KiM

Razglednica sa Kosmeta

Svi su u istom grotlu siromaštva

Da je Vučić vladar Srbije kakvog nikada u istoriji nismo imali, jeste nešto oko čega ćemo svi da se složimo. Oni koji trezveno razmišljaju i nemaju nikakav interes da govore drugačije nego kako jeste, "obesiće brke" kako kažu Kosovci za onog ko je smušen, ko je izgubio volju za životom. Da se tako osećaju čini sve ono u šta su polagali nadu i trpeli svakojaki zulum a razoreno je dolaskom "istorijskog vladara" na čelo Srbije.Naravno, postoje i oni drugi koji će o Vučiću reći sve najbolje. Razlog za to objasniće nam njihovi bankovni računi.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Primera radi, predsednik privremenog organa, a nekada opštine, Priština, Ljubinko Karadžić, prema albanskoj "Platformi za poređenje nekretnina", kako je objavljeno na portalu www.deklarimi.org poseduje imovinu u vrednosti od 1.597.000 evra! Zanimljivo je da prema statistici ovog veb-sajta, taj iznos je postignut od 2019. godine do danas.

Osim što je predsednik privremenog organa Priština Ljubinko Karadžić je istovremeno i savetnik "gradonačelnika" po sistemu kosovskih Albanaca ilegalne "opštine Gračanica" Srđana Popovića, a u rodbinskim je vezama i sa drugim funkcionerima "Srpske liste" i SNS-a koji su ranije činili lokalnu vlast. Nekada je obavljao funkciju zamenika ove "opštine", dok je njen "gradonačelnik" bio Branimir Stojanović, njegov sestrić. Danas je poslanik "Srpske liste" u separatističkoj skupštini u Prištini.

"Ono što čovek ne može da pojmi uopšte je da imamo ljude koji su po srpskom sistemu predsednik Privremenog organa, a po albanskom zamenik gradonačelnika. Jedan čovek! Dela i radi u dva političko-pravna sistema, srpskom i albanskom. Pre podne pljujemo i psujemo takozvanu "republiku Kosovo" a po podne je grlimo i ljubimo a pljujemo državu Srbiju... To ne ide. Čije interese kada branimo?" kaže za Magazin Tabloid Goran Stojanović, mlađi penzioner koji živi u Gračanici sa svojom šestočlanom porodicom.

Enormno bogaćenje malog broja privilegovanih naspram običnog naroda koji je na ivici egzistencije i još gleda svoju decu u svom tom okruženju bez nade u bolju budućnost, pogađa sve one koji su verovali da je izbor da ostanu na Kosovu i Metohiji, najbolji.

Stojanović ne krije da ga to danas razara:

"Naša odluka da ostanemo da živimo na ovom prostoru, tera nas da se zapitamo da li smo imali prava da to priuštimo našoj deci? Zbog naše odluke oni su primorani da nose težinu ovdašnjeg života" sa kajanjem i gorčinom kaže naš sagovornik.

U narodu se veruje da je jedan od načina bogaćnja, ako ne i najvažniji, dodela humanitarne pomoći koja iz desne, završava u levu ruku onog koji je deli a to su uvek predstavnici lokalne vlasti odnosno Vučićeva "Srpska lista".

Jedan od onih koji su to osetili na svom primeru je i Zoran Perić koji pokušava da završi davno započetu kuću koja nezaštićena već propada jer nije ni omalterisana.

"Kad god sam, najmanje deset godina unazad, konkurisao za pomoć, dolazila je Komisija, pogledala, napravila zapisnik ali ja nikada ni ekser nisam dobio" priča Perić za Magazin Tabloid.

Zoranova kuća je poslednja srpska u Gračanici prema Ajvaliji, u pravcu Prištine. Albanci su mu pretili, kamenovali kuću, pokušavali da ga zastraše. Nije poklekao ni kada je bilo najteže. On je radnik Civilne zaštite i radi po smenama, uglavnom na obezbeđivanju javnih zgrada. Jedne noći, dok je radio treću smenu, Albanci su prišli kući i pravili buku oko nje, lupali na vrata, prozore... Njegova žena, koja je tada prvi put bila u drugom stanju, od straha je doživela spontani pobačaj. Danas imaju dvoje dece ali strah je i dalje živ. Deca gotovo da ne izlaze ni u dvorište.

