Feljton

Iz knjige Džon Dž. Loftusa: "Nacistička tajna Amerike" (4)

Advokati pljačkaških barona

Knjiga nekadašnjeg višeg tužioca Džona Dž. Loftusa "Nacistička tajna Amerike", u kojoj on opisuje kako je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država onemogućavalo rad Kongresa, blokadom kongresne istrage u vezi sa slavnim američkim porodicama koje su finansirale Hitlera, Staljina i arapske teroriste, uvodi čitaoca u najstrožije čuvane tajne vlade u Vašingtonu. Reč je o necenzurisanoj verziji prvobitne knjige, "Beloruska tajna", čiji je originalni rukopis cenzurisala vlada SAD. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz ovog vanserijskog publicističkog dela

Džon Dž. Loftus

Frenk Vizner se vratio u državnu službu iz svoje advokatske kancelarije na Volstritu neposredno pre nego što će biti postavljen za šefa Ureda za koordinaciju politike. Godine 1947., državni podsekretar Din Dž. Ejkson predložio je da se Vizner postavi za zamenika pomoćnika državnog sekretara za okupirane zemlje.

Bio je to obaveštajni, a ne diplomatski posao, pa je Vizner imao mnogo mogućnosti za pripremu planova. Sve što je video uverilo ga je da se Sjedinjene Države suočavaju sa dugotrajnom borbom protiv Sovjetskog Saveza, sa snažnom mogućnošću da iznenada bukne pravi rat. Vizner je prionuo na posao da revidira dokumenta koja je prikupio OSS, sada u rukama Stejt departmenta, uključujući i spisak rumunskih kolaboracionista i fašista koji je on sastavio dok je u Bukureštu tragao za potencijalnim izvorima za pokrete koji bi destabilizovali Sovjete iza njihovih linija. Njegovo osoblje je pronašlo kopiju izjave Stanislava Hrinkijeviča pred obaveštajcima Treće armije 1945. godine, sa detaljnim opisom nacističke marionetske vlade u Belorusiji.

Činilo se da su Belorusi idealni za Viznerove ciljeve. Oni su imali složen sistem tajnih doušnika od kojih je većina ostala iza sovjetskih linija i sada je bila ranjiva pred pretnjama ucenom da će se raskrinkati njihova ratnodopska saradnja s nacistima. Oni su takođe u Operaciji Duvan dokazali da su voljni za saradnju s Amerikancima tako što su davali informacije o prisustvu komunista u logorima za raseljena lica. Kontraobaveštajni ugao je takođe mogao da bude dobro pokriće za Viznerove operacije gerilskog ratovanja, koje je on želeo da krije od ostatka američke obaveštajne zajednice. Vizner je nameravao da ovaploti san generala Patona - nastavak borbe protiv komunizma regrutovanjem gerilskih grupa među bivšim esesovcima.

Iako je bilo izvesnih otpora predlogu Alena Dalsa da se Vizner imenuje za šefa OPC-a - Vilijam R. Korson tvrdi da su vojni obaveštajci u ovome videli „novog Donovana koji će sve da prigrabi za sebe" - on je imao jaku podršku. Forestal ga je podržavao, kao i general Edvin L. Sibert - Gelenov prvobitni sponzor - koji je bio zamenik direktora CIA, te general Klej i braća Dals. Svi ti ljudi su saosećali sa Viznerovom željom da stvori „pripravnu" silu za gerilsko ratovanje u slučaju rata protiv Sovjetskog Saveza. Pravi cilj je bio da se destabilizuju sve istočnoevropske države do stanja neobjavljenog rata. U stvari, Stejt department je pripremio plan zbacivanja vlada nekoliko istočnoevropskih zemalja.

U ranim danima OPC-a, Vizner je odavao utisak srdačnosti i optimizma. Nezavisan što se tiče novca - mogao je sebi da dozvoli da ne unovčava čekove sa platom koji su mu stajali u stolu i po godinu dana - živeo je dobro i priređivao raskošne prijeme. Njegovi kritičari tvrde da je pravi izvor njegovog bogatstva bio milion dolara koji su on i njegovi prijatelji, albanski fašisti, ukrali iz ambasade i zakopali na selu, na Viznerovoj farmi u Merilendu. On i njegova žena Poli poznavali su u Vašingtonu sve iole bitne ljude, i na njihovim prijemima se dešavalo da se jedne noći sretnu Džejms Reston i Artur Krok iz Njujork Tajmsa; Džordž Kenan i Čarls Bolen, stručnjaci Stejt departmenta za Sovjete; novinari Džozef i Stjuart Alsop; Randolf Čerčil; i britanski urednik (i bivši obaveštajni agent) Malkolm Mageridž.

