Evropa

Tone li Evropa u totalitarizam

Elita protiv demokratije

Pre ili kasnije morao je da se dogodi veliki sukob između neoliberalizma i demokratije. Počelo je sa Grčkom, nastaviće sa Španijom, Italijom, Portugalom... Čim kritična masa Evropljana shvati da fundamentalističko verovanje u slobodno tržište, što se danas naziva neoliberalizmom, u svojoj suštini nije kompatibilno sa demokratijom. Čim dovoljno ljudi shvati da živimo u tržišnom a ne u demokratskom društvenom uređenju. Tržište ima svoje zakone, ali ti zakoni nisu obavezno dobri za građanstvo. I „naučni socijalizam" je imao svoje „naučne zakone", da bi se na kraju pokazalo da ti zakoni nisu ni naučni, ni socijalistički, a još manje prirodni. Ni ekonomija, ni sociologija, ni politika nisu fizika u kojoj većina događaja može da se predvidi. A građanske, ili lične slobode, ne moraju automatski da budu prekopirane u slobodu krupnog kapitala. Korporacije, bez obzira šta kažu zakoni, nisu ljudi, tvrdi urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Italijanska profesorka Luisa Paserini pratila je ideju Evrope i pronašla da su još u 19. veku postojali konkretni predlozi za federalnu Evropu. Čak je pronašla i emocionalne veze za jednu takvu federaciju: „...Grci i Belgijanci biće Grci i Belgijanci ali će zajedno biti Evropljani".

Ta Evropa je trebalo da bude politička, intelektualna, psihološka i emocionalna konstrukcija. A šta je od toga ostalo danas? Nakon najnovijih i veoma napetih događaja, pitanje je šta je ostalo i od same demokratije. Grci su glasali, a Brisel i Berlin su ih nadglasali. Čak je Berlin rekao da su Grci izgubili poverenje, a pitanje je ko ga je prokockao. Grčka ili Nemačka. Sve to nam je pokazalo da je u zemljama Evropske Unije levičarskim partijama dozvoljeno da pobede na izborima, ali im nije, definitivno, dozvoljeno da vladaju. Pokazalo se da je novac važniji od društva, makar taj novac uglavnom pripada vlasnicima krupnog kapitala. Bankama koje se po prirodi posla bave rizičnim operacijama. Na kraju - nije se radilo o suštinski velikoj sumi novca, nečemu što poverioci ne bi mogli da otpišu.

U populističkom rečniku neoliberalnih političara, često se pominje ono „mi smo svi zajedno u ovome". Interesantno je da se ta floskula češće koristi onda kada je jasno da nisu zajedno. Postavlja se pitanje da li populacija služi tržištu, ili tržište služi populaciji?

Grci su glasali hrabrošću protiv straha, i tu su pogrešili. Ili nisu!? Ostalo je da se vidi jer još ništa nije gotovo. MMF (čitaj Vašington) zahteva da se Grcima oprosti značajan deo duga, a Berlin se tome protivi. Ima li „švapska domaćica", koju ideja zaduživanja preneražava, kuraži da ignoriše Amerikance?

Možda i ima jer se ona plaši dugova, njih se plaše i nemački političari, i Berlin, i Nemačka i svi Nemci, mada njihova zemlja ipak više duguje od Grčke. A plaše se jer kad su poslednji put zaista mnogo dugovali došao je Hitler na vlast. Taj im je strah skoro genetski upisan. Evropska Unija se neće zbog toga raspasti, ali je vrlo moguće da se pretvori u zbirku moćnih ali idejno plitkih institucija koja neće moći nikoga da inspiriše. Isterivanjem Grčke, i još nekih zemalja iz evro zone, ne bi mogli da stvore Sjedinjene Evropske Države, a to je bio krajnji cilj.

Kako je ekstremna levica okupljena pod kišobranom Sirize uspela da ništa ne uspe, da izgubi još više? Za početak, Siriza nije ekstremna, nije čak ni krajnja levica, možda su više nešto kao socijaldemokrati. Da su ekstremni, povukli bi ekstremne poteze, kao što bi bila zabrana da se iz zemlje izvuče ni jedan evro. Nešto bi konfiskovali, nekog bi uhapsili, nekom bi sudili...

