Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (33)

Inflacija najviše pogađa nezaposlene i socijalno ugrožene

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

6. Inflatorno „stvaranje" i preraspodele dohodaka

Inflacija ima izražene efekte na području preraspodele i prevaljivanja tereta inflatornog procesa. Naime, inflacija preko rasta cena dovodi do porasta nominalnih agregata (bruto proizvod, nacionalni dohodak, profit), a njihovo zahvatanje u procesu raspodele održava moć pojedinih subjekata i sektora i njihov položaj u društvu. U tim procenama povećanja cena i prelivanja inflacije i troškovnih imputa, mnogi subjekti su u stanju da brzo „neutrališu" porast troškova soptvenim rastom cena. Čak se anticipativnim povećanjem sopstvenih cena, pod delovanjem inflatornih očekivanja i predviđanja, „brane" u procesu inflacije od gubitka dohodaka, prevaljujući svoje troškove na druge subjekte u nizu. U ovom procesu transmisije inflacije postoje u privredi različiti položaji subjekata i sektora:

1)Sektori koji stvaraju neelastišne proizvode i usluge koji lako prebacuju teret inflacije i troškova na druge delove privrede. Takvim uglavnom ne spadaju u inflatorne gubitnike,

2)Sektor i subjekti koji nisu u stanju da prevale na druge svoj inflatorni teret, tako da im inflacija „naduvava" rezultate, ali ugrožava sigurnost poslovanja i egzistencije (pad proizvodnje, pad prodaje, nezaposlenost, zalihe i dr.). To su sektori „amostizeri" inflacije.

Treći sektori spadaju u sistem nadgradnje i finalnih preraspodela (penzije, budžetski rashodi, socijalna davanja, pomoći i sl.) koji nisu u stanju da blagovremeno reaguju povećanjem dohodaka na rast inflacije, čime postaju inflatorni gubitnici.

Osnovni je problem gde odlazi najveći deo efekata inflacije preko nominalnog povećanja nacionalnog dohotka i bruto domaćeg proizvoda? Da li se usmeravaju u investicije, ličnu potrošnju, budžetske zahvate, štednju kod banaka ili odlazi u spekulativnu sferu. Od navedenog zavisi da li će i pozitivni efekti inflacije doći do izražaja ili isključivo brojni negativni efekti.

Inflacija direktno pogađa ogroman deo nezaposlenog stanovništva, socijalno ugroženog, izdržavanog, koji nije u stanju da izbegne direktan negativan uticaj inflacije na životni standard i ličnu potrošnju. Ukoliko ovde postoji i proces socijalnih intervencija one su uglavnom zakasnele, nedovoljne ili uglavnom nedostaju. Ovo su kategorije stanovništva koje podnose najveći teret inflacije, dok im inflatorne preraspodele ugrožavaju egzistenciju i socijalni položaj.

Konačno, kada se radi o ukupnoj (sintetskoj) stopi inflacije (potrošačkih cena) bitna je i struktura cena koje se pomeraju po proizvodima i uslugama, jer nije nevažno da li se povećavaju cene ishrane, stanarine, energenti - koji pogađaju široke slojeve stanovništva i njihov standard, ili se radi o drugim (luksuznim i elastičnim) proizvodima.

Tako je u 2021.došlo do povećanja potrošačkih cena (inflacije) od 7,9%, dok su cene hrane otišle preko 12% a nekih životnih proizvoda (neelastični, a bitni proizvodi) i daleko više, čak 25%, 28% ili iznad toga. To obara standard i socijalni položaj najvećeg dela stanovništva.

7.Inflacija, fiksni i elastični prihodi stanovništva

Položaj određenih socijalnih grupa u formiranju dohodaka, preraspodeli nacionalnog dohotka i inflatornim efektima brojnih preraspodela, očito je, vrlo je prazličit. Jasno, prethodno moraju da se postave pitanja: hoće li društvo klasni mir sa tendencijama uravnilovke, ili veće socijalne diferencijacije u funkciji razvoja, produktivnosti i korištenja društvenog kapitala. Isto tako mora da se postavi i pitanje: kakav je manevarski prostor za veće zaokrete u peraspodeli u jednoj ekonomiji u razvoju sa 6800 evra per capita i ogromnim obavezama koje ex ante opterećuju dohodak privrede sa oko 29-30% (obaveze po eksternom dugu) i visoko učešće javnih zahvata iz privrede (41-47%).