Iako je Vizner redovno i mnogo pio, niko ga nikada nije video pijanog. I uprkos aktivnom društvenom životu, on je bio marljiv radnik, tako da nije štedeo ni sebe, ni svoje osoblje. Vizner je bio opsednut antikomunizmom koji je raspirivao na Balkanu i u posleratnoj Nemačkoj, i to je bila pogonska snaga iza OPC-a. Naravno, uvek je tu bio prisutan i osnovni motiv ponovnih finansijskih ulaganja Amerike u Istočnoj Evropi i Rusiji. Vizner je izbacivao ideje za potiskivanje sovjetskog carstva - neke dobre, druge krajnje neizvodljive - kao čovek-vrteška.

Vizner je uselio OPC u privremene zgrade kod Linkolnovog memorijala i Reflektujućeg bazena, a osoblje je angažovao među, kako je to Stjuart Alsop nazivao, „Smelim istočnjacima", dok su manje oduševljeni posmatrači to opisivali kao „Diletante sa skupih fakulteta." Tu su bili Kermit Ruzvelt, Trejsi Barns, Dezmond Ficdžerald, Ričard Bisel, i Kord Mejer Mlađi.

OPC je radio, kako je napisao Vilijam Kolbi, koji će kasnije postati Direktor CIA, „u atmosferi reda Vitezova templara, kako bi spasao zapadnjačku slobodu od komunističkog mraka - i od rata."

Prenebregnuto je u to vreme da su upravo ti Vitezovi nekada investirali i u Hitlera i u Staljina. Može biti da je prava misija OPC bila da oni i njihovi finansijski saveznici budu pošteđeni optužbi o saradnji s neprijateljem. Kao što ćemo videti, Viznerovi stvarni gospodari su bila braća Dals, advokati Pljačkaških barona.

Naređenje ukrajinskim nacistima

Do leta 1948., kada je Vizner odleteo u Nemačku, okolnosti su se tako iskombinovale da mu dozvole da postavi osnove jedinstvene obaveštajne organizacije. Predsednički izbori su se bližili, a Vizner se, kao predani republikanac, nadao da će Djui pobediti Trumana. To bi značilo da bi se njegov program za finansiranje podzemne gerile ubrzo mogao primeniti. To bi takođe značilo da on više ne bi morao da krije svoje planove od ostatka američke obaveštajne zajednice, koja se batrgala u različitim stadijumima nereda. Što se Viznera ticalo, CIA je pod Hilenkoterom bila „gomila matorih pralja koje prepričavaju glasine dok peru prljav veš."

Vizner je objasnio svoj plan za obnavljanje podzemnih SS mreža u Istočnoj Evropi, Belorusiji i Ukrajini generalu Kleju na nekoliko dugih sastanaka. Kad te mreže jednom budu obnovljene, moći će da skladište zalihe naoružanja i opreme za njegove „Specijalne snage." Ubrzo, verovao je Vizner, Sovjetski Savez će početi da se raspada zbog unutrašnjih ustanaka, buna kojima je on nameravao da pomogne i, ako je neophodno, da ih započne. Bilo je samo pitanje vremena kada će zapadne sile da se upletu u rat, a Viznerove podzemne vojske odigraće glavnu ulogu pomažući da se svrgne sovjetsko carstvo.

Naravno, dodao je Vizner, biće potrebno da prođe nekoliko godina kako bi plan urodio plodom - verovatno ne pre pedesetih godina dvadesetog veka - ali neophodno je odmah pristupiti pripremi za to. Znao je da mnoge koje bi on želeo da regrutuje i dalje love zbog njihovih pronacističkih aktivnosti, pa su se morali zaštititi. CIC se spremao, po uputstvima Kongresa, da pokrene veliku kampanju kako bi sprečio doseljavanje nacističkih zločinaca u Sjedinjene Države. Bilo je važno da CIC ne opstruira Viznerov program obuke koji bi, iz razloga tajnovitosti, morao da se odvija uglavnom u Americi.

Sa vodećim nacističkim kolaboracionistima u Njujorku, bezbednim od radoznalih očiju drugih obaveštajnih agencija (da ne pominjemo sovjetske istražitelje ratnih zločina), Vizner će slobodno moći ne samo da pusti svoje nacističke političare da regrutuju komandose koji će voditi zapadne snage u svaku buduću invaziju Rusije, već će moći i da uspostavi čitave „vlade u izbeglištvu" kako bi pomagale pri okupaciji. Iako predsednik Truman nikada nije odobrio to proširenje povelje OPC-a, Vizner i general Klej su bili ubeđeni da će Djuijev izbor garantovati njihov slobodan rad. Najzad, braća Dals su bili ključne figure u izbornoj kampanji republikanaca i ubrajali su se među najvatrenije pristalice OPC-ovog „programa političke akcije." Ali sve do Trumanovog poraza, bilo je izuzetno važno da beloruski nacisti i drugi kolaboracionisti skriveni u Klejevim izbegličkim logorima ostanu zaštićeni.

