RTV Svetac
uređuje Rajko Roki Dvizac
Hleb i čokolada
Šale male, vole festivale
Oduvek sam voleo festivale. Za proteklih 38/39
godina ni sam ne mogu nabrojati gde sam sve bio i šta sam sve na njima radio.
Od raznih „Gitarijada", preko
prvog rok festivala „BOOM", zatim „Beogradskog proleća, "Mesama","Opatijskog","Štipskog","Splitskog"
,"Jugovizije" itd itd. Retko sam na njima bio samo novinar-
izveštač. Uglavnom sam bio (in)direktni učesnik, bilo kao član žirija, bilo kao
deo organizacije (a ponekad i jedno i drugo, pa i treće!).
Geslo svakog festivala je bilo: „Jebeš
festival ako se unapred ne zna pobednik"!
A, pobednika retko ko da se seća,
osim ako nije sačuvao festivalski bilten...Spisak je podugačak, ispričaću samo
neke avanture...
Recimo, za početak ,"Jugovizija"
u Prištini. Birao se jugoslovenski predstavnik za „Pesmu
Evrovizije". Favoriti su bili Lepa Brena i Neda Ukraden,
a pobedila je, sasvim „(ne)očekivano" (za naivce) Doris Dragović. Tokom
priprema za festival, najčešće sam čuo rečenicu „Nema probljema" a probljema
koliko hoćeš.
Ali glavna zabava je nastala posle
proglašenja pobednika. I dok Brena i Neda nisu znale šta će sa
silnim flašama viskija pripremljenog za slavlje, Rajko Dujmić koji je znao
da će njegova štićenica Doris Dragović sigurno pobediti - započeo
je urnebesno slavlje.Pošto sam bio poznat u novinarsko/muzičkim krugovima kao
neko ko pre početka tačno pogađa pobednika (jedino je moj foto-reporter Vojislav
Danilov) pre proglašanja slikao Doris za naslovnu stranu) Dujmić
je krenuo u potragu za mnom da zajedno „proslavimo pobedu nad favoritima".
Prvo je u sali „Grand hotela"
napravio krš i lom a onda krenuo u pravcu mog stola.Pošto sam predvideo rasplet
događaja (a morao sam ujutro rano da predam tekst za „TV Novosti"),
išunjao sam se iz sale i otišao u sobu da odspavam bar sat-dva. Moj imenjak je
krenuo od vrata do vrata hotelskih soba,lupao po njima glasno me dozivajući.
Lupao je i na moja vrata ali se nisam
odazvao. A onda mu je neko pogrešno pokazao na sobu do moje, objasnivši mu da
se tu nalazim ali da neću da izađem. On i njegovi pajtaši su lupali na vrata
nemilice ali pošto se nisam javljao, odlučili su da izvale vrata iz ragastola!
Rečeno - učinjeno.
Kada su se uverili da me nema u „pogrešnoj
sobi", okrenuli su se i otišli ostavljajući za sobom lom.
Mi, novinari sa kontineta, najviše smo
voleli morske festivale. Jedan od najluđih je svakako bio Opatijski
festival. Tu su se žurke smenjivale jedna za drugom, od podneva do ranih
jutarnjih sati...Sve je bilo dozvoljeno osim - spavanja. To je bilo čisto
gubljenje vremena.
Na jednom od festivala, ekipa sastavljena
od beogradsko/sarajevsko/skopskih novinara pozvana je na ručak u obližnju Rijeku.
Iako smo prethodne noći dočekali
zoru, dogovorili smo se da se okupimo oko 10 sati i krenemo u Rijeku na provod.
Pola sata pre dogovorenog vremena svi smo
bili tu, osim urednika i foto-reportera sarajevskog „As"-a. Tačno
na vreme pojavio se foto-reporter, crven u licu od nervoze. Pitali smo ga gde
je Senad Prašo urednik „As"-a a on nam je uzbuđeno
odgovorio da je toliko „komiran" da ne može da ga probudi!