Pred sam referendum Cipras je poručio Evropi da će se odmah, u ponedeljak, nastaviti sa pregovorima. Mislio je da će nakon referenduma imati bolje karte u ruci i da će postići bolje uslove.

Međutim, Grci nisu glasali za „bolje uslove" već za suverenitet i pravično rešenje. Siriza nije bila spremna za više od „boljih uslova". Vođe Sirize nisu, bilo da je to dobro ili loše, ekstremni levičari. Oni su deo privilegovane i obrazovane srednje klase. Imaju poštene namere, ali nisu ekstremni. To je važno znati da bi se razumeli događaji u grčkoj krizi. Cipras, a i Varufakis, tada njegov ministar finansija, hteli su da pristojno razgovaraju o rešenju problema. Brisel i Berlin nisu to hteli. Cipras i Varufakis su se našli u čudu pitajući se zašto ih ta evropska gospoda toliko mrze.

Nedelju dana nakon što su Grci na referendumu rekli „ne", njihova vlada, ili veći deo nje, predvođen premijerom Aleksisom Ciprasom, pogazila je volju građana i, u sada već istorijskoj izdaji, potpisala sa evropskim moćnicima pristanak da Grčka nastavi sa drakonskim merama štednje, samo što je sada dogovor još gori po Grke!

U grčkom parlamentu je prošao taj ugovor, ali samo uz pomoć opozicionih stranaka jer je deo Sirize odbio da u tome učestvuje. Atina će morati da skrati budžetski trošak za nekih 13 milijardi evra, a to je četiri milijardi više nego što je bilo dogovarano pre referenduma.

Zašto je Cipras tako nešto potpisao? Zato što je shvatio da nije imao mandat Grka da zemlja izađe iz evro zone. Plan je i smišljen, pre svega u Berlinu, s namerom da se Grčka otera. U svakom slučaju - koliko god se činilo da je grčka kriza okončana, ona to nije. Nije ni ta finansijsko-ekonomska, a još manje politička. Mnogo toga se zakuvalo i ključanje će da potraje. Da li bi jedan referendum sa pitanjem da li Grčka treba da ostane u evro zoni, ili ne, mogao neke stvari da reši. Verovatno ne.

Da li bi im fašisti bili više po volji?

„Grčka je možda finansijski bankrotirala", kaže britanski "The Gardian", „ali je trojka politički bankrotirala". Pod trojkom se podrazumevaju Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond. MMF se sve vreme držao uzdržano, čak i objavljivao podatke koji su išli u korist Grka, a sve to nakon što je njen šef Kristina Lagard nazvala Ciprisa i Varufakisa „derištima".

Potom joj je njen šef, Sjedinjene Ameri;ke Države, došapnuo šta bi trebalo da radi. Naime, u MMF sve odluke moraju da se donesu sa 85 odsto glasova, a Vašington drži 17 odsto. Imaju veto. A Ameriku nije mnogo briga da li će neko u Evropi da izgubi neke pare, koliko ih je briga da Grčka, kao članica NATO saveza, bude stabilna zemlja i država bez trzavica. Naročito u situaciji pogoršanja odnosa sa Rusijom.

Nije bilo bez značaja to što je Cipras nedavno bio u Rusiji i razgovarao sa Vladimirom Putinom. Niti to da je Rusija slala signale da bi mogla da pomogne Grčkoj po pitanju njihovih finansijskih neprilika. S druge strane, MMF ima ista pravila za sve zemlje koje na izvestan način tretira kao kolonije. Mora da se kontroliše inflacija, da se balansira državni budžet, liberalizuje bankarski sistem, smanji vladina potrošnja osim kada je u pitanju plaćanje kamata i vraćanje dugova. Takva jednoobrazna politika ne može biti prilagođena specifičnim situacijama u svakoj zemlji ponaosob.

Vlade, da bi ostale u okviru svojih budžeta, ne mogu da sprovode progresivnu politiku. Ipak, MMF je na kraju morao da „nacrta" Nemcima šta namerava da uradi ukoliko se Grcima ne oprosti značajan deo duga. Neće učestvovati u programu izvlačenja Grčke iz krize i po prvi put MMF je nakon Drugog svetskog rata uleteo o otvoreni sukob sa zemljom Zapadnog savezništva.

