Rusija - Turska

Ko može da bude posrednik u sukobu?

Rat ili mir?

Učešće ruskih vazdušno-kosmičkih snaga u sirijskom konfliktu na strani predsednika B. Asada izazvalo je snažnu retoriku u vezi sa akcijama Moskve od strane turskog predsednika R. T. Erdogana. Turski lider nazvao ih je „neprihvatljivim i pogrešnim". Incident sa obaranjem ruskog bombardera doveo je odnose Moskve i Ankare do tačke usijanja. O tom piše Vladimir Vasiljevič Karjakin, vodeći istraživač ruskog Instituta za strateška istraživanja, doktor vojnih nauka

Vladimir Karjakin

Objašnjenje krajnje oštrih reakcija Ankare na dejstva ruske strane trebalo bi, pre svega, tražiti u istoriji rusko-turskih odnosa. Bilo bi umesno napomenuti da su Ruska i Osmanska (u Evropi su je nazivali Otomanska) imperija ratovale 12 puta. Rusija je pobedila sedam puta, a Visoka Porta samo dva puta. Ostali ratovi završeni su nerešeno. Ovi ratovi su se vodili za uspostavljanje kontrole nad severnim delom obale Crnog mora i severnim Kavkazom, zatim za južni Kavkaz i za prava plovidbe kroz crnomorske moreuze, a u drugoj polovini 19. veka za oslobođenje hrišćana od osmanske vlasti. Rusko-turski ratovi vodili su se u periodu od 351 godine (od 1568. do 1918), tokom kojih su se Rusija i Turska nalazile u ratu 69 godina. U proseku, periodi između ratova bili su 25 godina.

Sve ovo se odražava na savremenu geopolitiku Turske i Rusije. Obe imperije su se raspale, ali ostali su fantomski bolovi i maštanje o obnavljanju nekadašnje veličine, s jedne strane u obliku stvaranja Evroazijskog saveza pod rukovodstvom Rusije, a sa druge strane - pokušajem realizacije projekta integracije turkijskog sveta (reč je o narodima koji govore turkijskim jezicima; oko 130 miliona pripadnika koji nastanjuju područje od Balkana do Kine, i od Sibira do južnoga Irana: Altajci, Azerbajdžanci, Balkarci, Baškirci, Čuvaši, Gagauzi, Jakuti, Kazasi, Kirgizi, Kumici, Nogajci, Tatari, Turci, Turkmeni, Tuvinci, Ujguri, Uzbeci i dr. op. red.) pod patronatom Turske. Ideološku osnovu poslednje integracije čine panturcizam i neoosmanizam, kao osnova oživljavanja nove turske imperije u 21. veku.

Svoj uticaj Ankara pokušava da raširi i na bivše južne sovjetske države: Azerbejdžan, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgiziju, Kazahstan, kao i na Krim, Tatarstan, Baškiriju i neke rejone Sibira. Ali, najvrelija tačka rusko-turskih odnosa ostaje Nagorni Karabah, u kome su Moskva i Ankara, neskriveno, podržavale suprotstavljene strane. Sada Turci ne podržavaju, već direktno guraju Azerbejdžan u novi rat. Tako je 26. novembra, turski premijer A. Davutoglu izjavio da Turska ima nameru da se umeša u konflikt u Nagornom Karabahu i da podržava Azerbejdžan u borbi za „povratak okupiranih teritorija". „Turska će učiniti sve što je moguće za oslobođenje okupiranih azerbejdžanskih teritorija", istakao je šef turske vlade. To je već vojna retorika.

Trenutak za ponovno oživljavanje karabahskog rata za Turke je gotovo idealan: s obzirom na složene odnose sa Gruzijom, Rusima će biti krajnje teško da u slučaju ozbiljnog napada Azerbejdžana, podržavaju Jermene i svoje mirovne snage u Gjurmiju.

Godine 1992. Ankara je proglasila sebe pokroviteljem turkijskog sveta, oformivši pri Ministarstvu spoljnih poslova Agenciju za turkijsku saradnju i razvoj. Ideje Velikog Turana ugrađene su u temelje Organizacije prijateljstva, bratstva i saradnje turkijskih država i zajednica, osnovane 1993. godine.

