Polemike
Ratko Peković: Paralelna strana
istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)
Samo da drug Tasa ne talasa
Istražujući posleratnu književnu periodiku,
a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon
slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od
najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih
"državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje
uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog
obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka.
Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog
dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.
Ratko Peković
U 1964. godini Udruženje književnika
Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv
beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije,
svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.
Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj
godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje
pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.
Pitanja i odgovori su se odnosili na
probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema
umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi
kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma", administrativne mere u
kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih" shvatanja u društvu i druge
probleme.
Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz
jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila
i na književni život.
Naredne i narednih godina sporovi između
pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno
izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa
doprineli su da bivše konfrontacije između „realista" i „modernista"
postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve
više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na
drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom
stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti
filma i literature.
"...Izvesni zastoj", zbog
"tokova i struja"
Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi
do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo
se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog
pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog
pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića,
Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i
druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi.
Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji,
osobito mlađi saradnici.
Godine 1965. Delo objavljuje veoma
provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj
literaturi" u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna
književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i
Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih
polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić,
Davičo, Koš, Gligorić, Jurković...
Otvarajući diskusiju Lukić posebno
upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja" ponovo oživelo
davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti
takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika
nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje
su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih" dela u
novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih". Lukić iznosi novu
tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički
estetizam" koji su uveli „modernisti" i koji je neutralan prema gorućim
društvenim temama.
U slavu šireg čitateljstva...
Izražavajući svoj revolt prema ponašanju
boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji
zastupnici „modernizma" „postali nosioci ne političke književnosti",
već „politike u književnosti". Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je
postao „sudija za prekršaje" u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija
pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj
situaciji", pita Stojković.
U to vreme neki trezveniji kritičari
ocenjuju da su pojedini „realisti" napisali modernija i mnogo slojevitija
dela nego neki „modernisti" - Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan
Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i
svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva
ili Oljačina dela.
Na planu društvene kritike u narednom
periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i
dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti".
Naprotiv, one su stalna meta Davičovih
napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine
njemu ne ostaju dužne.
U 1967. godini direktor i glavni i
odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji
nalazi od 1960. godine.
Uređivački odbor sačinjavaju Božidar
Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija,
Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle
Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub
S. Ignjatović.
U 1968. članovi redakcije su i Branimir
Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i
novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.
Na planu publicističke i društvene
kritike, autori ustaljenih rubrika - Ljubiša Manojlović, Božidar Božović,
Momo Kapor i Brana Crnčević - unose živost budući da njihovi tekstovi nisu
namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.
"...Mračni i bezizlazno stanje
u kulturi"
Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro
iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih
značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa Praxis
- Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića,
Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara
Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao
što su - socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko
demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje - oni načinju oveštale
dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.
Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini
Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana", na napade
objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj
politici, Komunistu...
U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog
plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu
predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom
periodu". Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da
Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju" i da „naprosto
izmišljaju", zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno
i bezizlazno".
Posebna meta napada su rubrika „15
dana", prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni
komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet
kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4.
januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo", koji Književne novine preštampavaju
u broju od 6. januara 1968. godine.
"Književne novine'", piše komentator, „već odavno pokušavaju da se
predstave javnosti u liku viteza bez straha i mane, koji se neumorno bori sa aždajama
društvenih zala, izložen opasnosti da bude progutan, rastrgnut ili spaljen
ognjem iz ždrala nemani. Mračne sile su se udružile, proizilazi iz njihovih
žalbi, da uz pomoć visokotiražne štampe ugase svetlost što zrači još samo iz
jednog lista skromnog tiraža, koji se pojavljuje tek svake druge nedelje da
brani čistotu socijalizma i legitimna prava naše kulture".
Njima neko osporava pravo na kritiku iako
one to pravo zaloupotreblja-vaju, kaže komentator, jer mi „kritikujemo
iznutra", „tražeći rešenje u okvirima ovog, u našim uslovima jedino opravdanog
i mogućeg sistema, uvereni da prava rešenja može i mora naći na samoupravnim
osnovama organizovan narod", dok je njihova kritika „po pravilu zamišljena
i sročena tako da deluje ne iznutra, nego izvan našeg samoupravnog društva,
kritika sa odstojanja, mnogo češće destruktivna nego konstruktivna...".
