Razaranja

Kako je Republički zavod za urnisanje spomenika kulture opravdao svoj nezvanični naziv

VELIKA ZAVODSKA LOŽA MUDROSERA

Kako je Republički zavod za urnisanje spomenika opravdao svoj naziv? Šta se u Zavodu redovno dešavalo nakon izlaska Magzina Tabloid? Kako je Zavod formiranjem velike lože mudrosera pokušao da samo sebi da nekakav legitimitet? Kako članovi ove lože iz samo Zavoda manipulišu članovima sa strane? Kako je Zavod sistematski opstruisao obnovu ruralne aglomeracije kraj manastira Gradac? Zbog čega Zavodu nisu smetale ćeramide u manastiru i kako je pokrenuta klevetnička kampanja protiv vlasnika zemljišta na kome je manastir? Kako je od strane samog Zavoda sistematski nastavljeno urnisanje crkve i fresaka u njoj?

Stanislav Živkov

Republički zavod za urnisanje spomenika kulture je već decenijama ozloglašen po svom neradu štetočinstvu i arčenju para na makar šta svašta i koješta i stoga ni najmanje ne čudi da je recimo 2008. godine čak potpisivana peticija među srpskim arheolozima kako bi se ukazalo na haos i štetu koju mahom neradnici i neznalice zavoda neometano prave već decenijama. Iako se u manje više svim medijima povremeno plasiraju raznorazni panegirici nakon čega čovek naprosto ne zna da li da se nasmeje ili da plače, ponekada se piše i o stvarnom stanju i neradu što za posledicu ima i neobična dešavanja u samom zavodu pa je tako za proteklih 12 godina najmanje 14 puta zabeležena situacija da u kancelarijama nije bilo skoro nikog ali se zato u nekoj od prostorija obavezno zaticao veoma živopisan prizor koji se sastojao u tome da neko od zaposlenih u zavodu na glas, pred jedno 10 do 15 kolega, koliko ih se moglo natrpati u prostoriju čita upravo objavljen tekst iz rubrike „Razaranja" dok svi prisutni menjaju boju lica iz crvene u zelenu da bi na kraju poljubičastili pošto im se verovatno krvni pritisak podigao do nemerljivih granica.

Elem kako bi se neradu Zavoda dao kakav takav legitimitet svojevremeno je izmišljen nekakav „stručni savet" zavodskih mudraca sa glavnim zadatkom da na povremenim sednicama kao odobrava projekte koji su u u radu ili pred početkom izvođenja.

Doduše u tom nekakvom savetu ima i stručnjaka u određenim oblastima koji su dovedeni sa strane ali koji pre svega sa samom strukom obnove spomenika nemaju apsolutno nikakve veze čime je zapravo na najidealniji način omogućeno članovima Saveta iz samog Zavoda da im podmeću svašta i koješta a kada se pogledaju brojni zapisnici i lupetanja u njima postaje belodano jasno da je ovaj i ovakav stručni savet sve samo nego stručan a pošto se misli kako je to nekakva velika loža mudraca, jasno je da je zapravo reč o velikoj zavodskoj loži mudrosera!!!! A o tome da se tamo mlati prazna slama i raspravlja o makar čemu najbolje govori višegodišnji slučaj vezan ne za spomenik kulture, već za privatna imanja pored spomenika koji je do sada izmetastazirao do te mere da je do sada vođeno preko 50 raznoraznih sudskih, prekršajnih i upravnih postupaka a cirkus se neometano nastavlja i dalje! Konkretno radi se o slučaju obnove privatnih seoskih kuća i vodenica pored manastira Gradac kraj Brvenika.

Naime, eminentni stručnjak i doktor poljoprivrednih nauka Rade Jovanović iz Beograda pre skoro deset godina započeo je uređenje zapuštene dedovine u selu Gradac u turistički raj, ali su neki u njemu videli tajkuna, pa je zbog raznih prepreka pre svega od strane Zavoda, razvoj seoskog turizma koji bi oživeo taj kraj maksimalno opstruisan!

