Amerika

Produbljuje li se jaz između bogatih i siromašnih u Sjedinjenim državama

Srednja klasa silazi sa scene

Od pre nešto više od 40 godina američka ekonomska većina pripadala je takozvanoj srednjoj klasi. Sada to više nije tako, jer je po broju niža, ali u zbiru sa višom klasom, premašila srednju klasu. Podaci s početka ove godine pokazali su da 120,8 miliona odraslih žive u domaćinstvima sa prosečnim primanjima, dok u domaćinstvima koja zarađuju više ili manje od proseka žive 121,3 miliona odraslih. Te vladine podatke obradio je Pju istraživački centar (Pew Research Center), tvrdeći da će ovo demokratsko pomeranje uzrokovati značajne posledice. Srednja klasa gubi tlo pod nogama, ali tokom osipanja više osoba je prešlo u bogatiji tabor nego u siromašni. Ovo poslednje bi bila dobra vest; loša je što je liberalna srednja klasa neka vrsta garancije demokratskog sistema i što bi njeno slabljenje promenilo politički balans u Americi, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog nedeljnika Majami Herald.

Milan Balinda

Američka srednja klasa je ona ista socijalna klasa koja bi se u Evropi zvala radnička klasa. Svi američki političari tvrde da zastupaju interese srednje klase, a nikada ne pominju reč - radnička, odnosno klasa zaposlenih. Istini za volju, čak ni vođa Laburista u Britaniji, Korbin, ne kaže da se zalaže za radničku klasu. Američka srednja klasa je ona koja zarađuje manje-više prosečnu platu, ali definicija po tom merilu nije kompletna. Po nekim klasifikacijama u srednju klasu spadaju svi oni koji su dovoljno obrazovani, s fakultetskom diplomom, i svi oni čiji stil života se podudara sa stilom srednje klase. Naravno, i svi oni koji tvrde da pripadaju toj klasi.

Kada su brojke u pitanju, odrasla osoba iz srednje klase po jednoj definiciji mora da ima primanja koja se kotiraju od dve trećine do dvostruko više od prosečne zarade u zemlji. To bi u dolarima iz 2014. godine bilo od 42.000 do 126.000 po domaćinstvu od tri člana. Po toj definiciji srednju klasu 2015. čini oko 50 odsto odraslih, što je dosta manje od broja kada je ta klasa 1971. okupljala 61 odsto odrasle populacije.

Druga je stvar što je tolika kolika je izgubila četiri odsto od svojih primanja od 2000. do ove godine. Tome bi trebalo dodati i gubitke zbog propadanja vrednosti nekretnina i ekonomsku krizu iz 2007. do 2009. godine. Bogatstvo domaćinstava srednje klase (posedovanje minus dugovanja) palo je od 2001. do 2013. za čitavih 28 odsto. Ove godine 20 odsto Amerikanaca spadaju u siromašne, dok su 1971 siromašni činili 16 odsto. S druge strane, među bogatijim sada ima devet odsto odraslih, a njih je 1971. bilo samo četiri odsto. U grupe koje su značajno napredovale uključeni su stariji građani, bračni parovi i Afroamerikanci. Bez obzira na napredak koji su postigli, stariji i crnci češće pripadaju niže plaćenom sloju i ređi su među bogatijim. Najviše su izgubile osobe bez fakultetske diplome. Za neudate i neženje da bi pripadali srednjoj klasi dovoljno je da zarađuju od 24 do 73 hiljada dolara godišnje. A petočlana porodica morala bi da ima primanja od 54 do 162.000. Sve te socijalne grupe podeljene su i u svoje podgrupe, a jedan od faktora bi bio i taj da li su vlasnici kuće u kojoj žive. U osnovi postoje dva termina za istu grupu ljudi: „srednja primanja" i „srednja klasa". To nije isto ali se u praksi često koriste u istom smislu.

