O tome se (ne)govori

Svet na istorijskoj prekretnici: rat za novi poredak

Silom na siledžije

Rat koji se dešava u Ukrajini dao je sliku savremene civilizacije onakve kakva ona stvarno jeste. Na jednoj strani je Zlo a na drugoj Nada. Između je provalija, Armagedon, nestanak. Rečnikom pragmatičnih teoretičara rata, Evropa je nemoćna i bez ikakvog uticaja na nasilje evroatlanskih jastrebova iz Londona i Vašingtona, a Rusija je uvek u prošlosti i danas, nezaustavljiva u samoodbrani. Propaganda Zapada neće govoriti o uzrocima rata, ona govori o posledicama i mizernom, patetičnom retorikom sažaljeva slovenski živalj u Ukrajini. Slovene koje baštinici nacističkog nasleđa najradije gledaju kako ginu u međusobnom obračunu, kao devedesetih u građanskom ratu jugoslovenskih naroda... Šta su uzroci i posledice rata u Ukrajini, i kako bi izgledao novi početak drukčijeg sveta od ovoga koji se uhvatio u mreži sopstvene industrije laži i nasilja?

Nikola Vlahović

Svi udžbenici iz predmeta “Istorija” za osnovno srednje obrazovanje u nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, objašnjavali su početak svih savremenih ratova rečenicom: “...Velike sile, nezadovoljne novom podelom sveta pokrenule su oružane sukobe...”

Udžbenici istorije u skorijoj budućnosti, ako svet preživi ovu neizvesnu epohu, morali bi da objasne sadašnji rat u Ukrajini prostim nabrajanjem sledećih činjenica: ulazak ruske armije u Ukrajinu došao je kao posledica dugotrajnih imperijalističkih interesa SAD protiv narastajućih sila Rusije, Kine, Indije i drugih nepokorenih zemalja, a pre svega zbog odbijanja te doskorašnje velesile da prihvati multipolarnost, kao novu geopolitičku stvarnost.

Dugi niz godina traje anglosaksonska politika prekrajanja istorijskih činjenica, ali i brutalna antiruska propaganda koja je otišla toliko daleko da je u poslednjih nekoliko decenija, Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu zamenjen Danom Evrope, gde se svake godine u Parizu okupljaju i pobednici i poraženi, dok je Rusija kao stvarna pobednica koja je položila najveće žrtve u tom ratu i praktično srušila nacističku Nemačku, svedena na “jednu od učesnica” u tom ratnom užasu!

Zbog čitave industrije ovakvih laži koje se serviraju novim generacijama mladih Evropljana, treba podsetiti da je, na primer, dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu (11. novembar), nazvan u novije vreme “Danom primirja u Prvom svetskom ratu”. Tako je istorijska činjenica da je Nemačka kapitulirala (čime je rat i završen), promenjena u “novu suštinu”, da Prvi svetski rat ustvari nikad nije ni završen, već je nastupilo “primirje” umesto trajnog mira!

Dakle, nova “globalistička” istorija nas “uči” da Nemačka ustvari nije kapitulirala, samo je privremeno odložila oružje! Istina, i to se pokazalo kao tačno, već u Drugom svetskom ratu kad je Hitler već na njegovom samom početku, naterao Francuze da potpišu kapitulaciju u istom vagonu u kome je Nemačka potpisala predaju i kapitulaciju u Prvom svetskom ratu.

Ali, nikakva industrija anglosaksonskih prevara ne može da sakrije njihove istinske težnje za potčinjavanjem ostatka sveta. Teorija o “višoj rasi” i njenoj “prirodnoj nadmoći”, nije jedinstveni izum nemačkih nacista, nego tradicionalni izgovor svake ogoljene sile koja ima želju za dominacijom i prisvajanjem tuđih života, teritorije, pa čak i kulture i duhovnosti...

Svedoci smo da je prošle 2021. godine (21. decembra) odlukom Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, u osam tačaka doneta Deklaracija o vraćanju svetske moći SAD, a Ukrajina (i drugi delovi istočne Evrope u blizini granice sa Rusijom), trebala je da bude prvi poligon za demonstraciju te moći. Kako je i priznao krajem februara 2022. američki predsednik Džo Bajden, “...Amerika se dugo pripremala za ovaj rat”, koji sada neko drugi treba da vodi u njeno ime. U ovom slučaju, svaki građanin Ukrajine, koji je prethodno izluđen evroatlanskom propagandom o ulasku u “evropski raj” i NATO pakt, uprkos tome što to čak ni većina briselskih komesara nije mogla da zamisli...

