Američka drskost i arogancija ne znaju za granice. Tek što je češki predsednik Miloš Zeman izjavio da će otići u Moskvu za Dan pobede, 9. maja, američki ambasador Endrju Šapiro je izrazio nezadovoljstvo tom odlukom. Zeman se, međutim, pokazao kao tvrd orah i brzo je postavio na svoje mesto besramnog diplomatu: „Ne mogu ni da zamislim da bi češki ambasador u Vašingtonu savetovao američkom predsedniku gde treba da ide. I ne dozvoljavam nijednom ambasadoru da se meša i savetuje me gde ću putovati. Bojim se da su posle ovakve izjave vrata Hradčana (rezidencija predsednika) zatvorena za Šapiroa." Međutim, slična hrabrost se pokazala previše velikim zalogajem za neke evropske lidere, a neki su sa radošću otkazali put u Moskvu. Kome smeta Velika pobeda? O tome piše Viktor Hlistun, dopisnik iz Moskve
Viktor Hlistun
(dopisnik iz Moskve)
Saveznici ili vazali
Prvi razlog zbog kojeg Amerikanci „uvrću" ruke evropskim liderima, bukvalno ih teraju da otkažu put u Moskvu 9. maja, nalazi se na površini: odustajanje od učestvovanja u obeležavanju Dana pobede u Moskvi, to je suvišan, mada ozbiljan, dokaz izolacije Rusije u političkom smislu. Taj korak kao da produžava ekonomsku izolaciju Rusije. Naravno, to veoma nalikuje na svetogrđe. Gde ste i kada videli da su Amerikanci bili džentlmeni, plemeniti vitezovi ili bar taktični političari? Za njih je drskost drugo ime za sreću. Ipak moram da primetim da ekonomska izolacija Ruske Federacije, na veliko razočaranje SAD, nije sasvim uspela. Od nje, ako objektivno sagledamo stvari, nije propatila samo Rusija, već i skoro sve države Evropske Unije. I, bez obzira na to što Ujka Sem maše pesnicom, evropski biznismeni potajno idu u Rusiju, dogovaraju se o saradnji. Čak se i neki Amerikanci ne odriču kontakata sa Rusima, posebno ako od toga imaju neku korist. I ništa ne može da ih uplaši.
Nije teško dokučiti koji su rukovodioci i kojih zemalja bukvalno aplaudirali odlučnosti SAD da bojkotuje praznovanje jubileja u Moskvi. Treba priznati da je u početku bojkot donosio plodove. U Moskvu je odmah odbila da putuje nemačka kancelarka Angela Merkel. Njen primer sledili su predsednici Poljske, Litvanije, Letonije i Estonije, premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, zatim predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, lideri Norveške, Finske i Holandije. Zemljama koje bojkotuju proslavu u Moskvi pridružila se i Hrvatska. Predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović je odbila da dođe na proslavu 9. maja u Moskvi. Hrvatsku će na proslavi predstavljati ambasador u Rusiji Igor Pokaz. Ali, tu je stvar jasna: Hrvati su ratovali na Hitlerovoj strani. Uzgred, ja čak imam kopije poštanskih maraka sa simbolima hrvatskih jedinica koje su ratovale na Kavkazu.
Blokada obeležavanja Dana pobede u Moskvi je probijena, bez obzira na velike napore SAD-a. Dan nakon što je objavila da neće ići u Moskvu 9. maja, Angela Merkel je objavila da će ipak putovati u Moskvu, ali ne 9. već 10. maja, kako bi zajedno sa Vladimirom Putinom položila venac na grob Neznanog junaka. Mnogi evropski (i ne samo evropski) lideri žele da dođu u Moskvu upravo na dan koji je toliko važan za celo čovečanstvo - dan propasti fašizma. Doći će predsednik Vijetnama Čiong Tan Šang i kineski lider Si Đinping, generalni direktor UNESKO-a Irina Bokov i mnogi drugi. Lideri više od 30 zemalja nisu poslušali „savete" sa one strane okeana. Broj delegacija iz raznih zemalja teško je i pobrojati. Na Crvenom trgu u Moskvi, 9. maja će biti i grupa iz SAD. Izgleda da i tamo postoje razumni ljudi.