Na taj način, ideologija neoosmanizma i panturcizma (velike Turske) stvorila je konfliktnu sredinu na Južnom Kavkazu (problem Nagorno Karabaha i priznanje genocida Jermena), na Krimu (zaštita prava krimskih Tatara), na Balkanu (projekat stvaranja Velike Albanije), u zoni crnomorskih moreuza, a takođe i na Bliskom istoku (podrška naoružanoj opoziciji i ID u Siriji).

U znak potvrde već rečenog, u Turskoj je doneta Strategija nacionalne bezbednosti u kojoj se govori da oružane snage zemlje moraju da budu spremne za sprovođenje „jednog i po rata": velikog rata sa spoljašnjim protivnikom i borbenih dejstava protiv separatista unutar zemlje, što se i vidi u Siriji i rejonima u kojima žive Kurdi.

Što se tiče turske podrške politici Zapada, Ankara u celini produžava da igra istu ulogu koju je imala Osmanska imperija, u periodu od 18. do početka 20. veka, u diplomatskim igrama Londona i Pariza protiv Rusije. Zajedno s tim u politici Ankare vidi se i izvesna nezavisnost u poređenju sa politikom Osmanske imperije. Ona je vidljiva u stremljenju Turske da postane lider turkijskog, a u najvećoj meri i islamskog sveta, i u ponuđenom modelu izgradnje države i svog civilizacijskog projekta. U naporu da posatne regionalna država sa globalnim ambicijama, Tursku podržavaju SAD, koje smatraju da je bolje da tu ulogu igra Ankara nego neko drugi. Istina, Vašingtonu ne odgovara perspektiva prevelikog jačanja ekonomskog i vojnog potencijala Turske.

Fantomski bolovi zbog izgubljene moći i maštanje o njenom obnavljanju čine da turska politika bude neprijateljska prema ruskom projektu izgradnje zajednice evroazijskih država, što je danas izraženo u aktivnom protivljenju politici Moskve na Bliskom istoku.

Početni impuls, koji je doveo do pogoršanja rusko-turskih odnosa, bila je poseta V. Putina Jerevanu, na dan obeležavanja stogodišnjice genocida nad Jermenima u Osmanskoj imperiji, posle koje je Erdogan rekao da „Rusija može da izgubi prijatelja u Turskoj". To je izazvalo nagli porast antiruskog raspoloženja u turskom društvu. Probudili su se uspavani „vulkani" starih rusko-turskih problema koji se tiču Jermenije, krimsko-tatarskog pitanja i sudbine crnomorskih moreuza. Uz to, pojavila su se značajna razilaženja u pogledu sudbine B. Asada i vojne operacije Rusije protiv ID. Erdogan je smatrao da će naoružana opozicija zajedno sa ID likvidirati režim B. Asada, te da će Sirija postati protektorat Turske, a uz najbolji razvoj događaja, i da Turska apsorbuje Siriju. Ali, kako stvari stoje, tim planovima nije suđeno da se ostvare.

U tom kontekstu treba primetiti da se naivno verovanje ruske biznis elite u dugotrajnu, plodonosnu saradnju Ankare i Moskve pokazalo neosnovano. Takve greške su sudbina onih koji ne znaju istoriju međusobnih odnosa dve zemlje, koji iz te istorije nisu naučili lekcije i ne donose pravilne zaključke za budućnost.

Realnu korist iz pogoršanja rusko-turskih odnosa izvlače SAD. Provokacija Ankare sa ruskim avionom, ispunjena uz prećutnu saglasnost B. Obame, lišila je Putina bilo kakvih alternativnih varijanti diplomatskog rešenja ovog konflikta. Preko noći, ulog je povećan do maksimuma. Erdogan je izazvao i na taj izazov treba odgovoriti. Na Istoku ne praštaju slabost, kako kaže Putin „slabi dobiju batine".