Ako znamo da zapadni vojni savez nema nikakvu ugovornu obavezu da brani Ukrajinu, koja nije njegova članica, neke od najtežih odluka trebale su da padnu na teret Evropske unije. Na samom početku rata u Ukrajini, američki predsednik Džo Bajden je isključio mogućnost slanja američkih trupa da se bore protiv ruskih vojnika. To je nedavno ponovio u svom govoru pred Kongresom. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg rekao je još 30. novembra 2021. godine nešto vrlo ironično, što niko u Kijevu nije shvatio na pravi način: “...Važno je praviti razliku između saveznika NATO i partnera Ukrajine ... Ukrajina je partner, veoma cenjeni partner...”

“Cenjeni partner” nije isto što i zemlja saveznica. “Cenjeni partner” mora da pogine za sulude ideje ukrajinskih ultradesničara i fašista, uz blagoslov i veliko navijanje publike zavaljene u foteljama američkog Kongresa.

Kako bi bilo jasnije da se Amerika zaista spremala za ovaj rat za koji neko drugi treba da gine, važno je napomenuti da je poslednjih godina ova država proizvela hipersoničnu raketu sa balističkom glavom poznatiju kao “Dark igl” (“Tamni orao”) (srednji domet do 2.800 km) i prvu prototipsku bateriju od četiri raketna lansera koju su Amerikanci nedavno instalirali u Nemačkoj sa direktnom pretnjom Rusiji. Neposredno uoči ruske vojne akcije u Ukrajini, Amerika je ove svoje “instrumente za masovno ubijanje” počela da instalira u Ukrajini i ostalim prigraničnim zemljama Rusije...Vlada u Moskvi očigledno nije imala izbora i nije mogla da čeka da bude napadnuta i nepripremljena...

Činjenice dalje govore da je u Poljskoj Amerika instalirala 200 raketnih silosa, u Rumuniji još 140 takvih silosa, tačnije, SM3 raketa za presretanje ruskih raketa i to u četiri varijante različitih brzina, od kojih je najbrža 5,2 kilometra u sekundi sa pretnjom za presretanje svih ruskih raketa i onemogućavanja uzvratnog udara. Sve što je ovde nabrojano (i mnogo toga još), instalirano je na tlu Ukrajine i ima moć da se za manje od pet minuta ispali na tlo Rusije.

Dakle, brže nego što ruske balističke rakete mogu da se lansiraju! Ugroženost Moskve i evropskog dela Rusije je na taj način bila više nego očigledna i odgovor je morao da usledi...

Ako treba tražiti odgovor na sadašnje događaje u Ukrajini, treba razumeti pre svega ovakve geopolitičke razloge krize i sve druge razloge za odluku Rusije da onemogući ulazak Ukrajine u NATO pakt. Pokretanje postupka za stvaranje sopstveng bezbednosnog pojasa je prirodan odgovor jedne velesile drugoj, agresivnoj velesili, koja je za poslednjih trideset godina pokrenula blizu dvadeset ratova širom sveta.

Nema nijednog razloga da Putinova Rusija veruje takvom “partneru”.

Sve drugo su manipulacije svetskom javnošću i proizvidi iz anglo američke industrije laži. Na sceni je, kao i uvek u prelomnim trenucima ljudske civilizacije, duboka geopolitička igra za prevlast nad svetom i uništenje protivnika.

Da ne bi bilo zabune oko stvarnog porekla “ukrajinskog problema” (kako ga zapadni mediji već godinama nazivaju), podsetimo da se još onog davnog 5. decembra 1994. godine, Ukrajina, do tada nuklearna sila kao bivša članica SSSR, potpisom na akte Budimpeštanskog ugovora (čiji su, pored nje, potpisnici i garanti, bili Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države), obavezala da bude ne-nuklearna država, i da će vratiti sve rakete sa nuklearnim glavama Rusiji, a za uzvrat sve tri ostale potpisnice tog sporazuma obavezale su se da poštuju “nezavisnost i suverenitet postojećih granica Ukrajine” (citat iz originlnog teksta Sporazuma)...

Takođe, sve tri strane su se obavezale, svojim potpisima, da “...neće koristiti moć oružja protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti Ukrajine” i da “...nijedno od njihovih oružja neće biti upotrebljeno protiv Ukrajine izuzev u slučaju samoodbrane.”

Protekle decenije došlo je do smanjenja američkog angažmana u regionu, ali to se promenilo kada je stari hladnoratovski vampir, Džozef Bajden postao predsednik SAD. Pod njegovom komandom Vašington je odlučio da pojača vojno prisustvo na Zapadnom Balkanu formiranjem isturenog štaba Komande za specijalne operacije u Evropi (SOCEUR) u Albaniji i dovođenjem za sada nepoznatog broja vojnika.