Srbi se nisu predali
Za mene lično (verovatno i za čitaoce), veoma je važno da je predsednik Srbije, Tomislav Nikolić prihvatio ponudu Rusije o učestvovanju srpskih vojnika na paradi na Crvenom trgu u Moskvi, 9. maja. Čini mi se da nije bilo tako lako doneti ovakvu odluku. Na primer, poznato mi je da je odluka bila doneta bez obzira na jake pritiske iz SAD i EU. Želim da vas podsetim kako su se razvijali događaji koji i mnogim Rusima takođe mnogo znače.
Nakon što je Tomislav Nikolić objavio da će prisustvovati na Paradi pobede u Moskvi, dnevne novine Blic su objavile intervju sa šefom delegacije Evropskog parlamenta, Eduardom Kukanom. On je kobajagi izneo svoje mišljenje, da bi prilikom posete Moskvi Nikolić trebalo da se ograniči samo na posetu spomeniku Neznanom junaku. To jest, da bi trebalo da sledi primer Angele Merkel. Ali, Tomislav Nikolić se pokazao ne manje tvrdim orahom od svog češkog kolege Zemana. Bez kolebanja je jasno stavio do znanja da „ne treba davati savete onome ko ih ne traži". Dalje u izjavi kaže:
- Nikada predsednik Nikolić ili bili koji drugi političar iz Srbije nije davao savete predsedniku njegove zemlje (Slovačke) o tome gde bi trebalo da bude i šta bi trebalo da radi ili ne radi. Gospodin Kukan bespotrebno vrši pritisak na predsednika Srbije, da bi doneo odluku koja nije u interesima građana Srbije. Mišljenje ogromne većine građana je da naša država treba da doprinese razvoju najboljih odnosa sa svima, pa i sa Ruskom Federacijom. Predsednik jasno podržava takvo mišljenje i niko ne može to da promeni, čak ni gospodin Kukan.
Naravno, videćemo kakve će biti posledice. Glavno se već dogodilo: Amerika i njeni vazali iz EU nisu uspeli da izoluju Rusiju. Jasno je da će provokacija još biti, i Rusija se za njih priprema, ali zar je moguće zaustaviti iskrenu želju ljudi da vide prave pobednike u najstrašnijem ratu. I meni je, ponavljam, veoma drago što će po Crvenom trgu 9. maja proći potomci pobednika, a među njima i srpski vojnici i oficiri. A američkih vojnika neće biti. Šteta, i u SAD ima ljudi koji znaju stvarnu vrednost pobede na fašističkom Nemačkom.
Zeman razbija mitove
Predsednik Češke Miloš Zeman, kao i Tomislav Nikolić, izazvali su gnev ne samo zato što ne podržavaju izolaciju Rusije u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu. Stvar je još i u tome što odbijanje da se potčine i ne odu u Moskvu na veliki praznik Pobede, jako deluje na samoljublje američkih političara. Miloš Zeman je, kako se priča, jasno odgovorio na svaki pritisak američke propagande, odnosno nedvosmisleno je izjavio kome treba zahvaliti za okončanje Drugog svetskog rata. Evo kako je on objasnio želju da ode na svečanost u Moskvu:
- Idem u Moskvu u znak zahvalnosti za to što u našoj zemlji ne moramo da govorimo nemački i ne moramo da govorimo „hajl Hitler". Bez Sovjetskog Saveza ne bi bilo moguće pobediti Hitlera. Cena za to je više od 20 miliona života sovjetskih građana. Ignorisati praznik Pobede nad fašizmom u Moskvi, značilo bi uvrediti sećanje na 150 hiljada sojvetskih vojnika koji su poginuli u borbama za oslobođenje Čehoslovačke.
Kako to? Običnim Amerikancima su celog života sipali u glavu da su pobedu nad Hitlerom odnele SAD, da se oni nisu iskrcali u Evropu, ko zna kako bi se završio Drugi svetski rat. Ne želim da smanjim ulogu SAD u pobedi nad hitlerovskom Nemačkom, ali postoje objektivne činjenice. Radi se o tome da se tačno odredi veličina te uloge.
