Propadanje

Slom neoliberalizma: dželati i žrtve tržišnog fundamentalizma (2)

Kraj neobuzdanog kapitalizma

Nova religija svemogućeg neoliberalizma i globalizacije polazi od stava da će "novi kapitalizam" doneti bogatstvo svima (to je ono što Vučić uporno deklamuje, dok narod vidi da je reč o pljački). Model "čiste tržišne ekonomije" američkog tipa kapitalizma u poslednjoj fazi razvoja, dominira nasuprot japanskom modelu "doživotne zaposlenosti" i evropskog modela "socijalnog partnerstva" ili socijalno-tržišne privrede. Vučićeva vlada primenjuje najvulgarniji oblik liberalnog (pljačkaškog) kapitalizma, koji vodi direktno u propast, ne samo narod nego i vlast koja je pojahala ovu Apokalipsu. O stvarnim i "nestvarnim" oblicima ovakvih ekonomija, piše prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista

prof. dr Slobodan Komazec

Da li izabrani model ekonomske politike (pošto se o modelu privrednog sistema ne može govoriti) zasnovan na nagloj liberalizaciji svih tržišta (čak i tržišta kapitala) i monetarističkoj dogmi, odgovara jednoj maloj privredi (kao što je ova u Srbiji) i to nedovoljno razvijenoj, sa oko 4.300 evra per capita?

Međutim, države se na pokornost stranom kapitalu i interesima upravo teraju šok-terapijom. To nije šok terapija, već šok-infekcija, prethodno anestezirane ekonomije. Mnogi autori smatraju da je to operacija bez anestezije („bolne reforme").

Monetaristički i tržišni fundamentalizam u nerazvijenoj privredi u kojoj je monetizacija niska, nedostatak tekućeg novca i kapitala za razvoj (štednje) tako izražen da predstavlja pravi tektonski poremećaj, uz gotovo potpunu zavisnost sektora preduzeća od kredita banaka i visoke zaduženosti prema bankama u zemlji i inostranstvu, ali i međusobno, uz zastarelu tehnologiju, nisko korišćenje kapaciteta, visoku poresku presiju i dr. prava je omča za oporavak i razvoj. To nije samo šok privredi, već omča razvoja. Neki autori su to nazvali „pohod neobuzdanog kapitalizma". Drugi su to nazvali „neokonzervativni (Fridmanovski) model kapitalizma katastrofe" (Noami Klajn).

Mnoge poznate ekonomske škole nude niz drugačijih rešenja upravo za ovakav tip privreda...

Od svih modela i škola izabran je u nizu država u tranziciji (da li samostalno ili po nagovoru savetnika sa zapada?) model grubog monetarizma, model „čistog" tržišnog društva i totalne (brze) privatizacije pomoću posredovanja države u tom procesu, ali i brza i velika liberalizacija unutrašnjeg tržišta i spoljnotrgovinskih odnosa, čak i kapitalnih transakcija, što je pogubno za privredu u razvoju. To je, uz pogrešan izbor, istovremeno i veliki šok („šok terapija") za svaku, posebno slabo razvijenu privredu - izloženu razarajućem delovanju inostranog kapitala i uvozne robe na domaću proizvodnju.

Videli smo nešto ranije da je liberalizam i monetarizam nastojao da državno ili „društveno vlasništvo" kod nas brzo i po svaku cenu pretvori u privatno uz model liberalne (čiste) tržišne ekonomije. Sada se u Francuskoj i drugim državama EU, javlja ekonomski patriotizam, jer se ne dozvoljava da strane kompanije preuzmu kontrolu nad domaćim firmama u sektoru energetike, vodosnabdevanja, transporta, telekomunikacija ili zdravstva, bez posebne dozvole države, koja ima pravo veta. (videti dekret francuskog ministra za privredni oporavak Arnoa Montenburga). Pri tome se zagovara sopstveni privredni razvoj - aktivirajući domaće faktore razvoja.

Preskočen je metod postepene transformacije u sistem mešovite privrede u kojoj funkcionišu različiti oblici vlasništva, uključujući „radničko akcionarstvo" i upravljanje u preduzećima dosadašnjeg društvenog vlasništva. Ni u razvijenim privredama EU ne dominira sistem čiste tržišne ekonomije i liberalizam, već mešovita privreda i vrlo snažan državni ekonomski intervencionizam (monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska sfera, zaštitna politika, odnosi u raspodeli, direktna podsticajna i socijalna državna intervencija iz budžeta i dr).