Novinar Komunista posebno kritikuje
pisanje lista o nacionalnim odnosima u kulturi:
„...Zaokupljene 'duhovnim ujedinjavanjem
svih Jugoslovena', 'Književne novine' su bile vrlo revnosne u otkrivanju nacionalizama
u komšiluku, a u isto vreme vrlo tolerantne prema nacionalizmu u vlastitoj
sredini (stav prema 'Predlogu za razmišljanje' na primer). Zahtevajući da se
raspravi da li književnost narodnosti u Jugoslaviji predstavlja sastavni deo
jugoslovenske literature ili pripada matičnom narodu, one su ispoljile potpuno
nerazumevanje za marksističko shvatanje da književnost jednog naroda pripada u
isto vreme i njemu i svakom drugom. Slično stoji stvar i sa tretmanom Crne Gore
kao srpskog kulturnog i literarnog područja, ili sa protivljenjem 'Književnih
novina' takozvanim republičkim ključevima u kulturi".
Komentator Komunista na kraju poručuje: „Zbog
toga su razlika i sukobi među nama neminovni".
Pad Tanasija Mladenovića
I doista - usledila je konkretna akcija
Gradskog komiteta SKS Beograda. Ovaj komentar je objavljen 4. januara, a već
sutradan u Gradskom komitetu održan je sastanak sa komunistima iz Književnih
novina - Tanasijem Mladenovićem, Božidarom Božovićem, Branimirom Šćepanovićem
i Draganom Kolundžijom, uz prisustvo Latinke Perović i Aleksandra Bakočevića.
Tom prilikom sekretar Gradskog komiteta Petar Đoković izneo je oko
dvadeset teza o idejno-političkoj poziciji Književnih novina na osnovu kojih je
zaključeno da se idejna platforma lista konfrontira platformi Saveza komunista
i obavestio prisutne da će naredna sednica Gradskog komiteta biti posvećena
ovom listu.
Sednica je održana 8. januara, bez
prisustva komunista iz redakcije. Glavni urednik Mladenović je tražio da i oni
prisustvuju „ali mu je odgovoreno da će razgovora biti još i da sednici
prisustvuju isključivo članovi Gradskog komiteta, i jednog i drugog Centralnog
komiteta". (Sednici je, na osnovu nepoznatih merila, prisustvovao i Mladen
Oljača, funkcioner Udruženja književnika Srbije.)
Na sednici je usvojena verzija teksta Teze
Gradskog komiteta SKS Beograda o idejno-političkoj poziciji ,,Književnih
novina'' koja je docnije, u oko 5.000 primeraka, štampana kao brošura i o
kojoj je raspravljano u partijskim organizacijama velikih beogradskih preduzeća
koje su, navodno, osudile uredništvo lista.
U jubilarnom trobroju povodom obeležavanja
50-godišnjice izlaženja lista, od 15. februara, 1. marta i 15. marta 1998.
godine, Tanasije Mladenović svedoči:
„...Brošura je vrvela od nasilno i
zlonamerno, izvučenih citata iz svih mogućih naših napisa, posebno iz rubrika
'15 dana', 'Onako, uzgred' i 'Oko nas, danas', ali i iz čisto književnih i načelnih
članaka i eseja. Namera je bila da se tobož demokratski, na javnoj sceni, raskrinkaju
teški neprijatelji naroda i radničke klase. Dolazilo je i do komičnih
situacija, da radnici, na primer fabrike '21 maj', raspravljaju, ne poznavajući
uopšte materiju o kojoj se radilo, i o stvarima i problemima, koji su za njih
bili, kako se to kaže, 'španska sela'. A prodavci novina, kojih je tada još
bilo na ulicama, izvikivali su sledeću parolu: 'Književne novine', najnoviji
broj! Pad Tase Mladenovića".
U uvodu brošure se ističe da ovaj list već
duže vreme zastupa stavove o aktuelnim društvenim i političkim pitanjima bitno
drugačije od onih koje ima Savez komunista, da su Književne novine „postale
markantan vid ispoljavanja konzervativno-birokratskih tendencija, a kao list
tipičan primer negatorskog i statičkog tretiranja društvenih odnosa - prakse
Saveza komunista".
U obrazloženju akcije Gradskog komiteta
kaže se da ovog puta nije reč o slobodi štampe, stvaralaštva i kulture uopšte
niti o književnim pitanjima. „Reč je o politici koja se suprotstavlja Savezu
komunista, a objektivno ograničava i slobodu stvaralaštva."