Kako u ovoj složenoj situaciji Moskva može da odgovori Ankari? Pre svega, putem pomoći Kurdima oličenim u Radničkoj partiji Kurdistana koja ima ne samo borbeno krilo - Snaga narodne samoodbrane, već i legalnu strukturu - Partiju mira i demokratije, koja je parlamentarna stranka u Turskoj. Današnja Turska je bure baruta koje može da eksplodira u svakom trenutku. Tursko društvo je krajnje podeljeno. Oko 30% stanovništva čine Kurdi. Uz njih, tu je i nekoliko miliona izbeglica koje neminovno traže svoja prava. Sudeći po izjavi rukovodstva NATO, Alijansa podržava Tursku u njenoj antiruskoj politici samo na političkom planu, ali nije spremna da proliva krv za njene interese.

Zapad će vršiti psihološki pritisak na Moskvu i ohrabrivati Ankaru da „demonstrira snagu i odlučnost", ne prelazeći granice vojnog sukoba. U najboljem slučaju, u Crno more će ući vojni brodovi NATO kako bi demonstrirali vojnu podršku Turskoj. I to će, očigledno, biti sve, uzimajući u obzir odnos vojnih potencijala Rusije i Turske u regionu. Kada je reč o vojnoj avijaciji i mornarici, Rusija nadmašuje Tursku tri puta, a kada je reč o kopnenom naoružanju, i 4 do 5 puta.

Turska neće odlučiti da zatvori moreuze, pre svega iz ekonomskih razloga. Maksimalna propusna moć moreuza Bosfor i Dardaneli se procenjuje na 200 miliona tona nafte i naftnih proizvoda godišnje. To donosi velike prihode turskom budžetu, ako se zna da je cena tranzita 44 dolara za tonu. Ali, najvažnije je to da Turska nema pravo na jednostrano zatvaranje moreuza, a ograničavanje prolaza vojnih brodova crnomorskih država moguće je samo u slučaju rata. Shodno Konvenciji iz Montrea, Turska može da ograniči prolaz kroz moreuze samo u situaciji kada su loši meteorološki uslovi, kada dođe do zastoja zbog gustine saobraćaja, a takođe prolaz može da se ograniči samo tokom dana. Zato je zabrinutost ruske strane povodom mogućeg zatvaranja moreuza preuranjena.

Moskva ne treba sada da se brine toliko zbog daljeg pogoršavanja konfrontacije, koliko zbog želje Ankare da zauzme pozu „uvređene" strane, kako bi dobila nove ustupke prilikom buduće normalizacije rusko-turskih odnosa. Uz to, Rusija treba da napusti pogrešnu predstavu o Turskoj kao o optimalnom tranzitnom partneru i sigurnom strateškom savezniku. Do sada je to tako izgledalo. Treba shvatiti da će u slučaju puštanja u rad „Turskog toka", Turska koristiti položaj čvorišta ugljovodonika za svoje interese. Turci će igrati na „tranzitnu kartu" kako u odnosima sa EU, tako i u odnosima sa Gaspromom. A ako se pogleda šire, to je u cilju promene pozicije Moskve prema Karabahu i Jermeniji.

U datom kontekstu, za Moskvu je preporučljivo da se vrati oživljavanju radova na „Južnom toku", koji dozvoljava da se zaobiđe nepredvidivi „partner" i da počne da sarađuje sa EU kao sa krajnjim korisnikom ruskog gasa.

Kako izgleda, u današnje vreme, postoje tri osnovna scenarija razvoja situacije i puteva obnavljanja odnosa između Rusije i Turske. Prema prvom scenariju, najpesimističnijem, može se pretpostaviti da će doći do produbljivanja konflikta koji će se u punom obimu proširiti na sve oblasti saradnje i na regione, uključujući Kavkaz, Srednju Aziju i Balkan, odnosno istorijske zone u kojima se dodiruju ruski i turski svet. Ni o kakvom traženju izlaska iz krize odnosa dve zemlje neće biti ni reči - naprotiv, obe strane će radti sve što mogu da bi naškodile jedna drugoj.

Najgora tačka takvog scenarija bio bi vojni konflikt dve države u Siriji ili na Južnom Kavkazu. Izmirenje je, prirodno, tada moguće samo „na osnovu rezultata rata". Sada ovaj scenario prolazi proveru na severu Sirije, gde su ušli delovi turske vojske da bi, kobajagi, zaštitili naftna postrojenja.

