Postdemokratija

LAŽNI CAR VUČIĆ MALI

Kad čovek dugo i mnogo laže gubi kontrolu nad lažima, toliko se nagomilaju da počinju da ga muče i dovode do paničnog straha. Počinje da se nagomilava i strah od suočavanja sa istinom, koji ga navodi na najveća nepočinstva pa i zločine. Vučić, koji se baš kao Šćepan Mali, lažnim predstavljanjem dokopao vlasti, da bi se na njoj i održao i učvrstio morao je neprestano da se uvaljuje u sve veće laži tako da je došao u situaciju da ni sam više ne zna šta je sve rekao, i šta kome obećao. U strahu od suočavanja sa istinom spreman je na sve, kako bi opstao na poziciji sa koje to može da sprečava, a to znači da je opasan ne samo za okolinu, nego i za sebe, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Lažni car Šćepan Mali je „istorijska poema u obliku narodne drame", koju je Njegoš napisao 1847, u doba srpskog romantizma. Tako kaže teorija književnosti i književna kritika, a istorija potvrđuje da je to odistinski bila narodna drama jer je taj Šćepan Mali zaista postojao i vladao Crnom Gorom, lažno se predstavljajući kao ruski car Petar III Romanov.

Tog je cara, četiri godine pre toga je sa prestola uklonila njegova žena Katarina, ali se nije znalo da li je ostao živ ili ne. Koristeći glasine koje su o tome kolale po Rusiji, 1766, lažni car Šćepan Mali zbacio je sa vlasti crnogorskog mitropolita Savu i tako prekinuo vladavinu dinastičke kuće Petrović - Njegoš.

A na svenarodnom zboru na Cetinju 17. oktobra 1767, taj prevarant, koji se zapravo zvao Jovan Stefanov Balević, travar sa Pelevog Brijega, zaista biva izabran za gospodara naroda i države i proglašen za cara. Za vreme svoje vladavine od šest godina, za divno čudo, uradio je i neke dobre stvari, odvojio je crkvu od države, gradio je puteve i počeo popis stanovništa, ali mu je pohlepa došla glave. Ubio ga je njegov saučesnik, Stanko Polikarpa, u potrazi za trojanskim blagom koje je navodno bilo sakriveno negde u Crmnici. Zapravo zaklao ga je nožem pošto verovatno nije hteo da deli bogatstvo o kojem su zajedno maštali.

Njegoš je svojom genijalnošću o tome pisao filozofski ironično, ali kako se istorija obično ponavlja kao farsa, ovom prilikom navodim sve te istorijske činjenice zbog toga što neodoljivo podsećaju na aktuelna zbivanja u Crnoj Gori i Srbiji, sa lažnim carevima Milom Đukanovićem i Aleksandrom Vučićem, koji vladajući kao carevi, posle dugogodišnje saradnje i partnerstva u prljavim poslovima, sad optužuju jedan drugog za pokušaje ubistva.

Obojica su se, osvajajući vlast, lažno predstavljali kao proevropski orijentisane poštenjačine, demokrate, dobročinitelji i mirotvorci, a pkazalo se da nisu ništa od toga. Naprotiv, tokom godina svoje vladavine činili su sve da tek ustoličen demokratski poredak nikad ne stane na svoje noge tako da institucije tog sistema funkcionišu samostalno, na osnovu Ustava i zakona, bez obzira na to ko je trenutno na vlasti, kako bi oni mogli da formiraju svoju apsolutnu vlast i državom upravljaju po svojoj volji i rade bukvalno šta hoće. Duga je lista njihovog protivzakonitog i protivustavnog delovanja i svi znaju bar nekoliko primera, tako da nema smisla trošiti prostor na nabrajanje svega toga.

Doduše nisu tvrdili da su ruski carevi, ali jesu činili sve da ubede narod da su upravo od Rusije ovlašćeni da caruju u svojim državama. I ponašali su se slično Šćepanu Malom, Djukanović u nastojanju da sasvim ekskomunicira i ponizi srpsku crkvu i oduzme joj imovinu, a Vučić gradeći puteve i praveći novi popis stanovništva na lažnim biračkim spiskovima. Obojica su preuzela svu vlast u svojim zemljama i carski živeli od državnog novca, ali takođe pohlepni, prisvajali su ogroman novac i od prljavih poslova korumpiranih domaćih tajkuna i kriminalnih grupa, kao i stranih investitora, kojima su u bescenje prodavali državnu imovinu, pa čak i prirodna bogatstva. U tome su i odlično međusobno sarađivali i pomagali se, a onda, naravno, i posvađali oko podele moći i plena.

