Druga strana
Ako ne pomremo od gladi, umiraćemo od
loše hrane
Ovaj proizvod je opasan po zdravlje
Prodaja neispravne, i često zatrovane
hrane, u Srbiji je unosan posao u kome zarađuju političari i tajkuni. Kako bi
se rešila loše hrane, koju bi inače morala da uništi i da za to plati, Evropska
Unija je Srbiji nametnula faktičko ukidanje redovnih sanitarnih pregleda
proizvoda. Pored toga što se na taj način truje ovdašnji građani, planski i
sistematski se uništava i domaća poljoprivreda, pa ćemo uskoro jesti uvezeno
smeće.
M. Hadžić
U Srbiji se dešava nešto što ekonomisti ne
mogu da razumeju: kukuruz, koji je osnovna stočna hrana, pojeftinio je, takođe
je pojeftinilo i meso kod proizvođača, ali je isto ono u rafovima
prodavnica - poskupelo! Sve se više isplati odlaziti u inostranstvo u nabavku
hrane koja je u ovoj zemlji postala luksuz.
Srbija je u vreme planske privrede hranila
celu ondašnju Jugoslaviju, a preostajalo je dovoljno i za izvoz. Decenije planskog
uništavanja poljoprivrede rezultirale su da danas jedemo najskuplju, ali i najnekvalitetniju
hranu u regionu. Visoke cene koje su ovdašnjim potrošačima podarili
veliki trgovački lanci, koristeći svoj monopolistički položaj, ne znače i
visok kvalitet proizvoda. Naprotiv, zarad dodatnog prihoda kupcima se potura
hrana, više nego sumnjivog kvaliteta.
Izgovarajući se štednjom budžetskih
sredstava država je ukinula redovne kontrole prehrambenih proizvoda,
prebacujući na same proizvođače obavezu da to čine. Tako se njima omogućilo da
prave ekstra profit, jer su mogli na tržište da izbacuju svakakvo đubre za čije
uklanjanje bi, inače, morali da plate. Zahvaljujući nebrizi države moglo je da
dođe i do takvih skandala kao što je prodaja suvomesnatih proizvoda kojima je
istekao rok upotrebe u prodavnicama Idee, ili upotreba mesa uginulih
životinja u salamama i paštetama "Matijevića" o čemu su
javnost obavestili tehnolozi zaposleni u ovoj kompaniji.
Ideja da je proizvođač sam odgovoran za
kvalitet svojih proizvoda, pa da je tako on dužan i da iste kontroliše, u ovu
zemlju je dospela iz Evropske Unije koja odavno ima takva zakonska rešenja.
Zahvaljujući tome, moglo je u EU pre nekoliko meseci da se desi afera sa goveđim
mlevenim mesom u koje je bilo ubačeno i meso uginulih konja. Hiljade tona ovog
neispravnog mesa završilo je na tržištu zemalja EU, a pitanje je koliko je tih
proizvoda stiglo i u Srbiju.
Zvaničnici EU su insistirali na tome da
Srbija prihvati njihove standarde i zakonska rešenja kako bi uništili ovdašnju
poljoprivrednu proizvodnju i stekli tržište na kome mogu da prodaju svoj otpad.
Domaći savesni proizvođači hrane jednostavno nisu u stanju da finansijski
izdrže konkurenciju prodavaca nekvalitetne i često zatrovane hrane iz uvoza, pa
i sami prelaze na proizvodnju nečega što nije za ljudsku upotrebu. Zemlje
Evropske Unije godišnje izdvajaju stotine miliona evra za subvencije
poljoprivredi i u njihovom je interesu da se sve proizvedeno, pa i ono najgoreg
kvaliteta, nekome i proda.
Institut za higijenu i tehnologiju mesa iz
Beograda tvrdi kako nije u mogućnosti da objavljuje rezultate testova, jer su
oni vlasništvo Ministarstva poljoprivrede, koje sa svoje strane javnosti prezentira
samo suvoparne statističke podatke koliko je uzoraka hrane pregledano i koliki
je procenat neispravnih proizvoda. Do sada se još nikada nije desilo da to
Ministarstvo konkretno navodeći naziv proizvoda i ime proizvođača upozori
potrošače šta da ne kupuju.
