Feljton

Iz knjige istoričara Džona Luisa Gedisa: "Hladni rat" (1)

Istok, Zapad i podela sveta

Istaknuti američki stručnjak za istoriju hladnog rata Džon Luis Gedis (John Lewis Gedis), profesor je istorije na Univerzitetu u Jejlu, u svojoj knjizi "Hladni rat" (koja je izdata i na srpskom jeziku još 2003. godine, u izdanju izdavačke kuće Klio), opisuje kako je završetak hladnog rata omogućio da se o njegovoj istoriji piše, jednako uzimajući u obzir sovjetska, kineska i američka stanovišta. Ali, autor tokom pisanja nije ni slutio da je novi hladni i ekonomski rat, uz pretnju novog svetskog rata, tada već kucao na vrata. Zbog nove, duboke podele sveta i događaja koji su usledili, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove iz ove važne knjige, koja govori o starom hladnom ratu ali i uzrocima današnjeg hladnog rata između Istoka i Zapada. Ovaj put, svet gleda zahlađene odnose između narastajućeg, gigantskog vojno-privrednog potencijala Rusije i sve slabije Amerike, čija politička elita ne shvata vek u kome živi i promene koje su se desile.

Džon Luis Gedis

Godine 1947., postalo je očigledno da zemlje koje su srušile stari svetski poredak ne mogu sarađivati u izgradnji novog. To je dovelo do najveće polarizacije u modernoj istoriji. Izgledalo je kao da su neki gigantski magneti privukli sve zemlje, pa čak i pokrete i pojedince u državama, da stanu uz sile koje su zračile iz Vašingtona i Moskve.

Ostati nesvrstan u posleratnom međunarodnom sistemu koji je toliko snažno nametao svrstavanje nije bilo lako. Kada se uporede američka i sovjetska imperija, prvo što privlači pažnju je upadljiva razlika u redosledu događaja.

Staljinova odluka da izgradi svoju imperiju javila se nekoliko godina pre nego što su se pojavile okolnosti koje su to omogućile: on je najpre učvrstio vlast kod kuće, a potom je savladao nacističku Nemačku, vodeći pri tome računa da njegovi saveznici u ovom poduhvatu ne ugroze njegove dugoročne ciljeve.

U Sjedinjenim Državama stvari su se odvijale obrnutim redosledom...

Sjedinjenim Državama je nedostajala moć upravljanja velikom imperijom: problemi upravljanja okupiranom Nemačkom ili Japanom bili su u tom pogledu dovoljno uverljivi. Drugo, ideja slobode je bila implicitna u poslu obnove evropskog samopouzdanja; ko bi, zapravo, ako ne sami Evropljani, trebalo da kaže kada je samopouzdanje Evropljana obnovljeno?

Ono što su Sjedinjene Države želele, opisao je 1948. godine funkcioner Stejt departmenta Džon D. Hikerson „...ne samo kao nastojanje da se proširi američki uticaj nego i da se stvori evropska organizacija koja će biti dovoljno snažna da kaže 'ne' i Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Državama ako bi im izgledalo da to naše akcije zaslužuju...".

Da li se može reći nešto novo, povodom starog pitanje odgovornosti za hladni rat? Ko ga je stvarno započeo? Da li se mogao izbeći?

Do hladnog rata bi teško došlo da nije bilo Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, da i jedna i druga država nisu pobednički izašle iz Drugog svetskog rata i da i jedna i druga nisu imale suprotstavljene vizije kako bi trebalo organizovati posleratni svet.

Staljinov uticaj se posle njegove smrti nije smanjio onoliko brzo koliko to obično biva posle smrti diktatora. On je izgradio sistem koji je bio dovoljno trajan da preživi ne samo njegov odlazak nego i grčevite i neodlučne napore njegovih naslednika u pravcu „destaljinizacije". I sami oni su bili njegove kreature i nastavili su da rade unutar ovog sistema, jer nisu znali ni za jedan drugi metod vladanja.

Sve do Gorbačova, nijedan sovjetski lider nije bio potpuno spreman da uništi Staljinovo strukturno nasleđe. To nam govori mnogo da je, kada je ono jednom nestalo, s njim nestao i hladni rat i, na kraju, Sovjetski Savez. Takva tvrdnja, ni u kom slučaju ne oslobađa Sjedinjene Države i njihove saveznike, od velikog dela odgovornosti za način na koji je hladni rat vođen...

Pojas za spasavanje oslabljenih imperijalista

Iz današnje perspektive, izgleda da je zabrinutost Zapada zbog sovjetskog prodora na Srednji istok, bar dok je Staljin bio živ, bila preterana. Antikolonijalizam je svakako ugrozio britanske i francuske interese, ali nije doneo prednosti Sovjetskom Savezu...