Novi EEI (Očekivani elementi informacija) pripremljeni su u Klejevom štabu i razaslani na teren. ŠEEI su bili štapski plan špijunskih prioriteta.Ć EEI za Belorusiju i Ukrajinu bili su toliko osetljivi da nisu objavljeni čak ni u strogo poverljivom Konsolidovanom priručniku za orijentaciju i smernice CIC-a, već su izdavani neposredno zapovednicima u posebnom dopisu. Učinak toga bio je momentalno primetan. Specijalna ekipa agenta CIC-a radila je u Zapadnoj Nemačkoj kako bi se uverila u Hitlerovu smrt razgovarajući s njegovim telohraniteljima i šoferima, koji su u velikom broju nestali u podzemlju logora za raseljena lica. Ali kad je ekipa CIC-a ušla u beloruske logore i naredila da se okupe radi isleđivanja, brzo joj je naređeno da se povuče i rečeno kako osobe za kojima traga nisu tamo. Umesto toga, CIC je dobio naređenje da tiho prikupi sve obaveštajne podatke o političkim aktivnostima beloruskih izbeglica i njihovim vezama sa drugim obaveštajnim agencijama. Niko nije pominjao krivično gonjenje bivših nacista, već samo njihovo posmatranje. Slično naređenje „ne hapsi" izdato je, kako ćemo videti, i za ukrajinske naciste.

Izgleda da su analitičari CIC-a bili nezadovoljni tretmanom „ruke sebi" kad su posredi bili Belorusi. U svom strogo poverljivom Konsolidovanom priručniku za orijentaciju i smernicama za 1948., posvetili su posebno poglavlje beloruskom nacističkom podzemlju koje je bilo gotovo enciklopedijski iscrpno. Više od stotinu beloruskih lidera identifikovano je po njihovoj ratnodopskoj službi nacistima, sadašnjem statusu u logorima za raseljena lica i pripadnosti različitim beloruskim frakcijama. Praktično je identifikovana cela nacistička marionetska vlada, a CIC je jasno stavio do znanja da su sve frakcije sarađivale s nacistima. Njihove tvrdnje da su lideri legitimnog nacionalističkog pokreta očito su bile bez osnova, jer kako je napominjao Priručnik.

Zapažanja iz memoara Kima Filbija

Da bi smanjili probleme okupacije i iskoristili domaća nacionalistička osećanja, Nemci su stvorili marionetsku državu Bele Rusije tokom svoje invazije...Kada je Crvena armija zapretila da ponovo okupira tu zemlju 1944., marionetska vlada se preselila u Berlin i nastavila svoje aktivnosti kao vlada u izbeglištvu. Nemci su u međuvremenu postavili agente u Centralnu Radu.

Dodatni udarac bio je spisak u kom je CIC popisao beloruske kolaboracioniste po počinjenim zverstvima, kao i po drugim kvalifikacijama. Pokolj za pokoljem povezan je sa stanovnicima beloruskih kampova za raseljena lica koji su, i pored svojih ratnih zločina, sada izgleda živeli kao bubrezi u loju.

Svejedno, Viznerovi planovi za stvaranje „pripravnog" gerilskog pokreta glatko su tekli. General Klej, najmoćniji Amerikanac u Evropi, bio je na njegovoj strani, i on je neutralisao problematični CIC tako što ga je uključio u program. Sada je Vizner počeo da regrutuje svoje paravojne snage za OPC. Stari SSU je već uspostavio obaveštajne operacije u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Ukrajini, a čak je i kratko bio u kontaktu s Belorusima. Viznerov program je bio sveobuhvatniji i manje podložan otkrivanju od strane CIA, koja je u to vreme aktivno pomagala u progonu ratnih zločinaca u Nirnbergu. Viznerovo osoblje je stupilo u kontakt sa svim šefovima nemačke obaveštajne službe koji su radili s emigrantima tokom rata. Njih nije bilo teško naći: Hilger je dao svojim prijateljima iz Stejt departmenta mnogo informacija, a većina ključnih nacista je već radila za Amerikance u Gelenovoj tajnoj bazi u Pulahu, gde je Vizner sada otišao da ga poseti. Taj pomno izgrađeni novi štab, podignut 1938. kao veliko stambeno naselje za SS oficire i njihove porodice, pretvoren je u neku vrstu tvrđave za šta su Sjedinjene Države platile 3 miliona dolara. Gelenova organizacija je napustila Oberursel blizu Frankfurta i preselila se u Pulah u drugoj nedelji decembra 1947., spremna da nastavi svoje špijunske aktivnosti protiv Sovjetskog Saveza, sada uz znatnu američku finansijsku pomoć.

