemo i traže
promenu naše svesti, naše radne etike i radnih navika. I nije ih sramota, jer
oni veruju u sebe. Oni veruju da to znaju, čim znaju o tome tako mudro da
govore. Nije važno što su to naučili u politici, a ne u životu. Oni su se
dokazali u politici, u stranci veruju u njih, pa zašto bi oni sami sumnjali. A
bili su i dobri đaci, neki čak odlični, kao Vučić i Dačić, koji se time često
hvale u javnim nastupima. Kad već nemaju čime drugim.
Odlikaši
Poznata je ona dosetka o silnim razgolićenim
lepoticama sa naslovnih stranica, za koje se jedan mangup pita: Ko to jebe? A
drugi mu odgovara: Odlikaši!
Na slično pitanje, ko jebe ovu državu,
danas bi se moglo odgovoriti na sličan način. Odlikaši. Nema, naravno, ničeg
lošeg u tome što su dva vodeća državnika kod nas, po sopstvenom priznanju, bili
odlični studenti. Naprotiv, to je za svaku pohvalu, ali nije nikakva garancija
da su kompetentni za vlast i da će na tom poslu biti isto tako uspešni. Biti
najbolji učenik je jedno, a radnik drugo, kreativac treće, a rukovodilac nešto
sasvim četvrto. Uostalom, bili su oni najbolji đaci i Šešelja i Miloševića, pa
su sada eto postali najveći protivnici politike kojoj su ih oni učili.
Mnogo veća preporuka bila bi im da su
eventualno nešto radili i uradili u nekoj stvaralačkoj aktivnosti, a najveća da
su recimo upravljali nekim uspešnim preduzećem. Čak ni to ne bi bila garancija
da će imati rezultate u vlasti, ali je verovatnoća mnogo veća. Odlični studenti
mogu biti samo štreberi, najbolji ponavljači tuđih saznanja i ideja, a potpuno
nesposobni za njihovu primenu i nadgradnju. Mogu biti izuzetno jaki teorijski i
potpuno neupotrebljivi u praksi. A neverovatne štetočine, ako poveruju da su
sposobni i za to, ako nisu, da znaju i mogu sve što nikad nisu ni probali, kao
što nas, recimo, neprestano uveravaju da znaju kako narod teško živi. Ništa oni
ne znaju o tome, jer ne žive od plate i na kredit, ne voze se autobusom i
vozom, ne čekaju na šalterima, ne idu na pijacu...
Nemaju oni pojma šta je život, nikad ga
nisu ni okusili. Nisu imali kad, od politike. A da su skloni da bezgranično
veruju u sebe, dokaz su i ta neumesna hvalisanja sa desetkama na fakultetu,
koje, kao što znamo, ništa ne moraju da znače, ni u struci a kamoli u vlasti.
Još je besmislenija tvrdnja Ivice Dačića, da se on školovao upravo za to što
radi. Najpre, ne postoji škola za vlast, pa ni za politiku. Fakultet političkih
nauka, koji je završio kao najbolji u generaciji, ne proizvodi političare, kao
što ni Filozofski fakultet ne stvara filozofe, niti fakultet za književnost književnike.
Zar poljoprivredni fakultet proizvodi
poljoprivrednike, saobraćajni saobraćajce, a sportski sportiste. Naravno da ne,
ali nije ni to najveća zabluda. Nažalost, ni jedan fakultet ne pravi ljude, što
je za politiku i vlast najvažnije. Još je strašnije stanje u medijima, koji to
njegovo samoreklamerstvo prenose, kad mu ama baš ni jedan novinar, makar u
formi potpitanja, nije takve izjave doveo u pitanje. I ne samo novinari, ni
niko drugi se javno nije zapitao, da li je njegova konstatacija da je ceo život
u politici, da se školovao za to, dobra ili loša stvar. Za njega. Za
društvo. Za državu. Dobar ili loš motivacioni primer.
Da li će sutra neki klinci isto tako
odlučiti da hoće da budu premijeri, kao što je mali Novak rešio da bude
najbolji teniser na svetu. Za Đokovića se zna kako je naporno, bespoštedno
trenirao da bi to i postigao. Morao je to uglavnom napolju jer država nije
mogla da ga prati. Kako li se trenira za budućeg političara i predsednika? Hoće
li ova država moći da izdrži sve te umišljene državnike?