Sjedinjene Države, koje nisu bile prijatelj kolonijalizma, zadržale su znatan uticaj u regionu i pored svojih veza s kolonijalizmom i podrške Izraelu. Amerikanci su brzo uspostavili veze s egipatskim oficirima koji su zamenili kralja Faruka; puč protiv Mosadeka ne bi uspeo da Iranci nisu videli Amerikance kao dobrodošlu zamenu za Britance.

Imajući u vidu situaciju u drugim delovima sveta gde su događaji bili manje povoljni, ne može se izbeći pitanje nije li Vašington mogao dobiti Srednji istok politikom „mudre i spretne neaktivnosti". Mi to nećemo nikada saznati jer je usledio period preterane aktivnosti.

Glavni razlog za to je bilo ono što bi se moglo nazvati „hidrauličkom" teorijom geopolitike: brane koje su sagrađene ili kanali koji su prokopani u nekim oblastima preusmerile su sovjetski ekspanzionizam ka drugim područjima. Kao što je 1952. godine upozorio izveštaj Službe za političko planiranje, već sami napori Sjedinjenih Država da stabilizuju situaciju u određenim područjima - stvaranje NATO-a, intervencija u Koreji, zaštita Japana i Tajvana, pomoć Francuzima u Indokini - mogli su učiniti Srednji istok ranjivijim: „opšta slika govorila je da slabost dovodi do prenošenja glavnog pritiska izvan područja u kojima je napredovanje komunista uspešno zaustavljeno".

Pošto su u toliko velikoj meri angažovali svoje snage u Zapadnoj Evropi, Sredozemlju i istočnoj Aziji, Sjedinjene Države nisu mogle ni da pomisle da same brane Srednji istok. „Odakle će doći vojnici?" želeo je da zna general Omar Bredli, načelnik Združenog generalštaba: „Biće potrebno mnogo vojnika da bi se tamo obavio posao."

Na sceni su ostali Velika Britanija i Francuska, ali njihova moć je brzo opadala, i to ne samo zato što je otpor kolonijalizmu brzo rastao. Pitanje za Amerikance je, dakle, glasilo kako osnažiti svoje saveznike bez preuzimanja njihovog tereta.

Suočeni s problemima, političari su skloni da pribegnu onome što se potvrdilo u prošlosti. NATO je bio zapaženo uspešan u prevazilaženju nacionalnih razlika: ne samo da su Nemci i Francuzi potisnuli međusobne razlike u nameri da se suprotstave novom sovjetskom protivniku nego je to bio slučaj i sa Grcima i Turcima, koji su od 1951. godine postali novi članovi NATO-a.

U odsustvu bolje ideje, izgledalo je da je vredno truda ispitati mogućnost NATO-a ili nečega sličnog njemu na Srednjem istoku. Trumanova administracija je stoga pozitivno odgovorila na britanski predlog o stvaranju Srednjoistočne komande (MEC) koja bi bila bazirana na Sueckom kanalu i koju bi oni vodili, povezujući NATO s Britanskim komonveltom i zemljama regiona u cilju odvraćanja i, ako bude potrebno, odbrane od bilo kakvog budućeg sovjetskog napada.

Slični metodi u različitim situacijama ne donose uvek iste rezultate. Zbog očigledne sovjetske pretnje, NATO je lako dobio podršku u Evropi, dok su na Srednjem istoku Rusi bili tek daleka briga. Arapi su videli Britance, Francuze i sada Izraelce kao svoje glavne ugnjetače; otuda im se MEC učinio - logično - pojasem za spasavanje oslabljenih imperijalista, a ne potencijalnih žrtvi sovjetske agresije. Egipćani, čija je saradnja bila odlučujuća za uspeh plana, odbili su da imaju bilo šta s njim...

Mladi ali odlučni Naser je maja 1953. godine objasnio Džonu Fosteru Dalsu da „Sovjeti nikada nisu okupirali našu teritoriju (...), ali su zato Britanci bili ovde sedamdeset godina. Kako ja mom narodu mogu reći da zanemarujem ubicu s pištoljem koji je šezdeset kilometara daleko od Sueckog kanala, da bih se bavio nekim ko ima nož u ruci i ko je hiljadama kilometara daleko?"

Dalsu nisu bile potrebne lekcije o zlu kolonijalizma. Njegov stav prema kolonijalizmu bio je mešavina američkog ekscepcionalizma, vilsonijanskog internacionalizma, hrišćanskog moralizma, geopolitičkog oportunizma i istorijskog determinizma i sve je to „ponekad izbijalo iz Fostera", prisetiće se kasnije jedan impresionirani britanski diplomata, „poput lave iz uspavanog vulkana".