Pomoć, za koju se Vučić i njegovi poltroni hvale da će stići "do svakog Srbina", do Perića je stigla "iz druge ruke". Odnosno, građevinski materijal za koji je Zoran konkurisao dodeljen je drugome a taj, pošto mu nije bila potrebna, kako je imao uvid u konkursnu dokumentaciju znao je da njemu treba, došao na vrata i ponudio da mu je proda!

Nakon više puta preživljenog ovakvog iskustva, Zoran je istakao tablu sa natpisom da prodaje kuću.

"Istog dana su mi došli 'kuriri' iz opštine i rekli - imaš 24 časa da skineš tablu ili ostaješ bez posla. I ja šta da radim, majka, žena dvoje dece... i ja šta ću, ne smem da ostanem bez posla, skinem tablu. To su isti oni koji nam pred svake izbore dođu i traže od nas da glasamo ili će nam dati otkaz" sada već otvoreno svedoči ovaj ogorčeni Srbin kome ne daju ni da živi ni da ode odatle. Može jedino da glasa i to za predstavnika lokalne vlasti koja "ima podršku Vlade Srbije".

Okolna sela, pa i rubni delovi Gračanice, mrve se kao komad bajatog hleba. Kuća za kućom prodaju se nepovratno srpska ognjišta dan za danom. Srbi više ne pokazuju uzrujanost zbog toga, pomirili su se sa činjenicom da su izgubili svaku podršku pa pokušavaju da procene kada bi njihova mogla da dođe na red. Pre ili kasnije i na njihovoj ogradi ili kući osvanuće tabla "kuća na prodaju" i svaki od tih natpisa, bez izuzetka, pre svega jeste bela zastava države Srbije.

Ono što je "Srpska lista" uspela a niko drugi pre njih nije, to je da izjednači položaj Srba južno i severno od Ibra.

"Problemi građana Kosovske Mitrovice se ne razlikuju previše od problema sa kojima se suočavaju naši sunarodnici širom Kosova i Metohije. Najveći problem jeste nedostatak radnih mesta, stambeno zbrinjavanje, komunalni i infrastrukturni problemi. Kao gradonačelnik, trudim se da saslušam sve probleme sugrađana i da u okvirima mogućnosti kojima raspolažemo, pomognemo da se neki od tih problema i reše", rekao je u intervjuu za list "Jedinstvo" Milan Radojević, "gradonačelnik" severnog dela Kosovske Mitrovice, zasebne "opštine" po sistemu albanskih separatista.

Po prvi put ovo jeste tačno. Ulica "Oslobođenja", čiji je naziv još jedna od ironija sudbine kosovskih Srba, koja se od naselja Bošnjačka mahala proteže paralelno sa rekom Ibar ka drugom kraju grada, među prvima otvoreno postaje albanska. Verovatno će biti jedna od retkih ako ne i jedina kojoj neće promeniti naziv kad budu postali apsolutna većina i u ovom delu grada.

Na fasadi duž ulice oglasi za prodaju kuća sa brojevima takozvanih "kosovskih operatera", a na izlogu jednog od najvećih lokala u toj ulici natpis "izdaje se" - na albanskom jeziku. Preko puta nje, ubrzano raste zgrada za koju niko pouzdano ne zna šta će biti jer je - u vlasništvu Albanca.

Više ni to nije toliko čudno ako se uzme u obzir da je pre oko dva meseca nedaleko od centra, a lokacija je odabrana zbog niže kirije inače bi bila u samom centru, otvorena prva albanska radnja u severnom delu grada od 1999. godine.

Ljubazna i posvećena gospođa, Albanka, srdačna je i otvorena prema svakom klijentu. Sa strpljenjem objasni uslove ponude prilično detaljno, na veoma dobrom srpskom jeziku. Ipak, u razgovoru dužem od nekoliko minuta ne može da sakrije izvesnu netrpeljivost, pa i prezir prema "ljudima" koji joj dolaze jer, iako nikoga ne želi da vređa, "glupi su".

