Rasprava

Pet mikrologija: šta stoji između istorijskih zabluda i smišljenih, ali providnih laži

Istina o Albancima

Akademik, prof. dr Kaplan Burović spremio je za štampu novu knjigu pod naslovom "Ovo je istina!", gde je sakupio neke od svojih mikrologija, kratki napisi o našim i stranim ličnostima, njihovim delima, stavovima, mišljenjima, pretenzijama, a koji su danas jako aktuelni, ne samo za nas, već i za ceo svet.

Pošto nema sredstava da knjigu objavi privatno, spreman je da je pokloni onome koji će je objaviti, bez ikakvih obaveza, osim da dvadeset primeraka koje bi dao autoru. Ali, kako iz svog, kako sam kaže, dugogodišnjeg gorkog iskustva, ne veruje da će mu je iko objaviti, i što zbog odmaklih godina oseća da više nije u stanju da se bavi poslovima oko štampanja, apeluje na sve, a posebno na svoje prijatelje, da mu pomognu, kako budu znali i mogli, da ova knjiga bude ipak odštampana. Iz nje objavljujemo ovih pet mikrologija...

Piše: Akademik Kaplan Burović

Profesor mr Ševko Kadrić, u delu Vjera bosanaca je bosanstvo, na internetu, piše: "...Gradaščević je, suprotstavljajući se moćnom turskom carstvu i pobjedama koje je izvojevao...(Na Kosovu, mjestu Štimaja, blizu Prištine, uz vojno sadejstvo Albanaca - Arnauta, pobjeđuje vezira Rašid - pašu)."

Istina je da je kapetan Husein Gradaščević, jedan od glavnih ajana Bosne, na čelo svoje bosanske vojske (uz koju je marširala i hercegovačka, pod komandom svog kapetana Adem-bega Resulbegovića!), pobjedio na Kosovu, u Štimlju, sultanovu vojsku, ali ne " uz vojno sadejstvo Albanaca - Arnauta ", iako je imao ugovor sa njihovim vezirom Mustafa-pašom Bušatlićem, da se tu sastanu i zajedno napadnu sultanovu vojsku.

Albanci-Arnauti, a sa njima i naši muslimani Albanije, na čelo sa vezirom Mustafa-pašom Bušatlićem, ne čekajući bosansko-hercegovačku vojsku (a da bi zgrabili pobedu za sebe !), isprečili su se u aprilu 1831. velikom veziru Mustafa Rašid-paši u Bitolju, gde su potučeni. Pošto su se povukli u Skoplje, tu su po drugi put ušli u boj protiv sultanove vojske, ali su ovaj put do nogu potučeni od velikog vezira Mustafa Rašid-paše.

Vezir Mustafa-paša Bušatlić, pošto se spasio bekstvom sa bojnog polja, zatvorio se u skadarsku tvrđavu i molio austrijskog imperatora da posreduje kod sultana da mu oprosti što se pobunio protiv njegovih reformi: sultan ga pomilovao i internirao u Anadol, o čemu je albanski pesnik Ndre Mjeda spjevao i pesmu, gde se sa otvorenim prezrenjem izražava za ovog "velikog junaka" i "albanskog rodoljuba" - Bušatlića.

U međuvremenu, dok se vezir Mustafa-paša zaključao u tvrđavi Skadra i čekao pomilovanje, bosansko-hercegovačka vojska, po ranijem dogovoru sa njim, a na čelo sa svojim pomenutim kapetanima, sišla je na Kosovo ravno, gde je 1389, turska vojska, uz vojno sadejtvo Albanaca-Arnauta i arnauta, pobedila srpsko-bosansku vojsku.

Iako je zamoljen više puta da izađe sa svojim Albancima-Arnautima iz skadarske tvrđave i da im se pridruži, skadarski vezir Mustafa-paša Bušatlić nije se usudio da učini to. Kukavički je nastavio da šalje svoje kavaze u Beč i da moli imperatora da posreduje kod sultana za pomilovanje. Tada se bosansko-heregovačka vojska (bez vojnog sadejstva Albanaca-Arnauta !) sudarila sa sultanovom vojskom i izvojevala sjajnu pobedu.

