Razaranje
Kako je
realizacija feminističkog kulturnog genocida
prerasla u pretnje smrću
Živi
termin na mrtvom platnu
Ko je i kako
autoru ovog teksta poručio da je mrtav čovek, ko je zloupotrebom postojećih zakona osnivačka prava pretvorio u lakrdiju,
kakve veze nacionalni saveti imaju sa radom ustanova u višenacionalnim zajednicama, da li se očekuje da i druge manjinske zajednice zatraže osnivačka prava po ustanovama i
preduzećima, ko su članovi neformalnog udruženja
UDBA, da li se Županja nalazi u Krajini, ko je
najveća profesionalka među pančevačkim istoričarima umetnosti, ko je patentirao
Živu prirodu kao slikarski motiv i ko
je zaboravio korbač, kako se zbog uštede od 1000 dinara dogodio volšebni nestanak mazarija...
Stanislav
Živkov
Upravo u
vreme kada je ovaj članak završavan njegov autor je na jednom sastanku imao bliski
susret sa drugaricom Jasminom Večanski, proslavljenom
dramskom umetnicom koja je ostvarila bezbroj pozorišnih . televizijskih I filmskih uloga, (uglavnom nepoznatih široj javnosti) koja je, glumeći samu sebe, nepozvana upala na sastanak, sva iscerena teatralno
sela na susednu stolicu, uz objašnjenje da joj je tu
najprijatnije, da bi potom poluglasom rekla autoru ovog teksta da je mrtav
čovek, što
su ipak čuli još neki prisutni!
Sve u svemu, ovo najbolje govori o tome da
demokratska stranka u Pančevu predvođena Vesnom Martinović, umesto sa
demokratijom, najviše veze ima sa kriminalom i polusvetom što najbolje dokazuju
kojekakvi bizarni likovi dostojni umobolnice i zatvora koji su se oko Martinovićke
nakotili. Osim toga, čini se da je termin mrtav čovek u poslednjih
dvadeset godina postao jako popularna fraza u neodemokratskoj retorici, koja se
posebno koristi oko raznoraznih izbora, stranačkih I fizičkih obračuna sa
neistomišljenicima, baš kao i termin manjinskih zajednica. Izvorno se
ova fraza odnosila na osobe koje ne pripadaju konstitutivnom narodu (ili
narodima), ali se u zadnje vreme značenje proširilo, pa su polako dodavani
invalidi, homoseksualci, deca, žene, penzioneri, mladi...
Zapravo, opšta je tendencija da se svi
osim radno sposobnih muškaraca od 30 do 50 godina, heteroseksualnog
opredeljenja koji pripadaju matičnom narodu svrstaju u neku od manjinskih
grupa, što znači da bi ne-manjinske populacije ostalo oko 15%, to jest da bi
većina bila u manjini. Možda ovo nekome zvuči paradoksalno, ali sociolozi su
sve to lepo objasnili teorijom po kojoj većinsko stanovništvo treba da se brine
o manjinskom, to jest da 15% populacije treba da se brine o osamdeset-peto-procentnoj
manjini. Nekada
davno je bila popularna drugačija ideja - da treba
svima dati ista prava i pomagati zapošljavanje svih ljudi, bez
obzira na (ne)pripadnost manjinskim grupama, kako bi mogli da se brinu sami o
sebi. Međutim, u neodemokratskoj teoriji
se ovakve ideje smatraju fašističkim. Međutim sve ovo je u
poslednje vreme otišlo toliko daleko da je u velikoj
meri postalo groteskno. Naime, jedna stvar su zajamčena građanska prava nacionalnih
manjina koja one i treba da uživaju ali je sasvim druga
stvar kada to postane jako moderna travestija i iživljavanje.
Marksova
težina
Iako je
zakonom predviđeno da se Nacionalni saveti
nacionalnih manjina staraju o sprovođenju kulturne politike
nacionalne manjine i, u skladu sa zakonom, učestvuju u procesu odlučivanja ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, osnivaju ustanove
kulture i druga pravna lica u kulturi kao i da jedinica lokalne samouprave mogu osnivati
ustanove radi očuvanja, unapređenja i razvoja kulturne posebnosti i očuvanja nacionalnog identiteta nacionalnih manjina,
odnosno mogu, na predlog nacionalnog saveta nacionalne manjine, izmenom osnivačkog akta za pojedine postojeće ustanove utvrditi da su od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalnih manjina, u poslednje vreme sve
ovo je samo potvrdilo staru tvrdnju koja važi za Pančevo a to je ni manjeg grada ni većeg sranja!!!