Ukoliko bi „svetski igrač" MMF snage prestao da sarađuje sa evropskim bankama, to bi bio veliki šok za zemlje evro zone. Inače, uz Nemačku su stale Finska i ostale zemlje Baltika, Češka i Holandija. Francuska i Italija zagovaraju otpisivanje dela duga Grcima. A, što se Centralne evropske banke tiče (kod nas je to Narodna banka), ona je, kao i druge Centralne banke „politički nezavisna".

Ovo nikako ne znači da je oslobođene politike, jedino da su oslobođene demokratije. Niko ne može da im se meša u posao, osim ako je taj „niko" uticajni „neko". Sve te Centralne banke sprovode ekstremnu verziju fundamentalističkog tržišta: ako se inflacija održava na niskoj stopi, onda će magija tržišta rešiti sve socijalne i ekonomske probleme. Tu rade ozbiljni, učeni i odgovorni ljudi koji veruju u magiju, čak i kad ona uopšte ne funkcioniše.

Banke, a i ostale finansijske institucije, su izvan i iznad politike; tako se pretpostavlja. Ali, u kojim to bankarskim pravilima i zakonima stoji da se ljudi neće pobuniti kada im su uvode drastične mere štednje, smanjuju zarade i penzije, i, uopšte sprovodi fiskalna tiranija?

Narod ne voli ni stare poreze, a kamoli nove. Banke, i njihovi neoliberalni političari znaju da neko mora da popusti i računaju da će to morati biti građani. To je, na kraju krajeva, tiranija elite nad demokratijom. To što elita insistira da objasni kako su oni u pravu jer su bogati i obrazovani, nije zamena za demokratiju. Demos odlučuje ono što hoće, a to ne mora uvek da izgleda ni logično ni pametno, osim što je fundamentalni deo demokratskog uređenja. U slučaju Grčke radilo se o neodgovornom davanju novca isto kao i o neodgovornom zaduživanju.

U toj neodgovornoj kombinaciji nisu se svi oparili, ali manji deo jeste. Grčki demos je to shvatio bez obzira što nije lako objasniti na koji način narod kolektivno razmišlja. Rekli su da oni to što navodno duguju ne mogu da vrate i izabrali su Sirizu. Nakon Prvog svetskog rata u sličnoj situaciji je bila i Nemačka, ali je tamo na vlast stigao nacista.

Da li bi se evropski lideri osećali bolje da je u Grčkoj umesto Sirize pobedila Zlatna zora i pokazala šta zaista znači biti ekstreman? To negde u Evropi može da se dogodi, već kod sledećih izbora. Da li bi im fašisti bili više po volji?

U svakom slučaju, evropski lideri ne veruju Sirizi i nisu hteli da sa njom postignu išta pozitivno postignu. Problem za njih je što ne mogu da zahtevaju da Grci odbace svoju legalno izabranu vladu, pa su postavili uslove da bi videli mogu li grčke vlasti da polože test, mogu li da sprovedu drastične reforme. Ali, a to je važno, nisu sume toliko u pitanju, koliko je dokazivanje ko je gazda u kući. Grčki dug predstavlja samo jedan manji deo ekonomske moći evro zone. Taj dug nije važan, znajući već da Grčka nikad ne bi bila u stanju da ga isplati, mada su kamate veoma niske i rokovi sazrevanja veoma dugi, zato što je grčki ekonomski rast usporen merama štednje. Iako duguju 175 odsto svog BND, njihove otplate duga predstavljaju samo 2,6 odsto nacionalnog dohotka. To je znatno manje nego kada je u pitanju dug Sjedinjenih Američkih Država. Problem leži u tome da Atina nije dobijala kredite za koje se zaduživala, već je sav novac odlazio na otplatu prispelih dugova. Atina nije raspolagala s dovoljnom količinom novca da bi mogla da pokrene svoju ekonomiju. Nije njihov dug rastao, već je to samo tako izgledalo jer im se ekonomija umanjivala. A smanjivala se zbog drastičnih mera štednji koje su onemogućavale normalni razvoj.