Ovo je istorijska istina, koju priznaje i pokoji albanski istoričar-akademik, pa - kako naglasismo - i pesnik (!), ali ne i naš fundamentalistički nastrojeni musliman, koji je spreman sa svojim falsifikatima i neistinama, lažima, da se stavi u službi đavola i sina mu protiv svoje hrišćanske braće.

Falsifikat " uz vojno sadejstvo Albanaca - Arnauta ", u ovo vreme sijaseta albanskih falsifikata za opravdanje njihove okupacije Kosmeta, nije slučajan. Pa ni ovo što čini ovaj na nesreću naš muslimanski fundamentalista.

Nakićenović, Savo: BOKA - antropogeografska studija,- Beograd 1913, str.506, pišući o stanovništvu Bijele, kaže: "...Dželalovići. Ovo bratstvo drže da je potomstvo nekog Turčina dželata, koji se ovamo iz Trebinja 1682. naselio. U početku XVIII v. živio je Vuko Dželalija, koji je imao sina Petra, koji se u XVIII v. odlikovao u ratu s Turcima, zbog čega mu veliki meštar malteškog reda podijeli viteštvo, i ako Petar bijaše pravoslavne vjere...".

Dželalovići su dobili to prezime po arapskom ličnom imenu Dželal = "veličina, moć, uzvišenost, slava", a ne po apelativu dželat.

Treba znati da mnogi hrišćani sa sela, da bi ušli u grad nesmetano od turskih okupatora (za svoje potrebe, kupo-prodaju koječega!), uzimali su privremeno za sebe koje tursko-arapsko ime, ne menjajući veru. Mnogima se to ime priljepilo i van grada, u njihovom selu, pa im se afirmiralo i kao prezime, koje i dan-danas nose. Sred Pariza imate istoričara Komnena Bećirovića, Srbin iz Crne Gore, koji je to prezime nasledio od roditelja, iako ni on niti ma ko od njegovih predaka nikada nije bio musliman.

U Ljubotinje, kraj Cetinja, poznata je pravoslavna porodica Šaban, koja je to prezime dobila pošto je jedan od njihovih predaka ubio nekakvog Turčina po imenu Šaban, a koji je bio poznat kao megdandžija i siledžija, ili kao krvopija. Mislim da je ovo i poreklo prezimena Dželalović.

Ivanović, Milan: Metohija spomenici i razaranja, objavljeno na sajtu Glas dijaspore, Lübeck (Nemačka), dana 20. avgusta 2012. Piše doslovno: "...Albanci su 1821. godine napadali i manastir Hilandar na Atosu i opljačkali njegova imanja ne hajući za istinu da se u manastiru Hilandaru nalaze i grobovi albanskog „duksa" Repoša, brata Skenderbegova i monaha Joakima, po nekim mišljenjima, Ivana Kastriote, oca Repoševog i Skenderbegovog."

Albanci, bili hrišćani ili muslimani, 1821-te godine nisu imali kako da haje za grobove Repoša i Ivana Kastriote, jer ih nisu poznavali ni kao vladare Albanije, ponajmanje kao Albance. A ako je među njima i bio koji što ih je poznavao, znali su ih kao Srbe, a ne kao Albance. Skenderbeg, sa svojom braćom i precima postali su "Albanci" godine 1898, kad ih je Vlah Naim Frašeri uneo u svojoj poemi na albanskom jeziku Istorija Skenderbega i tako počeo da indoktrinira Albance falsifikovanom istorijom njihovog naroda, pošto se i sâm izjavio za Albanca, jer je - kao muslimanski fundamentalista - svoje hrišćanske Vlahe mrzeo.

Što se tiče albanskih muslimana, uopšte uzev, oni su i danas spremni da im izbrišu svaki trag iz Albanije, samo i samo zato što su se borili protiv Turske i muslimanstva, posebno sada kad su saznali da su bili po nacionalnom poreklu Srbi. Već je javno iznet predlog da se sruši spomenik Skenderbega, koji se nalazi sred Tirane, i da mu se izbriše ime iz istorije albanskog naroda. Štoviše, predloženo je da se, na mesto gde se sada nalazi spomenik Skenderbega, podigne spomenik Sultana Murata, onog koga je naš Miloš Obilić rasporio na Kosovo "od učkura do grla bijela".