Bez ikakvo suvislog
razloga i javno saopštenog razloga, u gradu
gde žive pripadnici 23 nacionalnosti (80%
Srba , 2,3% Jugoslovena, 4,3% Mađara, 1,8% Slovaka, 1,5%
Makedonaca, 1% Crnogoraca te 0,9% Hrvata uz 9% pripadnika svih ostalih
nacionalnih zajednica, gradska uprava predvođena ostacima Demokratske
stranke učinila je nemoguće te je osnivačka prava za pojedine
gradske ustanove delom prenela na nacionalni savet nacionalne zajednice Rumuna
, pošto je ta zajednica naprasno
rešila da je to od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta, pa osim toga Rumuni
dobijaju jednog člana u proširenom upravnom odboru Narodnog Muzeja, Kulturnog Centra,
Doma kulture Banatsko Novo selo, po jednog člana u nadzornom odboru
svih ovih ustanova s tim da najmanje 30 % članova mora biti manje zastupljenog
pola! Ako se zna da su do sada svoje nacionalne savete izabrali Bošnjaci, Bugari, Bunjevci, Vlasi, Grci, Egipćani, Makedonci, Mađari, Nemci, Hrvati,
Rumuni, Rusinu, Romi, Slovaci i Ukrajinci, biće
jako zanimljivo videti šta će se desiti ako pripadnicima nekog od ovih nacionalnih
saveta padne na pamet da i oni trebaju da dobiju status osnivača gorepomenutih ustanova koje će onda automatski biti od posebnog interesa za sve ove
nacionalne savete.
Da li će možda svi oni zahtevati
svoje predstavnike pa će se upravni i nadzorni
odbori širiti u nedogled, ili će početi prepucavanje ko je
kom nacionalnom savetu podoban ili ne, ali kako je krenulo najverovatnije je da
će se osnivačka prava deliti prema ključu, pa će recimo dva doma kulture
pripasti Rusinima, jedan Slovacima, tri Vlasima (kao pandan Rumunima koji će kukati da im se razbija nacionalni korpus), onda će nacionalnom savetu Roma pasti na pamet da su sve biblioteke u Srbiji
od posebnog interesa za zajednicu Roma pošto imaju problem sa opismenjavanjem,
a usput bi imali obezbeđene i zalihe stare
hartije za prodaju pošto u Biblioteke stiže svačiji škart - recimo 25 kubika sabranih dela Marksa i Engelsa na
makedonskom koje je svojedobno zemljoradnička zadruga iz Kaluđerice dobila kao kompenzaciju za prodato grožđe. Naravno kada se ovako lepo zadovolje sve potrebe
nacionalnih saveta raznoraznih nacionalnih manjina, onda će na red doći ispunjavanje večernje revije želja i drugih manjinskih
zajednica pa će onda recimo Zajednica lečenih alkoholičara tražiti osnivačka prava u nekoj ludnici kako bi svoje članove direktno smeštala na lečenje, naravno tu će biti recimo i Partija
iskrenih i časnih korisnika alkohola koji je
1991. godine osnovao Bora Đorđević koja će tražiti osnivačka prava u vinariji i fabrici vatrene vode, zatim Udruženje impotentnih, koje će
tražiti osnivačka prava u fabrici vijagre, Nacionalna asocijacija nimfomanki
koja će sigurno tražiti osnivačka prava u fabrici vibratora,
Nacionalni savet pedofila koji će
tražiti osnivačka prava u svim predškolskim ustanovama i
osnovnim školama, a Nacionalni savet
propalih sponzoruša osnivačka prava u staračkim domovima, da bi na
kraju ispalo da osnivačka prava dobijaju svi
osim onih kojima su potrebna, a to su svi obični
građani u nekoj zajednici.
