Francuska

Jedna fotelja, sto zadnjica: kako se raspada neodrživa zajednica

Evropa uskoro tropa?

EU je zasnovana na principu mafije, i to je jedan od razloga zbog kojih se Tabloid, list protiv mafije, interesuje za njeno zdravlje. Jer ova nedemokratska američka tvorevina je na izdisaju, bolesna od kukavičluka, korupcije i međusobnih odbojnosti članica, i svega što ide uz to. Velika zajednica nezavisnih evropskih država je zamišljena posle nemačkog poraza 1945, i progurana od strane saveznika kao neka vrsta obezbeđenja večnog mira nakon dva svetska rata i jednog velikog genocida! Danas je ona u novoj opasnosti od invazije, ali ne samo migranata i sirotinje s juga, već i bogatih kapitalista sa dalekog zapada. Naredni francuski izbori su prilika da se vidi ko je vera, a ko nevera

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Gledano iz aviona, EU je plemenita ideja. Zemlja utopija, veliki luna-park za slobodno kretanje ljudi i kapitala i uz genijalno smišljenu međuzavisnost kroz zajedničku valutu i zakone. Ova ideja je ostvarena na brzaka, uz svestranu pomoć nemilosrdnog američkog kapitalizma i uz razumevanje podaničke briselske birokratije.

Reč mafija za najugledniju EU komisiju, dobrotvorce i mirotvorce koje obožavaju ko krsnu slavu naši poglavari, može da izgleda preterana, ali doslovno odgovara modernoj wikipedijskoj definiciji. "...Mafija je u novije vreme definisana kao organizacija moći, čije glavne garancije opstanka i prosperiteta nisu više nelegalne kriminalne aktivnosti, koliko je to uska povezanost sa funkcionerima vlasti u državama u kojima deluje.

Reket ili oporezivanje, i sve vrste kazni, zatim nadzor ilegalnih i tajnih dogovora, uz pomoć mutnih finansijskih transakcija zvanih korupcija, kao i nadgledanje svih vrsti kockanja, od lotoa do sportskih prognoza, i sve to pod pokroviteljstvom zelenaških organizacija bankstera i cenjene gospode finansijskih lobija...".

Sve odlike prave mafije su tu, a ima i novih pravila, i ponašanja koje Koza nostra nije nikada imala, a to su legalnost i zakon koji je štiti. Taj zakon, naravno, pišu sami mafijaši, po meri i potrebama, a i kako im se kaže od kumova s one strane Velike bare. Brisel, kao alternativni centar moći, je i sklonište u koje treba da se skembaju zemlje koje se plaše Rusije, kao i lezilebovići koji vole da im pada s neba. Juga je bila neka vrsta male Evrope, mini-mafija koja je puno smetala, pa se tako i rasprsla na svoje sastavne delove, po volji vise lokalnih mafija i sijaset novopečenih mafijaša u službi velike svetske mafije, poznate Koze mondijalize.

Raspad naše male Evrope bio je praćen buđenjem etničkih sukoba, ništa manje krvoločnih od onih iz vremena Drugog svetskog rata, koje je Titova federacija upravo trebalo da zaustavi. Priča o bratstvu i jedinstvu, o nesvrstanosti, i ostale šarene laže, behu opisni pridevi za ulepšan opis dedinjske diktature, koju je, nakon Kuće cveća, nasledila hajka nameštenih birokrata, instrumentalizovanih padobranaca koje nije birao narod, već neki Veliki brat, tamo daleko. Analogija SFRJ i EU očituje se i u rotaciji predsedničke fotelje, kao i u prezaduživanju svoje ekonomije kako bi se održao socijalni mir i živelo iznad realnih mogućnosti. Danas je, na primer, Francuska dužna oko dve hiljade milijardi evra i još uvek se zadužuje, a da i ne pominjemo Grke, Talijane ili neke druge dobre klijente privatnih bankara po finansijskim rajevima.

Slobodna unija na silu

Sve ovo je, naravno, nama, i uglavnom jedino nama, dobro poznato, mada je par puta namerno ili greškom bilo navedeno u nekim stranim medijima kao laboratorijski dokaz da se EU, kao jednoj mega-Jugi, ne piše dobro, jer je svaka unija stvorena na silu i prevaru, u službi nezajažljivog kapitalizma, osuđena na bankrot. Nije u pitanju samo finansijska ili ekonomska kriza, niti invazija emigracije ili strah od terorizma, već je reč o jednom prirodnom ljudskom procesu.