U neposrednoj blizini manastira Gradac, koji se uzgred budi rečeno delom nalazi upravo na privatnom zemljištu u vlasništvu dr Jovanovića, na udaljenosti od oko 200 metara nalazio se krajnje zapušten sklop seoskih kuća i ruševnih vodenica a obližnja rečica je bila potpuno zabarena i obrasla trskom. Kako bi započeo uređenje ruševnih objekata dr Jovanović se 2013. godine obraća Republičkom zavodu tražeći konzervatorske uslove za obnovu objekata, a Zavod mu gura klipove u točkove najpre tako što su u konzervatorskim uslovima zahtevali da se navodno zbog autentične gradnje krovovi moraju pokriti šindrom čime je zbog nečijeg ćefa dr Jovanoviću iz džepa oteto 50.000 eura pošto je šindra pet puta skuplji krovni pokrivač a da pri tome štetočinama iz Zavoda ni najmanje nije zasmetala činjenica da se objekti ne nalaze niukakvoj zaštićenoj okolini spomenika kulture a još manje im je zasmetala činjenica da su po projektu samog Zavoda unutar samog spomenika sagrađeni nakazni konaci prekriveni ćeramidom!

Sam dr Jovanović je svojevremeno izjavio da je kao stručnjak i istinski patriota želeo da, ulažući svoja sredstva i znanje u svom rodnom selu Gradac u opštini Raška, na primeru nekoliko seoskih porodica praktično pokaže načine održivosti i time doprinese njegovom opstanku. Dr Jovanović je imao ideju da unapređenjem poljoprivredne proizvodnje i turističke ponude doprinese razvoju seoskog turizma za koji ovo golijsko selo ima izuzetne potencijale: manastir Gradac, prirodne lepote Golije, uslove za proizvodnju zdrave hrane...

Nakon početka realizacije ove ideje svojim entuzijazmom uspeo je da animira i najveći broj radno sposobnih meštana koji su pomagali pre svega, u radovima na uređenju sela, a posebno okoline manastira koja je bila posebno zapuštena, a najvećim delom je u vlasništvu dr Jovanovića I porodica najbližih rođaka tako da je zajedničkim radom uređen do tada neugledan i nepristupačan prostor koji je postao prelepo izletište, obnovljena je zapuštena prilazna staza do manastira dok je neuredna baruština, obrasla u ševar, pretvorena je u prelepo jezerce, uređeno je izvorište lekovite vode, pokrenuta tradicionalna proizvodnju brašna obnovom urušenih vodenica. U delu vodenica i nekoliko kuća opremljene su prostorije za smeštaj turista.

Trudili su se, kaže, da maksimalno poštuju zakonske propise, uključujući i mere tehničke zaštite koje im je izdao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture (RZZSK). Imali su, kažu, posebnu podršku za realizaciju ove ideje i tadašnje igumanije manastira Gradac - Efimije, koja je svojim predlozima učestvovala u izradi idejnog projekta, rađenog uz procene da upravo blizina manastira Gradac predstavlja komparativnu prednost za razvoj seoskog turizma. Onda su naišli na neočekivane prepreke. Igumanija Efimija otišla je 2016. godine, a došla je nova igumanija Nina inače učiteljka iz Pančeva, koja se suprotstavila ideji razvoja seoskog turizma, jer navodno " turisti ometaju monaški život".

I Republički zavod za zaštitu spomenika kulture počinje da donosi rešenja po kojima "turističku delatnost ne treba dozvoliti u blizini kulturnog dobra". Zbog toga su od strane opštinske uprave ukinuta već doneta rešenja o kategorizaciji, ali su u drugostepenom postupku rešenja RZZSK poništena, te je tako omogućeno bavljenje turizmom.