Bilo kako bilo, jaz između prosečne Amerike i one bogate, sve je dublji. Nije reč o onima koji čine jedan odsto, ili 0,1 odsto, super-bogatih, već o onima koji ostvaruju primanja po nekoliko puta veća od zarada srednje klase. Tako su u 1983. godini oni iz „dobro-stojeće" socijalne klase zarađivali tri puta više od srednje klase, ali 2013. oni su imali čak sedam puta veće bogatstvo.

Kada se sve izmeri, srednja klasa nije izgubila samo svoju brojnu nadmoćnost, već i svoj standard. Po Pju istraživanjima ispada da danas većina Amerikanaca ili pripada siromašnima ili bogatim, a ovo za posledicu ima i političku dimenziju.

Ekonomska nesigurnost u redovima srednje klase može da dovede do tektonskih pomeranja prilikom glasanja. Populisti, kao Donald Tramp sa svojom filozofijom „ne znam ništa" i rasističkom retorikom, imaće, procenjuju stručnjaci, više uspeha kad dođe vreme glasanja. Liberalne vrednosti kao što su nauka, logika i humanost mogu biti prisiljene na povlačenje pred, istina podeljenom, konzervativnom desnicom, a to može da dovede do slabljenja demokratije.

Tokom ove predizborne kampanje na obe strane, i među demokratima i među republikancima, kandidati tvrde da se američka srednja klasa nalazi u problemima. Levičar Berni Sander kaže da se ta klasa nalazi u toku „40 godina opadanja". Republikanac Džeb Buš tvrdi da se srednja klasa „skuplja". Kandidat iz iste partije, Ted Kruz ističe da se ta klasa „kreće u pogrešnom pravcu". A Hilari Klinton navodi da je „opšta istina da uporan rad vodi do srednje klase - iščezla". Verovatno da su svi oni u pravu, ali ispitivanja Pju istraživačkog centra više ukazuju na ekonomsku polarizaciju američkog društva nego na propadanje srednje klase. Jedna grupa građana, Latinoamerikanci, gore je prošla nego svi ostali skupa. Delimično je tome kriva i povećana imigracija iz Latinske Amerike u drugoj polovini prošlog veka, a kako novi imigranti manje zarađuju, povećan je broj onih koji se nalaze među siromašnima. Međutim, to ne važi za imigrante iz Azije koji su osetili boljitak tokom poslednjih 40 godina, a najverovatnije zbog toga što većina njih završava visoke škole.

Još jedan razlog zašto se političari stalno obraćaju srednjoj klasi je i činjenica da mnogi Amerikanci sa nižim primanjima sebe smatraju delom srednje klase, čak kada to nisu. Naročito to rade oni koji imaju fakultetsku diplomi iako su im primanja daleko ispod proseka. Slični stav imaju i oni koji nisu diplomirali ali su pohađali koledž neko vreme. Generalno, Amerikanci vole romantične priče kao što je ona o Abrahamu Linkolnu koji seče balvane da bi u životu postao veoma uvažena ličnost. A tu je i priča o Marku Zukerbergu koji se podigao iz srednje klase i uz pomoć inovacija i tehnologije dospeo u finansijske stratosfere. Zato Amerikanci, makar do sada, ne mrze svoje imućne jer smatraju da svako od njih ima mogućnost da se obogati. Naravno da je za tako nešto bolje krenuti sa pozicija srednje umesto siromašne klase. Pju centar sakuplja informacije, ali pre svega analizira ono što su državni instituti sakupili, a neka druga istraživanja, odnosno tumačenja dostupnih informacija ukazuju na nešto drugačiju sliku raspodele bogatstava u Sjedinjenim Državama. Neke od tih analiza, a na osnovu podataka, tvrde da „pola Amerike živi blizu siromaštva".