Bez sumnje, Amerikanci treba da se ponose onim što je njihova zemlja uradila u vreme Drugog svetskog rata. SAD (u savezu sa zemljama Komonvelta) je nanela velike poraze pomorskim i vazdušnim snagama Japana, prouzrokovali su ozbiljnu štetu vojnom i industrijskom kompleksu nacističke Nemačke. Uloga SAD u snabdevanju SSSR-a oružjem, transportnim sredstvima, vrednim industrijskim sirovinama, lekovima i hranom tokom rata takođe je važna. I hvala Bogu da su ljudski gubici američke vojske bili relativno mali - oko 322.200 ljudi. Ali, ne treba zaboraviti ni to da su SAD upavo za vreme rata postale supersila koja dominira nad velikim delom zemaljske kugle. Osim toga, postoji i druga zanimljiva činjenica: tokom rata SAD je izbegla pad životnog standarda svog stanovništva, štaviše, njihova ekonomija je za sve vreme rata doživljavala intenzivan uspon. Na čiji račun?
Tu se pojavljuje prvi mit. On govori o tome da bez pomoći (tehnike, naoružanja, hrane itd.) ne bi bilo Pobede. Može biti i tako, ali evo šta je važno: ta pomoć nije bila nesebična. Amerikanci, najverovatnije, i ne znaju šta reč „nesebično" znači. Ovu pomoć, tzv. zakon o zajmu i najmu (ekskluzivni ugovor o snabdevanju) SSSR je plaćao pre svega zlatom. Dodaću i ovo. Bez obzira na to što se rat davno završio, prošlo je 70 godina, Rusija kao naslednica SSSR-a, još uvek nije isplatila ceo dug po tom zakonu, a konačni rok za vraćanje duga je - 2030. godina.
Drugi mit: iskrcavanje američke i britanske vojske u Normandiji je bila odlučujuća bitka za okončanje rata. U svakom slučaju, na Zapadu i u SAD smatraju da su svojim iskrcavanjem saveznici skoro pa spasli SSSR. Šta se, u stvari, dogodilo. U vreme kada su se, 6. juna, saveznici iskrcali u Normandiji, Sojvetska armija je već oslobodila veliki deo teritorije koju su okupirali Hitlerovci i na više mesta su izašli na državnu granicu SSSR-a. Zato nije bilo sumnji u ishod rata. Ali, to nije sve. Posle iskrcavanja, nemačka vojska je tako žestoko odgovorila, da su Amerikanci i Britanci zamolili za pomoć Josifa Staljina. On je pokrenuo napad na više frontova, odvukavši tako veliki broj Hitlerovih snaga sa Zapada na Istok. Drugi front, čak i tako kasno otvoren, ipak je olakšao položaj sovjetskih trupa, ali nije bio odlučujući za završetak Drugog svetskog rata - to je činjenica.
I na kraju, treći američki mit. Po njemu proizilazi da je SAD sama pobedila Nemačku na Zapadu i Japan na Istoku. Mit o odlučjućoj ulozi SAD u Drugom svetskom ratu usmeren je na umanjenje uloge ne samo SSSR-a, već i drugih zemalja koje su bile u antifašističkoj koaliciji - zemalja Komonvelta i Kine. Uostalom, SAD su, ne samo u Evropi, već i u Aziji, bile samo pomoćna, a ne glavna snaga, koja je odnela pobedu nad Japanom. Davno je dokazano da je upravo stupanje SSSR-a u rat protiv Japana, a ne atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, bio „poslednji udarac" koji je naterao Japan da kapitulira.
Iz svega što je rečeno može se izvući zaključak da se politika hegemonije i isključivosti nije rodila danas. Odatle sledi drugi zaključak: predsednik Češke Miloš Zeman svojom odlukom da putuje u Moskvu „udario je na ono što je sveto američkim propagatorima", odnosno na to da samo Amerika (i niko drugi) ima pravo da diktira svoja pravila igre celom svetu. Evo šta kaže direktor za međunarodne projekte moskovskog Instituta za nacionalnu strategiju, Jurij Solozobov:
- Miloš Zeman svojim stavom faktički osporava svetsko liderstvo SAD, kao glavnog dirigenta u vojno-poilitičkoj sferi i napada sistem jednopolarnog sveta.