Da se podsetimo, u EU je određeno kakva može biti najviša kamatna stopa, kolika maksimalna stopa inflacije, koliki deficit budžeta u bruto domaćem proizvodu, maksimalan javni dug u bruto proizvodu, usklađenost fiskalnog tereta i konvergencija fiskalnih sistema, jedinstven novac, regulisana ekonomija - dakle, gotovo svi faktori i poluge razvoja. Gde je tu liberalizam, gde tržišni fundamentalizam, deregulacija, defiskalizacija i sl. Ne postoje, osim kao preporuka za druge zemlje van ove grupacije. U privredi Srbije uz neoliberalizam i grubu verziju monetarizma dominira i ad hoc voluntaristički intervencionizam.

Kao i u nizu „drugih zemalja u tranziciji" vlada se oslanja na državnu prinudu, uz finansijsku pomoć iz inostranstva (donacije, kredit, doznake pomoći), što vodi dužničkoj ekonomiji.

Dužnički zavisne privrede od MMF i svetskog kapitala dovedene su u stagnaciju pod izgovorom „privredne stabilizacije" i „restrukturisanja". Očito je da je model restriktivne monetarne politike (i novi monetarizam) u najvećem broju privreda doveo do stagnacije, krize, nelikvidnosti, socijalnog raslojavanja društva, ali ne rešavaju probleme razvoja i nezaposlenosti, odnosno budžetskog deficita i platnobilansnog deficita.

Ova koncepcija je otvoreno i sa mnogo hvalospeva podržana savetima stručnjaka MMF sa njihovim monetarističkim idejama. Izostali su ekonomski i razvojni stimulansi, oslonac na domaće resurse, sistemska regulacija, domaća nauka i alternativne ekonomske doktrine, upravljanje preduzećima od strane zaposlenih i povratak bankarskog sektora iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo, uz visoku prudencionu kontrolu centralne banke. Tako je i Grinspen ponovo „otkrio" Šumpetera i njegovu „teoriju proizvodnog kredita" u njegovoj teoriji privrednog razvoja.

Tržišni fundamentalizam i liberalizam - poluge u rukama finansijskog kapitala i eksploatacije

Tržišni fundamentalizam i koncept „strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno „strukturno prilagođavanje" MMF - doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistem dovedeni do raspada. Potvrđuje se poznati stav „štednjom do bede".

Nekritički prihvaćeni koncept monetarizma MMF i neoliberalizam sa Zapada, kojim je „stabilizovan" monetarni sektor (stabilnost cena i deviznog kursa), ali bez stabilizacije i oživljavanja realnog sektora, dok se sanacija i restauracija banaka svela na masovnu likvidaciju domaćih banaka (greška ponovljena iz drugih država u tranziciji), uz uvođenje stranih banaka. „Stabilnost monetarnog sektora (cene, devizni kurs) je velika iluzija koja je proizvedena veštom manipulacijom monetarnim agregatima i zaduživanjem u inostranstvu".

Ekonomski rast, porast zaposlenosti, veća socijalna ravnoteža i uravnoteženost platnog bilansa, potisnuti su u korist stabilizacije monetarnog sektora. Međutim, visoka je i neprihvatljiva socijalna cena i razvojni slom privrede u ostvarivanju ove stabilizacije.

Dalje provođenje ovakve politike ne može dovesti do porasta proizvodnje, zaposlenosti i održivog ekonomskog rasta (većim delom zasnovanog na aktiviranim domaćim faktorima rasta). Tako je ekonomista Friš predlagao da se ostave po strani finansije i trgovina, a sve mere usmere na proizvodnju.

Kvantitativna teorija novca i na njoj zasnovana monetaristička doktrina (Fridman) videli smo, nije teorija proizvodnje ni teorija novčanog dohotka, ni teorija cena, već je to teorija tražnje novca uključena u teoriju kapitala. To se jasno vidi iz funkcije tražnje novca. Monetarizam je usmeren pre svega protiv inflacije i bavi se odnosima ponude i tražnje novca i novčanog kapitala.