Po zvaničnim državnim podacima preko polovine građana zarađuju ispod 30.000 dolara godišnje. To bi bilo manje nego što se smatra dovoljno za život, a po nekim proračunima minimalno za normalan život bi obezbedila nadnica od 16,87 dolara na sat. Druga istraživanja ukazuju na to da u proseku ima sedam kandidata za svako radno mesto koje plaća 15 dolara na sat, a to bi bila cifra koja obezbeđuje skoro normalan život pojedincu. Jedna druga studija otkriva da 50 odsto Amerikanaca nema ušteđevinu, a da preko 70 odsto u banci drži ispod 1.000 dolara. Pju centar svojom analizom podržava ove podatke kada tvrdi da skoro pola stanovništva troši više od onoga što zarađuje. U dugovima su.

Istraživanja Federalnih rezervi ukazuju da polovina Amerikanaca nema 400 dolara u gotovini za bilo koji „hitan trošak". U poslednje vreme udarne vesti su da je sve manji broj nezaposlenih, što je tačno, ali se ne obaveštava dovoljno da za devet od 10 novih otvorenih radnih mesta nije potrebno imati fakultetsku diplomu. Dakle, to su slabije plaćeni poslovi. I mada je cifra od pet odsto nezaposlenih tačna, mnogi od zaposlenih su „polu-zaposleni" ili zarađuju nedovoljno za „pristojan život". U zavisnosti kako se protumače podaci, neki iznose zaključke da je „srednja klasa" spala na „nižu srednju klasu". Potom dodaju da još pada.

Prošla su vremena kada je muškarac sa jakim leđima, i uz pomoć jakih sindikata, mogao da izdržava svoju familiju bez fakultetske diplome. Danas su ti poslovi otišli, a ostalo je ono što je ranije bilo predviđeno za žene i obojene: maloprodaja, uređivanje zelenih površina, razvoženje robe... Nedovoljno obrazovan muškarac, pre svega belac, koji je ranije imao značajne privilegiju u društvu, izgubio je tlo pod nogama. Siromašni belci oduvek su imali „utehu" znajući da ima onih koji su u lošijoj poziciji od njega. Kako to sada više nije slučaj, siromašni beli muškarac traži lečenje svojih frustracija u nalepnicama zastave konfederacije koju lepi na branik svog kamiončića. Oni sa nešto više uticaja pridružuju se desničarskim pokretima poznatim kao „čajanke". Ali, bez obzira na uloženi trud, teško je održati ideju o svojoj rasnoj superiornosti kada se nema dovoljno sredstava za normalan život. Upravo takvima se obraćaju populistički političari kao što je Donald Tramp, a i drugi, mnogobrojni, njemu slični. Na prvi pogled izgleda lako obrazovanom sloju mladih da se gnuša pred rasizmom siromašnijih belaca, ali ni njima se ovih dana ne piše dobro, ako se pogleda na količinu dugova koje su napravili da bi završili škole i na mogućnost pronalaženja dobro plaćenog radnog mesta.

I pored toga što su svi podaci o zaradama i troškovima, o ekonomskom zdravlju nacije, i analizama tih podataka dostupni svakom koji je voljan da ih pronađe, korporativni mediji veoma retko izveštavaju o „ekonomskoj pravdi" u okviru predsedničkih izbora 2016. godine. Ne piše se mnogo o predizbornoj kampanji demokratskog tabora, osim kada je nešto „alarmantno" o Hilari Klinton. Još manje se izveštava šta kaže demokratski kandidat sa levice, Berni Sanders.

Primera radi, večernji programi vesti na vodećim TV kanalima govorili su tokom cele 2015. godine samo 10 minuta o Berni Sandersu. Ti isti programi izveštavali su o Donaldu Trampu čitavih 234 minuta. To je još čudnije kada se zna da bi, po ispitivanju javnog mnenja, Sanders lako pobedio Trampa na predsedničkim izborima. Čak i sa većom razlikom od one s kojom bi Trampa pobedila Hilari Klinton. To je možda zbog toga što Sanders govori da bi povećao poreze medijskim tajkunima i rukovodiocima. Možda je i zbog toga što on takođe govori o smrti „pravih vesti". A možda je to samo zato što mediji vole pornografiju terora i zato što se profit stvara kada su gledaoci preplašeni. Ne pravi se novac izveštavajući da se u Americi dnevno ugasi 14 fabrika. Ili o visokoj nezaposlenosti mladih; čitavih 50 odsto među Afro-amerikancima i 33 odsto kod Latinoamerikanaca i belaca.