Bivši američki predsednik Donald Tramp planirao je 2019. godine povlačenje 12.000 vojnika iz Nemačke, premeštanje EUCOM-a iz Štutgarta u Belgiju, kao i vraćanje Druge konjičke regimente iz grada Vilzeka u Ameriku. Poljska se tada dobrovoljno ponudila da primi američke vojnike povučene iz Nemačke, ali je Bajden stopirao Trampovu odluku odmah po preuzimanju dužnosti.

Kako na sve ovo gleda Evropa, ta stara “kolevka civilizacije” kojoj su odavno ugrožene sve poluge delovanja i potpuno srušeno samopouzdanje nakon 77 godina pod američkom ekonomskom, vojnom i političkom dominacijom?

Naime, u tekstu koalicionog sporazum nove nemačke vlade piše na istaknutom mestu da joj je cilj stvaranje evropske savezne države! Mada je ta ideja prilično zastarela, nakon svih iskustava od stvaranja “prvobitne” Evropske ekonomske zajednice, pa do današnjih dana. Da li je Nemačka sama i izlovana u svom evropskom snu?

Na strani 131. koalicionog sporazuma nemačkih Socijaldemokrata, Zelenih i Liberala doslovno piše: “...ova vlada će težiti razvoju Evropske unije u federalnu evropsku državu...”

Tako nešto danas u Evropi gotovo niko ne sme ni slučajno da pomene, niti ijedna druga vlada u EU ima bilo kakav sličan dokument koji pominje “federalnu Evropu”, mada je to stara i u početku beše plemenita vizija budućnosti Evropske unije. Pomenimo i to da je još u Rimskim ugovorima iz 1957. godine izražena “čvrsta volja da se postave temelji za sve bližu zajednicu evropskih naroda”. Takođe, i u Lisabonskom sporazumu iz 2009. godine navodi se da postoji namera da se stvara “sve bliža unija”. Predsednik Evropske komisije od 1985. do 1995. Žak Delor, proces integracije uporedio je s vožnjom bicikla: “Ako se zaustaviš - pašćeš.”

Ovakve ideje danas se veoma retko mogu čuti, a britansko bekstvo iz EU, bio je do sada najoštriji izraz odbacivanja ideje o sve većem zajedništvu. Ali, Englezima pre svega, nikada u prošlosti nije odgovarala jaka kontinentalna Evropa, koja podrazumeva dobre i odlične odnose sa Rusijom. Protiv same ideje stvaranja evropske federacije država, nedavno se pobunio i holandski premijer Mark Rute, koji je rekao da “...postoji taj narativ o neizbežnosti sve bliže saradnje u saveznoj evropskoj državi. Ne sviđa mi se taj užasan rečnik o sve bližoj Uniji...” Rute smatra, pišu holandski mediji, da je politička unija “romantična vizija” s kojom on ne želi išta da ima.

I bivši predsednik Saveta Evropske unije, Donald Tusk još 2016. godine na jednom sastanku privrednika iz EU rekao: “...Uopšte nije primeren odgovor na naše probleme, sa entuzijazmom forsirati zaista naivne vizije o totalnoj integraciji, pa ma koliko dobronamerni bili njeni zagovornici. Prvo, zato što je to jednostavno nemoguće. A drugo - što je paradoksalno - zato što već i samo zagovaranje toga vodi ka jačanju nepoverenja prema Evropi i to ne samo u Velikoj Britaniji...”

Ironično zvuči to da su, na primer, Francuska i Holandija najveće zagovornice evropske ideje, a da su građani te dve zemlje na referendumima 2005. godine plebiscitarno odbacili Ustav EU. Time su samo pokazali da većina građana tih zemalja ne želi bližu integraciju. Tu ideju odbacile su i neke zemlje “Višegradske grupe”, Mađarska i Poljska koje su jasno rekle da saveznu evropsku državu “zapravo ne želi niko”.

Zašto onda u ovako dramatičnim okolnostima, Nemačka traži “federalizaciju” Evropske unije?

Profesor političkih nauka Johanes Varvik sa univerziteta u Haleu, nedavno je ponovio sumnju u ovu ideju rekavši da : “...Ako stranke koje čine ovu vladu zaista u to veruju, onda će se brzo suočiti sa realnošću evropske politike. Jer u Evropi to zapravo ne želi niko.”

Poznati nemački pravnik Danijel Reder, govori u nemačkim medijima da je bio “iznenađen” kada je u koalicionom sporazumu video da je cilj nove političke garniture u Berlinu, stvaranje “evropske savezne države” pa je napisao u jednom autorskom tekstu da njega niko ne treba da uverava u neophodnost evropske integracije: “...Slutim crne dane za EU! Kad shvatite da zaista velike probleme - klimatske promene, migracije, pandemiju, konflikte sa Rusijom - ne možemo da rešimo kao pojedinačne nacionalne države, a ne možemo ni sve da prepustimo Kini ili SAD, onda je jasno da nam je potrebna dalja evropska integracija...”