Ujedinjenje različitih naroda, kultura i religija na jednoj velikoj teritoriji je nešto što nigde nije uspelo na večno, već samo na privremeno, dok traje strah od međusobnog klanja, i sukoba koji je, zapravo, i bio glavni razlog ujedinjenja. Utoliko pre, što je od poslednjeg sukoba prošlo toliko godina da ga najveći deo stanovništa pamti samo po pričama i filmovima. Može li zaista jedne multinacionalna konfederacija kao što je Evropa da izbegne sudbinu svakog dosadašnjeg carstva ili konfederacije u istoriji, od rimskog do austrougarskog?

Francusko-nemačko rivalstvo je bilo povod velikim ratovima i glavni razlog ujedinjenja Evrope. Ipak su kumovi EU, izgleda, prevideli izvorni problem, a to je prisustvo ostalih članica koje takođe imaju reč u odlukama koje se tiču naroda Nemačke i Francuske i obrnuto. Da, na primer, Nemci mogu da odlučuju o sudbini tamo nekih Grka, Iraca ili Španaca.

Mogli su Nemci i Francuzi da imaju slobodno tržište i divlje kretanje kapitala, čak i bez lagarija kako je propaloj Grčkoj mesto u monetarnoj uniji. Prava istina o EU je sadomazohistička priča o francuskoj želji da u mnoštvu članica ostvari sopstvene spoljnopolitičke ambicije, dok su male bedne zemlje iskoristile priliku da se ubace na nemačke jasle. Tako je cela Evropa upala u zamku jedne ekonomski nerentabilne aglomeracije različitih mentaliteta. Ona je politički Frankeštajn, skrpljena protiv prirode i kad-tad će doživeti sudbinu propalog Svetog rimskog carstva ili Tiletove Juge.

Jedini način da se spasu EU i države koje su u mašini je jedna mnogo snažnija konfederacija, baš na principu SAD ili bivše YU. Da se od nikoga izabranim briselskim mafijašima preda i ovo malo vlasti koje su narodi dali svojim izabranim predstavnicima i da se onda svi okrenemo prema zidu i to četvoronoške. Amerika će preko svojih slugu odrediti nova pravila igre, koja moraju da se slede bez prigovora i gunđanja. Budućnost Evrope ne može biti demokratska već će ona ostati birokratska prikolica ujka Sema.

Arogantni ujka Sem i francuski izbori

Šlag na EU tortu je velika prekookeanska ekonomska kapitulacija pred amerikom politikom, nazvana slobodna razmena dobara, koja se u podzemlju korumpiranih EU vlastodržaca polako bliži potpisivačkom stolu. Tada će sve američke norme biti zakoni za Evropu. U prevodu to znači da bilo koja velika firma može da tuži i naplati oštetu bilo kojoj državi u EU. Moraće se milom ili silom jesti genetski zatrovano meso sa hormonima ili hlorom uz ostalu genetski modifikovanu hranu po receptu svemoćne firme Monsanto. Ovo varvarsko osvajanje tržišta se čak i ne krije, bar po rečima američkog predstavnika Majka Fromana i negovih saradnika. Sama Francuska je relativno podeljena po tom pitanju i da nije raznih udruženja i interneta kao jedinog nekontrolisanog medija, verovatno bi već leteli pampuri šampanjca u slavu složne braće. Francuska se bori da isposluje neke privilegije i zadrži pravo na subvencije svoje kulture, a naročito filmografije. Eto dokle ide američka arogantnost i koje su granice evropske podanosti. S one strane okeana dva velika brata, Google et Facebook traže da se ukinu razne zaštite numeričkih podataka pojedinaca, raznih kompanija i bankarskih računa, jer takve tajne smetaju njihovim aktivnostima. A kad Ameri traže, oni i dobiju.

Viljem Kenard, kao predstavnik prve sile sveta, nagoveštava da ne želi da mnogo diskutuje o uslovima finansijskih lobija u okviru sveopšteg ekonomskog dogovora Velikog brata i sitne buranije. Ameri hoće da zadrže pravo prioriteta američkih firmi kada se deli posao u javnim institucijama, a da imaju prava da konkurišu u evropskim ponudama. Po sistemu jare i pare i sve legalno po zakonu jačega.

