Kontranapad

Kako se mali Boričić "očešao" o Velikog Vladimira, zašto Đula Mešter "tihuje" u Subotici i hoće li Dušan Bajatović otiću u CZ ili u PM

Upotreba velikana

Retki su događaji i trenuci u novijoj istoriji sporta u kojima je Novi Sad bio poprište pravog spektakla. Teško se prisetiti primera kada je atmosfera u gradu odisala svojom posebnošću, kada se na javnim mestima, kafićima i drugim stecištima pretežno mladih, govorilo o jednoj temi koja je inspirisana uspehom. Prilike je bilo.

Miroslav Vislavski

Rukometaši su zadnjih godina bili perjanica uspeha u domaćim takmičenjima u kolektivnom sportu što im je omogućilo učešće u elitnom evropskom ligaškom nadmetanju. Vaterpolisti su svojom konstantom visoko plasiranog sastava takođe izazivali pažnju i privlačili pozornost javnosti, bez obzira što svoj talenat i kvalitet nisu krunisali trofejom u konkurenciji bogatijih kakvi su daleko ispred Vojvodine bili Partizan, Crvena Zvezda ili Radnički Kragujevac. Ni jedni ni drugi nisu uspeli izgraditi rukometnu ili vaterpolo atmosferu. Nisu imali više nego uobičajeno kada su bili bez posebnih uspeha, više gledalaca na svojim nastupima. O njima se govorilo uglavnom u krugovima poklonika, ali ne i onih koji bi se povedeni rezultatima svrstali među nove pristalice.

Fudbaleri su nakon što ih je preuzeo Ratko Bata Buturović, bili ozbiljan konkurent Partizanu i Crvenoj Zvezdi na domaćim terenima. Nisu uzeli šampionat, ali su u tri navrata bili finalisti Kupa Srbije. Konačno, nedostajući trofej u vekovnoj istoriji kluba, osvojili su na stogodišnjicu osnivanja 2014 godine - na žalost bez Bate Kan Kana koji je nekoliko meseci ranije naprasno preminuo. Povratak fudbalera na mesto koje su decenijama imali u srcima novosađana do devedesetih u kojima se rodio i stasao odbojkaški fenomen, podsetio je na vremena u kojima su ikone sporta bili Milovanov, Boškov, Veselinović, Rajkov, Krstići, Vasić, Takač, Pantelić, Trivić ili kasnije Svilar, Nikezić, Ivezić i još kasnije Šestić, Siniša Mihajlović, Jokanović, Maras, Vujačić... Sa Batom, fudbaleri su preuzeli primat popularnosti u lokalu, potisnuvši do tada sportske miljenike Srpske Atine, odbojkaše Vojvodine koji su devedesetih i u prvoj polovini decenije početkom novog veka, suvereno vladali srcima novosađana. O razlozima zašto neki novi klinci nisu nastavili delo i uživali u popularnosti kojoj su bili izloženi pokojni Žarko Petrović, Đula Mešter, Nikola i Vladimir Grbić, Đorđe Đurić, Strahinja Kozić, Vladimir Batez, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Vasa Mijić, Igor Vušurović, Veljko Petković, mnogi drugi sve do Podrščanina, Vemića, Janića, Bojovića, Samardžića, Bore Petrovića, ovom prilikom ne govorimo.

Najnoviji uspesi nove generacije odbojkaša Vojvodine učinili su da se nekadašnji odbojkaški miljenici ne samo u Novom Sadu, vraćaju na vrh popularnosti. Prvo su početkom godine osvojili nacionalni Kup u konkurenciji sa favorizovanim odbojkaškim blizancima iz protvprirodnog bluda Partizana i Crvene Zvezde koji su još početkom zadnje decenije prošlog veka činili njihovi još uvek i današnje gazde, Nenad Golijanin i Aleksandar Boričić. Pre desetak dana, Vojvodina je donela srpskoj odbojci, ali i svom gradu novi trofej. Trijumfovala je u evropskom Čelendž kupu (kup izazivača) savladavši u dve utakmice Benfiku iz Lisabona (Portugal). To je prvi evropski naslov izboren za klupsku srpsku odbojku u istoriji ovog sporta. Učinili su to: Stevan Simić, Lazar Kolarić, Čedomir Stanković, Borislav Petrović, Miloš Nadaždin, Milan Katić, Igor Jovanović, Nikola Peković, Veljko Petković, Dražen Luburić, Mihajlo Stanković i Miodrag Milutinov, predvođeni trenerima Strahinjom Kozićem i Nedžadom Osmankačem. Uspeh nesumnjivo vredan. Najveći u konkurenciji srpskih klupskih nastupa u kolektivnim sportovima na međunarodnoj sceni, ako se izuzmu naslovi koje su osvajali u najačim takmičenjima vaterpolisti Partizana, Crvene Zvezde i Radničkog iz Kragujevca.