Sve brža inflatorna spirala cena, troškova života i penzija lomi se na drastičnom pogoršavanju položaja penzionera. Prosečna penzija u prosečnom ličnom dohotku iznosila je 2001. oko 74%, u 2011. godini 58%, 2021. oko 45% je egzistencija najvećeg broja penzionera praktično ugrožena, uz sve veća odricanja od potrošnje, najpre roba šire skale potreba, a zatim sve više i neelastičnih egzistencijalnih potreba.

Prosečna penzija u 2021. iznosila je oko 29.381 dinar, a prosečan ukupan lični dohodak oko 64.137 dinara. Tada je za četvoročlanu porodicu za troškove života bilo potrebno najmanje 76.184 dinara. Penzioneri, često, kao i zaposleni, izdržavaju i druge članove porodice. Od oko l,7 miliona penzionera Srbiji njih oko 900 hiljada ili 50% primalo je penzije ispod 31.600 dinara, od toga čak 40% ispod 23.635 dinara. Posebno je ugrožena kategorija invalidskih penzionera, kao i poljoprivrednih penzionera.

U znatno težoj situaciji je i socijalna grupa porodičnih penzionera od preko 580.000. Od tog broja 360.000 ili preko 55% prima iznos ispod 11.000 inara. Troškovi života su prešli 55.000 dinara. Samo 8% penzionera primalo je penzije iznad 100.000 dinara.

Sve su veće razlike između najviših (uska grupa povlašćenih) i najnižih penzija (široka baza korisnika), što se vrlo teško može pravdati, bez obzira na procese stalnog usklađivanja prema ličnim dohocima i stopi inflacije.

Sistem se okreće od čoveka prema vlasnicima novca i „novčanog kapitala". Pogledajmo samo sredstva dobijena za ishranu i lekove bolnicama, socijalne pomoći, pomoći za nezaposlene, primanja ratnih vojnih invalida, i boračke dodatke (sve zajedno iznosi svega oko 14% ili svega 34% u odnosu na naplaćenu kamatu na sredstva štednje kod banaka). Očito je da to nisu isti slojevi stanovništva!. Socijalna raslojavanja, produbljena i podstaknuta krizom, nedostatkom kapitala za razvoj i nužnošću njegovog formiranja (uz visoku kamatu), uz pogrešnu koncepciju razvoja, doveli su do drastičnog socijalnog i političkog raslojavanja u društvu.

Stalna socijalna pomoć za nezbrinute je znatno ispod propisanog nivoa. U Srbiji imamo preko 200.000 građana koji primaju stalnu novčanu pomoć, uz 50.000 štićenika u ustanovama socijalne zaštite. Prema nekim istraživanjima 850.000 lica živi u uslovima bede i sirotinje. Ogromne su razlike u nivou zaštite socijalnog i društvenog standarda.

8. Raspad socijalnog sistema i dehumanizacija društva u hiperinflaciji

Kriza produbljava socijalno raslojavanje društva. Produžena kriza razvoja i institucija sistema u nedostatku stvaranja dohotka dovodi do dva procesa:

1)Dolazak do dohotka radnih i drugih neprivrednih organizacija na nelegalni način, brojnim „kursnim" malverzacijama i neplaćanjem poreza i doprinosa,

2)Ilegalni kanali, izvan zakona, često nekontrolisani i van društvene kontrole, a time i bez društvenih davanja, određenim strukturama služe za sticanje velikih inflatornih, kriznih i sličnih dobiti, što nije ništa drugo nego novi oblici preraspodele dohotka i novo socijalno-klasno raslojavanje društva.

Tendencija da se socijala izbaci iz privrednih subjekata i orijentacija na ekonomske zakonitosti i principe poslovanja, uz nerazvijenu socijalnu funkciju države, prepustilo je veliki deo stanovništva, stihiji tržišta i preraspodela, hiperinflaciji, razočaranosti (gnevu) i bespomoćnosti. Raspad socijalnog sistema, neprihvatljiv za humani sistem kojem je u središtu interesa čovek i njegov materijalno-politički i duhovni razvoj, dobija sve oštrije dimenzije.

Ako je prosečni lični dohodak u 2001. godini bio 6.878 dinara, u 2005. godini 17.449 dinara, a u 2021. godini oko 63.100 dinara, moguće je s dosta pozdanosti izvršiti ekstrapolaciju distribucija dohodaka.