Monetarizam se ne bavi aktivnom politikom razvoja realnog sektora, zaposlenošću, eksternom ekonomijom, bankarstvom i sl. sve to ostavlja spontanom delovanju tržišnog mehanizam. Stoga umesto isključivog programa stabilizacije cena i deviznog kursa, prioritet treba zameniti na prvo mesto staviti porast proizvodnje i zaposlenosti, uz stavljanje u njihovu funkciju deficita platnog bilansa i budžetskog deficita (naravno i monetarnu, kreditnu i kamatnu politiku).

Monetarna politika trebala bi u ovoj fazi krize da bude relativno ekspanzivna, ali uz kontrolu monetarnih i fiskalnih tokova. Bez toga preti da bude isključivo proinflatorna. Donja granica dalje primene monetarizma određena je strpljenjem i voljom stanovništva da trpi i ne trpi masovnu nezaposlenost i dugotrajnu ekonomsku krizu.

Ekonomiji više odgovara neokejnzijanska doktrina koja kombinuje i tržišnu i državnu regulaciju. Potpuno slobodnog tržišta danas nema u svetu. U vreme recesije koristi se široki arsenal mera stimulativne fiskalne, monetarne i spoljnotrgovinske politike, u fazi inflacije restriktivna politika u ova tri područja. Novi kejnzijanski model makroekonomske politike treba da omogući uz veće delovanje tržišta (ne automatizam) i brojne funkcije „države blagostanja".

Jer, cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenost i veće socijalne jednakosti (pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo). Naravno, iz navedenog sledi i monetarna stabilnost - koja kao trajniji cilj može biti samo izvedena iz kvalitetnog i dugoročnog brzog ekonomskog razvoja. Najnovijom finansijskom krizom uzrokovanom na hipotekarnom tržištu i kreditima i ponovno obraćanje državi za „spas" banaka i velikih korporacija koje su nekontrolisano davale hipotekarne kredite, konačno je srušen mit i dogma o spontanitetu razvoja, „neutralnoj" državi, racionalnom ponašanju potrošača i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita, ali i punoj zaposlenosti koju ostvaruje tržišni mehanizam. Privreda SAD pretrpela je gubitak od 1.000 milijardi dolara, a V. Britanija preko 600 milijardi funti!

Neoliberalna diktatura finansijskog kapitala

Monetaristički model i klasični liberalizam nametnuti nerazvijenim privredama vode produbljavanju krize, visokoj nezaposlenosti, opštoj nelikvidnosti i neplaćanju uz blokiranje svih internih faktora razvoja. Politika visoke kamate onemogućava ekonomski rast, ide u korist finansijskom, a ne proizvodnom kapitalu. Preraspodele se odvijaju u korist finansijskog spekulativnog kapitala.

Neomonetaristička koncepcija liberalnog kapitalizma postala je dominantna osnova savremenih makroekonomskih politika razvijenih privreda. Monetarizam sa poznatim elementima (ponuda novca, niska inflacija, visoka realna kamata, precenjeni devizni kurs, realna kamata, realni kurs, tražnja novca i dr.) postaje, nažalost, preovlađujuća paradigma i nerazvijenih privreda - sa potpuno različitom strukturom privrede i društva.

Vođenje politike precenjenog kursa i izbor stabilnog kursa kao prioritet monetarne politike, uz naglu liberalizaciju njihovog trgovinskog finansijskog tržišta, domaćeg tržišta, destruktivnu privatizaciju, vodi velikim disproporcijama u razvoju, gašenju domaće proizvodnje, „punjenju" domaćeg tržišta inostranom jevtinom i kvalitetnijom robom, ali često i damping robom (dok se ne osvoji tržište), nije dobra, to je čak pogrešna i opasna strategija iz aspekta dugoročnog samostalnog i održivog razvoja. MMF pri tome, primorava države da „pritegnu kaiš", što vodi imploziju tražnje i razvoja.

Neoliberalizam je „otvorio"nacionalne privrede, učinio ih ranjivim i nezaštićenim za prodor zapadnog kapitala i neviđenu eksploataciju realnih dobara preko virtuelnog kapitala i dolara kao nacionalnog i svetskog novca, bez bilo kakve realne osnove i pokrića. Bezvrednim papirom kupovalo se po svetu sve do čega se dođe, vode se ratovi, finansira se moderno i skupo naoružavanje, lome „neposlušne" i nepoćudne države u sklopu globalizacije kao svetskog procesa. U osnovi radi se o stvaranju" „perifernih" država i privreda u interesu krupnog zapadnog finansijskog kapitala.

Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i svetski kreditori (nosioci ponude svetskog kapitala) preporučuju dužnicima sa visokom inflacijom recepturu stabilizacione politike deflatornog karaktera. Inflacija treba da se monetarno guši i ograničava, kao da je inflacija dominantno monetarni poremećaj privredne ravnoteže (bez delovanja na ublažavanje pritiska troškova, što joj u stvari čini osnovu). Redukovanje budžetskog deficita preko napuštanja subvencionisanja cena, izvoza i kamata, praćeni oštrom restriktivnom monetarnom politikom - istina, imaju klasične deflatorne efekte (ograničavanje ekspanzije novca), ali dovode do istovremenog rasta troškova poslovanja.

Traženje ostvarivanja realne kamate, realnog kursa nacionalnog novca, realnih dohodaka i dr. utemeljeno je na makro-ekonomskoj politici razvijenih zemalja. Makroekonomska politika stabilizacije ovih zemalja sprovodi se u sasvim drugom ambijentu (razvijeno „otvoreno tržište", visoka efikasnost i osetljivost kapitala na promene kamate, otvorena privreda, finansijska disciplina, razvijen bankarski i monetarni sistem, visok raspoloživi dohodak i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata, ali i države i dr.), što sve ne postoji u nerazvijenim zemljama.

Politika ograničavanja potrošnje i kontrola monetarne mase, sasvim opravdane u razvijenim privredama, teško su prihvatljive u zemljama u razvoju iz sledećih razloga: (1) Visina i struktura potrošnje su niski i vrlo neelastični (elementarne životne potrebe), (2) Privreda ovih zemalja je slabo monetizovana, što u nedostatku vlastite akumulacije i odliva kapitala, ostavlja jedini prostor za dodatno bankarsko finansiranje razvoja. Ortodoksna stabilizaciona politika koja se provodi restrikcijom tražnje i potrošnje, politikom „realnih" faktora proizvodnje i precenjenog kursa nacionalne valute nastoji se brojnim pritiscima nametnuti zemljama u razvoju. Osnovno pitanje pri ograničavanju potrošnje jeste: koji to oblik potrošnje u formiranju ukupne tražnje treba kontrolisati i ograničavati: ličnu, investicionu, javnu ili izvozno-uvoznu.

Da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to linearno činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu ili je moguće ograničavati investicije koje su i dalje generator razvoja (mada su u svim zemljama u razvoju drastično opale u bruto domaćem proizvodu, kao uostalom i u našoj privredi).

Očito je da se u uspostavljenim odnosima može govoriti samo u ograničavanju javne (budžetske) potrošnje, koja je uglavnom neproizvodna i „neracionalna" u ovim zemljama. Kako ne postoje jednakosti investicija i štednje, finansijsko tržište je u ponudi siromašno, rast „dodatne" štednje teško se može ostvarivati dodatnom kompresijom ostalih oblika potrošnje, posebno lične i investicione. Pri tome se mora postaviti i pitanje: kako je moguće brzo strukturno prilagođavanje ovih privreda bez novih investicija i dodatne akumulacije. Stoga je pritisak na uvoz kapitala iz inostranstva i narastanje spoljnog duga postalo gotovo nekontrolisan proces (uz pravu eksploziju duga i budžetskog deficita).

„...Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu eratično kolebati, strukturni i odnosi ekonomije - raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intenzitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagođavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama restrikcije u ovakvom slučaju ima karakter šoka. Država zadužene zemlje izgubila je svoj suverenitet privredno-političkog intervenisanja."

„...Deflaciona politika stabilizacije (monetarne i fiskalne politike) nastoji redukovanjem agregatne tražnje (štednjom) da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala inflacija tražnje ona se brzo pretvara u inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera - pad proizvodnje, dohotka, zaposlenosti, investicija - preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne šok-terapiju." To je, u osnovi, suprotstavljanje neoklasičnoj standaradnoj ekonomiji, jer savremena kriza je otkrila koliko današnja dominantna ekonomska teorija i politika greše.

„...Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno" kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija - nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti". (Nebojša Katić u „Politici", Beograd, 27.02.2010).