I dok je ovoliko zinula svojim čeljustima na zbunjenu Evropu, dotle čelnici njenih provincija, koje su nekada bile suverene države, zabavljaju raju raznim proemigrantskim merama, zakonima o bezbednosti, vanrednim stanjem ili prepucavanjima oko identiteta sledećeg predsednika Francuske! Imaju li kakve veze ova dva događaja?

Ko su sve kandidati za sledećeg predsednika Francuske

U Francuskoj je politika postala spektakl, vrsta političko-snobovske kladionice. Pa kad je tako, evo i ja se upuštam u prognozu, jer sve jasnije vidim jednog mladog ambicioznog ministra finansija, koji je pravo iz Rotšildove banke uskočio u socijalističku vladu, kako se kroz 15 meseci uvaljuje u Olandovu fotelju. Reč je o Emanuelu Makronu, trenutno najpopularnijem političaru Francuske! Ovaj žutokljunac otvoreno radi za bogataše, preko grbače sirotinje raje, i steže kaiševe. Iako još nije kandidat, to ne znači da neći biti, pod pritiskom svoje popularnosti i perspektivom političke moći, kojoj niko ne odoleva. Pogotovo tamo gde je raja mazohistički nastrojena ili pati od stokholmskog sindroma.

(Obožavanje svog dušmana. Naime, grupa talaca u jednoj banci u Stokholmu toliko se zbližila sa razbojnicima, da su ih posle na sudu branili.)

Sa Emanuelom je Amerika već jednom nogom u Evropi i s potpisanim ugovorom u džepu. Levica može samo sa njim da pobedi, baš zato što on i nije levičar, niti socijalista. Makron je punokrvni Rotšildovac, proamerikanac i najbolji prijatelj kapitalista. A raja traži jaku ruku i strogog gazdu! Mlad i privlačan Makron bi imao ženske glasove, kao i naklonost omladine kojoj je starkelja i doživotnih političara već preko glave. Ako se samo bude odlučio da okuša sreću na mestu kandidata, ima velikih šansi da prođu, i on i ugovor sa Amerikom o ukidanju svih normi i zakona, sem američkih.

Kao favorit za budućeg vladara pete sile sveta navodi se jedna žena zvana Marina, mada iz drugih razloga i sa drugom publikom. Za nju glasaju uglavnom matorci, razočarani rasisti i nacionalisti. Ima ih poprilično, ali nedovoljno da plavokosoj Jovanki Orleanki bis, obezbede uspon na vrh. Ona nikada ne može da prođe kroz drugi (za nju začarani) krug, jer nema saveznike za koaliciju. Sa svojih 35 do 40 % glasova osuđena je na ulogu glavnog opoziciponara i to onog koga, kao izvikanog fašistu, niko ne zarezuje a svi ostali je udruženo pljuju i traže neku grešku ne bi li joj zakonski smestili eliminaciju.

Trenutno ima nekoliko optužbi na njen račun i obruč se polako steže. Uostalom, premijer Vals je rekao da u slučaju njene pobede vlada će da poništi izbore, proglasi vanredno stanje. Taj isti čovečuljak ima tajne ambicije da Olandu mazne fotelju i vrlo lako se može dogoditi da mu se san ostvari, jer ima svoje saveznike čak i u konkurentskim partijama. Tvrdoglav i uvek mrzovoljan, ovaj Španac koji je dobio francusko državljanstvo pre tridesetak godina je najkontraverzniji kandidat za predsedničku funkciju. Njegova odluka zavisi od Olandove kandidature da nasledi sam sebe, na šta ima pravo. Jedini problem je u tome što u duelu sa Marinom Le Pen jedino on ima šanse da izgubi glat i prouzrokuje ogromne probleme, a možda i građanski rat, ako zaista bude izgubio. Da se čovek zapita koja je onda alternativa i ko je najbliži Jelisejskoj palate.

Alan Žipe, superstar

Ako izuzmemo Olanda i Sarkozija, koji su već poprilično odbačeni od strane glasača, i njihove šanse su male, iako još uvek realne, u državi gde je sve moguće, ostaje još samo bivši Širakov premijer Alan Žipe.