Vučić se dugo ugledao na Đukanovića i učio od njega, a kad je pomislio da ga je dostigao pa i prevazišao poželeo je i da ga se reši, jer dokle god je Milo na prestolu on će biti original, a mali Alek samo njegova kopija. Naravno i zato što je nepoželjan svedok Vučićeve saradnje sa kriminalom, sa kojim ga je dobrim delom upravo Đukanović povezao. Tako je crnogorski imperator, koji se, zbog pretnje zapada da će ga goniti kao mafijaša, u međuvremenu odrekao i Ruskog pokroviteljstva, optužio srpskog kolegu da mu zajedno sa Rusijom radi o glavi. Isto to sad tvrdi Vučić za Đukanovića, kako stoji iza atentat koji se navodno priprema na njega. Znaju oni obojica dobro da se takva partnerstva obično tako završavaju, baš kao što je skončao i lažni car Šćepan Mali u nezasitoj potrazi za što većim bogatstvom.

U čisto političkom smislu ima istine i u jednoj i u drugoj optužbi, jer Đukanović je zaista bio krenuo da satre svaki trag srpske tradicije u Crnoj Gori, a Vučić, koji nikad nije napustio velikosrpske ambicije, pod firmom odbrane Srba u Crnoj Gori, ima namera da je preko njih stavi pod svoju kontrolu, a time i da preuzme sve poslove sa drogom, oružjem, cigaretama i drugom švercovanom robom, koja preko crnogorskih luka stiže na Balkan i u Evropu.

Zbog toga je najveći kamen spoticanja nove crnogorske vlade, da li će se Crna Gora priključiti Vučićevoj inicijativi za Otvoreni Balkan, koju je svojski prigrlio i Edi Rama, koji bi da i Albanija preuzme deo tih već tradicionalno crnogorskih poslova. Dakle, iza svake politike koju vode Đukanović i Vučić, krije se prljavi ali lukrativan biznis.

E, sad kako čovek kojem je politika samo sredstvo da bez rada i ulaganja dođe do što većeg novca, može da podnese svoje svakodnevne laži o demokratiji, brizi za narod i ljubavi prema Srbiji, svim Srbima u raseljenju, o našoj deci i penzionerima, o ljudskim pravima i slobodama, o zaštiti životne sredine, o slobodi medija, o fer i poštenim izborima i ostalim političkim tricama i kučinama. Može jedino ako je potpuno operisan od morala i savesti, svakog osećanja odgovornosti i ako uopšte nije svestan realnosti.

U tome je ključna razlika između njih dvojice, zbog koje Vučić prosto ne može ni približno da potraje koliko Đukanović. Mada jednako beskrupulozan i nemoralan, Milo, kao mnogo zrelija i stabilnija ličnost, nije se toliko zanosio svojim lažima, naprotiv, shvatao ih je i koristio kao nužnost za obmanjivanje i strane i domaće javnosti, sa punom svešću o pravom stanju stvari. Tako da je dugo potrajao jer je uvek imao rezervni plan i alternativna rešenja za sve situacije za koje je znao da se realno mogu dogoditi.

Vučić, sa druge strane, kao nedovršena ličnost pubertetskog mentaliteta i dovitljivosti, vremenom je sve više počeo da veruje u svoje laži i svoju nedodirljivost i nepobedivost. Prosto dopao mu se lik koji je glumio desetak godina i počeo je da ga obožava, verujući da ga isto tako doživljava i većina građana, među kojima ima i onih koji mu se dive ali i mnogo više koji onih koji su po navici uz vlast, iz raznih razloga, iz strahopoštovanja, naivnosti, neobaveštenosti i zabluda ili iz interesa.

Do njegovog buđenja i otrežnjenja doći će, možda već na sledećim izborima, na način koji će ga šokirati, a onda će svi njegoi strahovi doći do punog izražaja što može biti veoma opasno i za državu i društvo, ali i za njega, sa mogućim tragičnim posledicama.