Unižavanje uloge Rusije u pobedi nad Hitlerom za SAD i danas veoma mnogo znači. Samo zamislite kako američki ambasador u Pragu, Endrju Šapiro objašnjava svoj zahtev predsedniku Češke:
- Ne bi bilo dobro ako bi Miloš Zeman prisustvovao vojnoj paradi u Moskvi u vreme kada ruska vojska, narušavajući međunarodno pravo, destabilizuje prilike u susednoj zemlji - Ukrajini.
Ruska vojska destabilizuje prilike! Šta međutim kažu činjenice: do danas, iako je prošlo godinu dana od kako se na istoku Ukrajine vodi građanski rat, hvaljeni NATO i američki istražitelji nisu prikazali nijednu fotografiju ili drugi dokument koji bi dokazao prisustvo ruske vojske na istoku Ukrajine. Štaviše, nedavno je šef Uprave vojne obaveštajne službe Francuske, general Kristof Gomar saopštio da po njihovim podacima, Rusija nikada nije pripremala invaziju na Ukrajinu. General je takođe rekao novinarima:
- Ustanovili smo da Rusi nisu razmeštali ni komandne punktove, ni pozadinsku infrastrukturu, pa ni poljske bolnice, koji su potrebni da se izvrši invazija, a jedinice drugog ešalona nijednom se nisu pomerile iz svojih baza.
Pokušaj menjanja istorije
Ako pogledamo dejstva američkih globalista u široj perspektivi, onda nije teško shvatiti čemu oni streme: ka reviziji rezultata Drugog svetskog rata. Zašto? Zato, da bi učvrstili već jaku fotelju svetskog diktatora i žandarma. Međutim, „direktno u čelo", propagatori SAD ne rade uvek. Mnoge stvari primoravaju svoje vazale, u Aziji, a posebno u Evropi, da za njih obave. Danas je predstražom borbe za hegemoniju Amerika učinila Ukrajinu. Objekat napada je, kao i ranije, Rusija. U vreme priprema za obeležavanje Dana pobede to je posebno primetno. Vidi se i to da ukrajinski lideri pokušavaju da, u svojim nastojanjima da promene rezultate rata, nadmaše čak i svoje šefove - SAD. To čine na ponekad nezamislive načine, a ponekad jednostavno glupe. Navešću nekoliko primera.
Primer prvi: u januaru 2015. godine premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk je u intervjuu nemačkoj televiziji ARD rekao, bukvalno, sledeće:
- Ruska agresija na Ukrajinu, to je napad na svetski poredak i na poredak u Evropi. Mi svi još uvek dobro pamtimo sovjetski upad u Ukrajinu i Nemačku. To treba izbeći. Bezbednost Ukrajine, to je garancija bezbednosti EU i Nemačke.
Dalje je g. Jacenjuk izjavio da V. Putin „pokušava da promeni" rezultate Drugog svetskog rata. U ovim izjavama vidi se ogromna želja da se dodvori nemačkim prijateljima. Istina, Nemci ga nisu razumeli. U ovom izlaganju oni su videli nastojanje samog Jacenjuka i njegovih kolega u Ukrajini da promene rezultate Drugog svetskog rata.
Drugi primer: u vreme obilaska istorijsko-memorijalnog kompleksa Bikovnja sa poljskim predsednikom Bronislavom Komorovskim, predsednik Ukrajine Petro Porošenko je zaključio sledeće:
- Hitler je zajedno sa Staljinom počeo krvoproliće u Drugom svetskom ratu i tada su pokušali da podele Evropu.
Uz sve nedostatke, pa čak i zverstva Staljinovog režima, staviti ga rame uz rame sa Adolfom Hitlerom, složićete se, bilo bi, najblaže rečeno, nekorektno. I, uzgred, Nemci treba da budu zahvalni Josifu Staljinu koji je, u suštini, sprečio genocid Tevtonaca. Ako se sećate, Staljin je naredio da se streljaju crvenoarmejci koji su ponižavali i ismevali stanovništvo i zarobljene vojnike. Toga nije bilo ni u jednoj armiji. I više od toga: u Nemačkoj su se sojvetski vojnici ponašali prema stanovništvu vrlo korektno. Niko nije smatrao sve Nemce za naciste i fašiste. A Amerikanci su u svim Nemcima videli pretnju miru. Odmah posle početka Drugog svetskog rata, 1940. godine, savetnik predsednika SAD Frenklina Ruzvelta, T. Kaufman, predlagao da se uništi 70 miliona Nemaca. Napomena: to nije predlagao jednostavno Jevrej (njihova mržnja prema Nemcima je razumljiva), već zvanično lice - savetnik predsednika. Kaufman je smatrao da je Nemačka nametnula totalni rat celom svetu, a to znači da je morala da bude spremna da plati punu kaznu, a kazna je mogla da bude samo jedna: Nemačka je trebalo da se uništi, u stvarnosti, ne u mašti.