Ako se penzije „usklađuju" na način da se polovina stope realnog rasta bruto proizvoda iz prethodne godine poveća za stopu inflacije u prethodnih šest meseci i to bude stopa mogućeg povećanja penzija u narednom periodu, očito je da penzije gube trku sa inflacijom. Jer, one se tek naknadno „usklađuju", a inflacija je već obezvredila penzije u prethodnom periodu. To je tek naknadno usklađivanje u kojem penzije gube trku.

Mogu li se voditi i usavršavati socijalni sistem i ublažavati socijalno- klasne razlike bez jasnog uvida u strukturu stanovništva i raspolaganja dohotkom pojedinih grupa, što lako nalazimo u sociološko-ekonomskim analizama u drugim (posebno razvijenim) zemljama. Sta bi značio podatak da npr. 10-15% stanovništva raspolaže s 65-75% ili više nacionalnog dohotka, da 8-10% štediša raspolaže sa oko 75-80% svih uloga kod banaka, da oko 5% stanovništva raspolaže sa 90% devizne štednje itd. Takva istraživanja su, mada izuzetno otežana, potrebna, čak hitna.

U protivnom teško je govoriti o pravom uvidu u socijalni sistem zemlje, prelivanje sredstava, stvarno raspolaganje i distribuciju nacionalnog bogatstva - bez čega nije moguće izgraditi odgovarajući poreski sistem s jasno ispoljenom razvojnom, stabilizacionom i socijalnom funkcijom. Moramo, konačno, dati pravu sliku o primanjima porodica, imovini, tokovima novca i dohotka, bez čega ne može da se uspešno razvija jedno dobro organizovano, pravedno i odgovorno društvo.

9. Inflacija i socijalno-klasno raslojavanje društva

Najveći deo stanovništva inflacija osiromašuje, tera na „prisilnu štednju" (odricanje od potrošnje) uz sve teži socijalni položaj. Vidljivo je da prosečni lični dohodak nije dovoljan ni za polovinu rneseca jedne normalne porodice. Jedan deo stanovništva je primoran da radi van radnog vremena i mesta (ukoliko ima za to priliku), drugi se dopunski snabdevaju na selu s kojim ne presecaju „životnu vrpcu", treći se upuštaju u kriminalne radnje, pljačke društvene imovine - čime na legalan i ilegalan način amortizuju inflatorne udare.

Pljačka društvene imovine, mito, korupcija, sistem daj-dam se izuzetno raširio u društvu, da je obuhvatio i legalne državne institucije.

Međutim, ogroman deo stanovništva nije u stanju da tu sivu ekonomiju iskoristi. Procenjeno je da se oko 40% bruto domaćeg proizvoda Srbije kreće kanalima sive ekonomije, ali ne da obogaćuje i povećava društveni proizvod, već da se skrivenim kanalima preliju iz društvenog (javnog) u privatni sektor (i uglavnom neproizvodno i neracionalno troše, neoporezuju ili se odlivaju u inostranstvo).

Taj deo privatnog sektora ne oseća krizu, a vrlo brzo vrši inflatorna adaptiranja svojih primanja. To samo ubrzava socijalno-klasno raslojavanje, tako da interesi, shvatanja, poimanja društva i države i njihovih ciljeva kao sistema, očito je različito kod tako izdiferenciranih i dosta oštro polarizovanih slojeva stanovništva.

Inflacija u privredi Srbije se ubrzava. Razvija se tipična inflatorna spirala troškovnog tipa. Očekivanja da će se inflacija smiriti do polovine godine su bez osnova.

Inflatorni talas je videli smo, zamljusnuo sve delove privrede i društva. Inflacija u 2021. godina iznosila je 8% čime se nalazimo na vrhu lestvice u Evropi (u EU je inflacija 4,2%). Samo su tri države u sklopu EU (Estonija, Letonija i Litvanija) imale višu stopu inflacije od Srbije.

Od ukupno sedam miliona stanovnika zaposleno je oko 2,2 miliona, ne radi (otvorena nezaposlenost) 540 hiljada, dok izdržavanih imamo oko 2,8 miliona.

Generacija mlađih od 15 godina 1991. činila je 1.414 hiljada stanovnika, a u 2002. godini 1.136 hiljada. To znači daje smanjena za 280 hiljada.