Po drugom scenariju, predviđa se da obe strane postanu svesne neprijatnosti koje dugotrajni sukob ima na ekonomsku dobit. Tu sve zavisi od strateškog promišljanja i uzdržanosti lidera dve zemlje. Ako oni objektivno procene ovu ekonomsku štetu, pokušaće da nađu put za ponovno uspostavljanje odnosa. Taj scenario je moguć, ali za njegovu realizaciju je potrebno više vremena, kako bi se stišale strasti i neprijateljska retorika.

Tu se pojavljuje i mesto za treću silu, kao posrednika u rešavanju konflikta.

Nema sumnje da će obema stranama to biti potrebno. Potpuno je jasno da su i Ankara i Moskva zainteresovane za što skorije obnavljanje odnosa. Istina, neizvesno je kako će biti rešeno pitanje „Putinovog ultimatuma", koji se odnosi na izvinjenje turske strane. Da li će ovo pitanje biti rešeno direktno između Moskve i Ankare, ili uz učešće treće strane, za Rusiju je potpuno nebitno.

Zbog garantovanog odsustva kontakata na najvišem nivou, između Putina i Erdogana, funkciju pregovarača bi teoretski mogli da preuzmu ministri spoljnih poslova, ali zbog njihovog zvaničnog položaja, biće im teško da situaciju razmatraju sasvim otvoreno. Varijanta sa pregovorima „iza scene" u kojima bi učestvovali autoriteti iz redova penzionisanih političara sasvim je prihvatljiva u sadašnjoj situaciji. Format sa međunarodnim organizacijama u ulozi posrednika nije pogodan. Tu mogu da se pojave problemi koji se tiču ličnih odnosa Putina i Erdogana, koji su za dvanaest godina saradnje dovoljno ozbiljno proučili jedan drugog.

Generalni sekretar OUN, Ban Ki Mun takođe ne može da bude posrednik, zato što ih praktično lično ne poznaje i nema s njima izgrađene odnose poverenja. Prirodno, to ne mogu biti ni SAD, ne samo zato što njima, u principu, ne odgovara pomirenje Rusije i Turske, već i zbog toga što nijedan od ova dva lidera ne bi prihvatio takvo posredništvo. Varijanta sa uvlačenjem nekih od zapadnih lidera takođe je isključena. Oland i Merkelova nemaju bliske odnose sa Erdoganom. Turski predsednik vodi složenu igru sa EU, u kojoj mu ne odgovara da pokaže svoju zainteresovanost za takvo posredništvo. Osim toga, konflikt zbog Ukrajine pokvario je odnose Putina i Merkelove. Nemačka kancelarka nema ni vremena, ni želje, da se bavi regulisanjem odnosa između Moskve i Ankare, u uslovima u kojima u njenoj zemlji postoji veliki broj problema, od kojih je glavni onaj sa izbeglicama.

Teoretski bi bilo moguće da posrednik bude Peking, zbog zainteresovanosti Turske da uđe u Šangajsku organizaciju za saradnju, u koju će sledeće godine ući Indija i Pakistan. Jasno je da, zbog svađe sa Rusijom, Turska gubi priliku za ulazak, ali je za nju i samo igranje sa idejom ulaska u tu organizaciju bio element pritiska na SAD i EU. Istovremeno valja primetiti da su odnosi Turske i Kine složeni. Pekingu je veoma važna turska maršruta „novog puta svile", ali Kinezi su veoma nezadovoljni zbog turske podrške (makar i nezvanične) ujgurskim separatistima.

Ostaju još dve države bivšeg SSSR-a: Azerbejdžan i Kazahstan, čiji narodi pripadaju turkijskom etnosu. Prednost ovih država je u tome što njihovi lideri imaju dobre odnose i sa Moskvom i sa Ankarom. Obojica su se „kandidovali" za posrednike, ali Alijev je za nijansu lošiji za tu ulogu, zbog toga što Nazarbajev ima malo bliskije odnose sa Putinom.