Uvođenje
u dosije
Poslednjih
dana na videlo se pojavila još jedno neformalno udruženje koje se kao parazit prilepilo uz Udruženje Krajišnika i to samo radi
postizanja ličnih ciljeva. Reč je o svojevrsnom Udruženju dosadnih baba (skraćeno UDBA) koje za sada čine
svega dva kapitalna člana i to istoričarka umetnosti Milana Veinović i akademska slikarka Ljubica Mrkalj koje zajedno
predstavljaju naidealniji primer primer zločinačkog udruženja osnovanog sa ciljem
sistematskog davljenja svih oko sebe svojim "kapitalnim" kulturnim delovanjem. Naime, ove dve osobe, već mesecima gnjave sve oko sebe insistiranjem na
organizovanju samostalne slikarske izložbe Ljubice Mrkalj i to
zaklanjajući se iza Udruženja Krajišnika koje formalno
figurira kao organizator izložbi, a u ime Udruženja istupaju Veinovićka i Mrkaljka koje sa Krajinom
imaju veze koliko Helena Trojanska sa Beogradom. O tome kakve su ovo zaslužne Krajinke najbolje se može
videti iz njihovih biografija: Gospojica Veinović rođena je 1947. godine u Županji koja nikada nije
bila deo ni SAO ni obične Krajine da bi nakon
preseljenja u Pančevo diplomirala istoriju
umetnosti u Beogradu a njen kapitalan diplomski rad, nagrađen nagradom Pavla Beljanskog, nikada nije
objavljen. Nakon diplomiranja, Veinovićka, kao član SK od mladosti preko uticaja svog oca i sprege sa
tadašnjim gradonačelnikom i javnim pravobraniocem zapošljava se u Narodnom Muzeju Pančevo i to tako što je protiv tadašnjeg direktora Muzeja 17.7.1974. podneta prekršajna prijava jer je nakon konkursa primio Borislavu
Krušku, takođe istoričara umetnosti koja je u
tom trenutku imala dve godine radnog staža i nije bila nezaposlena
čime je navodno prekršen Samoupravni
sporazum o zapošljavanju radnika opštine Pančevo, odnosno Lex Specialis
Milanica po kome je postojeći radni staž bio prepreka za zapošljavanje pripravnika!!!
Tako je na zahtev Komiteta organizovan sastanak specijalno radi obaranja
konkursa na kome je jedan od članova komisije, javno
postavio pitanje: drugovi dragi, kome je od vas sve dala ribe pa sada ovo
radite?
Naravno Veinovićka se naknadno u četiri oka zahvalila svim članovima komisije i to po hijerarhiji, ali odozdo, najpre
domaru. Nakon godinu dana, Veinovićka je pred internom
komisijom Muzeja polagala pripravnički ispit (ne ispit za
kustosa!!!), a među pitanjima se ističu veoma važna poput ovih; šta sve treba da uradite kad ste sami u muzeju a stranka
vam donese neki predmet da pokloni muzeju, šta sve treba da se zavede u delovodni protokol, šta bi radili kad ste sami u muzeju i dođe vam jedan borac koji hoće nešto da vam ispriča i da neke podatke, šta mislite kod nas u muzeju koja sve dosijea treba
uvesti, da bi zbog 10 godina rada u struci, bez polaganja stručnog ispita dobila i zvanje konzervatora.
Veinovićka je najveći projekat Zavoda,
restauraciju kompleksa manastira Vojlovica, pretvorila u privatnu prćiju I to tako što je umesto da za izradu
projekata angažuje arhitekte i arheologe iz same
Jedinice za zaštitu spomenika kulture, iz
Beograda angažovala svog tadašnjeg ljubavnika, arhitektu dr Vojislava Matića, kao i niz drugih spoljnih saradnika. Usledio je niz
finansijskih akrobacija preko računa Muzeja, da bi potom
godinama raspravljao pančevački komitet , ali nikada nije raščišćeno šta je, kome i koliko plaćeno,
kao i ko je i koliku provizuju uzeo, da bi se na kraju ispostavilo da je crkva
rekonstruisana napamet, bez ikakvih podataka o prvobitnom izgledu a arheolozi
sloj iz 18. veka interpretirali kao 15. vek. Istovremeno je Veinovićeva sa dr Pavlom Vasićem započela rad na
izradi Umetničke topografije Pančeva za koji je kao saradnike angažovala niz
mlađih kolega koji su obavili kompletan terenski rad.
Veinovićeva je i iz ovog posla profitirala:
osim što je kompletnu dokumentaciju prikazala kao svoj autorski rad, bez
navođenja podataka o tome šta je ko uradio, za sebe je uzimala i proviziju od
75 odsto za sve honorare koji su isplaćivani saradnicima. Iako je Matica srpska
plaćala terenski rad 60.000 tadašnjih dinara, terenskim saradnicima isplaćivano
je svega 15.000.