Kakav je socijalni položaj nezaposlenih uz godišnju inflaciju od 8-12 %, a kakav izdržavanih delova stanovništva. Socijalno raslojavanje podstaknuto sve bržom inflacijom na osnovu zaposlenosti ill nezaposlenosti, drastično dolazi do izražaja. Uz prosečni lični dohodak od 64.197 dinara i troškove života za tročlanu porodicu oko 75.600 očito je da samo u porodicama gde radi dva i više članova može da se „sastavlja kraj s krajem" bez odložene potrošnje (štednje).

Danas imamo situaciju da se izgradio relativno uski sloj vrlo bogatih pojedinaca, koji nemaju nikakve veze sa „državom blagostanja" i formiranjem štednje potrebne i dovoljno stimulativne za razvoj i finansiranje novih investicija.

S druge strane, postoji ogroman deo drastično osiromašenog stanovništva, kojem i dalje, ovakvim merama ekonomske politike istražujemo donju granicu socijalne izdržljivosti i nudimo nekakve socijalne programe (uz već oboreni standard do pre 1999. godine). Tu spadaju i povremena „socijalna davanja" i pomoći više političkog karaktera.

Svi predlozi sa socijalnim programima svode se na preraspodelu siromaštva - preko osnivanja nekakvog fonda za sve koji će ostati bez posla, uvođenjem dnevnica solidarnosti, povećanjem poreza na promet, povećanjem minimalnih ličnih dohodaka - samo su dokaz da nedostaju sveže ideje, uz nedostatak novca i kapitala za razvoja.

Država je pokušala da zaustavi „ples cena" životnih proizvoda bitnih za siromašne socijalne kategorije stanovništva i to zamrzavanjem na tri meseca (uz novo produženje od tri meseca) pokušalo se održati socijalnom delovanju inflacije. Odluka je donesena u „cilju zaštite tržišta, odnosno sprečavanja deformacija u formiranju cena navedenih proizvoda, koji su izuzetno važni za snabdevanje potrošača, a naročito siromašnih socijalnih kategorija". Cene su zamrznute na dostignutom visokom nivou (a ne vraćene) tako da neće doći do nestašica na tržištu, ali ni gubitaka kod proizvođača.

Dakle, inflacija, bez obzira na njeno poreklo i primarni uzrok nastanka (domaća, uvozna, monetarna, troškovna,) ima snažno redistributivno delovanje na nacionalni dohodak i položaj svih subjekata u njegovoj raspodeli. U osnovi to jeste poremećaj u privredi i bolest koju treba suzbijati i svesti u „normalne" okvire.Jer, nema privrede u kojoj cene miruju, pošto i u slučaju statističke stbilnosti cena one se nu strukturi po proizvodima i robama stalno menjaju. Privreda je živ i dinamičan sistem sa velikim brojem faktora koji u njemu deluju.Stoga je održavanje dinamičkog i stabilnog razvoja, uz očuvanje socijalne ravnoteže u društvu, vrlo složen i odgovoran zadatak državne makropolitike.

10 .Inflacija i odgovor ekonomske teorije i politike

Inflacija kao globalni poremećaj robno - novčanih odnosa i nestabilnosti privreda, nekada (ne tako davno) bila je jedna od najvećih izazova za ekonomsku teoriju. O fenomenu inflacije postoji najobimnija literatura, posebno u pogledu uzroka i delovanja inflacije. Mnogi su došli do tvrdnje da bi čovek samo pročitao sve ono što je napisano o inflaciji trebao samo to da radi preko 400 godina. U poslednjih nekoliko decenija razvoja svet kao da je „zaboravio na inflaciju". Nekako je kao problem zapostavljena i skrajnuta. Dugi niz godina je oscilirala u većini država, ali i u svetu u relativno uskim granicama, bez pojava razornih oblika hiperinflacije. Međutim, to ne znači da su brojni uzroci inflacije nestali. No, već su samo potisnuti, a kada se jave određeni poremećaji finansijskog, političkog, ekonomsko - socijalnog karaktera, ono ponovo „bukne", brzo se šireći u svetu kao poplavni talas (svojim mehanizmom prenosa ili transakcije). Upravo je ovo slučaj sa novom inflacijom.

