Rocky Stars Club
uređuje Rajko Roki Dvizac
Kralj estradnih boema
Još za života
Toma Zdravković je proglašen za najvećeg srpskog šansonjera. Ono što su
Iv Montan i Žilber Beko bili za francusku muziku, to je Toma Zdravković
bio za srpsku. Narodnjak a šanosnjer?! Zvučalo je gotovo nemoguće ali zar baš
takav život nije živeo Toma? Oni koji su ga znali privatno nisu bili u nikakvoj
neodumici. Svojom bojom glasa, izborom pesama, načinom interpretacije a
pogotovo stilom života - bilo je neizbežno da je još za života postao legenda.
On je živeo život van svih normi,pravila i kalupa. Inspirisao ga je trenutak u
kome se upravo nalazio i on je samo refleksno reagovao na njega. Ponekad
impulsivno. Nekad tajnovito ali uvek sa povećanom dozom emocija.
Za
njega nije postojalo ni juče,ni sutra pa čak ni
danas. Već samo trenutak u kome se trenutno nalazi. Tada je otvarao kapije
svoje duše i jednostavno puštao srce da ga vodi,da komanduje njegovim
postupcima. U godini kada se na sve strane evociraju uspomene na njega, ovo je
gruba skica portreta srpskog šansonjera Tome Zdravkovića.
Danas
kada ga više nema - ostale su samo njegove pesme, stari i novi nosači zvuka,
izbledele fotografije i poneka sačuvana anegdota ili priča među prijateljima.
Kao, na primer, događaj u Opatiji jednog davnog leta…
Posle
nastupa u nekoj kafani u susedstvu,Toma je navratio u jedan hotel u centru
Opatije. Hotelski restoran bio je dupke pun. Toma je stao za šank, i osvrnuo se
po Sali ne bi li ugledao nekog od poznanika da sa njim dokrajči noć.
Ali...Umesto poznanika ugledao je prelepu plavušu kako sedi sama za stolom.
Odmah je pozvao šefa sale i naredio da se dami pošalje buket cveća i piće koje
je pila. A onda se predomislio:
- Ne piće samo za nju,već za sve goste u restoranu. Njena
lepota u ovoj prelepoj noći bar toliko vredi!
Šef je odmah naredio konobarima da ispune sve Tomine želje. Toma je zatražio
račun, platio i mirno izašao napolje. Kroz staklo hotela je gledao kako
anonimna plavuša prima cveće i piće. A kada je pitala koji joj to džentlmen
šalje, zbunjeni konobar se uzalud okretao.
Mesto za šankom gde je stajao Toma bilo je
prazno.
Sličnu muku
su imali i ostali konobari koji su ostalim gostima donosili besplatno piće.
Toma se samo zadovoljno nasmešio i nestao u Opatijskog noći ne mareći što je
zbog ovog hira potrošio gotovo ceo honorar koji je te noći zaradio. Ovu priču
sam čuo pre nego što sam počeo da se zaista družim sa Tomom.Do tada je sve bilo
u okviru poslovnog poznanstva.
A onda se
desila nova priča čiji sam svedok bio i ona je na neki način potvrdila prethodnu...Po
završetku posla nekoliko kolega i ja svratili smo na piće u hotel „Union".
Novinarskom
stolu pridružili su se i neki pevači. Prošle su dve-tri ture kada se na vratima
pojavio Toma Zdravković. Upravo je izašao iz bolnice. Odmah nam
se pridružio. Društvo se proširivalo a ture su se ređale. Konobar ih je brojao umesto
nas.Već je palo veče kada smo najzad odlučili da se raziđemo. Svi smo povadili
novčanike ali je Toma bio uporan da on plati sve.
- Moglo je da
se desi da sada pijete za moju dušu a vi ste pili za moje ozdravljenje.Zato je
plaćam i tačka - odlučan je bio Toma. Uzalud smo se bunili.Tomina je bila
poslednja.
- Konobar, račun molim - povika Toma.
Rečeno-učinjeno. Sa osmehom od uva do uva doneo nam je poveći račun.Toma ga uze
i ovlaš pogleda:
- Ovo
ništa ne valja. Popravi ga!
Konobar samo klimnu glavom ,uze račun i vrati se za šank.Posle minut-dva doneo
je prepravljen račun.Toma ga i ovog puta nemarno pogleda i vrati ga konobaru
tvrdeći da ni ovaj,umanjeni račun nije ispravan. Ovog puta konobar je
pocrveneo, izvinio se i opet vratio za šank.
Brisao je, dopisivao,
prepravljao i najzad ga doneo Tomi na uvid, znatno umanjenog. Toma mu je
ponovo vratio račun,sada već glasno insistirajući da mu donese ispravan
račun.Sada konobar već poče da se preznojava. Znao je da je Toma stari kafanski
vuk i da kod njega konobarski trikovi ne prolaze. Snuždio se i sa računom vratio za šank. Računao je računao i na
kraju doneo novi račun. Toma je samo pogledao konačni zbir i na konobarovo
iznenađenje opet bacio račun.
- Ne,
ne valja i ne valja - uporan je bio Toma.
- Ali
Tomo, kunem se, ovog puta je potpuno tačan - zapomagao je konobar. Baš u tom trenutku u restoran
je ušao direktor hotela. Videvši veliku grupu novinara i pevača sa Tomom Zdravkovićem
na čelu, kao i svog konobara kako se preznojava, on priđe stolu i ljubazno
upita u čemu je problem.
- Ništa
strašno, samo ovaj tvoj konobar ne zna da napravi račun -objasni Toma. Direktor
se ljutito okrenu prema konobaru. Sevao je očima.
- Gospodine
direktore kunem se da je ovaj račun potpuno tačan.Priznajem da sam malo u
početku pogrešio ali sada sam ga ispravio.Tačan je sto-posto- pravdao se
konobar.
- Tomo,šta ti na to kažeš - upita direktor hotela.
- Kažem da račun ne valja - onda se osmehnu.
-Suviše je mali. Ja sam danas izašao iz bolnice. Mogao sam da umrem
tamo. A sada sam ipak tu sa prijateljima, slavimo što sam preživeo. Zar moj
život vredi ovoliko malo? On mi uporno donosi sve manji i manji račun. Obezvređuje moj život.Ili će ga napraviti da bude
onoliko veliki koliko vredim živ ja i moji prijatelji ili ga nećemo platiti
uopšte - najzad objasni svoje razloge Toma Zdravković.
Svi su
bili zbunjeni,kako mi tako i direktor i konobar.Ali,pošto je gost uvek u pravu,direktor
naredi konobaru da posluša Tomu. Ovog puta konobar je doneo račun duplo
veći nego prvi put.
- Eeee,tako
već valja.To je pravi račun - najzad je bio zadovoljan Toma.
- Mi za ovim
stolom bar toliko vredimo.
Izvadio je novčanik i zadovoljno platio račun. Plus je konobaru dao veliki
bakšiš. Tako nešto mogao je da uradi samo Toma Zdravković i - niko više! Boemi,
kao što je bio Toma Zdravković, slušaju samo naredbe svog srca.