Iznova i iznova, američki obaveštajni službenici prenebregavali su sopstvene doušnike ili ih je Kim Filbi ubeđivao da su optužbe o komunističkim agentima među Belorusima samo opanjkavanja iz frakcije Ostrovskog koja više nije bila u milosti. Najveći udar Filbi je izvršio kada je utrapio Abramčikovu organizaciju punu komunista revnosnom Vizneru.

Pozvavši se na nedostatak sredstava u osiromašenoj posleratnoj britanskoj vladi, on je dozvolio Vizneru da preuzme tu grupu, naglasivši naročito kako Abramčik navodno razvija široku špijunsku grupu u Poljskoj. Filbi je tu ubacio i celu mrežu NTS-a kao osnovu za panslovenski antikomunistički blok u zamenu za pristup pribavljenim informacijama. Oduševljen Filbijevom spremnošću da sarađuje s OPC-om, Vizner je prihvatio tu ponudu.

Kao šef sovjetskog odseka u britanskoj obaveštajnoj službi, Filbi je mogao da tvrdi kako je uspešan - pri čemu su mu pomagali njegovi sovjetski gospodari - i smatrali su ga glavnim stručnjakom za antisovjetsku špijunažu. Vizner je očigledno mislio da Filbijeva podrška konceptu „Specijalnih snaga" daje žig odobravanja koji bi inače morao da se stiče godinama. Sardonični Filbi se sigurno osmehivao sam sebi dok je prepuštao prazne ljušture svojih istočnoevropskih obaveštajnih operacija Vizneru. U memoarima koje je objavio pošto je pobegao u Sovjetski Savez, Filbi je otpisao Viznera kao „previše mladog za tako odgovoran posao, proćelavog i sklonog gojenju usled samozadovoljstva."

Naučnici dopremljeni sa tovarnim listom

Vizner je želeo da obučava svoje nacističke štićenike u Sjedinjenim Državama, daleko od pogleda kako sovjetskih špijuna, tako i drugih savezničkih obaveštajnih agencija. Skovani su planovi za dovođenje regruta u Fort Breg, u Severnoj Karolini, radi padobranske obuke, a tajna baza je osnovana u blizini Vilijamsburga, u Virdžiniji, gde su oni mogli da budu obučavani za gerilsko ratovanje, a da ni ne znaju da se nalaze u Sjedinjenim Državama. Međutim, da bi se to realizovalo, Vizner je morao da izbegava zabranu primanja bivših nacista u ovu zemlju bez prethodnog obaveštavanja Službe za useljeništvo, koju je doneo predsednik Truman.

Postojao je presedan za takvu obmanu. Po završetku rata, Pentagon se zabrinuo zbog velikog broja nemačkih naučnika koji su se bavili raketama i atomskom energijom u rukama Rusa. Da bi olakšali takvo vrbovanje, Rusi su praktično svakog značajnog nemačkog naučnika klasifikovali kao „ratnog zločinca" koji se smesta ima uhapsiti. Neki naučnici, poput Artura Rudolfa, zapravo su i bili ratni zločinci, a on je koristio jevrejsku robovsku radnu snagu kao potrošni materijal u svojoj podzemnoj bazi Dora za rakete V-2. Mnogo godina kasnije, Rudolf je priznao svoje zločine OSI-ju, i prihvatio da bude deportovan natrag u Nemačku.

Pentagon je tražio od Trumana dozvolu da se ti naučnici „uskrate" Rusima tako što bi bili prokrijumčareni u Sjedinjene Države. Belu kuću je brinula mogućnost da Sjedinjene Države budu optužene za kršenje međunarodnih sporazuma protiv zaštite ratnih zločinaca, pa je izdala naređenje kojim se branilo da se u zemlju dovode naučnici koji su svojevoljno pomagali nacistima. Stoga su naučnici dovedeni u okviru Operacije Spajalica morali da budu klasifikovani kao ratni zarobljenici, kako se ne bi kršili zakoni o useljavanju. Strogo poverljiva dokumenta Bele kuće koja su nedavno otkrivena u arhivama Stejt departmenta nepobitno potvrđuju da je Truman imao utisak da nijedna američka agencija nikada nije dovela niti jednog nacističkog „kvislinga, izdajnika ili ratnog zločinca" u zemlju.