"Književne novine"
nastradale u "Tezama"
O karakteru društvene kritike prisutne u
Književnim novinama u brošuri piše: „...Tematika kritičnog zahvata 'Književnih
novina' je vrlo široka. Stvar i nije toliko u tome što se nekolicina autora
javljaju kao 'stručnjaci' za sve, ili pak u moralističkoj intonaciji tih
tekstova, nego u činjenici da tu isključivo nalaze mesta, kako je već rečeno,
samo slabosti naše svakodnevice. Tim kriterijumima se rukovode 'Književne
novine' i pri izboru tekstova koje prenose iz drugih listova".
Književnim novinama su „gotovo
nepoznati slučajevi kompleksnijeg i konstruktivnijeg pisanja. One su se specijalizovale
za verbalnu kritiku i napade, za dramatizovanje nebitnih događaja. Sebe su definisale
kao „nezavisnu i slobodnu tribinu", pripisujući drugima „režimlijstvo";
one neskriveno pokazuju da im godi pozicija „progonjenog". List gaji
posebnu naklonost prema onima koji se nalaze u sukobu sa politikom Saveza
komunista, pozivajući na „okupljanje u savezništvo nezadovoljnike, uz kvazidemokratsko
nuđenje utočišta i javne podrške, bez obzira na estetske kriterijume".
Za shvatanje Književnih novina o
demokratskim odnosima u Savezu komunista autori brošure napominju:
„Oni se zalažu za takvu unutarpartijsku
demokratiju 'koja će obezbediti ravnopravnost svih mišljenja'. Nije li to
zahtev za paralelnim postojanjem u Savezu komunista različitih idejnih koncepata
i političkih pogleda, u stvari osnov za nicanje grupaškog i frakcionaškog
delovanja".
Polovinu brošure sačinjava dokumentacioni
materijal - citati tekstova iz Književnih novina, razvrstani prema temama, koje
treba da ilustruju osnovne ocene i zaključke Gradskog komiteta. Najveći broj citata
odnosi se na rubrike „15 dana" i „Onako, uzgred" koje je pisao Ljubiša
Manojlović.
U broju od 20. januara 1968. Književne
novine preštampavaju kompletnu brošuru i, u istom broju, objavljuju Manojlovićevo
obraćanje čitaocima:
„Došao je čas da prekinem sa svojim
beleškama. Umorio sam se, to je ono glavno. A imam u vidu i političku osudu
koja je ovom mom radu izrečena.
Ne mogu da ne zahvalim redakciji
'Književnih novina' što mi je duže od četiri godine, iz broja u broj, pružala
gostoprimstvo. Želeo sam da joj budem od koristi; žao mi je, ako sam joj naneo
štetu. Vama, poštovani čitaoci, hvala na pažnji. Mi ćemo se svakako još sresti,
jer ja nemam drugoga - pisanje mi je zanat. Verovatno ću se ubuduće potruditi
da unesem u vas više veslosti".
Kao što je i najavio, Gradski komitet je
organizovao sastanak aktiva pisaca komunista (koji je kao oblik organizovanja
delovanja komunista izvesno vreme bio zamro) posvećen Književnim novinama.
Rasprava, vođena u velikoj sali Gradskog
komiteta, trajala je tri dana - 22. januara, 29. januara i 5. februara 1968.
godine. (Stenogrami sa ovih sastanaka imaju više od 500 kucanih stranica.)
Koliko nam je poznato, ovo je prvi put posle slučaja Pečata iz 1940. godine da
se o jednom književnom glasilu raspravljalo na ovakvom nivou.
U skladu sa ustaljenom političkom praksom
iz tog vremena, ovoga puta je vođena javna rasprava, uz prisustvo novinara i
pisaca koji nisu članovi Saveza komunista.
Prvi učesnik na ovim razgovorima bio je
Tanasije Mladenović. On je zamerio Gradskom komitetu zbog toga što na sednicu
od 8. januara nije pozvan nijedan komunista iz redakcije Književnih novina,
premda su pozvani i drugi javni i kulturni radnici. Potom je, kao
neprihvatljiv, odbio metod da se svaki pokušaj kritike proglašava za generalno
suprotstavljanje platformi SKJ.
„'Književne novine' su", naglašava
Mladenović, u „tezama Gradskog komiteta osuđene za nacionalizam, unitarizam,
nihilizam, liberalizam, konzervativizam, kao borac protiv reforme i
samoupravljanja, inspirator otpora politici Saveza komunista. Ne možemo samo da
shvatimo kako se može biti sve to odjedanput".