Veljković, Dr Božidar, docent na Fakultetu političkih nauka - NUBL, Banja Luka: "Istina o Albancima ili jedno recenzentsko prosuđivanje", Predgovor dela Radovana Milića: Svetski rat protiv jednog čoveka - Akademik Burović disident Br. 1, Slovenske Konjice, 2011, str. 8.

Albance srpske pokrajine Kosmet naziva "nacionalnom manjinom". Mnogo godina pre ja sam dokazao da Albanci van granica Albanije, ne samo u Srbiji (Kosmet), već i u Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj, nisu nacionalna manjina. Svudge van Albanije oni su dijaspora, kao i u Italiji, Turskoj, Švajcarskoj i na sve strane sveta. A dijaspora i nacionalna manjina nisu ista stvar.

Tu studiju o statusu Albanaca u Jugoslaviji ja sam od vremena i objavio, prvo na sajtu Glas dijaspore, Lübeck-Nemačka, 26.V.2010, a zatim je preštampana i na mnogim drugim sajtovima. Lično sam je preštampao i u mom delu Odan i odran, Ulcinj 2011, str. 94. Od vremena je ona imala i pozitivan odjek. Tako Lazar Vujatović piše: „Uvjek sa velikim zadovoljstvom čitam vaše članke na Srpska Dijaspora sajtu, jeli od njih se ima i puno toga naučiti, a moram reći da sam baš bio intrigiran vašim posljednjim člankom o Albanskoj dijaspori, jer sam i sam stalno smatrao Albance nacijonalnom manjinom, što oni u stvari nisu...".

Pa i jedan Albanac, koji se pravi da je SrbIN-007, dana 24. marta 2011., na sajtu NOVINAR.de (Minhen-Nemačka), piše:

„ Zanimljiv tekst!...čvrsto samozatvorene nam oči svima otvara prof. dr Kaplan Burović, akademik za primer i ugled mnogim drugim, od Vrha do Dna, a ne samo u SANU uspavanim akademicima."

Drugi Albanci, konkretno oni koji pišu u njihovom sajtu Vesti iz Ulcinja, kako sam tamo video posle objavljivanja moje studije, prihvatili su moju tezu i ne nazivaju više sebe nacionalnom manjinom, već dijasporom. Činjenica je da su i sami albanski istoričari, naučnici, autori dela Istorija Albanije, Tirana, 1959., mnogo godina pre mene, javno, preko tog izdanja, priznali da Albanci van granica Albanije su dijaspora. Mislim da je krajnje vreme da, bar naši ljudi, posebno istoričari i naučnici, shvate da Albanci, van granica Albanije, nisu nacionalna manjina, već dijaspora. A dijaspora - ponavljam - nije isto što i nacionalna manjina.

Rastoder, Šerbo: Begovi na granici - Resulbegovići od Novog, Trebinja do Ulcinja,- Podgorica 2011.

Ovo delo Š. Rastodera je puno istorijskih netačnosti i kontradiktornih stavova. Preko svega ono nije originalno delo, već plagijat mog dela o Resulbegovićima (Burovićima), pa i falsifikat, što su svojim studijama dokazali Luka Tomović 1.) i Savo Zmajević 2.).

Iako su ga za pisanje ovog dela platili četiri Resulbegovića iz Ulcinja, on je to napisao po instrukcijama Ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, pa je ovim Resulbegovićima ispustio vodu pod guzicom u više svojih stavova, izmišljotina i neispravnih, sasvim neistinitih izjava.

Jedna od ovih sasvim neistinitih izjava je i njegovo pretendiranje sa str. 168 da Resulbegovići nisu imali visoku nacionalnu svijest. I kao kontradiktoran što je, na str. 188, piše:

„Da su Resulbegovići imali veoma razvijenu svijest o sebi i svojoj prošlosti svjedoči već opisana briga o starinama u porodičnom arhivu u kojem su čuvane različite arhivalije".