Ekonomska teorija i makroekonomska politika se tada okreću dinamici ekonomskog rasta, zaposlenosti i maksimilizacije profita u opštoj trci za dokazivanjem „uspešnosti sistema". Uz to se vodi odgovarajuća „stabilizaciona politika" da bi se očuvala stabilnost novca i deviznog kursa, odnosno finansijskog sistema u celini. Ibnflacija je sve do sada bila tretirana kao prolazni fenomen (danas većina centralnih banaka tvrdi da je ova inflacija prolaznog karaktera i da će se u drugoj polovini 2022. godine smiriti). Uz navedeno se širi i stav u finansijskim institucijama da se inflacija toleriše za razliku od ranijeg stava da se inflacija „guši po svaku cenu", čak i u slučaju da se države gurnu u dublju recesiju i visoku nezaposlenost. Istovremeno se tvrdi da „inflacija nije monetarni poremećaj" i da nema veze sa pravom ogromnom emisijom novca „monetarni vulkan".

Prihvata se stav da je inflacija strukturnog karaktera. Stoga centralne banke nemaju nameru da prestanu sa daljom velikom emisijom novca, ali ne žele ni da podižu kamatne stope. Ovo iz straha od nove troškovne inflacije, velikih dugova, ograničavanja investicija i produbljavanja recesije.

Sada se tvrdi da monetarna politika ne može istovremeno da vodi politiku stabilizacije cena i oživljavanja privrednog rasta. Do juče se tvrdilo suprotno. Odbacuje se u celini dosadašnja dominantna monetarna doktrina, a monetarna politika i novac koristi za brojne neekonomske i spekulativne svrhe. Slomljena je jedna vitalna poluga razvoja. Pri tome centralne banke tvrde da je „monetarna politika malo efikasna u suzbijanju novih uzroka krize", posebno strukturnog i troškovnog karaktera.

Stoga će se ova nova inflacija produžiti i produbiti, postajući pravi finansijsko - troškovni, politički i socijalni virus nestabilnosti.

11. Imperijalna simbioza vojnih kompleksa i inflacije

Današnja eksplozija već gotovo „zaboravljene inflacije, uglavnom se veže za

nekoliko osnovnih fontova: 1)Energetska kriza i veliki skok cena svih energenata, 2)Skok cena hrane i drugih poljoprivrednih proizvoda, 3)Posledica Korona krize i prekid snabdevanja robnim fondovima na tržištu i proizvodnim sistemima, 4)Ogromna i gotovo nekontrolisana masovna emisija novca centralnih banaka u borbi protiv krize socijalnih napetosti, nezaposlenosti i odlaska privrede i društva u duboku krizu. Dakle, prava „erupcija novca za zatrpavanje krize". Tome se inicijalnom faktoru savremene inflacije dodaju i ogromni budžetski deficiti, deficitarno finansiranje, zloupotreba emisije novca u spekulativne svrhe i ogromni vojni rashodi na naoružanje, uz pretnju za nastanak svetskih sukoba. Sve to vodi velikim poremećajima, neravnotežama i neizvesnosti na koje savremena teorija i politika klasično vođene nemaju prave odgovore. Radi se o dubokoj krizi savremenog kapitalizma kao sistema, ali i svetskog monetarnog i privrednog sistema.

12. Ekonomska teorija i antiinflaciona POLITIKA

Ostvarivanje politike pune zaposlenosti (kao glavnih ciljeva ekonomske politike) i stabilnosti novca zavisi od opšteg pristupa inflaciji. Da li se ona posmatra samo po spoljnim manifestacijama ili se tretira kao poremećaj nastao kao odraz dubokih deformacija i neravnoteža sistema kao celine i paralelno s tim, više kao društveni u odnosu na čisto ekonomski fenomen. Danas je to postao dominantno političko - strateški faktor poremećaja.

Neoliberalna shvatanja gledaju je kao posledicu jačanja socijalno - ekonomske aktivnosti države. Monetaristička koncepcija, glavni uzrok vidi u preteranoj masi novca u opticaju - povezano s ostvarenjem kejnezijanske koncepcije pune zaposlenosti i podređivanju tome cilju svih segmenata ekonomskog sisfema kao celine (novac, tražnja, investicije i dr.).