Mada se radi o prvom naslovu sa evropskim atributom u našoj klupskoj odbojci, pojedini novinari i mediji ovaj uspeh su ocenili kaonajveći. Zarad istorijske istine, novinarsko neznanje ili želja da se ovaj rezultat bezrazložno glorifikuje više od njegove realne vrednosti, treba reći da je Čelendž kup druga kategorija (ili treća) u evropskom klupskom kvalitetu nadmetanja. Srpski muški klubovi Spartak i Vojvodina su bili učesnici završnice takmičenja učestvujući na fajnal foru u Kupu šampiona koji je bio elitno evropsko takmičenje. Poslednje je bilo učešće Vojvodine 1996. u Bolonji u konkurenciji Modene, Sislija (dva najbolja sastava na svetu u to vreme) i nemačkog Dahaua, na kome je osvojeno treće mesto nakon pobede nad dotadašnjim svetskim liderom Sislijem. Uz to, Vojvodina je u tom periodu pet godina zaredom, učestvujući u ligaškom nadmetanju Kupa šampiona, bila među deset, dvanaest najboljih evropskih klubova. Bili su tu šampioni Italije, Rusije, Grčke, Nemačke, Francuske, Belgije, Turske, Poljske... U Čelendž kupu su neke druge zemlje u kojima odbojka nije na visokom nivou, mada su pojedini učesnici među kojima je i drugi finalista Benfika pojačani internacionalcima, što naša Vojvodina kao ni drugi srpski klubovi, nije u mogućnosti.

Ono što je vrednost ostvarenog rezultata novosađana je zapravo povratak u veliku salu SPENS - sa. Posle mnogih godina je na klupskoj odbojci u Srbiji, jedan događaj privukao 5000 gledalaca. Velika sala SPENS-a je podsećala na najlepše trenutke iz druge polovine devedesetih prošlog i prvih godina novog veka, u kojima je odisala neverovatnom energijom i pozitivnom atmosferom.

Novi Sad je ponovo potvrdio svoj epitet "odbojkaškog grada" koji mu je pridodat u vreme najvećih uspeha kada je Vojvodina bila devetostruki uzastopni prvak države i stalni učesnik ligaškog nadmetanja u Kupu šampiona. Ta utakmica sa Portugalcima je pokazala da je Odbojkaški klub Vojvodina duboko u prikrivenim emocijama novosađana, kojima je potrebno malo uspeha da bi progovorili sa najvećom strašću i pokazali da je srednjoevropski temperament samo fasada mediteranskom u dubini duše, od kojeg su geografski dovoljno daleko da bi ih smatrali mediterancima.

I dok je bezmalo svaki gledalac burno pozdravljao svaki uspešan potez novosađana ili grešku portugalaca, uključujući i odabrane u VIP loži među kojima je bila i brojna birokratija iz Odbojkaškog saveza Srbije, jedan velikan Vojvodine je mirno sedeo i tipkao poruke na svom telefonskom androidu!

Kao da je u jednom od mnogih kafića!

Bio je to onaj koji je uživao u svakom aplauzu ili pokliku sa tribina u vreme kada je bio najbolji igrač na ovim prostorima i u Evropi. Aktuelni potpredsednik OSS, neki prognoziraju i budući predsednik, Vladimir Grbić se nije obazirao na događaje na parketu, niti je barem reda radi zbog publike, pozdravio igrače Vojvodine koji su izgarali priređujući gledaocima povod za sjajnu atmosferu. Izgledalo je da veliki Vladimir ne haje za veliki uspeh srpske odbojke, ili mu je to takmičenje koje nije dostojno njegovog nivoa!?

Bilo kako bilo, neko ko je proglašen velikanom najuspešnijeg i najboljeg odbojkaškog kluba u Srbiji, iako je u njemu igrao svega godinu dana i pre toga sedeo godinu dana na klupi, a u međuvremenu otišao u zagrebačku Mladost iz koje ga je Vojvodina otela i vratila iz stega uprkos strogoj kontroli ustaške policije poznate kao Zenge, bez obzira što je sudom terao navodno uskraćena prava protiv kluba iz koga je uzleteo u evropsku odbojkašku elitu, je i ovom prilikom pokazao svoj karakter. Njemu Vojvodina ne znači mnogo.

Dobro bi bilo da to shvate i Vojvodinini zvaničnici, pa da mu istom merom vraćaju.

Vojvodina je iznad svih, pa i njenih najboljih i najvećih izdanaka. Sa godinama će i Vladimir shvatiti i doživeti relativnost slave i zakonitost istorijske distance, koja i najbolje tera u zaborav. Primera je bezbroj, a kroz to prolazimo sve brže.