Krah neoliberalnog modela razvoja

Monetarizam je osnova na kojoj izrasta ekonomska politika usmerena na gušenje i siromašenje privrede. Monetarizam i restriktivna monetarna politika nisu dobro izabran put ozdravljenja privrede i izlazak iz krize. Sada kada se neoliberalni model kapitalizma slomio u novoj svetskoj finansijskoj krizi i kada se traži novi model „kapitalizma sa humanim likom", kada je model spekulativne ekonomije pokazao sve svoje nakazne strane u razaranju realne ekonomije, postojeće zaposlenosti i stavio znak pitanja na kapitalizam kao sistem u besomučnoj trci za profitom, traže se nova rešenja za izlazak iz ekonomske krize. Da li su rešenja moguća na starim stubovima kapitalizma i spekulativni kapital?

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim privredama u svetu nude sledeći unificiran program: Deregulacija privrednih i finansijskih tokova, odnosno liberalno i potpuno slobodno tržište, defiskalizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva i preraspodela bogatstva u korist kapitala, antisindikalna represija, redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih, masovna i brza privatizacija privrede i javnog sektora. Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera i dr. Radi se o koherentnom militarnom korpusu koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija. Najveći broj privreda u svetu je postao „laboratorija za neoliberalne eksperimente". Razvija se pravi „antisocijalni krstaški rat", razaranje socijalne države u korist profita i uskog sloja nosilaca krupnog finansijskog kapitala.

Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski „pokret" u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavljaju.

Neoliberalni cilj je „revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta" Šta se u stvari krije iza toga cilja?

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3,6% i osamdesetim 2,9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta - slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekultativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. „Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan." Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere.

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim „privredama u tranziciji" (bivše socijalističke zemlje).

U čemu je ta „privlačnost" neoliberalizma, kada se svodi na sledeće: kočenje i kontrola monetarne emisije - restriktivna monetarna politika, dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u bruto domaćem proizvodu, veliko sniženje poreza na najviše dohotke (bogatim slojevima društva, nosiocima kapitala), ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima i tržištu kapitala, povećanje stope i broja nezaposlenih, gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata, antisindikalno zakonodavstvo, redukcija socijalnih davanja, dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine, privatizacija (brza i sveopšta) kao nametnut proces u svim zemljama i dr. Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu - kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja.

Enormni vojni rashodi, ogromni javni dugovi i stalni budžetski deficit, sve veći deficit platnog bilansa, „valutno ratovanje" i sl. mnoge ekonomiste navodi na zaključak da se u stvari radi o militarističkom dirižizmu upakovanom u neoliberalizam - koji skida svaku zaštitnu politiku nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika i finansijskog kapitala.

Mnoge države u tranziciji plašeći se da ne oteraju strane investitore slušaju savete MMF i Svetske banke i dalje vode proces privatizacije, smanjuju potrošnju, posebno javnog sektora (socijalna davanja) i uvode fleksibilizaciju tržišta rada (fleksibilno radno vreme, posao, plaćanja, prijemi, otpuštanja), što se sada javlja i u Srbiji i drugim državama regiona. Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj (prema nosiocima svetskog finansijskog kapitala). To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatornim karakterom delovanja. Zar nije donedavni predsednik FED-a Grinspen izjavio: „Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega neka bankarski sektor u svemu bitnom bude nacionalan". Vraćanje nacionalnog bankarstva mora biti polako i pažljivo.

Prihvatanje primitivnog i surovog oblika destruktivnog kapitalizma sve privrede uvlači u sve dublju krizu. Nastao je i nametnut je regresivni kapitalizam, koji vodi u sveopšti haos, destrukciju i sunovrat. Neoliberalni i monetaristički model razvoja i stabilizacije u našoj i svetskoj privredi doživeo je potpuni slom. Privreda i društvo se nalaze u dubokoj višegodišnjoj finansijskoj i realnoj (i drugoj kompleksnoj) krizi, nezavisno od globalne finansijske krize. Kriza se produbljuje i zaoštrava, posebno u sferi nezaposlenosti, nestabilnosti i deficita u svim makroekonomskim odnosima.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je" i sl.

Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma - kojim im stoji u osnovi, dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

Uspon fundamentalizma slobodnog tržišta

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je da je "uspon fundamentalizma slobodnog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma".