Navodeći primere nesolidnog i „moramo
kazati zlonamernog pripremanja materijala na osnovu koga je Plenum Gradskog
komiteta doneo svoje ocene i zaključke", Mladenović ističe: „...Ovako nesolidnim
pripremljenim materijalom članovi Gradskog komiteta bili su obmanuti i dobili
su lažnu predstavu ne samo o 'Književnim novinama' nego i o rubrikama i
pojedinim natpisima koji su navodno problematični. Takav metod uvek je bio
stran našoj Partiji i zbog toga treba da se pozovu na odgovornost ljudi koji su
lažno optužili 'Književne novine' i tim postupkom članove Gradskog komiteta
koji su imali puno poverenje u autentičnost dokumenta doveli u kompromitujuću
situaciju".
Mladenović je govorio oko sat i po, a onda
je usledila pauza...
"...Prosipanje člančića"
Posle pauze govorio je Miodrag Protić koji
je podržao teze Gradskog komiteta i ocenio da su Književne novine, između
ostalog, pružale zaštitu i podršku svim pojedincima i grupama koje su se na
bilo kojoj osnovi našle u sukobu sa Savezom komunista.
Veliku pažnju izazvalo je izlaganje
Mladena Oljače koji je, inače, objavljivao svoje tekstove u spornim rubrikama,
a na sednici Gradskog komiteta ih je nazvao „najnižom vrstom publicistike".
„Ja sam ih zaista", ponovio je on, „poredio s onim tekstovima, ako se
sećate, milangrolovske demokratije posle njegovog dolaska u Beograd,
kada je on po beogradskim ulicama prosipao one člančiće kojim je hteo da
zbunjuje javnost. Doduše, on ih je plaćao svojim parama što Tasa ne čini".
U docnijoj diskusiji nekolicina pisaca zameriće
Oljači zbog dvostrukog odnosa prema listu - Dragan Kolundžija, Bogdan A.
Popović, Brana Crnčević, Branimir Šćepanović...
Svoje veoma opširno izlaganje uz mnoštvo
citata iz vlastitih napisa, Ljubiša Manojlović je posvetio odbrani svoje
rubrike „Onako, uzgred": „Smatrao sam da sam odnegovao moderan mozaik humorističko-satirično
intoniran, u kome je bilo mesta za dnevni događaj, za trajniju pojavu, za
narav, za mentalitet, za svetsku istinu".
Posebno je zanimljiva njegova ocena
položaja satire u socijalizmu:
„...Nama koji se bavimo humorom i satirom,
satira je neka vrsta slabe tačke, naša Ahilova peta. U nju nas biju i oni koji
kažu da su za satiru i oni koji su protiv nje. Razume se, protiv nje se niko ne
izjašnjava. Samo izjašnjavajući se za nju, istovremeno propisuju i mnoge
recepte. Bojim se da bi, na sadašnjem stupnju našeg apotekarstva, satiričar na
jedan takav recept dobio mišomor".
Na sastanku održanom nedelju dana docnije,
Milan Vukos je zamerio Manojloviću zbog toga što nije ništa rekao o platformi
Književnih novina (ovu zamerku će kasnije ponavljati i drugi), što se bavio
samo svojom rubrikom, a ne onim što pišu drugi i što je od Partije zatražio
zaštitu u „esnafu".
Na ovom, i trećem, završnom sastanku, teze
Gradskog komiteta podržali su: Roksanda Njeguš, Radonja Vešović, Ostoja
Kisić, Mirko Miloradović, Oskar Davičo, Vito Marković, Đorđe Radišić, Zdenko Štambuk,
Velimir Lukić, Milorad Gončin, Vladimir Bunjac i Milan Đoković. „Umerenjačku"
liniju i određene rezerve prema osudi Manojlovićeve rubrike zastupali su Petar
Gudelj, Đorđe Lebović i Vladimir Bunjac.
Članovi redakcije Dragan Kolundžija,
Radomir Smiljanić, Bogdan A. Popović, Dušan Puvačić i Momo Kapor jednodušno
su odbili sve optužbe, a njima su se pridružili Dušan Radović, Predrag Palavestra,
Brana Crnčević, Branimir Šćepanović i Matija Bećković.
Na sastanku organizacije u listu Jež,
kojem su i ime Gradskog i Centralnog komiteta SK Srbije prisustvovali Bora
Simić i Aleksandar Bakočević, Manojlović je oslobođen odgovornosti...