Od svih stranih lidera, kazahstanski predsednik sigurno ima najtešnje odnose sa predsednikom Rusije. A i sa Erdoganom ima dobre kontakte.

Upravo preko Nazarbajeva je Erdogan pre nekoliko godina promovisao ideju povezivanja Turske sa Evroazijskim savezom.

Predsednik Kazahstana je već dva puta u poslednjih nekoliko dana pozivao na brzo rešavanje „incidenta". O tome je govorio i sa Erdoganom (to je i zvanično objavljeno) i verovatno sa Putinom. Zvaničnog saopštenja o njihovom razgovoru nije bilo, ali oni imaju odnos toliko pun poverenja, da ne treba sumnjati da su već uspeli da u razgovoru razmotre trenutnu krizu. Nazarbajev je predložio da se stvori zajednička rusko-turska „komisija za istraživanje uzroka incidenta, koja bi brzo završila sa radom, identifikovala krivce, dovela do priznanja krivice i ponovo uspostavila odnose". Nazarbajev je podržao rusku poziciju, rekavši da je „činjenica da ruski bombarder nije napao Tursku, nije išao na Tursku". U tom slučaju, ako Erdogan u najskorije vreme ne uspe da razreši konfliktnu situaciju i ona nastavi da se odugovlači, Nazabajrev u potpunosti može da preuzme ulogu posrednika i da pomogne predsednicima u pravilnom prevođenju sa turkijskog jezika na ruski i obratno.

A 1. Kako su Italijani prihvatili film o predsedniku Rusije

Dokumentarni film Predsednik (produkcija tv kanala Rusija 1) prikazan je na italijanskoj televiziji i privukao je pažnju ogromne publike. „Putin, to je jedini čovek kome je, u svetu ludaka koji više ne znaju da li su muškarci ili žene, glava na ramenima." - napisao je jedan anonimni gledalac na društvenoj mreži svoj komentar, nakon gledanja filma.

Irina Barančejeva

Prema Putinu se u Italiji različito odnose. Većina medija je kritički nastrojena prema radu i samoj ličnosti predsednika Rusije, ali među običnim narodom on svakako uživa simpatije.

Bez obzira na to što su neki novinari već kritički prokomentarisali film („car je dao svoju verziju pravde", „bolje je snimati dokumentarne filmove o pokojnim predsednicima"), interesovanje za film je prevazišlo sva očekivanja i uskoro će biti još jednom prikazan na italijanskoj tv.

U glavne prednosti filma spada činjenica da su Italijani konačno čuli drukčiju verziju događaja u odnosu na ono što im prenosi zapadna štampa. Sam Putin govori o događajima koji su se izdešavali za 15 godina njegove vlasti, od rata u Čečeniji do prisajedinjena Krima Rusiji, od havarije na podmornici Kursk do tragedije u pozorištu na Dubrovki koju sada, u vezi sa nedavnom tragedijom u Parizu, Evropljani vide u sasvim novom svetlu.

Danas zapadnu publiku posebno interesuje i stav ruskog predsednika o dešavanjima u Siriji, o borbi sa terorizmom, jer Zapad nikako ne može da odluči da li da se ujedini sa Rusijom u borbi protiv Islamske Države ili da pokuša samo sa svojim snagama, iako većina političara i zdravorazumskih ljudi shvataju da se ta borba ne može voditi bez Rusije.

„Danas je Putin centralna figura svetske politike i, dopadalo se to nekome ili ne, njegovo ime će ući u udžbenike istorije", rekao je novinar Alesandro Banfi, jedan od kreatora italijanske verzije filma.

Fedele Konfalonjeri, predsednik kompanije Mediaset, koja je prikazala film na svom kanalu Rete 4, primetio je da se sve više političara upravlja prema Putinu, shvatajući da je on centralna figura u svetu koji prelazi sa jednopolarnog sistema na višepolarni.

U intervjuu novinama Il Gioranle on je rekao: „Na današnji dan, Putin je važan svetski lider koji se najsmelije i najodvažnije bori protiv terorizma i nepravedno je što do danas još nisu skinute sankcije Rusiji."