Državni sekretar je bio iskren kada je uveravao Egipćane da Sjedinjene Države ne veruju da neki narodi i rase imaju pravo da određuju sudbinu drugih naroda: „Komunisti već vladaju jednom trećinom sveta", upozoravao je, a ono što se događa u Indokini nudi „dokaze da komunisti teže daljoj ekspanziji". Suviše brzo isticanje egipatskog nacionalizma - naročito ako dovede do prevremenog britanskog povlačenja sa Sueca - ostaviće vakuum moći koji bi Rusi mogli iskoristiti. „Ne izazivajte sudbinu!"

Egipćani su, na Dalsovo razočarenje, odgovorili regionalno, a ne globalno. „Britanski uticaj mora potpuno nestati", insistirao je Naser. Da li bi Britanci mogli zadržati „tehničku kontrolu nad svojim bazama", zapitao je Dals, na način kako je kompanija Ford obezbeđivala delove, snabdevanje i obuku svojim egipatskim dilerima? Naser, koji nije bio ganut ovom analogijom iz sveta korporativnog kapitalizma, bio je neumoljiv: Egipćani moraju znati „kada će svi Britanci otići". „Kako mi ponovo možemo pokrenuti pregovore?", zapitao je Dals i dobio odgovor: „Tako što će se Britanci složiti s egipatskim gledištem."

Ovaj razgovor iz 1953. godine, umnogome je nagovestio ono što će uslediti. On je državnom sekretaru ukazao na suprotstavljene prioritete antikolonijalizma i antikomunizma. On otkriva i njegovo odsustvo sluha prema nacionalizmu: predlog da se Egipćani odnose prema Sueckom kanalu kao prema prodaji automobila, nije bio od koristi. On, takođe, govori o različitim pogledima na svet. Dals je pokušavao da Egipćanima održi lekciju o hidraulici hladnog rata; oni su odgovorili gnjaveći ga lokalnom politikom.

Dals je izvukao tipično dalekosežne zaključke: „Mi moramo napustiti naše predrasude da bi Egipat trebalo da postane ključna zemlja u izgradnji osnova vojne odbrane Srednjeg istoka", izjavio je po povratku pred Savetom za nacionalnu bezbednost. „Takozvani severni pojas nacija, koji se prostire od Pakistana do Turske, oseća vreli dah Sovjetskog Saveza na svojim leđima i zato je manje zaokupljen čisto unutrašnjim problemima ili britanskim i francuskim imperijalizmom."

Dals se stoga okrenuo novom planu koji bi Tursku, Iran, Irak i Pakistan čvrsto vezao za Zapad. Bilo je izvesne arhitektonske darovitosti u ovoj šemi „severnog pojasa", jer, pošto je Turska ušla u NATO i pošto će Pakistan postati osnivački član Organizacije saveza jugoistočne Azije (SEATO) - druge Dalsove građevine stvorene posle Ženevskog sporazuma iz 1954. godine o Indokini - posledica je bila zaokruživanje Sovjetskog Saveza i Kine povezanim lancem saveza. To bi poslužilo, očigledno se nadao državni sekretar, kao neka vrsta geostrateškog Kineskog zida koji bi sprečavao Moskvu i Peking da projektuju svoj uticaj u područja u kojima su lokalni lideri - poput Nasera - bili nedovoljno osetljivi na opasnosti koje su im odatle pretile.

Taktika i pitanje vremena

Jaki čovek Egipta nije bio ideolog nalik Staljinu i Maou. On nije gajio viziju istorijski determinisane revolucije koja osvaja svet; smatrao je da je njegova misija da ukine kolonijalizam širom Srednjeg istoka i Afrike. Iz takve perspektive, njegovi interesi su se podudarali s Dalsovim - on svakako nije isključivao mogućnost da radi zajedno s Amerikancima da bi ih ostvario.

Pitanje je, međutim, glasilo kako to postići? Naser je bio spreman da deluje bez obzira na hladni rat; Dals bi to učinio jedino ako bi bio siguran da ne bi bilo takvih posledica. Problem je bilo i jedinstvo Arapa.

Naser ga je smatrao vitalnim elementom iskorenjivanja kolonijalizma; Dalsov „severni pojas" je u najboljem slučaju odvraćao Arape od toga, a u najgorem je mogao prekriti kolonijalizam hladnoratovskom kabanicom, kao što je bio slučaj s neuspelim MEC-om.