Mnogi su zaboravili da su predsednici Žiskar d'Esten i Džerald Ford negde sredinom 1976. godine sklopili ugovor o doškolovanju mladih lidera i oformili fondaciju Yung Liders. Buduće svetske guzonje visokog ranga. Danas ova bratija broji oko 500 drmatora, među kojima su, na primer, Fransoa Oland, ali i mogući budući mu naslednik, Alan Žipe.

Ovaj, nekada yung a danas deka politike, i pored svojih 72 godine, ima dobre šanse da kruniše karijeru. Više zbog nedostatka kvalitetnih kandidata nego zbog viška njegove pameti. Sva sreća da je Francuzima kratka, pa su već zaboravili šta sve leži na duši ovog ratobornog inspektora finansija, koji je više puta vaskrsavao kao broj dva u francuskoj vladi. Intimni prijatelj Bildelbergove sekte, bio je i jedan od retkih političara viskog ranga koji je bio osuđivan zbog lepljivih prstiju.

Bilo je to na početku karijere, kada ga je Širak postavio za blagajnika u pariskoj opštini, gde je komandovao kao gradonačelnik.

U čuvenoj aferi fiktivnih radnih mesta, osuđen je na 18 meseci uslovno i 10 godina zabrane kandidovanja na bilo kojim izborima. Ali zakon jačega je pobedio i samu pravdu i preko svojih prijatelja predsednika Širaka i premijera Rafarana presuda je mimo zakona preinačena u neku siću i godinu dana odsutnosti iz politike. Čovek je predavao na fakultetu u Kanadi i vratio se čist ko suza, pa je, pošten i cenjen, postavljen na novu dužnost. Francuska pamet je kratka i zaborav dolazi brzinom svetlosti. Danas je ovaj čovek glavni kandidat za ulazak na veliku kapiju u Jelisejsku palatu 2017-te.

Ali to je skoro mala pikanterija u odnosu na ono u šta je sve deka bio umešan kao premijer, ili kao ministar spoljnih poslova. Jedno vreme bio je i ministar odbrane. Bosanski Srbi ga pamte, jer je on prvi na njih bacio ljagu, tvrdeći da su oni jedini krivci za rat.

Bio je naročito aktivan na antisrpskoj liniji nakon atentata na pijaci Markale i pada Srebrenice. Ali ratoborni ćela je bio umešan u mnoge velike i za svet presudne momente, od genocida u Ruandi do rata u Libiji. U svojoj knjizi "Alain Juppe i Ruanda", Jean-Pierre Cosse, čak dovodi u sumnju ulogu tadašnjeg ministra u vreme genocida u Ruandi. Dok ga je sam predsednik Ruande, Pol Kagame u jednom članku otvoreno optužio za dvostruku igru u genezi najvećeg genocida crnog kontinenta. Stvar nije dokazana, ali zato ima mnogo dokaza oko njegove uloge kao ministra odbrane u Sarkozijevoj vladi povodom bombardovanja Libije, čije posledice i danas snosi cela Evropa i Bliski istok.

U neku ruku sva arapska proleća i emigrantska kriza vuku koren zajedničke politike dva prijatelja, koji su danas dva konkurenta na isto mesto, Sarkozija i Žipea. Za mnoge odluka može da liči na izbor između dva zla. Neki se ipak sećaju da je gospodin katastrofa uspeo da svojim privatizacijama, porezima i mutnim radnjama kao prvi ministar uspeo da obori sopstvenu vladu 1997!

Nakon toga on je u svojoj 57-oj godini smuvao sebi penziju inspektora finansija, koja mu je, sa dodatkom na titulu deputata, donela nekih 11.500 evra mesečno, iako nikada nije radio taj posao! Nečuven bezobrazluk bez granica je utoliko veći što se najbolji od svih nas, kako ga je krstio Širak, otvoreno zalagao da se produži radni vek funkcionerima, svima sem njemu, naravno! A da ne pominjemo afere dodeljivanja stanova svojoj familiji i drastično smanjivanje kirije u svom pariskom stanu od 300 kvadrata.

Zaključak je beznadežan, jer bilo ko od navedenih kandidata da pobedi na izborima u maju iduće godine, nova podanička privrženost Francuske prema Americi ostaće na snazi a njena ratoborna politika rizikuje da donese još mnogo problema pored onih koji je koji je danas tište. Nesigurnost, atentati, štrajkovi i tradicionalno kajanje i razočarenje samo dva meseca nakon ustoličenja novog kralja predsednika, svemoćnog francuskog vladara, kako to omogućuje ustav.