Naravno I Umetnička topografija Pančeva
izašla je sa brojnim netačnim podacima ali I sa čistim falsifikatom pošto je Veinovićka
namerno navela da je zgradu SO Pančevo projektovao njen ujak, iako u samoj
zgradi postoji ploča sa imenom pravog projektanta, čiji projekat je objavljen u
stručnoj periodici. Svoje pravo lice Veinovićka je pokazala sa početkom ratova
1991 kada je dotadašnja velika komunistkinja naprasno postala velika Srpkinja
što se najviše manifestovalo tako što je naprasno počela da piše ćirilicom a
onako usput denuncirala vojne obveznike i antiratne aktiviste. Kasnije je, iako
nije imala radni staž kao kustos, dobila i zvanje višeg kustosa, sa kojim je iz
pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture prešla u Galeriju Matice
srpske u Novom Sadu, gde je zbog povrede radne obaveze tokom ratnog stanja
1999. godine dobila otkaz.
Samo je hrana prolazna...
Odlaskom Veinovićeve u Novi Sad, iz Zavoda
je nestala kompletna naučna dokumentacija: planovi, fotografije i negativi svih
objekata na kojima je ona radila. Nakon toga, preko tadašnjeg Ministarstva
kulture, Milana Veinović je vršila stalan pritisak da joj se pronađe posao u
nekoj od ustanova kulture u Pančevu, što su svi direktori odbili jer nisu
želeli da trpe seksualno uznemiravanje zaposlenih, a kako bi izbegli
svakodnevno maltretiranje, pojedini direktori su u svojim ustanovama formirali
svojevrsne štabove za odbranu od nasrtaja Veinovićke. Od 1999. godine Veinovićka
je direktno od Ministarstva dobijala novac za rad na dva projekta i
izdavanje knjige o starim razglednicama Pančeva.
Od tog novca ona je plaćala staž i
socijalno, renovirala stan, ugradila novu PVC stolariju i na kraju otišla u
penziju. Iako je bio upoznat sa nenamenskim trošenjem ovog novca, tadašnji
direktor Zavoda Nikola Vlajić je prihvatio da bude izdavač knjige o
razglednicama čiju štampu su platili Rafinerija Pančevo I So Pančevo koji su
uzeli najveći deo tiraža, od koga je Zavod kao izdavač na kraju dobio svega dva
primerka, a deo je zadržala Veinovićeva koja ih prodavala po 50 evra komad.
Kako bi cirkus bio kompletan , Veinovićka je nakon izlaska knjige iz štampe
unaokolo nosila na potpis preporuke koje je sama sastavila kako bi dobila nagradu
ULUPUDS-a "Pavle Vasić".
Skandal sa izdavanjem ove knjige imao je i
svoj sudski epilog jer su usledile međusobne tužbe Veinovićke, štamparije,
urednika, i svih ostalih saradnika na ovoj knjizi koja predstavlja naidealniji
primer kako se dobra ideja može upropastiti diletatnskim pisanjem. Iako je već
deset godina u penziji Veinovićka po svaku cenu pokušava da dokaže kako je
najveći profesionalac koga je Pančevo ikada imalo pa je u tom smislu tokom 2013
godine organizovala matretiranje čitavog grada Pančeva naturanjem izložbi
bizarne slikarke Ljubice Mrkalj, koja takođe voli da se predstavlja kao veliki
Krajišnik iako je, kako sama voli da kaže rođena na Dnu Panonskog mora, (koje je uzgred budi rečeno odavno presušilo) , da bi nakon završenog Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i magistrirala,
otišla da živi u Pariz odakle u poslednje vreme sve češće dolazi u Srbiju što samo govori da je parisko tržište postalo prezasićeno njenim mazarijama koje sada po svaku cenu uvaljuje kod
nas.
O kakvoj se bizarnoj
umetnici zapravo radi najbilje svedoče njena laprdanja i izmišljotine nečega što bi trebalo da predstavlja u slikarstvu još nezabeležene žive prirode, odnosno potpuno bele slike sa naškrabanim šnitovima bundeva, crknutim
ribama i rakovima, krčazima koji defitivno nisu
živa priroda, plavim patlidžanima, paradajzom , kupusom, brokolijem, raznim verziijama
luka i još kojekakvim krepanim i sparušenim biljčicama nad kojima se nadvija
graciozna silueta same autorke koja inače takođe radi i autoaktove koji predstavljaju naučnofantastičnu verziju njenog
stvarnog izgleda, pošto je u prirodi Mrkaljka najidealniji
primerak agresivne ocvale babe obučene u čizme sa štiklom od najmanje 15 cm,
kožne pantalone i jaknu a jedino još nedostaje korbač pa da ovaj modni ansambl
bude kompletiran. O tome da je u pitanju neverovatna umišljenost najbolje svedoči sledeći citat Mrkaljke o njenoj tzv. umetnosti u kome mrtva
hladna kaže kako - Već 35 godina postoji termin živa priroda.