Bazirajući se na podacima i analizama Pju centra, u jednom podužem članku objavljenom 17. Decembra Njujork tajms tretira uticaj klasne razlike u uzgoju dece. U prvoj rečenici prestižni dnevnik tvrdi da se životi dece iz bogatih i siromašnih porodica danas više razlikuju nego što je to bio slučaj u prethodnim decenijama. Kažu da se dobro stojeće familije upravljaju po kalendaru: sa decom koja pohađaju časove baleta, fudbala i školske aktivnosti nakon nastave. U takvim porodicama obično žive oba roditelja koja provode dosta vremena čitajući svojoj deci i brinući o njihovoj mentalnoj udobnosti. U siromašnim porodicama deca uglavnom provode vreme kod kuće ili kod bliskih rođaka. Oni imaju više šansi da odrastaju u susedstvu za koje njihovi roditelji kažu da nije baš najbolje za vaspitanje dece. Njihovi roditelji se brinu da im deca ne budu upucana, pretučena ili da ne dođu u sukob sa zakonom. Kako su iskustva iz ranog detinjstva presudna za razvoj svake ličnosti, klasne razlike u detinjstvu stvaraju različite odrasle ličnosti. A ciklus se ponavlja jer siromašni roditelji imaju manje vremena i manje novca da ulažu u svoju decu, koja kasnije lošije prolaze u školi i još kasnije manje zarađuju. Ipak, poslednja istraživanja potvrđuju, kaže Njujork tajms, da se produbljuju klasne razlike u uzgoju dece.

Roditelji iz srednje i bogatije klase vide svoju decu kao projekat koga bi trebalo pažljivo razvijati, zato oni teže da kod svoje dece razviju umeća i usade znanja. Siromašniji roditelji veruju da će se njihova deca „prirodno" razviti ukoliko im se dozvoli veća nezavisnost i vreme za igru i razonodu. Istraživanja tvrde da ima dobrih strana u oba roditeljska pristupa. Deca iz radničkih porodica, tvrde istraživanja, obično su srećnija, samostalnija, manje se žale i u bližim odnosima su sa članovima porodice.

Deca iz bogatijih porodica sklonija su da tvrde da im je dosadno i očekuju od roditelja da reše njihove probleme. Ali kasnije u životu, školski pripremljena deca završe fakultet i pridružuju se srednjoj klasi, dok deca radnika jedva sastavljaju kraj s krajem. Deca i bolje stojećih porodica uglavnom su sposobnija kada je potrebno razumeti birokratiju i uspeti u školama i na radnim mestima. Istraživanja takođe potvrđuju da svi roditelji žele svojoj deci sve najbolje, ali je verovatno da su neke strategije odgajanja uspešnije su kada se radi o „probijanju kroz institucije". U bogatijim familijama deca počinju ranije u životu, i pre nego što napune pet godina roditelji ih vode na raznorazne časove i aktivnosti. Mnogo manje to je slučaj u porodicama sa znatno nižim primanjima.

Sudeći po tvrdnjama Pju centra, više od četvrtine američke dece žive u porodicama s jednim roditeljem, što bi bila najviša cifra ikad do sada, a ta deca imaju tri puta više šansi da žive u siromaštvu nego ona koju odgajaju oba roditelja. U međuvremenu, rastuća razlika u primanjima pojačala su potrebu za fakultetskom diplomom koje su danas preduslov da bi neko pripadao srednjoj klasi. Ipak u poslednje vreme ima pokazatelja da se jaz između edukacije dece iz bogatih i siromašnih porodica sužava. Iako je razlika u primanjima sve veća, siromašne porodice pokušavaju da uzgajaju svoju decu na „bogatiji način". To se pre svega odnosi na čitanje deci i odlazak u biblioteke. Tome je doprinela i društvena politika koja pomaže maloj deci. Naročito zbog programa državnih predškolskih ustanova i onih koje fokusiraju na čitanje. Moguće je da sve to smanji nejednakost već kod sledeće generacije, tvrde istraživanja. Istina je da se i američka ekonomija popravlja u poslednje vreme i postoje indikacije da će i proizvodnja ojačati. Na kraju se svodi na strepnje da se slabljenjem srednje klase u opasnost dovodi sama demokratija. Bogati i siromašni glasaju za ekstremne politike, srednja klasa glasa za „sredinu".