Međutim 2017. godine republički zavod donosi krajnje idiotsko rešenje o proglašenju zaštićene okoline manastira što je za posledicu dovelo do donošenja zabrane radova na uređenju, odbijanje davanja uslova za gradnju pomoćnih objekata, rešenja o rušenju letnjih pozornica, staza za šetanje... Pa se recimo tim rešenjem utvrđuju sledeće mere zaštite spomenika kulture: očuvanje izvorne prostorne strukture manastirskog kompleksa što je totalna nebuloza pošto je ista odavno uništena gradnjom nakaznih konaka po projektu samog Zavoda, zatim očuvanje autentičnog ambijenta u kome je manastir nastao sa svim prirodnim karakteristikama i specifičnostima, zabrana promene konfiguracije terena, zabrana svih povremenih i stalnih aktivnosti koje bitno narušavaju prirodno okruženje manastira i onemogućavaju nesmetano odvijanje njegovih osnovnih aktivnosti, zabrana izgradnje veštačkih vodenih tela...

Takođe se predviđa da se rekonstrukcija, dogradnja, adaptacija, sanacija stambenih i pomoćnih objekata u okviru postojećih seoskih domaćinstava i radovi na njihovom održavanju može vršiti uz uslove koje utvrđuje Republički zavod, a isto važi i za izgradnju pomoćnih objekata u okviru postojećih seoskih domaćinstava, izgadnju infrastrukturnih objekata. Uređenje slobodnih prostora i zelenila!!!!

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, prema tim tumačenjima, dao je uslove da se "na mestu nekadašnjih vodenica rekonstruišu nove, koje ne mogu da promene namenu, ali su nad vodenicama izgrađeni apartmani". Zbog toga je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izradio predlog zaštite okoline manastira Gradac. Prema tom rešenju, nema nikakve gradnje u zoni manastira Gradac. Inače, deo manastirske porte i sam ulaz u nju, nalazi se na privatnom zemljištu. Sve što se dešava ograničava život ljudi ovde i preostaje im samo da poklone svoju imovinu manastiru ili nekom drugom i da se odsele. Ovde su porodice živele vekovima, to su njihove kuće, koje oni sada ne mogu da adaptiraju čak ni za sebe, a kamoli za turiste.

Kako uređene sobe u okviru obnovljenih objekata, pozornice ili pešačke staze mogu da ugrožavaju spomenik kulture? Kako turisti mogu da ugrožavaju kulturno dobro? Najveći broj ovih rešenja je poništen od strane drugostepenih organa, ali šta to vredi kada neprestano stižu nova, sve besmislenija. Pisao je tokom proteklih godina na sve moguće adrese: nadležnima u Ministarstvu trgovine i telekomunikacija, episkopu žičkom Justinu, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Od svih je tražio da ga prime kako bi ih lično upoznao sa problemom, ali odgovora, osim iz Vučićevog kabineta - nije stigao.

Oni su u svom dopisu napisali da nisu nadležni i da će dopis koji im je poslao proslediti Ministarsvu kulture i informisanja tim pre jer u pitanju nije nikakva neprimerena gradnja u blizini manastira, već obnova porodičnih vodenica za koje su dobijene sve neophodne dozvole i saglasnosti nadležnih organa. Ništa nije nadzidano, niti urađeno van projekta. Nigde u zakonu u okolini manastira ne postoji zabrana bavljena turizmom već obrnuto.

Inače nekome je jako zasmetala i činjenica da je odavno izvršena kategorizacija i dobijeno rešenje o kategorizaciju za smeštaj gostiju (turista) u objektima, koje je izdalo nadležno Ministarstvo trgovine i turizma. Bilo bi jako zanimljivo kada bi se našao neko iole normalan da objasni kako vlasnici koji obnavljaju svoju dedovinu a samim time uređuju i vrednu ruralnu celinu nekoga navodno ugrožavaju? Kome smeta verujući narod koji obilazeći svetinju predahne u hladovini reke udaljene više od sto metara od manastira?

Da li su korov i šikara primereniji od lepote koju zajedno sa manastirom obilaze brojni gosti koji se mole u svetinji? A da paradoks bude veći ekipici štetočina iz zavoda ni najmanje ne smeta činjenica da je na 30 metara od manastira Studenica, koji je pod zaštitom UNESCO-a sagrađen hotel, kafana i još nakazni konak po projektu samog Zavoda a sve u neposrednoj blizini kulturnog dobra! A još je zanimljivija činjenica da u tom hotelu i konaku kraj Studenice može da se smesti 150 gostiju što Zavodu ni najmanje ne smeta ali im zato jako smeta da u objektima namenjenim smeštaju kraj manastira Gradac ima svega dvadesetak kreveta koji, ničim ne mogu da ugroze manastir Gradac, već samo da upotpune lepotu, a u izgradnji izletišta učestvovali su svi meštani sela, koji su poklanjali i temelje svojih zapuštenih kuća.