Država "izgladnjuje kokoške"

Neoliberalna ekonomska filozofija mora da se dokaže kao uspešan model, a jedini način je u praksi. Grčka, i ne samo ona, ali ona najviše u ovom trenutku, se koristi kao laboratorija. Do sada nam svi pokazatelji ukazuju da ta filozofija ne funkcioniše u stvarnom životu. Ali, ko će to da prizna? Umišljeni „vlasnici" ekonomske politike sigurno neće. Na kraju će reći nešto u stilu „operacija je uspela, pacijent je umro". Ako pretpostavimo da Grčka položi ispit, onda bi Evropa počela da sprovodi svoju pomoć, Centralna banka bi nastavila da finansira grčke banke, i, ako sve ide po planu, stvari bi počele da se vraćaju u normalu. E, šta je to „normala" u zemlji koja poseduje bogatstva, ali ima i 25 odsto nezaposlenih. Ukoliko sve krene ka „normalnom" nezaposlenost se ne bi smanjivala i najsposobniji i najpametniji Grci bi napuštali zemlju. Izliv mozgova bi bio nezadrživ. Na kraju balade Grčka bi pretrpela jedan od najgorih ekonomskih srozavanja u modernoj istoriji, naročito uzevši u obzir da nije u ratu. Ipak, Grčka bi s vremenom počela da se oporavlja, ali ne može se očekivati da će Grci imati strpljenja da to sačekaju. Niko nema pravo da žrtvuje generaciju ili dve da bi dokazao neku svoju ekonomsku filozofiju. Mladi koji danas ne rade, neće ni moći da dobiju penzije kad ih stignu godine.

MMF je spreman da pozajmi jeftiniji novac uvek i kada se država kojoj je to potrebno složi sa izmenom svog budžeta. To ne važi samo za Grčku, već i za bilo koju drugu zemlju na svetu, uključujući i Srbiju. U slučaju Grčke MMF je tražio da Grci smanje izdatke za penzije koji ne bi trebalo da budu veći od jedan odsto BND. Grčka je u početku odgovorila predlogom da smanji izdatke za penzije u iznosu pola onoga što je od nje traženo, a da ostatak novca nadomesti povećanjem poreza kompanijama.

U trenutku kad nisu mogli da se dogovore, Cipras je objavio da će biti referenduma. To je podiglo i političku i ekonomsku temperaturu. Grčke banke su počele da usporavaju u očekivanju nekog dogovora, a kada on nije postignut, Grčka je zatvorila banke, ograničila količinu novca iz bankomata, a potom objavila da nije u stanju da plati 1,5 milijardi evra MMF-u. To nije bilo iznenađenje. Grčka nije imala 1,5 milijardi evra. Nije imala ništa. Bila je bankrot. Mogla je da objavi moratorijum na sve dugove, izađe iz evro zone i pređe na drahmu. Međutim, Grci nisu hteli da se odreknu evra, a i sam izlazak je ekstremno komplikovan. Sada će Grke da deru žive. Porezima.

U poslednjim naporima da zadovolji kreditore Atina je podigla (opet) porez za biznise na 28 odsto. Uzima pet odsto „solidarnog poreza" na lična primanja i povećala je PDV u restoranima i ostrvskim prodavnicama. Kada bi se svaki od ovih poreza posmatrao odvojeno, onda bi izgledalo da imaju nekog smisla, ali svi zajedno su besmisleni. U praksi to izgleda ovako: da bi svom zaposlenom kompanija dala dodatnih 100 evra, prvo mora da se od toga oduzme 42 evra za zdravstveno i penzijsko osiguranje, potom još 46 evra za porez na prihod. Od tih 100 evra nakon poreza ostalo je samo 12.