Urednik „Ven"-a se
ponudio da ga zajedno probude. Polivali su ga hladom vodom, drmali krevet,
vikali, psovali ali - ništa nije vredelo. Senad je onako mokar spavao kao
jagnje.
Bližilo se podne a on ni da mrdne. A onda
je uredniku „Ven"-a sinula genijalna ideja. Na užas konobara i
stranih turista, Senada su izneli zajedno sa krevetom pravo na terasu. I, mrtvi
ladni naručili hladno pivo a za Senada jaku kafu - da ga čeka kad se probudi.
Nije bilo druge, nego da im se pridružimo a u Rijeku smo umesto na ručak,
otišli na večeru - drugarski smo sačekali Senada da se naspava…
Za Splitski festival je
specijalista bio Milovan Ilić Minimaks. On je smislio neviđenu foru.
U restoranu gde su uglavnom boravili
pevači,novinari i ostali učesnici festivala on bi došao sat vremena ranije i
strpljivo do pola, odvijao sve šrafove na stolovima. Pevači bi sedali za
stolove i bez problema dobijali predjela ali čim bi konobari pokušali da stave
na sto glavno jelo - stolovi bi se rušili kao domine jedan za drugim lomeći
posuđe i čaše i prskajući hranom goste.
Konobari bi se hvatali za glavu od muke
dok se restoranom orio smeh, vriska i cika pevačica. Pošto je ovaj ritual
ponavljao godinama uprkos zamkama šefova restorana,na kraju je odlučeno da se
Minimaksu zabrani dolazak u hotel „Marjan" gde su uglavnom bili
smešteni svi učesnici Splitskog festivala. Nekoliko dana uoči festivala,
sreo sam Miću u klubu Radio Beograda. Pošto mi je rekao da neće
da ide na festival jer mu je zabranjen boravak u „Marjanu", odlučio
sam da ga osvetim...Da ponovim njegov štos, nije bilo šanse, jer je šef iz
predostrožnosti postavio konobara da dežura po ceo dan…
Srećom, sasvim neočekivano u hotel je
počela da dolazi jedna sredovečna, punačka Splićanka koja je počela da „davi"
sve - od pevača do novinara. Uvrtela je sebi u glavu da ona kao rođena Splićanka
treba da nama/gostima bude domaćin i pokaže sve lepote Splita. Čim bi je videli
- svi su bežali. Sinula mi je lampica. Pozvao sam je za sto i ponudio joj da
nam te iste večeri bude domaćica. Ideja je bila da posle festivalske večeri,
okupi što više pevača, pevačica i novinara i da ih pozove na „noćno
kupanje".
Splićanka se oduševila i zaista okupila
poveću grupu učesnika festivala ispred hotela „Marjan". Svi su
mislili da idemo na gradsko kupalište ali ja sam joj „objasnio" da nas je
previše,da nemamo dovoljno automobila te da je najjednostavnije da se kupamo
tu, ispred hotela , među barkama. Svi su pristali. Kada su počeli da se
skidaju, šapnuo sam joj pravu ideju - da se svi kupamo goli! Ona se oduševila i
prva je gola skočila u vodu a za njom i ostali. Ja sam se tiho povukao do
terase, naručio piće i posmatrao šta će se desiti.
Noćno kupanje nudista u sred Splita,
ispred hotela „Marjan" - čudo do tada neviđeno! Jedan od konobara
je primetio šta se dešava i odmah pozvao šefa hotela koji je alarmirao miliciju.
U roku od 2-3 minuta stiglo je nekoliko
plavih milicijskih tristaća i „marica". Naterali su noćne kupače da
odmah izađu ali pošto im je „ domaćica" objasnila ko su kupači - sve se
završilo samo opomenom i brzopoteznim oblačenjem. Bio sam zadovoljan. Uspeo sam
ipak da osvetim svog prijatelja Miću Minimaksa. Pa ništa loše nisam
uradio. Šale male vole festivale...Da nije njih, ko bi i zašto pamtio
festivale?!