Na kraju se u ceo cirkus uključio i Park prirode Golija koji je naprasno započeo da donosi rešenja da izletište Gradačka Banja i njeno jezero ugrožavaju okolinu, a na samo nekoliko stotina metara iznad nje nalazi se nekoliko deponija na kojima se nalaze čak i leševi životinja, ali na to niko ne reaguje. Naravno odmah su se u sve uključili i mediji pa je dr Jovanović predstavljen kao tajkun iz Beograda, pošto niko naravno pojma nije imao da je on zapravo gradačko dete koje je želelo da meštanima svojim primerom pokaže da se može opstati na selu. Naravno glavna organizatorka čitave svinjarije učiteljka igumanija Nina je svo vreme mudro ćutala poručivši da ne želi da daje izjave, a da monahinje nisu ovlašćene.

A o tome šta se i kako zapravo radi u zavodu najbolje govori jedan detalj sa sednice Stručnog saveta iz koga se vidi da je svojevremeno formirana posebna komisija čiji su članovi odabrani iz saziva Stručnog saveta u proširenom sastavu a koja je izvršila uvid u stanje manastira Gradac i o tome sačinila izveštaj iz koga se vide dve grupe problema pošto je recimo sestrinstvo promenilo krov nekog konaka i uz ulaz u manastir sagradilo nekakvu staru daščaru.

A daleko veći problem je vezan za dve vodenice u neposrednoj blizini manastira. Navodi se da je vlasnik poštovao proceduru, zatražio i dobio uslove i mere tehničke zaštite za obnovu starih vodenica i dobio saglasnost za projekat obnove. Međutim deo obnovljenih objekata pretvorio je u apartmane za goste i kompleks u celini je uredio za korišćenje u turističke svrhe što je izazvalo negodovanje manastira pošto je jedini prilaz tim objektima kroz manastirsku portu koja je slučajno delom na zemljištu u vlasništvu samog vlasnika vodenica. E onda je velika zavodska komisija mudrosera naprasno smatrala da Zavod treba da zatraži da se vodenice dovedu u isključivu funciju mlevenja brašna. Ali zato je štetočinama iz zavoda daleko manje važna činjenica da su i crkva i ostaci fresaka u njoj sistematski urpopašteni upravo neradom samog Zavoda!

Nakon obnove crkve šezdesetih godina (radovi su obuhvatili dogradnju delova zidova koji su nedostajali, obnovljeni su tambur, kupola, svodovi, arkadni frizovi, prozori sa mermernim okvirima, krovni pokrivač, oltarska pregrada, dva svećnjaka i pločnik. Izvršena je konzervacija na crkvi Svetog Nikole, konzervirani su ostaci manastirskih zgrada i uređena je porta). Već tokom obnove crkve postavilo se i pitanje obnove malterne obloge njenih fasada pošto su delovi originalnog maltera u to vreme još delom bili sačuvani na fasadama crkve. Kao glavni zagovornik nemalterisanja fresaka pojavila se sama Olivera Kandić koja je panegirično insistirala da se fasade ne smeju malterisati jer se mora prikazati kako je crkva lepo građena.

Štaviše na jednoj od sednica stručnog veća Republičkog zavoda Kandićka je izjavila da će se obesiti ako se fasade omalterišu, našta joj je jedan od slikara konzervatora poručio da se obesi što pre kako bi se uopšte nešto sačuvalo od fresaka u Gradcu. Pošto su se u Zavodu svi bojali gubitka "stručnjaka" poput Olivere Kandić, umesto da se sprečavanje prodora vlage kroz zidove reši zaštitom fasada malterisanjem, započelo se sa rešavanjem problema pojave podzemnih voda i bujica a ne sprečavanjem prodora vode kroz zidove od šupljikave sige.