Ona se trudi da svoj posao uradi što je moguće bolje a delatnost koju je izabrala čini je jedinom u srpskom delu grada i posao se polako razvija pa je zadovoljna jer ima i redovne mušterije.

Na glavnom šetalištu u svako doba dana možete da čujete razgovor na albanskom jer dolaze "komšije" iz južnog dela grada. Retki su Srbi koji razumeju albanski pa niko ne može da kaže da li razgovaraju o Dragici Gašić, jedinoj srpskoj povratnici u Đakovici koja je svojim dolaskom kompletan albanski sistem podigla na noge u pokušaju da joj na svaki mogući način onemoguće povratak u svoj stan, u svoj grad.

Ipak, u Kosovskoj Mitrovici se gradi skoro na svakom koraku.

Stariji vozač taksija, stari Mitrovčanin, kratko komentariše: "Svuda nove zgrade za socijalne slučajeve a okolo parkirani Mercedesi i besna kola, kako to pitam ih? Kažu 'ćuti, samo ćuti'. Nema nikoga ko može da vam kaže na koji način se troši novac koji stiže iz Beograda, gde idu te pare, ko to kontroliše? Radovi su obavljeni fušerajski, uđeš u nov stan i moraš odmah da ga renoviraš" priča slažući grimase kako je sve to "da ti se smuči".

"Svaka zgrada danas projektom ima predviđen prostor za parking a parking nema ni jedna. Neko je pojeo te pare, da se ne lažemo" zaključuje ovaj slučajni svedok kao da govori sam sa sobom a sa ubeđenošću koju niko ne može da poremeti.

Građevinarstvo je, pored izdaje, jedini posao koji se na severu KiM razvija.

"Jeste, najviše se gradi ali od svih ubistava na severu od dolaska ove vlasti, osim Olivera Ivanovića, svi su na neki način bili umešani u građevinski posao" primetiće jedan od policajaca.

Kada se u Kosovskoj Mitrovici odlazi na pregled ili lečenje, kao da se ide na lutriju. Tek posle drugog mišljenja i ponovljenih testova negde u centralnoj Srbiji donosi se zaključak da li su "pogodili". Retko šta može ovde da obraduje preostali narod.

"Grade Klinički centar... Pa, ovde ne znaju ni slepo crevo da operišu, ko god im dođe šalju dalje u Kragujevac, Beograd, Niš... a grade Klinički centar. Dajte jednu operaciju da ste obavili kako treba pa samo o njoj ćemo da pričamo i na televiziji, neka sve ostalo što je loše, dajte makar nešto da znate da uradite" iznosi zahtev jedan od ovdašnjih Srba na koji bi retko ko mogao da mu odgovori, na žalost.

Zdravstvo, za koje se vlast iz Beograda hvali da nije integrisano u sistem albanskih separatista, u potpunom je rasulu. Većina doktora obavlja i privatnu praksu. Na poslu su uvek u žurbi, nervozni, nestrpljivi... Onda vam neko od njihovih kolega preporuči da pregled obavite privatno. Nije malo iznenađenje kada otvorite vrata ordinacije a tu vas sačeka doktor koji vas je maločas "otresao" sebi s leđa. Isti su doktori, ali je osoba druga. Čak se čude i sopstvenim savetima koje su vam ranije dali. Sada su strpljivi, hoće da saslušaju, da pomognu... i da dobro naplate.

Takvoj praksi se niko ne protivi.

"Svako ko je mogao odavde da ode, bilo prodajom kuće, stana, da je našao posao u centralnoj Srbiji, otišao je... Ostali su samo oni što nemaju kud" kažu pomirljivo.

Otuda i odsustvo svakog otpora, Srbi su prihvatili da podrška koju Vlada Srbije, odnosno Vučićev režim, pruža "Srpskoj listi", zapravo je podrška albanskom separatizmu a njima poruka da je vreme da se pakuju i idu.

Ne treba zaboraviti, jer to može mnogo toga da objasni, da je Bedžet Pacoli 2018. godine pozdravio to što je Vučić prvi čovek koji je došao na vlast u Beogradu i nije rekao „Kosovo je naše".