Pre dva meseca ugledni dnevnik Vašington post tražio je od psihologa da iskažu svoja viđenja zašto konzervativni glasaju za ekstremne populističke političare. Odnosno, za Donalda Trampa. Opšti zaključak iz psihološke perspektive bio je da su ti glasači „savršeno normalni". Problem je u tome što politička elita nije shvatila kako radi ljudski um, i šta se glasačima sviđa. Na primer, glasači ističu sledeće: „Volimo ljude koji govore glasno. Volimo ljude koji nam kažu da su naši problemi jednostavni i da ih je lako rešiti, čak kada oni to i nisu. Ne volimo ljude koji ne liče na nas". Većina ljudi deli ove karakteristike u manjoj ili većoj meri, ali naročito prevladavaju kod konzervativnih glasača.

Kada se radi o Donaldu Trampu njegovim navijačima dopada se njegova finansijska nezavisnost i samim tim manja podložnost uticaja specijalnih interesnih grupa. Takođe im se dopada što je Tramp zvezda sopstvenog rijaliti programa. Kad se obraća sledbenicima Tramp ne govori kao tipičan političar i njegove su rečenice nedovršene, mnogo puta zbog aplauza. Ono što on kaže liči na „salatu reči". Ipak, sve on to kaže glasno, ponekad i vulgarno, a upravo to se dopada njegovim glasačima. Oni reaguju na dinamiku, na snagu, na pokrete, na osmehe i uopšte izraze lica. Tramp sve radi sa više energije, a energija je „zarazna". Tramp na licu mesta donosi odluke koje uglavnom nisu mnogo mudre, ali konzervativni glasači vole ljude koji lako donose odluke i „ne dave s premišljanjima".

Po tvrdnjama psihologa u tom članku Vašington posta, ljudi vole jednostavnost jer to je način na koji oni razmišljaju. „Ljudi u dubini svoje duše vole ideju da je svet jednostavan; da ga oni mogu razumeti, a da političari ne mogu", tvrdi jedan psiholog sa Nebraska univerziteta. Populisti imaju talenat da na komplikovana pitanja odgovaraju na jednostavan način, tako da se stiče utisak da je odgovor „visio u vazduhu".

Naravno da je taj odgovor skoro uvek pogrešan, ali makar na prvi pogled zvuči moćno. „Ljudi imaju neku vrstu plemenske psihologije", kaže Džozef Henrih sa Harvard univerziteta. Tvrdi da po pravilu ljudi pretpostavljaju da ako jedna grupa dobija više, to znači da druga mora da prima manje. Nije jednostavno razumeti da obe grupe mogu dobiti više nečega u isto vreme. Njihovo razmišljanje, tvrdi profesor Henrih, je psihološka iluzija. Populistički političari koriste ovu iluziju u svoju korist. Dobar primer bi bilo pitanje imigracije: mada je imigracija dobra za opštu ekonomiju, postoje dokazi da u prvom trenutku ona može smanjiti primanja neškolovanim radnicima u zemlji. Upravo se tim radnicima obraćaju konzervativni populistički političari kada hoće da im kažu da glasaju za njega jer će on zaustaviti „najezdu" strane radne snage. Takva populistička politika ne izaziva pažnju kod srednje klase koja po prirodi svojih poslova ne strepi od konkurencije imigranata.