To
je jedan zaokret u onome što smo navikli da vidimo
i što smo preuzeli iz tradicije i
istorije umetnosti. Bela živa priroda kod mene je antiteza
„Natura morte".
Zimovanje
do letovanja
Ako se zna da
je u Pančevu ovo već druga manifestacija posvećena
Mrkaljki postavlja se pitanje zašto se tako eminentni
ljudi vraćaju da izlažu ovamo? Odgovor je prost: vraćaju se jer su u inostranstvu izgustirani, jer da im je
tamo dobro kako pričaju, ne bi se ni setili da Srbija
postoji, a naravno drugi razlog je finansijske prirode jer je očito da su prezasitili tržište mazarijama u inostranstvu pa sada malo pelješe domaće naivčine. Doduše nije samo prodaja mazarija
dobar izvor prihoda, pošto se pokazalo da se
dobre pare mogu iscediti kao naknada za navodno nestala remek nedela. U tom
smislu veoma poučan je sledeći slučaj koji se kao gladna
godina tegli još od 1998 godine kada je Ljubica Mrkalj
imala retrospektivnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta
Zuzorić" povodom 30 godina rada.
Potom je deo
postavke izložila u novosadskoj Akademiji
nauka, a kada je ova izložba zatvorena, slike su otpremljene
u depo Paviljona, odakle je dva meseca posle izložbe,
u noći između 12. i 13. maja iste godine volšebno nestalo šest kapitalnih dela ove vrle
umetnice. Čitava stvar se i danas vuče po sudovima pošto je Mrkaljka za par loših slika tražila bezobraznu odštetu lamentirajući pri tome da je procena
srpskih stručnjaka u najmanju ruku četiri puta niža od francuske. Ono što je manje poznato je činjenica
da su svi sudovi do sada odbijali odštetni zahtev Mrkaljke iz
prostog razloga jer Udruženje likovnih umetnika
Srbije koje upravlja paviljonom Cvijeta Zuzorić taj paviljon koristi pre svega kao izložbeni prostor a ne kao magacin za odlaganje nečijih slika.
Na molbu Mrkaljke,
Uprava ULUS-a joj je dopustila da slike ostavi na par meseci u paviljonu
kako bi navodno izbegla troškove transporta između dve izložbe, ali ovo obrazloženje je vrlo naivno ako se zna da Ljubica Mrkalj ima stan
i atelje na adresi Kosančićev Venac 19 pa je zato zaista neverovatno da je radi uštede od recimo 1.000 dinara koliko bi najviše koštao taksi na relaciji
Mali Kalemegdan-Kosančićev venac Mrkaljka ovoliko rizikovala moleći da slike tu ostanu do sledeće izložbe u Budvi...
Ono što u ovom slučaju privlači posebnu pažnju je i činjenica da su među tolikim slikama u depou
nestale samo Mrkaljkine, tim pre jer su u Paviljonu bile daleko vrednije slike
brojnih savremenih autora nagrađenih na međunarodnim izložbama, jer je pokojna
Katarina Ambrozić spremala njihovu izložbu, uključujući tu mnogo vrednija dela Radomira Damjanovića Damjana, koja su takođe bila u depou, niko nije
ni dotakao. Nakon ovog volšebnog nestanka mazarija,
Ljubica Mrkalj se obratila Autorskoj agenciji čiji
advokati odbili da je zastupaju, objašnjavajući da nema osnova za tužbu protiv ULUSA jer
su slike bile osigurane samo za vreme trajanja izložbe. Veliko finale odigralo se poslednjih dana u Pančevu gde je na zahtev Veinovićke i Mrkaljke gradska kultutregerka Jasmina Večanski naredila otkazivanje gostovanja Prirodnjačkog muzeja čija je izložba trebala biti otvorena u petak, a materijal je već delom bio prebačen.
Kako bi se
ovako eminentna manifestacija po svaku cenu održala,
Gradska uprava bila je primorana da plati troškove
osiguranja za Mrkaljkine mazarije i to na vrednost od 49.000 evra. Očito da je ovde opet u pitanju selektivna zaboravnost
raznoraznih cvećki koje su zaboravile da grad svojedobno
nije hteo da da bankarske garancije za daleko vrednije izložbe, ali glavno da se nastavlja realizacija udruženog zločinačkog poduhvata UDBE, tj. Udruženja dosadnih baba!