Ne shvatajući različitost egipatskog vođe, Amerikanci su mu ponudili ekonomsku i vojnu pomoć; CIA je čak ponudila mito od tri miliona dolara! Naser je primio novac, ali ga je iskoristio da bi izgradio nefunkcionalnu i razmetljivu kulu u centru Kaira, koja će među domaćim stanovništvom postati poznata pod nazivom el wa'ef rusfel, „Ruzveltova erekcija", "u čast" agenta CIA-e Kermita Ruzvelta!

To nije bio dobar simbol američke politike na Srednjem istoku. U vreme kada su, februara 1955. godine, Turska i Irak sklopili Bagdadski pakt, Dalsov „severni pojas" je toliko udaljio Nasera da je državni sekretar odlučio da Sjedinjene Države ne uđu u njega. Nije li to značilo da se one praktično „odriču sopstvenog deteta" želela je da zna Ambasada SAD u Ankari. Sve je to bilo „taktika i pitanje vremena", objasnio je državni podsekretar Herbert Huver mlađi, u ime svog šefa.

Primetivši da Naser ima nameru da učestvuje na konferenciji azijskih i afričkih lidera u Bandungu, Dals je sugerisao egipatskom ambasadoru da će put u Indoneziju za njegovog pretpostavljenog biti „velika prilika da proširi vidike i sagleda stvari koje su izvan onoga na šta se koncentrisao u prošlosti". Kao što se to često događalo državnom sekretaru, njegovo proročanstvo se obistinilo, ali ne na način na koji je on to očekivao...

Vašington je pozdravio pokret nesvrstavanja kada je on započeo izlaskom Jugoslavije iz sovjetskog bloka 1948. godine: niko nije očekivao da će se Tito otvoreno svrstati uz Zapad. Nehruovo insistiranje na neutralnosti Indije izazvalo je veću zabrinutost Amerikanaca, ali oni su to mogli pripisati neobično ćudljivoj ličnosti indijskog vođe.

Indija je ostala demokratija unutar Britanskog komonvelta; štaviše, Pakistan, nastojeći da bude protivteža Indiji, bio je spreman da pristupi svakom savezu koji bi Amerikanci predložili. Pomeranje Egipta prema nesvrstavanju bilo je manje prijatno - između ostalog i zato što je Dalsov projekt „severnog pojasa" doveo do toga.

Tito i Nehru su podstakli Nasera da se pridruži grupi nesvrstanih, ali on to praktično nije učinio sve dok nije stigao aprila 1955. godine u Bandung. Tamo je odista proširio svoje vidike susretima s uvek impresivnim Džou Enlajem. Tito, Nehru i Džou su se s poštovanjem odnosili prema Naseru tretirajući ga - suprotno Dalsu - kao vodeću figuru arapskog sveta!

Egipatski izvori tvrde da je tek tada - i kao reakciju na razorni napad Izraela na Gazu dva meseca ranije - Naser otvorio mogućnost nabavke sovjetskog oružja. „Ja mislim da će oni biti spremni da pozitivno odgovore", složio se Džou, nastavljajući da utire put. „Nemoguće je da socijalistički lager prihvati ulogu posmatrača u neizbežnoj bici na Srednjem istoku", izvestio je Mao Cedunga koji je Moskvi poslao sledeću procenu:

"...Kako ja to vidim, naša nas pozicija obavezuje da pomognemo nacionalističkim snagama u ovoj bici iz dva razloga - zato što bi njihova pobeda bila u interesu socijalističkog lagera i zato što bi osujetila sve pokušaje zapadnih imperijalista da završe opkoljavanje istočnog lagera. Moj je zaključak da istorijska logika upućuje na nacionalističke pokrete kao na dolazeću snagu na Srednjem istoku i da im mi moramo prići na prijateljski način...".

Danas izgleda jasno da Rusima nisu bili potrebni Kinezi da bi im skrenuli pažnju na ove mogućnosti. Sâm Naser je obelodanio pitanje prodaje oružja najmanje godinu dana ranije, dok su pregovori pojedinačno vođeni još od tada. Bandung je bio važan zato što je egipatski vođa prvi put otvoreno priznao svoje veze s „drugom stranom" i počeo da ih koristi kao polugu u svojim odnosima s Amerikancima i Britancima. Bila je to Naserova sopstvena verzija hladnoratovske hidraulike.