Pomoć u izboru nemačkih naučnika koje je trebalo vrbovati, ponudio je Donald Maklin, prvi sekretar Britanske ambasade u Vašingtonu i oficir za vezu za atomske tajne.

Maklin je takođe bio sovjetska krtica. Među strogo poverljivim dokumentima iz Operacije Spajalica nalazi se i njegovo pismo kojim se Pentagonu savetuje da izvesni nemački naučnici nisu dovoljno važni kako bi bili vrbovani. Kasnije je utvrđeno da su neki od njih bili fizičari sa međunarodnim ugledom. A Pentagon je ubrzo počeo da primećuje kako, uznemirujuće redovno, mnogi naučnici koje je on želeo da dovede u Sjedinjene Države nestaju, pošto su ih očigledno otimali Rusi.

Pentagon je imao i drugih briga. CIC, koji je bio zadužen za proveru svih kandidata za ulazak u Sjedinjene Države kako bi pronalazio naciste, opasno se približio otkrivanju činjenice da su neki kandidati za Spajalicu bili ratni zločinci koji su učestvovali u eksperimentima na ljudskim bićima, ili su koristili robovsku radnu snagu u nehumanim uslovima. Štaviše, otkrio sam u trezorima sa strogo poverljivim dokumentima pisana naređenja predsenika Trumana kojima se zabranjuje doseljavanje svih nemačkih naučnika koji su: a) bili među prvim članovima Nacističke partije; b) bili dobrovoljci u SS-u, ili c) traženi od strane Saveznika zbog ratnih zločina. Stejt department je predsednika, ubeđen da će ubrzo na scenu stupiti predsednik Djui, jednostavno slagao, pročistivši dosijee naučnika, i svejedno ih doveo u Ameriku.

Očigledno, Pentagon je zaključio, ne obavestivši predsednika o tome, da interesi nacionalne bezbednosti u korišćenju tih naučnika daleko prevazilaze svaku pomisao na to da se oni gone zbog počinjenih ratnih zločina. Imena nekoliko naučnika izbrisana su sa vojnog spiska osumnjičenih za ratne zločine, a CIC je dobio nalog da ubrza proveru njihove prošlosti. Istrage u vezi s ratnim zločinima su zatvorene i izdat je izveštaj o tome da „nema optužujućih informacija."

Naučnici su jednostavno navedeni kao teret na avionskom tovarnom listu i dopremljeni u Sjedinjene Države! Nekoliko godina kasnije, vodili su ih preko meksičke granice i natrag kako bi za imigraciono odeljenje proizveli „legalni" ulazak. Gotovo da je bilo nepisano pravilo da je svaka obmana dopuštena kako bi se zaštitili vredni naučnici poput Vernera fon Brauna od toga da ih zarobe Rusi.

Međutim, bilo je nekoliko incidenata koji su grafički ilustrovali to koliko su posleratne bezbednosne provere nemačkih naučnika bile sprovođene zbrda-zdola. Po rečima jednog agenta CIA, Klaus Fuhs je dobio odobrenje da radi na projektu atomske bombe uprkos činjenici da je agencija imala poverljivi dokument SS-a u kojem je ovaj bio identifikovan kao ruski špijun. Taj dokument je otkriven tek pošto je Fuhs mnogo važnih informacija poslao u Moskvu. (Potom sam ja taj dokument pronašao u Državnom arhivu.) Krajnji rezultat vrbovanja nacističkih naučnika za OPC bilo je to što su Rusi došli do svih tajni iz američkog istraživanja u vezi s atomskom bombom.

A 1. "...Ne brini, kupićemo ih mi"

Za vreme rata, Rokfeler je nagovestio antikomunističku politiku Hladnog rata zbliživši se sa diktatorskim režimima u Latinskoj Americi. Nikolo Tuči, šef Biroa za latinoamerička istraživanja u Stejt departmentu, zbog toga je podneo ostavku, zatraživši od državnog sekretara Kordela Hala da ukine njegov biro. „...Trebalo je da moj biro poništi dejstva nacističke i fašističke propagande u Južnoj Americi, a Rokfeler je najgore naciste i fašiste pozivao u Vašington." Tuči je izneo svoje prigovore Rokefeleru i rečeno mu je: „...Svi su korisni, a mi ćemo preobratiti te ljude tako da budu prijatelji Sjedinjenih Država." A onda, mu je Rokfelerov advokat Leri Levi rekao: „...Ne brini, kupićemo ih mi."