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge" neoliberalizma: 1) Privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, 2) Liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta), 3) Decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja". Stvara se model „zavisnog razvoja", „nadzirane ekonomije" od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Šok terapija-put u kolonijalni položaj nerazvijenih privreda

Malo je poznato da je sastavni deo Mastrihtskog sporazuma upravo neoliberalni model: Stabilnost cena je osnovni cilj makroekonomske politike, visok stepen autonomije centralne banke (i njena, u osnovi, stabilizaciona politika cena i kursa), obaveza objavljivanja ciljane stope inflacije, redovno objavljivanje Izveštaja o inflaciji.

Neoliberalne dogmate, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko-socijalne sigurnosti. Narasta problem isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije) Eksperimenti sa šok-terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije - dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu.

Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju radikalnim "bolnim programom privređivanja, što je u stvari "teška operacija bez anestezije".

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta". Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacije privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobija neviđene razmere.

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, da se mora pronaći novi poslovni razvojni model. Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova" zaposlenih iz privatizovanih ili likvidiranih preduzeća, uz neto odliv (i masovnu pljačku) kapitala, smatramo, strategija je produbljavanja krize, a ne razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište).

Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF-tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno-bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa.

To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni lek" MMF u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja". Neoliberalna doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama - koja je poverena, navodno, nezavisnim centralnim bankama (koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne politike. Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima - dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, meštaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije. Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima (prvog, drugog i trećeg reda), odnosno bankarskim proizvodima, Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privrede. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela, ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenje uskog kruga spekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja kriza.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma - ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala. Realna ekonomija se napušta i prepušta procesu stalnog propadanja.

A 1. Povratak i uspon ekonomskog suvereniteta država

Neoliberalizam je kao poplavni talas, koji je u povlačenju ostavio iza sebe mnogo prljavih nanosa i otpadaka, koje sada treba sistematski uklanjati.

Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankarsko-spekulativnog) kapitalizma. Traže se nekakve "oplemenjene" verzije atlantskog kapitalizma, tip "kreativnog kapitalizma" (Bil Gejts), ali i "kapitalizma sa savešću" (Dejvid Kameron) ili čak "moralnog kaptalizma" (Sarkozi). Svi polaze od toga da je "sebičnom" kapitalizmu odzvonilo. posebno se zagovara "nordijski kapitalizam" - koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren globalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna "socijalna država" ili država blagostanja). Traži se nekakav model "idealnog kapitalizma", mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć. Dolazimo do interesantnog stava da je "kapitalizam bolest čovečanstva" (Alen Badju, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014. godini je francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole). Nagrada je data "za analizu tržišne moći i regulativa". Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i finansijski sektor, "s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta".

Velika socijalna raslojavanja u zapadnim državama, sve veće siromaštvo masa, nezaposlenost, nesigurnost na poslu, otuđenost, razočaranje sistemom i dr. stvorile su veliki masovni otpor takvom kapitalizmu katastrofe (uništitelju države blagostanja).

Socijalni potresi, štrajkovi, socijalni bunt i političko nezadovoljstvo ruše ovu tvrđavu liberalizma i pljačkaškog kapitalizma - sve do temelja. Masovni protesti, izborni rezultati i rušenja niza vlada do sada, ali i sledećih na redu (Grčka, Italija, Španija, Francuska, V. Britanija, Austrija, Nemačka, Mađarska, Portugalija, Belgija, ali i SAD) pokazuju da je ovom "pljačkaškom kapitalizmu" kakav je do sada bio, zaista odzvonilo. Svet se pri tome, plaši od strane "čuvara" postojećeg sistema, "ultradesnicom", fašističkim pokretima, razarajućom ideologijom i sl. koji nastaju i narastaju kao otpor masa ovom otuđenom i pljačkaškom globalizovanom kapitalu katastrofe.

Nije to fašizam i ultra desnica, već su to državotvorni i socijalni pokreti, kao osnova novog sistema koji treba graditi. U svemu tome jasno izbija na površinu gotovo opšti stav o nužnosti povratka ka "ekonomskom nacionalizmu i patriotizmu", sve većoj potrebi samostalnosti država u vođenju njima podešene specifične razvojne i socijalne politike, a to je najveći udarac globalizovanom kapitalu i procesu "poništavanja" nacionalnih država. Dobro je da je došlo do sloma ovog masovno naturenog svetu i potpuno promašenog globalnog eksperimenta.