„Politika pune zaposlenosti" - kaže M. Friedman - „to je savremeni faktor kojim se izaziva inflacija". Prema takvom prilazu uzrocima preporučuje se i odgovarajuća terapija: oštro ograničavanje budžetskih rashoda i oštra monetarno-kreditna politika restrikcije novca i kredita, uz visoku realnu kamatnu stopu. Ukazujući na velike rashode za socijalno osiguranje, nezaposlenost, davanja farmerima, medicinsku pomoć i dr., neoliberalistička koncepcija ne uviđa jedan od osnovnih uzroka savremene inflacije - zloupotreba novca izvan normalnih novčanih kriza (surogati i brojni derivati novca) i ogromni vojni rashodi vezani za militarizam i državne rashode usmerene u tom pravcu.

Monetaristička koncepcija ne prihvata neki oblik kontrole nad cenama i dohocima, protivna je državnoj intervenciji, pošto u njenim proizvodno-socijalnim akcijama vidi opasnost za privatno-kapitalistički sisteim. F. A. Hayek ukazuje da državno regulisanje cena, pokazuje pogubno delovanje na stimulanse privatno-kapitalističke privrede.

Kejnzijanska koncepcija, polazeći od nepotpune konkurencije, dolazi do stava da sve mere stimulisanja ekonomike, koje se sprovode povećanjem novčane mase i obaranjem kamatne stope, ne mogu izazvati inflaciju širih razmera. Keynes je, poznato je, podržavao stav o deficitnom finansiranju već u poznatim

Određenim uslovima razvoja kapitalizma, bez opasnosti od veće inflacije (nepotpuna zaposlenost). Međutim, ni sam Keynes nije uvideo opasnosti od širenja inflacije. Opsednut depresijom, nezaposlenošću i traženjem elemenata da se to suzbije, očito je potcenio inflaciju (uslovi velike depresije tridesetih godina).

Aba Lerrner u tom pogledu navodi sledeće: „Postavili smo Keynesu pitanje (1936): neće li podržavanje efektivne tražnje, dovoljne za osiguranje pune zaposlenosti, dovesti do stalne inflacije? Keynes nije mogao da shvati naše pitanje, iako smo ga uporno ponavljali sve dotle dok nije izgubio strpljenje".

Posle Drugog svetskog rata razvija se teza da blaga inflacija u krajnjem slučaju koristi razvoju tako da su se mnogi autori ponovno obratili receptima kejnzijanske teorije u borbi protiv inflacije. Kao profilaktično sredstvo često se ističe „dovoljan" nivo zaposlenosti.

Nešto kasnije izdvojena i šire obrađivana koncepcija inflacije troškova. Osnovni uzrok porasta troškova reprodukcije i cena vidi u preteranom rastu najamnina, zbog čega se sva krivica prebacuje na radničku klasu i njene „stalne zahteve za porastom najamnina".

Monokauzalno objašnjenje inflacije danas više ni metodološki nije održivo. Samo ekonomska politika koia polazi od kompleksnih međusobno zavisnih uzroka inflacije i paralelnog delovanja inflacije tražnje inflacije troškova i strukturne inflacije (kao i uvozne inflacije) u mogućnosti je da osigurava relativnu stabilnost privrede, odnosno uspešnu borbu protiv inflacije (antiinflacionu politiku).

U stvarnosti, razvoj inflacionog procesa danas je najuže vezan sa vlašću monopolističkib formi privrednih odnosa, razvojem državno- monopolističkog kapitalizma, raspadanjem međunarodnog monetarnog sistema, novim odnosima društvenih klasa unutar tih sistema, novim oblicima izvlačenja profita, raspodelom nacionalnog dohotka i brojnim drugim pitanjima koja smo vec šire obradili. Podsetimo se samo osnovnih uzroka savremene ekonomske i finansijske krize.

13. Neoimperijalizam i monopolske strukture

Formiranje monopolističkih struktura u ekonomiji modifikovalo je zakonitosti kretanja cena: sada više ne deluju faktori povezani s cikličnim kretanjem društvenog kapitala koji dovode do stalnog rasta cena. Militarizam i trka u naoružanju dovode do porasta cena, što postaje jedna od glavnih opruga savremene inflacije.

Zbog toga i politika borbe protiv inflacionog procesa i mere koje su vlade kapitalističkih zemalja prinuđene povremeno da preduzimaju, neizbežno nose u sebi protivrečan karakter i ex ante ugrađenu nesposobnost da taj problem reše ili, u većem stepenu ublaže.