Kako bi se rešio problem podzemnih voda a usput nešto i saznalo o arheologiji samog kompleksa, sistematska arheološka istraživanja započeta su 1962. godine, pod rukovodstvom arheologa Aleksandre Jurišić i arhitekte Olivere Kandić ali porta do danas nikada nije istražena u celosti, a prilikom obnove crkve uopšte nije bila ustanovljena dubina temelja crkve. Sredinom 2006. godine posle više obraćanja Uprave manastira Gradac Republičkom zavodu radi zaštite od vlage, u Zavodu je napokon obrazovana Komisija za pregled programa, projekata i izvođenje radova u manastiru Gradac koja je 10. jula 2006., održala sednicu kojoj su prisustvovali svi članovi. Izvestioci su bile arhitekta Brana Stojković Pavelka i arheolog Emilija Pejović.

Komisija je utvrdila akutnu ugroženost arhitekture i slikarstva crkve manastira Gradac i donela zaključke da prioritet treba dati radovima na zaštiti crkve i fresaka, da su dosadašnja arheološka istraživanja dala dovoljno podataka za projekat i da treba započeti izradu projekta zaštite od vlage, u sklopu čega je potrebno da se crkva hitno omalteriše spolja i unutra.

Septembra. 2006, Republički zavod pozvao je Projektantski biro ALBO-inženjering da dostavi ponudu za izradu projekta zaštite crkve od vlage i malterisanja zidova. Mere tehničke zaštite izrađene su u Republičkom zavodu i dostavljene projektantu. ALBO-inženjering izrađuje (kao donaciju) Projekat zaštite i prezentacije crkve, a odgovorni projektant je Marija Jovin. Projekat je dobio saglasnost Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Na sanaciji crkve se ništa od tada nije radilo, ali je zato 14 meseci kasnije, tačnije 6. novembra 2007. godine Republički zavod doneo Rešenje o oglašavanju ništavnim Rešenja kojim su utvrđeni uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite za izradu projekta zaštite crkve manastira Gradac, čime je sprečena ne samo zaštita crkve od vlage, već i izrada projekta.

Iako je i vrapcima na glavi bilo sasvim jasno da su i crkva i freske u njoj u katastrofalnom stanju, decembra 2007. Republički zavod za 2008. godinu planira kao prioritet nastavak sistematskih arheoloških istraživanja porte i utvrđivanje granica nekropole. Pošto je skandalozno ponašanje nove direktorke Republičkog zavoda Vere Pavlović Lončarski već tada bilo poznato javnosti, februara 2008. Ministarstvo kulture poništava Rešenje Republičkog zavoda o poništavanju Rešenja o uslovima i nalaže Republičkom zavodu da ponovo odlučuje o istom.

Imperija uzvraća udarac već aprila 2008. kada je Republički zavod ponovo doneo isto Rešenje kojim se ponovo poništavaju uslovi za projektovanje zaštite crkve od vlage. Pomak je ipak napravljen, jer se sada poništava i saglasnost Republičkog zavoda na Projekat zaštite crkve koji je kao donaciju uradio "ALBO inženjering". Još su ostali neponišteni Nacionalni investicioni plan i "neistinito" ugrožena crkva manastira Gradac. Maja 2008. godine, posle poništavanja Projekta sanacije i prezentacije crkve koji je kao donaciju izradio ALBO Inženjering, u skladu sa politikom zaustavljanja nepoželjnih radova pod rukovodstvom nepoželjnih stručnjaka direktorke Vere Pavlović Lončarski, Republički zavod je angažovao privatno preduzeće "Beoinženjering" za izradu projekta zaštite crkve od vlage, ali po ceni od 790.000 dinara kako bi se po ko zna koji put u manastiru napravila nekakva melioracija, tj. drenaža terena oko crkve, a arheolog Emilija Pejović morala da kopa mesecima, možda i godinama naravno uz naplatu dnevnica.