Reder dalje piše da je Evropska unija u ovom trenutku “krhka konstrukcija sa ograničenom sposobnošću da deluje. Njeno prihvatanje na unutrašnjem, ali i spoljnom planu povećaće se samo ako ona bude efikasnija u globalnom oblikovanju snaga...”

Istina je da je Evropska unija prema svojim pravnim aktima, već dugo jedna država kroz zajedničko unutrašnje tržište ili u spoljnoj trgovini. Ali u nekim drugim oblastima članice ne žele da odustanu od svog suvereniteta, već su u najboljem slučaju spremne da međusobno koordinaraju i sarađuju. I tu se vide granice do koje svaka pojedina država želi da ide u integracijama.

Na primeru zdravstvene politike u EU, vidi se da je ona u nadležnosti pojedinačnih država, što je za neke od njih dobro a za neke poražavajuće. Istina, EU je osnovala ogroman, zajednički fond pomoći za ublažavanje ekonomskih posledica ograničenja zbog pandemije virusa Korone. Ali i taj fond je pokazao koliko zajednički programi deluju posebno kad se radi o orgromnom novcu: uvek se postavlja pitanje: ko to plaća, a ko će imati koristi?

Tu je, takođe, i bauk finansijske podrške siromašnijim zemljama EU jer i taj novac redovno ostaje u rukama onih bogatijih (preko preskupih humanitarnih institucija i slično).

Punih 77 godina Amerika je diktirala ovakav vid licemerja, političkog i finansijskog, zatirala istorijske činjenice, započinjala krvave ratove i činila sve da pokori ceo svet na najbrutalniji način.

Ako taj od propagande i industrije laži skoro obnevideo svet ne uđe u potpuno samouništenje i ako se nakon toga rodi neki novi svetski poredak u kome će postojati razumna ravnoteža odnosa među državama, ljudima, sistemima, u tom svetu za ovakvu Ameriku neće biti mesta. A da bi se ona promenila, neizbežno je da se desi pravo čudo. Ima li nade za takav epilog poslednje svetske krize?

A 1.

Da se ne zaboravi

Vučićeva dosadašnja vladavina pohvaljena je od strane Zapada svaki put kad bi svojim partnerima iz Evroazijske unije okrenula leđa. Tako je Evropska unija pozdravila odluku Srbije i još šest zemalja da se "usklade" sa odlukom Saveta EU o restriktivnim merama donetih u vezi sa Belorusijom, 22.12.2021. godine. Naravno, "uskladio" se Vučić na štetu Srbije. Jer je Srbija sa Belorusijom, kao članicom Evroazijske ekonomske unije (EEAU) imala (i dalje ima) sporazum o slobodnoj trgovini. Sporazum Srbije sa pet članica EEAU (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Jermenija) stupio je na snagu u julu 2021. Potpuno je neizvesno hoće li taj sporazum nakon Vučićevih "skretanja" ostati na snazi...

A 2.

Na zemlji rat, u kosmosu mir

Međunarodna svemirska stanica (ISS) koja radi zahvaljujući saradnji Sjedinjenih Država i Rusije, zasad ne trpi zbog krajnje napetosti koja vlada između dve zemlje nakon ulaska ruske armije u Ukrajinu, što je potvrdila i američka agencija NASA.

"Trenutno mirno radimo u svemiru", rekla je Keti Louders, pridružena administratorka NASA-e ...Američki i ruski tim "i dalje razgovaraju", "i dalje sarađuju". Rusija je potrebna za dobar rad ISS-a jer se njegov pogonski sistem koji omogućava podešavanje putanje oslanja na ruske rakete.

"...Bez Rusije ko bi spasio ISS od nekontrolisanog skretanja sa putanje i od njenog pada na SAD ili na Evropu?", upitao se Dmitrij Rogozin, direktor ruske kosmičke agencije.

Glosa

Dakle, nova "globlistička" istorija nas "uči" da Nemačka ustvari nije kapitulirala, samo je privremeno odložila oružje!

Glosa

Ali, nikakva industrija anglosaksonskih prevara ne može da sakrije njihove istinske težnje za potčinjavanjem ostatka sveta. Teorija o "višoj rasi" i njenoj "prirodnoj nadmoći", nije jedinstveni izum nemačkih nacista, nego tradicionalni izgovor svake ogoljene sile koja ima želju za dominacijom i prisvajanjem tuđih života, teritorije, pa čak i kulture i duhovnosti...