Kako je savetnik predsednika predlagao da se ostvari genocid? U opštim crtama, Kaufmanov plan izgledao je ovako: da bi došlo do iščezavanja Nemaca, dovoljno je da se steriliše oko 48 miliona njih. Što se tiče muškaraca koji podležu sterilizaciji, sa organizovanim vojnim grupama to će se uraditi jednostavnije i brže nego sa ostalima. Ako se uzme 20 hiljada hirurga i pretpostavi da će svaki od njih raditi minimum 25 operacija dnevno, sterilizacija će potrajati samo mesec dana...
Besmislica? A da su Amerikanci bili glavna snaga u porazu hitlerovske Nemačke, i da su mogli da diktiraju svoje uslove mira - ne želim ni da mislim šta bi bilo.
Primer treći: proglašavanje za heroje Ukrajine saučesnika fašista i njihovo prepoznavanje kao boraca za slobodu i nezavisnost države. Tabloid je već pisao o zverstvima nacističkih kaznenih ekspedicija u Zapadnoj Ukrajini i Belorusiji. Stotine hiljada ubijenih žena, dece i staraca je rezultat kaznenih racija ovih ukrajinskih „heroja". Predstavnik Ukrajine se prošle godine obratio UN sa predlogom da se rehabilituju ukrajinski nacisti S. Bandera i R. Šuhevič, te da se oni ne smatraju više zločincima zato što njihova imena nisu bila navedena u spiskovima zločinaca na Nirnberškom procesu. Da, upravo tako. Ipak, ukrajinski „naučnici" nisu dovoljno pažljivo čitali Nirnberška dokumenta. Na primer, članove 6 i 10 iz kojih proizilazi da se članovi organizacija koje je sud u Nirnbergu proglasio za zločinačke, takođe smatraju zločincima, i to ratnim. A konkretno prezimena ukrajinskih nacista nisu pomenuta zbog toga što su oni, generalno, bili sitne zverke. Sud se bavio delima viših činova i organizatora pokolja. Prema ovim dokumetnima, nacistima je trebalo da sude lokalni organi vlasti. Ukrajinske nove vlasti su sudile i - proglasile ih za heroje. Koga? Stepana Banderu, agenta obaveštajne službe Abvera i organizatora kaznenih racija protiv mirnog stanovništva. Roman Šuhevič je postao heroj Ukrajine verovatno zato što je na početku bio oberlajtnant (proučnik) Abvera, a zatim je postao gaupšturmfirer (kapetan) SS. Abver i SS su priznati za zločinačke vojne organizacije. I on je učestvovao u ubijanju mirnih građana - Ukrajinaca, Rusa, Poljaka, Jevreja. U Ukrajini je za vreme rata poginulo više od 5 miliona ljudi. Koliko su ih ubili lokalni nacisti - niko ne zna. Šteta.
Žrtve rata u Evropi
SSSR - oko 27 miliona ljudi (40% svih žrtava)
Poljska - 6 miliona
Jugoslavija - 1,7 miliona
Francuska - više od 600.000
Grčka - više od 400.000
Holandija - 200.000
Belgija - 8000
Albanija - više od 7500
Luksemburg - 5000 ljudi.
Žrtve Crvene armije prilikom oslobađanja različitih zemalja
U Poljskoj: 600.212 ljudi;
u Češkoj - 139.918;
u Mađarskoj - 140.004;
u Nemačkoj - 101.961;
u Rumuniji - 68.993;
u Austriji - 26.006;
u Jugoslaviji - 7995;
u Norveškoj - 3436;
u Bugarskoj - 977;
u Kini - 9272;
u Koreji - 691 čovek.
Ukupno: 1.099.465 vojnika, a zajedno sa medicinskim gubicima, taj broj iznosi oko 4 miliona ljudi.