Inflacija svoj koren vuče, pre svega, iz same državno- monopolističke strukture savremenog kapitalizma. Ona je rezultat novih oblika borbe rada i kapitala, ali i kapitala i države za preraspodelu nacionalnog dohotka. Tu se uključuju i međunarodni politički i ekonomsko - finansijski odnosi, kao što je to danas slučaj sa energentima, hranom, sirovinama, novcem i dr.

U borbi protiv inflacije do sada se obično pristupalo uvođenju monetarnih i fiskalnih restrikcija u ekonomskoj politici. To dalje deluje na ograničavanje kupovne snage i potrošnje stanovništva i preduzeća čime se ravnoteža privrednog sistema sve više pogoršava, a privreda uvlači u recesiju, veću nezaposlenost.

Dosadašnji neuspeh svih pokušaja, da se poznatim merama antiinflacione politike obuzda inflacioni rast cena, još jednom potvrđuje istinu da se koreni tog procesa nalaze duboko u samoj strukturi savremene kapitalističke ekonomije. Inflacija se pokazuje kao hronična bolest drzavno-monopolističkog kapitalizma sui generis i izvire kao spoljna manifestacija sve većih sukoba interesa različitih klasa u prisvajanju i raspodeli nacionalnog dohotka i novoj funkciji države u jako izmenjenoj strukturi kapitalističke privrede.

Kejnzijanski vođena fiskalna i monetarna politika, pokazalo se, veću efikasnost pokazuje u javnom sektoru, dok je njihovo delovanje na privatni sektor vrlo ograničeno. Tendencije privatizacije državnog sektora u kapitalizmu sve su vidljivije sa promenom osnovnog odnosa rada i kapitala.

„Forsiranje politike dohodaka u javnom sektoru ne daje željene rezultate u privatnom, čiji se plan i program igara razlikuje od vladinog".

Slično je i s multinacionalnim kompanijama koje imaju vrlo razvijen sistem pariranja određenim merama vlada i ekonomske politike koje su u mogućnosti da ih potpuno neutrališu, a često dovode i do suprotnih efekata.

Klasični sistem regulisanja ponude novca bazirao se na pretpostavci da su cene, investicije i najamnine međusobno povezani zavisni agregati i da rastu u periodu ekspanzije, a opadaju u periodu recesije. U savremenoj privredi ne postoji tako visoka korelacija, visina ove povezanosti daleko je manja od pretpostavljene. Ukoliko je i ostala (posebno povezanost cena, zaposlenosti i faza konjunkturnog ciklusa), ona je više izražena u izvesnim međusobnim odnosima tih veličina, ali ne i s cikličnim oscilacijama kapitalističke privrede.

Tako klasično vođena fiskalna politika u periodu depresije, pretpostavljajući da je to rezultat niske i nedovoljne tražnje i da cene padaju, zahtevala je podizanje opšteg nivoa tražnje, što stvarno već odavno nije slučaj i strateška orijentacija fiskalne politike. Bazirana na već prevaziđenim i sada već dogmatskim stavovima jedne prevaziđene teorije, tako vođena fiskalna politika sigurno ne može dati željene rezultate u stabilizaciji.

Kako će svet još dugo morati da se miri s problemom inflacije, normalno se traže odgovori u drugim pravcima - da se problem ublaži, a inflacija razvojno iskoristi. U tom smislu napori se usmeravaju u sledećim pravcima:

1)Potrebno je održavati stopu inflacije u granicama tolerantnog godišnjeg rasta, u granicama blage inflacim (što se danas javlja kao „ciljana inflacija" ili targetirana inflacijaj do 2% od strane centralnih banaka), bez uzaludnih napora da se ostvari stabilizacija privrede koja bi značila „privrednu ravnotežu" u smislu klasične Walrasove ravnoteže. Takva uravnoteženost postoji još samo kao istorijska kategorija i, eventualno, u parcijalnom obliku. Smatra se da bi bilo dovoljno da stopa inflacije ne prelazi stopu realnog privrednog rasta, odnosno stopu targetirane inflacije.

2)Treba iskoristiti inflaciju - novčani dohodak koji se stvara preraspodelom, odnosno rastom cena, svesno kanalisati u pravcu povećanja opšte stope ekonomskog rasta, uklanjanja većih disproporcija u razvoju i porastu zaposlenosti. Fiskalna politika je u tom pogledu izuzetno značajna. Tu i leže velike mogućnosti savremenih ekonomija - da se jedan od gorućih i najviše obrađivanih fenomena pretvori u „dobroćudnog diva". Istina, planske privrede su imale daleko veće mogućnosti da taj zadatak ostvare u odnosu na „čisto tržišne" privrede, privrede pod jačim uticajem doktrine laissez fairea, mada je i od toga danas vrlo malo ostalo.