Tito o Naseru

Sovjetski Savez je posle Staljinove smrti počeo na sasvim drugi način da tumači nacionalizam na Srednjem istoku, a Hruščovljeva pobeda nad Maljenkovom u borbi za nasleđe - očigledna početkom 1955. godine - samo je ubrzala taj proces. Tito, koji se pomirio s Moskvom, uveravao je novog sovjetskog vođu da je „Naser mlad čovek bez mnogo praktičnog iskustva" ali, „ako mu omogućimo da razmisli, kasnije ćemo moći da na njega vršimo pozitivan uticaj u interesu i komunističkog pokreta i (...) egipatskog naroda!".

Reakcija Hruščova na sličan savet Džou Enlaja nije poznata, ali on je bio potpuno spreman da odbaci staro Staljinovo shvatanje da je nacionalizam buržoaski fenomen i da je suprotan sovjetskim interesima.

Usledila je energična sovjetska kampanja udvaranja „trećem svetu", u kojoj su se kolebljivi ali društveni Hruščov i njegov glupavi predsednik vlade, Nikolaj Bulganjin, pojavljivali u egzotičnim mestima poput Avganistana i Indije, koja Staljin nikada nije ni pomišljao da poseti. Poziv da se poseti Kairo više nije bio toliko neverovatna mogućnost.

„Mi moramo uložiti zajednički napor da se 'približimo' Naseru", rekao je zabrinuti Ajzenhauer svojim savetnicima uoči svog susreta sa Hruščovom i Bulganjinom na sastanku u Ženevi 1955. godine.

Dals je, međutim, bio spreman tek toliko daleko da ode. Uprkos mnogim upozorenjima da je posao sa sovjetskim oružjem bio u toku, on je odbio da uradi nešto slično: to je isprovociralo Nasera - koji je prednost još davao američkom oružju - da u septembru objavi veliku kupovinu vojne opreme iz Čehoslovačke. Dals je jasno shvatio kako je strateški pozicioniran „neutralac" poput Nasera mogao igrati na kartu suprotstavljanja dve supersile, ali utrkivati se s Moskvom bilo je „skupo" i on je oklevao da li da prihvati tu igru. On je, međutim, priznao da „mi nećemo moći da prikažemo u dobrom svetlu tu stvar. Ona bi bila protumačena kao poraz".

Preostala je, međutim, još jedna karta. Egipćani su pridavali veliki simbolički i ekonomski značaj izgradnji visoke brane kod Asuana na Nilu, gigantskom projektu koji bi zemlju zaštitio od poplava i obezbedio pouzdan izvor vode za navodnjavanje. Američki zvaničnici su od samog početka znali da bi Rusi mogli finansirati ovaj projekt ako to ne učine oni ili Britanci.

U proleće 1956. godine, međutim, strpljenje Ajzenhauera i Dalsa prema Naseru bilo je pri kraju: on je podrivao Bagdadski pakt, sprečavao je sporazum između Izraela i Arapa, doveo je sovjetski uticaj na Srednji istok, a u maju je čak priznao i Narodnu Republiku Kinu. Premijer Entoni Idn i njegovi ministri su govorili - neobično otvoreno - o svrgavanju ili ubistvu egipatskog vođe.

Kap koja je prepunila čašu, bila je primedba članova Kongresa da bi finansiranje brane moglo povećati egipatsku proizvodnju pamuka i tako sniziti američke cene ove robe.

Dals je pozvao Naserovog ambasadora 19. jula, da bi ga obavestio da njegova vlada sredstva mora potražiti negde drugde i predložio - koristeći svoj uobičajeni diplomatski takt - da bi Kairo možda trebalo sasvim da napusti ovaj projekt pošto bi njegovi troškovi mogli izazvati „nezadovoljstvo i osećanje Egipćana da će njegovi troškovi ugroziti nezavisnost koju oni toliko cene".

(Nastaviće se)

O autoru

Istaknuti američki stručnjak za istoriju hladnog rata Džon L. Gedis (Gedis John Lewis), profesor je istorije na američkom univerzitetu Jejl. Više godina predavao je na univerzitetu u Ohaju gde je osnovao Institut za savremenu istoriju. Najpoznatija su mu dela The Long Peace: Inquiries into the History of the Cold War (Dugotrajni mir: Istraživanja istorije hladnog rata) i The United States and the End of the Cold War: Implications, Reconsiderations, Provocations (Sjedinjene države i kraj hladnog rata: Posledice, nova tumačenja, izazovi). Svetsku slavu svojom knjigom Dugi mir - istraživanje istorije hladnog rata koja je objavljena 1987. godine i svojom pojavom postavila standarde tadašnjim anglosaksonskim istoričarima hladnog rata. Koristeći prvenstveno ogromne ruske arhive, Gedis je revidirao mnoga dotadašnja shvatanja o hladnom ratu, uključujući i sopstvena.