Na taj način se amnestiraju nesavesni
proizvođači koji su istovremeno i najvažniji donatori političara na vlasti.
Trovanje građana je, tako, postao unosan biznis.
Koliko su moćni trovači ovog naroda vidi
se i iz toga da je gotovo nemoguće naći nekog kompetentnog sagovornika za teme
o bezbednosti hrane.
Kada su prošle godine univerzitetski
profesori, koji su najpozvaniji da o tome govore, ukazali na prisustvo ešarihije
koli u voću i povrću bili su brzo ućutkani. Jednostavno im je skrenuta pažnja
da "uzbunjivanjem javnosti" na prvom mestu ugrožavaju sopstvenu
karijeru, a pojedinima su proizvođači naprasno dodelili "stipendije"
za neka nepotrebna dalja naučna istraživanja i tako ih podmitili da zaćute.
Tokom ovog leta su samo pojedini mediji
gotovo stidljivo objavili vest da je jedna laboratorija u Sjedinjenim Američkim
Državama u piletini iz "Mekdonaldsa" otkrila mikroskopski mala vlakna
koja liče na ista ona koja se pojavljuju kod ljudi obolelih od do danas
neobjašnjive bolesti zvane Morgelon.
Prošle godine je isti lanac brze hrane
dospeo u žižu pažnje svetske, ali ne i ovdašnje javnosti, otkrićem da su
njegovi proizvodi otporni na buđ. Očigledno je da u njima ima toliko hemikalija
koje ubijaju mikrobe da je pitanje koliko su oni bezbedni za ljudsku upotrebu.
Ovdašnje inspekcije se, međutim, uopšte nisu pozabavile ovim problemima,
verujući na reč navodnim stručnjacima "Mekdonaldsa" da je hrana u
njihovim lokalima potpuno ispravna. Gotovo svi veliki mediji, računajući tu i
televizijske stanice, odustali su od prenošenja ovih informacija zbog miliona
dinara koje im donose reklamni prilozi "Mekdonaldsa".
Najveća pretnja zdravlju građana
nije samo neispravnost hrane, već i njen loš kvalitet. Stručnjaci upozoravaju
da je u poslednje dve godine na svetskom nivou za čak 60 odsto uvećano plagiranje
prehrambenih proizvoda. Nije toliki problem što se plagiraju veliki brendovi,
već što su ti proizvodi daleko nižeg kvaliteta od originala.
Svaki stanovnik ove zemlje zna šta je
jogurt i kiselo mleko, dobro poznati proizvodi koje svi redovno koriste.
"Niška mlekara", međutim, iste pravi sa više biljne nego mlečne
masti, što ne samo da je drastično snižavanje kvaliteta, već predstavlja i
opasnost po zdravlje potrošača. Inspekcije se zavaravaju tako što im se poturaju
ispravni proizvodi napravljeni bez dodavanja biljnih masnoća, ali inspektori i
sami žele da budu prevareni, jer uopšte ne obraćaju pažnju na dokumentaciju iz
koje se jasno vidi šta se sve koristi u "Niškoj mlekari", kao ni na
izjave pojedinih radnika kojima je dosta ćutanja o trovanju naroda.
Interesantno je i to da se proizvodi ove mlekare mogu u Beogradu naći još
jedino na Vojno-medicinskoj akademiji. Verovatno se misli da je teškim
bolesnicima ionako svejedno da li će umreti od bolesti ili od trovanja.
Sumnju da je hrana koju za
skupe pare kupujemo u domaćim prodavnicama nekvalitetna i opasna po zdravlje
produbljuje i ponašanje nadležnih državnih službi...Kontrole kvaliteta, koje se
ponekad sprovedu, najčešće liče na dobro izrežiranu predstavu za medije i
javnost, pa pred novinarskim ekipama predstavnici nadležnih i delegiranih
udruženja potrošača skoro bez izuzetka konstatuju ispravnost namirnica.