Ako se to pre shvati, istraživački napori i ekonomska nauka će se pre i orijentisati u tom pravcu, a manje se baviti istraživanjem uzroka inflacije i opredeljivanja ekonomista za jednu ili drugu grupu faktora kao primarnih uzroka inflacije.

Inflacija je konačno, ostala višefaktorski proces. Mehanizam inflacije usko je povezan s pojavama u savremenim privredama kao što je deficitno finansiranje, monopolsko utvrđivanje cena, militarizam, korišćenje kratkoročnih kreditnih sredstava u dugoročne svrhe, uvozna inflacija, kriza svetskog platnog mehanizma, izmena cena na svetskom tržištu, borba rada i kapitala, sprega državnog intervencionizma i interesa kapitala i dr.

Upravo u sferi borbe rada, kapitala i države za preraspodelu nacionalnog dohotka i efekte inflacije u raspodeli, sve države su pribegle gotovo falsifikovanju stvarnih podataka o inflaciji. Inflacija se prikazuje sintetički nižom od stvarne, a posebno u pogledu cena roba i usluga koje su od životnog značaja za stanovništvo (kao treći subjekt u društvenoj piramidi).

Već sada je jasno da je savremena inflacija neraskidivo povezana s politikom đržavno-monopolističke oligarhije. Zbog toga mnogi autori predlažu pre svega: smanjenje neproizvodnih rashoda (prvenstveno vojnih), demokratizaciju poreskog sistema, otklanjanje deficita budžeta (ili njegovog finansiranja iz emisije), društveno regulisanje cena i dohodaka uz ograničavanje rasta profita monopola, međunarodnu saradnju i stvarnu harmonizaciju budžetske, konjunkturne i kreditne politike. Na kraju, ma koliko izgledalo nevezano za ovaj problem, izgradnja novog svetskog monetarnog sistema odvojenog od dolara, a vezanog za neki drugi nadnacionalni medij koji će biti dovoljan i efikasan regulator snabdevanja svetske privrede potrebnim likvidnim sredstvima (slično nekadašnjoj funkciji zlata). Ovde se pre svega misli na razvoj poznatog i već isprobanog (ali potisnutog i ugušenog od strane SAD i V.Britanije) standarda „specijalnih prava ----str.7„ kao svetskog novca (rezervne valute umesto dolara). Upravo će tu doći do velikih potresa.

15. Buduće ponašanje inflacije

Inflacija, koja se trenutno širi u svetu, nije trenutni i kratkoročni poremećaj privredne i finansijske ravnoteže. Sadašnja inflacija je dovela do velikih strukturnih poremećaja u privredama i međusobnim odnosima, koji se sporo i neujednačeno otklanjaju, odnosno nestaju.

Ona u ovoj fazi dobija tendenciju ubrzanja, jer svi infaltivni faktori su stvorili spiralu inflacije troškova (energenti, hrana, sirovine, socijalni rashodi država protiv visine nezaposlenosti i sl.). Inflacija se međunarodno preliva, tako da mere antiinflatorne politike domaćeg karaktera imaju veoma ograničeno delovanje. Ovo posebno iz straha da antiinflatorne oštre mere ne ugroze razvoj i dovedu do depresije i visoke nezaposlenosti.

Međutim, može se pojaviti „klackalica" cene - nestašice, tako da se države moraju na to pripremiti. Naravno, berzanski indeksi brzo reaguju oštrim padom u uslovima neizvesnosti i političkih potresa na svim berzama (mada se mogu brzo oporaviti, jer je to spekulativni, a ne realni kapital. Na robnim tržištima su nastale veće neravnoteže uz pad ponude i sve veće teškoće u snabdevanju, ali i velika povećanja cena imputa.

Kapital se suzdržava od dugoročnijeg investiranja, dok budžetski rashodi se ograničavaju uz veću kontrolu njihovog usmeravanja. Nastavak velike emisije nepokrivenog novca centralnih banaka i odlaganje podizanja kamatnih stopa, veća kolebanja na deviznim i kursnim tržištima - sve to ukazuje da će ova inflacija potrajati i da će svet postepeno ponovo da se „privikava" na inflaciju.