Ovaj falsifikator istorije Crne Gore, u toj kolotečini i falsifikator istorije porodice Resulbegović, pošto za ove Resulbegoviće smatra da su španskog porekla (Iako je od vremena dokazano da su čistokrvni Sloveni, poreklom od veleslavnih i istorijski poznatih Peraštana Burovića!), smatra i da su nam se Resulbegovići Ulcinja albanizirali.

Koliko da se zna, Dževdet Resulbegović, pukovnik JNA, oženio se pravoslavnom Crnogorkom, poreklom sa Ljubotinja, kraj Cetinja, i svojoj deci je dao imena Anka i Ljubomir. Ćazima Resulbegovića, komesara partizaske jedinice, Albanci su streljali na mostu nad Bojanom, pri ulazu u Skadar, upravo zato što je i svezan postojao kao Crnogorac, iako je video da partizane albanske nacionalnosti ne streljaju, već ih naprotiv i puštaju da se vrate svojim kućama. Kaplana Resulbegovića, koji je svojoj deci dao imena Dušan, Dušanka i Ante, tamo - u Albaniji, 10 puta su ga uzastopno odrali na živo u doslovnom smislu reči, tražeći mu da porekne jugoslovensku (srpsko-crnogosku) nacionalnost i da se izjavi za Albanca. Osudili su ga i na smrt zato što se usudio da u Albaniji izjavi da nije Albanac, već Jugosloven (Srbo-Crnogorac).

Koliko da se zna i ovo: ovaj Kaplan - za koga Šerbo Rastoder i bulumenta kaže da je „islamizirani Arbanas" doprineo je da spsko-crnogorska nacionalna manjina u Albaniji sačuva svoju nacionalnu svest kao i koliko niko drugi, pa je - i pod gvozdenom i krvavom petom Envera Hodže - promovisao srpsko-crnogorsku nacionalnu manjinu, za što su ga Srbo-Crnogorci Albanije proglasili za svog počasnog člana. Kamo sreće da su svi Crnogorci „islamizirani Arbanasi" kao ovaj Kaplan Resulbegović!

Nema sumnje da se koji Resulbegović i izjavio za Albanca, tu - u Ulcinju, pod crnogorskom zastavom Mila Đukanovića. Ostavljeni od Mila na milost i nemilost albanskih šovinista i rasista, koji rade na tome da Ulcinj bude etnički čisto albansko mesto, ne samo Resulbegovići, već i mnogi drugi crnogorski muslimani, nemajući kud, a u borbi za goli život, za nasušni svakodnevni hleb, pošto su se za vreme turske okupacije preverili u muslimane, sada, pod albanskom okpacijom, počeli su da se i denacionaliziraju, da se albaniziraju.

Ali koliko su oni Albanci vidi se iz njihovog jezika. Njihov albanski jezik u Albaniji niko ne može razumeti bez prevodioca. U Skadar su im svojevremeno ispevali i pesmu:

Ulqinaku n'Shkodrën tonë,

Ala nuk ka xanë me folë...

Ulcinjani u našem Skadru,

Još nije naučio da govori...

Isti ovi „Albanci" iz Ulcinja, srpski jezik govore besprekorno. Jedan od ovih Resulbegovića, visoko obrazovan, napisao je i čitavu knjigu o tome kako je on Albanac, pa to pretendira i za sve Resulbegoviće, ne samo Ulcinja, već i Hercegovine. Ali, pošto nije znao albanski jezik, knjigu je napisao na srpskom jeziku, pa su mu je Albanci (bez navodnika, koji su ga za to i platili!) preveli i objavili na albanski jezik.

Ovo je istina o Resulbegovićima, a ne ono što kaže i što bi hteo Šerbo Rastoder, kao muslimanski fundamentalista i provokator u službi neprijatelja crnogorskog naroda, redovni profesor na Filozofskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore, pa i član Dukljanske akademije nauka i umetnosti, kojoj je i jedan od osnivača.

________________

1) Tomović, Luka: Istinom protiv laži, Ulcinj 2012, st. 61-66, studija „Plagijati Šerba Rastodera".

2) Zmajević, Savo: „Falsifikati Šerba Rastodera", u delu Kaplana Burovića: Srpski vitez, Ženeva 2012, str. 211-227.