Zaposleni za tih 12 evra može da nabavi potrepštine samo za 10 evra, nakon što se naplati PDV. Ta suma koja ode na poreze je još veća kod kvalifikovanijih, bolje plaćenih, radnika. Kao posledica nameta na „pošteno zapošljavanje" je činjenica da trećina Grka „rade za sebe" i tako mogu da izbegnu plaćanje većeg dela poreza, što opet umanjuje prihode za državni budžet. Skoro četvrtina grčke ekonomije preživljava jer operiše andergraund, a ta siva ekonomija bazira se na gotovini i nanosi štetu grčkim bankama koje moraju da ograniče količinu novca koji može da se podigne iz banke. Da bi bilo nekoliko dodatnih jaja u držanom budžetu, država izgladnjuje kokoške.

Zašto su evropski moćnici odlučili da Grčkoj uvedu drakonske mere? Zato što se ne radi o novcu, već o politici, a politička je potreba da se pokaže ostalim zemljama EU, Španiji i Italiji, na primer, da mogu da izaberu bilo koju vladu, čak i levičarsku, ali da će u tom slučaju biti samleveni. Nisu moćnici tražili da se Grčka povinuje, zahtevali su bezuslovnu kapitulaciju i za to im nisu bile potrebne armije vojnika, evro je bio dovoljan.

Sada kad Španci budu glasali na svojim izborima, moraće dobro da se zamisle pre nego što zaokruže ispred levičarskog Podemosa. Neoliberali hoće „vlade centra". A šta se dogodilo sa solidarnošću drugih zemalja dok se Grčka znojila. Osim nešto malo Francuske i Italijanske, solidarnosti nije bilo. Izostala je ta veoma važna komponenta evropske zajednice.

Ni Finci, ni Česi, na primer, nisu mogli da se užive u ulogu Grka. Bilo je protesta građana po trgovima evropskih gradova, ali to je bilo sve. Grčki dug je neodrživ, a novi će dogovori samo još više pogoršati stanje. Nemačka sve više liči na siledžiju i uprkos tome što je Grčka kapitulirala, Nemačka je više izgubila. Profilišu se zemlje Severa i zemlje Juga Evropske Unije. A toj Uniji je potrebna brza popravka. Da li će to doći sa vrha ili iz baze, ostaje da se vidi.

A 1. Šta je i kako bilo pokušano

Grčka vlada, predvođena Sirizom, pokušala je da reformiše evro zonu. Nisu u tome uspeli, ali nakon fijaska stvari nisu ni blizu onome što su bile. Jesu Spartanci izgubili bitku kod Termopila, ali su, uz savezništvo sa Atinjanima, spasli Evropu. Odnosno, da nisu tada iskrvavili, Evrope kako je danas poznajemo, ne bi bilo. Da li nešto iz prošlosti važi i danas? A, zašto ne bi važilo!? Čovek je čovek, Grci su Grci, samo su Persijanci neki drugi. Pre nego što je Siriza pokušala nemoguće, niko se nije suprotstavio Nemačkoj i neoliberalnoj ekonomskoj filozofiji sulude štednje. Sada je put otvoren i za druge aspirante.

Siriza je krenula u neravnopravnu borbu gde su oni, jer su dugovali, bili okarakterisani kao „loši momci". U tom procesu postali su „veoma loši momci". Cipras nije čak nosio ni kravatu, a njegov ministar finansija, Janis Varufakis, s košuljom izvučenom iz pantalona, sa kožnom jaknom i sa podsmehom u uglovima očiju, mnogo je nervirao uštogljene „debele mačore". A i oni njega. Prethodna grčka vlada pokušala je nešto da isposluje koristeći matematiku trojke i, naravno, ništa nije uspela. Varufakis im je rekao da se urazume jer Grčka pare ne može da vrati.

Prvo je Cipras šokirao evropski establišment, koji je navikao da diktira uslove pregovaranja, kada je raspisao referendum. Potom je Varufakis pozvao elitu da se spusti na zemlju i shvati da ne mogu da naplate ono što nije naplativo. U tom procesu Grcima se malo približila Francuska (koja ne bi da ostane sama sa Nemcima), Vašington, MMF, pa čak i Centralna evropska banka. Frau Merkel sedi sada negde i gricka poslednji komad osušene štrudle, razmišljajući kako nije videla da će na kraju ona ispasti negativac.

A Grci, nakon što su rekli „oxi", mogu sada lakše da kažu „da", jer je njihovo „ne" učinilo dobar posao.