Time je napokon priznato da je crkva vlažna, ali samo ako se radi u porti i oko crkve, umesto zaštite same crkve zbog velike i gotovo stalno prisutne vlage na površinama bez fresaka obrazuju se kolonije algi i lišajeva u nižim zonama. Dok je crkva trajala kao ruševina niže zone crkve su bile zasute nanosima mulja i sopstvenim porušenim materijalom i vremenom je razgrađeni malter u spojnicama zamenila zemlja. Prilikom radova na obnovi, što se sada vidi u brojnim oštećenim spojnicama, iz spojnica nije uklonjeno blato već su preko blata fugovane produžnim malterom.

Za relativno kratko vreme od obnove ove spojnice u zoni sokla pod pritiskom smrznutog blata počele su da pucaju i ispadaju, a iz zemlje iza njih počinje da raste zelenilo. Veći deo površine blokova sige u nižim zonama pokriven je lišajevima. Istovremeno fuge u zoni sokla vidno propadaju pucaju i ispadaju iz svojih ležišta, posebno su ugroženi ugaoni delovi lepo profilisanog sokla. Kontrafori koji nisu konstruktivno vezani za temelje i zidove vidno su odvojeni od crkve jer su spojnice između ravni zidova i kontrafora ispucale. Na površinama zidova vidljive su nove pukotine koje osim preko spojnica idu i preko blokova sige.

Razlog ovoj pojavi možda je i u okolnosti da tokom obnove nikome nije palo na pamet da utvrdi dubinu temelja, nikakve intervencije nisu pri obnovi crkve izvedene u temeljnoj zoni niti su temelji prilikom obnove crkve uopšte statički konsolidovani, već je vertikalnim i horizontalnim serklažima ugrađenim u nadziđivane delove izvedeno samo delimično statičko obezbeđenje objekta. Još uvek su na nekim mestima na fasadama sačuvani ostaci prvobitnog maltera.

Tanak, uglačan sloj krečnog maltera je štitio zidove od sige i freske u unutrašnjosti od vlage. Svi podaci za rekonstrukciju maltera postoje, ali Olivera Marković Kandić koja je radila na obnovi crkve nije želela da primeni najbolju moguću zaštitu poroznih zidova jer joj je najvažnije bilo da prikaže lepu tehniku gradnje zidova koji se zahvaljujući njenoj pretnji vešanjem uveliko danas raspadaju.

Osim starih pukotina na zidovima, danas su uveliko raspucale i konzervatorske spojnice od cementnog maltera. Štaviše pucanje je takvog intenziteta da su na nekim mestima popucali i blokovi sige u starim zidovima kao i konzervatorske spojnice, što rečito pokazuje na stalno sleganje zidova i posle radova na obnovi, što uopšte ni ne čudi jer tokom obnove uopšte nije bilo izvršeno ispitivanje stanja temelja i utvrđivanje njihove dubine niti je izveden bilo koji zahvat na njihovom ojačanju i sanaciji iako ih vekovima ispiraju podzemne vode!

Unutrašnjost crkve je takođe namerno ostavljena neomalterisana i crkva deluje nezavršeno i grubo - što nije nikada bila namera ktitora i graditelja. Velike količine kristalisanih soli na površinama fresko-maltera i površine zidova pod zelenim algama odaju sliku nekontrolisanih prodora vode do unutrašnjosti crkve a istovremeno se uništavaju i malobrojne preostale freske.

Vlaga potiče prvenstveno od atmosferske vode koja prodire kroz zidove odnosno kroz porozne blokove sige kojom je crkva u celosti ozidana, a do intenzivne pojave vlage u zonama sokla i zbog toga što spojnice između blokova sokla nisu očišćene od zemlje već su samo pokrivene novim malterom. Deo vlage potiče i iz temeljne zone, odnosno iz kapilarnog penjanja vode kroz jezgro zidova i nove spojnice od produžnog maltera.

Iako je još 2006. godine izrađen Projekat zaštite i prezentacije crkve manastira Gradac po svim uslovima i uz saglasnost Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, taj projekat je poništen jer je očito da je najvažnije mišljenje penzionerke mr Olivere Kandić da "vlagu ne treba uklanjati, jer su se freske već navikle na nju"!!!

A na žalost ljubitelja vlage itekako ima još!!!