Govoreći otvoreno

Stevan Gajić opisuje stanje u Srbiji i brine ga naša budućnost

Aleksandar Vučić i “hipernormalizacija zla”

Članak dr Stevana Gajića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije u Beogradu i profesora po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije, objavila je ruska Informativna agencija Regnum 11. avgusta 2021.

Dok pišem ove redove na televiziji gledam kako predsednik moje nesrećne zemlje Srbije Aleksandar Vučić detaljno i strastveno opisuje metode mafijaških mučenja i ubistava odsecanjem glava, što u pozadini ilustruju monstruozne slike izmučenih, iskasapljenih, isečenih na komade ubijenih ljudi. I još mnogo gore stvari koje je teško rečima opisati. Znam da je teško ruskom čitaocu da ovo pojmi, ali bolje sada da to pročita nego da se zaprepašćuje u trenutku u kome će na nas Srbe ponovo sa zgražavanjem gledati čitava planeta i u kome će se obnoviti stereotip nastao u britanskoj štampi 1903. godine posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, ponovljen iz svih medijskih topova Zapada devedesetih godina o Srbima kao zlikovcima.

Tada više neće biti bitno što su projekat Srpska napredna stranka (SNS) i dovođenje Vučića na vlast izveli isti ti zapadnjaci zarad priznavanja Kosova i uvlačenja preostalog dela Balkana u NATO. Jedino će biti novost da je Srbija mešavina latinoameričke kokainske banana države i Centralnoafričke Republike iz vremena Žana Bedela Bokase. A to što su nam nametnuli takvu vlast od 2012. samo je pokazatelj sa kolikom strašću nas politički Zapad ne podnosi.

Scene koje gledamo na televiziji su sistematsko silovanje javnosti koje je počelo proletos a obnovljeno pre nekoliko dana kada je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin pokazivao fotografije ubistava. On je to činio u trenutku kada je vlast očigledno bila u panici znajući da će Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) pustiti u javnost deo svedočenja glavnoosumnjičenog vođe grupe kriminalaca navijača Veljka Belivuka koji direktno optužuje predsednika da je od njega primao naređenja i da su se i lično sastajali, dodajući da je sam član SNS još od 2011.

Belivuk tvrdi da je između ostalog po Vučićevom nalogu zaustavio pogrdno skandiranje predsedniku na tribinama fudbalskog kluba „Partizan“. Takvo skandiranje, međutim, obnovljeno je posle hapšenja Belivukove grupe.

U pojedinim srpskim medijima se spekuliše da se to dogodilo pod pritiskom stranaca, konkretno američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Posle obnovljenog uvredljivog skandiranja Vučiću, Vulinove žustre reči i pokazane slike više su izgledale kao pretnja nego kao gnušanje počinjenim delima zlih navijača kriminalaca za koje malobrojni mediji izvan kontrole režima tvrde da su povezani sa samim vrhom vlasti.

Efekat je bio suprotan i stadion je ponovo rekao šta misli o vlasti a da stvar bude gora po vlast pred očima celog auditorijuma na prvom kanalu državne televizije nacija je videla neuspeh policije i huligana lojalnih Vučiću da silom ponovo umire stadion. Kako bi distancirali Vučića od kriminalne grupe, njegovi tabloidi u panici su se obrušili na ministra vojnoga i doskorašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, nekada najlojalnijeg Vučićevog čoveka.

Na ovaj napad Stefanović je javno poručio da će ih tužiti, čime je praktično zapretio Vučiću. Posle zgražavanja javnosti nad onim što je Vulin prikazao, dobar deo naroda se ponadao da se tako nešto neće ponoviti, ali avaj. Predsednik je ponovo posegnuo za groznim fotografijama, i snimcima što je propratio detaljnim slikovitim opisima. Sve se ovo dešava u subotu uveče, kada se veliki broj ljudi sprema da sutrašnji dan započne liturgijom i svetim pričešćem. I tu dolazimo do suštine problema.

Jedno od imena za nepomjanika odnosno đavola jeste tlitelü smuslov, onaj koju uništava smisao, kao i otac svih laži. A život u Srbiji u proteklih devet godina upravo se pretvorio u sistematsko uništavanje smisla, brisanje granica između dobra i zla, pretvorio se u život u laži.

I tako predsednik pomaže završetak izgradnje Hrama Svetog Save i gradi grandiozni spomenik srpskom srednjovekovnom vladaru Stefanu Nemanji, dok u isto vreme direktno krši ustav i izdaje nacionalne interese predajući električnu mrežu Republike Srbije na Kosovu i Metohiji susednoj Albaniji a televizije naklonjene njemu puštaju rijaliti programe u kojima se glorifikuje prostitucija, kriminal, svađe, izopačeni međuljudski odnosi, intoksikacija, nasilje…

I tako, dok je sniman film „Dara iz Jasenovca“ koji se bavi ustaškim genocidom nad Srbima u Drugom svetskom ratu, istovremeno u okolini Beograda neki drugi Srbi stradaju jednako svirepo od ruke kriminalaca na način na koji bi im i ustaše pozavidele.

ovome govorim kada kažem tlitelü smuslov. Iako gotovo svi u Srbiji sve znaju i vlast ne ume da objasni bliskost i lična poznanstva sa kriminalcima, besomučnom propagandom vladajuća klasa se pravi kako se nad time zgražava i maltretira čitavu javnost, unoseći strah i užas među građane. Ovo posebno važi za roditelje žrtava od kojih su neki svoju decu prvi put posle nestanka imali priliku da vide u jednoj od satanskih sesija na televiziji koje im je priredila vlast. Teško će biti nekome u budućnosti objasniti Srbiju u kojoj živimo proteklih devet godina.