Nije li u prilog takvom stanovištu i primer neznanja pojedinih novinara koji su kao hroničari odbojkaških zbivanja od trenutka kada su odabrani, nedavni uspeh Vojvodine proglasili najvećim uspehom klupske odbojke u istoriji ovog sporta! Ili im je cilj da sve što se dešavalo pre njih nije ni postojalo! I to je opasnost sa kojom Veliki Vladimir treba da računa uključujući i poštovanje prema ljudima koji su mu pružili šansu koju je umeo da iskoristi. Nije mu samo Aleksandar Boričić bio prijatelj. On se dizao uz Vladimira u evropskim forumima.

Sada mu malo vraća, koristeći ga za promotera odbojke na plaži.

Jedan drugi velikan Vojvodine i naše odbojke, Đula Mešter ne manje zaslužan za sve uspehe od Vladimira i drugih iz zlatne generacije, tiho i skromno živi u rodnoj Subotici. Nije mu se posrećilo da ga kao uspešnog, vaspitanog, dobrog i bezazlenog počaste u njegovoj Vojvodini (za razliku od Vladimira, odigrao je osam sezona i doneo pregršt šampionskih i kup naslova uz evropsku afirmaciju) nekom funkcijom, a u Odbojkaškom savezu Srbije su ga zaboravili.

Subotičani su mu poverili da bude predsednik Sportskog društva Spartak i angažovali kao najistaknutijeg olimpijca iz svoje sredine u lokalnom sportu. Mada je Đula pokazao bezbroj puta svoj patriotizam Srbiji i srpskom društvu i u vremenu kada bezbroj Srba (pa i velikih Srba) traga za svojim genetskim kodom, ne bi li se očešao o mađarske gene i stekao osnov da ima pasoš Mađarske, Đula Mešter ne razmišlja o ponudi suseda da kao pripadnik mađarske nacije stane na čelo Mađarske odbojkaške reprezentacije ili na neku od rukovodećih pozicija u Mađarskom odbojkaškom savezu. Nada se da će možda Vladimir postati predsednik OSS, a kum Nikola je već selektor, pa će i on da se stavi na raspolaganje srpskoj odbojci u nekom novom rasporedu snaga, tamo gde mu je odavno mesto.

I dok se ovih dana slavi značajan uspeh Vojvodine kao osvajača Čelendž kupa čime je izborila pravo i otvorila vrata prvaku Srbije da se sledeće sezone takmiči u evropskoj eliti, dok se organizuju prijemi kod zvaničnika ovdašnje politike, a Nikola Salatić, Nikola Marić i Vladimir Šiška se hvataju za glavu zbog nedostatka novca u vreme završnice plej ofa prvenstva Srbije, jedan drugi "velikan" političke scene Pokrajine i čelnik najvećeg privrednog giganta u AP Vojvodini i dalje ne mari za članicu Sportskog društva Vojvodina, mada je i dalje predsednik ovog Društva. Niti je uputio čestitku, a kamo li se setio da treba pomoći odbojkaše u trenucima velikih rezultata.

Dušan Bajatović, o kome je reč sa energetskim lobijem brine brigu FK Crvene Zvezde u čiji Upravni odbor je uneo i funkciju predsednika SD Vojvodina. Informacije kažu da brine i o kumovima koji vode Rukometni klub Vojvodina. To je u redu, ali neka u Crvenu Zvezdu nosi, ako želi funkciju predsednika Rukometnog kluba Vojvodina, a predsedničku funkciju Sportskog društva Vojvodina bi morao da vrati vojvodinašima. Rukometaši će progutati njegov afinitet prema Beogradu, za novce sa kojima raspolaže kao sa svojima. Možda bi "zažmurili" i vojvodinaši iz drugih sportova da je Dule Bajatović blagonaklon prema njima kao što je prema Vošinim rukometašima ili još više prema svojoj ljubavi FK Crvena Zvezda.

Kao što su poručeni "novinari" servilni prema današnjim kreatorima istorijskih istina, tako bi pragmate u duhu vremena prihvatili jednog legalnog zvezdaša na čelu sportske porodice Vojvodina, ako bi Bajatoviću Dušane platio svoj interes da funkciju predsednika SD Vojvodina kalja kao član uprave FK Crvena Zvezda. Idealisti, zanesenjaci u novosadsku crveno belu boju, pošteni i časni ljudi koji poštuju tradiciju svog lokaliteta i svojih sportskih ljubimaca, koji svoja uverenja čuvaju poput svetinje, će mu i ovom prilikom poručiti - vraćaj funkciju koja pripada novosađanima i vojvodinašima bez obzira gde su, a potom idi u CZ ili PM!