Tema o neophodnosti ukidanja antiruskih sankcija jedna je od osnovnih koje se često pojavljuju na stranicama italijanske štampe, a takođe i tema koja se često razmatra na italijansko-ruskim formumima, susretima, konferencijama sa učešćem diplomata i preduzetnika. Sankcije nanose ozbiljnu štetu ekonomijama obe zemlje - to shvataju svi. Na nedavno održanom Evroazijskom forumu u Veroni, na kojem su učestvovali istaknuti političari i biznismeni, Italijani su potpuno jasno stavili do znanja da ne žele da izgube ekonomske veze sa Rusijom. Zato je Rim zvanično blokirao automatsko produženje sankcija EU protiv Rusije.

Italijanska ekonomija, u prošlosti obzbiljno narušena zbog prelaza sa lire na evro, sada pati zbog svetske ekonomske krize i uzajamnih sankcija, a u budućnosti se može desiti i da potpuno nestane, ako bude usvojen zloglasni Transatlantski dogovor, tojest zakon o bescarinskoj trgovini između EU i SAD, koji snažno promoviše američka vlada.

Italija već i danas teško izdržava konkurenciju sa mnogo jačim ekonomijama zemalja kao što su Nemačka ili Velika Britanija (o SAD da i ne govorimo), i gubi svoju industriju. Jedini spas za nju bilo bi aktivnije osvajanje tržišta istočnih suseda - Belorusije, Jermenije, Kazahstana, a pre svega, naravno, Rusije, što bi joj pomoglo da ne izgubi konkurentnost. Italijanski biznismeni to veoma žele, i na Forumu su izrazili želju da se stvori bescarinski prostor upravo sa zemljama Carinske unije, ali da li će im to dozvoliti pravila EU, to je veliko pitanje. U jednom svom nedavno objavljenom članku, posvećenom ruskom avionu koji su oborili Turci, novinar Đulijeto Kjeza je primetio da Zapad gubi „šahovsku partiju" sa Rusijom i zato što postoji veliki rizik od toga da on dobije želju da prevrne dasku i pomeša figure...

Uzgred, o vrućoj temi o obaranju ruskog aviona takođe je različito pisano u italijanskoj štampi, iako se ne može odreći da sve više Evropljani shvataju da je Putin jedini lider koji se ozbiljno bori protiv ID.

„Veliki broj Evropljana takođe je shvatio da se tzv. „zapadna koalicija" u toku protekle četiri godine uopšte nije borila protiv Islamske Države, već je sistematski bombardovala zvaničnu sirijsku vojsku", piše Đulijeto Kjeza na stranicama novina Il Fatto Quotidiano.

Na taj način, kada se javno mnenje u odnosu na Rusiju postepeno menja nabolje, pojavljivanje na italijanskim ekranima dokumentarnog filma o njenom predsedniku je bilo upravo ono što je potrebno.

Mnoge novine, neke u potpunosti dobrodušno, neke sa dosta zlobe, primetile su da glavna zasluga za prikazivanje filma pripada lideru partije Napred Italija, bivšem premijeru Silviju Berluskoniju, koji je vlasnik kompanije Mediaset. Masimiliano Lenci u novinama Il Tempo šaljivo ga je nazvao „našim Ejzenštajnom", misleći na to da isto kao što je veliki režiser proslavio u svojim filmovima imena Aleksandra Nevskog i Ivana Groznog, tako je Berluskoni, koji nikada nije sakrivao svoje prijateljstvo sa Putinom, upoznao „uvek nepoverljivu i sumnjičavu" zapadnu publiku sa „tim čudnim carem, koji je daleko od samohvalisanja".

Paralela sa Ejzenštajnom, iskreno govoreći, previše je hrabra, ali generalno, prikazivanje filma Predsednik u Italiji doživelo je uspeh, a žitelji Apeninskog poluostrva su o ruskom lideru otkrili mnogo toga što ranije nisu znali. Mišljenje većeg dela publike je najbolje izrazio jedan bezimeni posetilac društvenih mreža, koji je napisao: „Putin, to je jedini čovek kome je, u svetu ludaka koji više ne znaju da li su muškarci ili žene, glava na ramenima."