Ovakva vrsta pornografizacija ubistva i smrti se, pre nego što su se pojavile na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, mogla videti samo u spotovima ISIS (zabranjenog u Rusiji) ili u snuff pornografskim filmovima koji se završavaju ubistvom. Na žalost takvu estetiku glorifikacije nasilne smrti vlast je nametnula građanima Srbije, hteli to oni ili ne. Razmišljajući o današnjem stanje duha u mojoj zemlji, setio sam se filma Adama Kertisa „Hipernormalizacija“.

U srpskom slučaju, vlast otvoreno nameće hipernormalizaciju zla i sistematsko uništavanje orijentacije i smisla. Svaka vlast dođe i u jednom trenutku prođe, što će se neminovno desiti i sa Vučićevim režimom u Srbiji. Uz kakvu agoniju kroz koju će zemlja proći tek treba videti da li će se možda ova saga razvlačiti dugo, a isto tako se vrlo lako može dogoditi i trenutni totalni kolaps i slom vladajuće piramide. Ali šta ćemo sa pustoši koja će ostati u dušama ljudi, posebno onih koji su odrastali u društvu obolelom od duboke patologije.

Šta ćemo sa klincima kojima je normalno da gledaju predsednika države kako pokazuje raskomadana tela u prajm tajm terminu na televiziji i detaljno opisuje kako su ljudi mučeni a u isto vreme ne ume da objasni poznanstvo svoga sina sa ljudima iz tog istog klana sa kojima je lumpovao u Moskvi 2018 za vreme fudbalskog prvenstva ili zbog čega su ljudi klana nad čijim se zločinima toliko zgražava bili u obezbeđenju njegove inauguracije za predsednika 2017. godine kada su snimljeni kako novinarima savijaju ruke. Generacije srpske dece odrastaju u vreme glorifikacije zla, zločina i zločinaca koju Srbi nisu nikada videli. Tim pre je još ciničniji Vučićev slogan sa poslednjih izbora Za našu decu.

Međutim, nisu to jedine posledice. Mnogim ljudima je ovaj režim uzeo dostojanstvo. Od nečega se mora živeti a gotovo da su sva sredstva za život u današnjoj Srbiji kako legalne tako sive ekonomije monopolizovana. Zbog toga su i neki od mojih omiljenih glumaca, dečijih zabavljača, pevača, heroja iz detinjstva, morali da se ponižavaju, krevelje i ponavljaju beskonačno kako je Vučić genijalan. Kao što rekoh, svi sve znaju. I oni koji to govore i mi koji ih gledamo.

Kada se dogodi promena koja se oseća u vazduhu, nekim ljudima će biti muka od sebe samih, a cela zemlja će se probuditi sa silnim osećanjem stida i dezorijentisanosti kao posle teškog pijanstva. Kada ruskoj publici pišem o ovome osećam se pomalo kao Morfijus koji Neu u filmu Matriks nudi plavu pilulu slatke laži i crvenu pilulu istine. I siguran sam da će čitaoci ostati sa više pitanja nego odgovora. Ipak istina je lekovita ma koliko bolela, braćo i sestre Rusi, Srbija na žalost nije samo lepa zemlja sa divnom klimom, ukusnom hranom, srdačnim i talentovanim ljudima poput vama dobro poznatih Miloša Bikovića, Gojka Mitića, Novaka Đokovića ili Emira Kusturice.

Zemlja u kojoj vam se svako obraduje kad čuje ruski jezik, čak i kada ga dobro ne razume. Srbija jeste sve to, ali je i mesto na kome njeni ljudi pate, ne samo zbog materijalne nemaštine, zemlja žestoke duhovne borbe dobra i zla. Zemlja međunarodnog kriminala i borbe narko klanova, ali i zemlja u kojoj su nedeljom i praznicima crkve dupke pune. Gde narasta ta tiha većina, posebno jer je osokoljena čudom litija u Crnoj Gori koje su čitav svet ostavile u šoku.

Zbog ovoga i treba ovaj haos pojednostaviti i dati smisao događajima kojima prisustvujemo. U Srbiji i na Balkanu postoje dve reči koje kao ključ otvaraju oči za suštinu razumevanja političkih procesa. Te reči su narko i NATO. Valjda zbog toga državna televizija Srbije besomučno pušta Netfliksove mafijaške serije poput „Narkosa“ i „El Čapa“. Valjda da se normalizuje ono što se događa u okruženju? Kakav je epilog tih serija?

Obično CIA izdašno potpomogne i radi ucene u startu kompromituje jednu elitu zarad geopolitičkih ciljeva koju, pošto bude u potpunosti iskorišćena, prepušta drugoj agenciji DEA koja je onda dokrajči.

Sudeći prema izvršnoj naredbi koju je početkom prošlog meseca potpisao Džozef Bajden, čini se da je taj trenutak počeo na Balkanu i to će ići svojim tokom i rezultovaće nekom vrstom razrešenja. Ali ono što je trajniji problem jeste odgovor na pitanje kako će se srpsko društvo izvući iz hipernormalizacije zla kroz koju je prošlo tokom vladavine Aleksandra Vučića.