Postdemokratija

KANDA JE DAČIĆ OTPISAN!?

Kanda je Vučić odlučio da se konačno osveti Dačiću za izdaju onomad kad mu je izmakao fotelju gradonačelnika, po starom receptu da se osveta najbolje služi hladna. Na takav zaključak me navode njihove prve izjave u noći posle poslednjih izbora, kada je Vučić rekao da mu je pun kufer onih koji sede u vlasti, ništa ne rade i samo gledaju kako da iskoriste njegove sukobe sa opozicijom i nešto ušićare od toga. Prepoznavši se u tome, Dačić nešto kasnije nije ni pomenuo mogućnost da on ponovo bude premijer, mada je to u kampanji gromoglasno najavljivao. Naprotiv, delovao je kao pokisao miš, iako je imao razloga za slavlje jer su rezultati njegove partije bili bolji nego poslednji put i znatno bolji nego što je i sam očekivao. Očigledno naslućuje nevolju, pitanje je samo da li će sa sobom povući i celu stranku ili će se u SPS-u naći oni koji će ga smeniti, pa da ostanu u vlasti, pretpostavlja kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu, po povratku nakon uspešnog lečenja

Piše: Mile Isakov

Zaista je ovog puta preterao! Čak je i mene iznervirao tom prepotentnom nadmenošću bez pokrića- Dačić Premijer!? Mogu da mislim koliko je to tek iritiralo Vučića, koji je to verovatno doživeo kao uvredu, jer zna se ko o svemu, pa i o premijeru, odlučuje u ovoj zemlji. Osim toga, to je i poruka da SNS na ovim izborima neće moći sama da osvoji većinu i da ne može bez Socijalista. A, to bi, bogami, Vučić mogao da shvati i kao ucenu, kao poruku koja nimalo uvijeno kaže, ako ja ne budem premijer, nema ništa od vlasti Naprednjaka.

Objektivno, Dačić se isuviše zaneo i osilio sedeći u vlasti više od dvadeset godina, zaboravljajući da je to uvek bilo zahvaljujući nekom drugom uz koga se šlepao, od Miloševića, Koštunice, Tadića, Nikolića do Vučića, a ne nikakvom njegovom zaslugom, snagom ili popularnošću. Čak je u kampanji posebno objašnjavao zašto je on najbolje rešenje: Bio sam već premijer, ministar unutrašnjih i spoljnih poslova i predsednik Skupštine, navodio je kao svoje uspehe, ne videći da je to samo dokaz kako su ga sve vreme šutirali sa mesta, na mesto, bez obzira na njegove sposobnosti, jer prosto nije moguće da je na svim tim mestima bio zato što je stručnjak za sve to.

Recimo, poznato je da i mala deca znaju svetske jezike bolje od njega, a ipak je on bio ministar spoljnih poslova i pevanjem samo zabavljao strane državnike, kad Vučić završi ozbiljne razgovore sa njima. Na osnovu onoga što je Vučić rekao u noći posle izbora, utisak je da mu je prekipelo i da je rešio da se otarasi Dačića, koji je pored toga što se suviše šepurio u kampanji, preteranim navijanjem za Rusiju postao i smetnja.

Dva su ozbiljna razloga koji vode takvom zaključku. Prvi i najvažniji je naš odnos sa Rusijom i Evropskom unijom, kojoj se sigurno ne bi dopalo da premijer postane najglasniji i najizričitiji zastupnik stava da Srbija nikako ne sme uvesti sankcije Rusiji. A Vučić će morati da ih uvede kako ih mi ne bismo dobili i od EU i od SAD.

Drugi je više lične prirode, želja za osvetom malom prevrtljivom partneru koji se suviše uobrazio i koji ga je nesumnjivo razljutio sa izbornim sloganom „Dačić Premijer". Ko je on da pored Vučića živog određuje ko će biti novi premijer i to tako drsko javno saopštava? Sigurno mu je tako nešto i rekao pre javnog saopštavanja rezultata ovih izbora, jer Dačić, kojem se očigledno dopala dosetka posle izbora 2012, kada je rekao da se ne zna ko će biti predsednik ali se zna ko će biti premijer, sada o mestu premijera nije ni zucnuo. Ili mu je Vučić to saopštio pre nego što je izašao na konferenciju za medije ili se Dačić sam prepoznao u njegovom govoru u kojem je posebno naglasio da mu je dosta onih oko sebe, koji sede u vlasti i ništa ne rade, samo gledaju kako da se okoriste na račun njegovih sukoba sa opozicijom.

Očigledno je Dačić preterao sa tvrdnjom u kampanji da će on biti premijer, jer ona je podrazumevala još lošiji rezultat Naprednjaka nego što se to dogodilo. Time je, nesumnjivo, uvredio Vučića koji je inače taj rezultat doživeo kao poraz i kojem je verovatno već pun kufer kurčenja tog korumpiranog preletača, koji se, sa desetak odsto glasova, već dve decenije šlepuje uz vladajuće stranke. Pri čemu je, verovatno, sa tom tvrdnjom u kampanji da će on biti premijer, otkinuo i deo glasova SNS, od onih birača koji po navici glasaju za one na vlasti. A takvih nije malo, što najbolje ilustruje priča Vuka Draškovića o tome kako mu je jedared jedan seljak, na Vukovu primedbu da ne treba da ga tapše po ramenu nego da glasa za njega, odgovorio: Će te glasamo kad budeš vlast!

I ne bi otpisivanje Dačića bilo ništa neobično kada je hiroviti Vučić u pitanju. Naprotiv, sasvim u njegovom stilu bilo bi da odbaci SPS upravo sad, kada mu njeni poslanici i odbornici u Beogradu trebaju više nego ranije, kada je i bez njih imao apsolutnu većinu. To je činio kao iz samilosti, kako bi pokazao svoju superiornost i navodnu širinu, a zapravo sa namerom da ih sasvim podčini i proguta. Sada, kada su ipak preživeli i dokazali izvesnu samostalnost, zbog čega bi mogli postati i manje poslušni, nisu više tako poželjni, posebno ako to i tako javno demonstriraju, kao Dačić sa svojom iritirajućom parolom „Dačić premijer". Upravo obrnuto, Vučić bi baš sad mogao da poželi da ih spusti na zemlju i pokaže ko je gazda, uprkos poteškoćama sa svojom strankom koja gubi podršku. Ili možda baš zato što je zbog toga izgubio živce.

Nije ni malo slučajno, pri saopštavanju rezultata sa ovih izbora, Vučić naglasio da uz podršku pouzdanog savezništva sa Savezom Vojvođanskih Mađara ima dovoljnu većinu da samostalno formira vladu. A i činjenica da je RIK-u zabranio da te noći saopštava preliminarne rezultate, naročito u Beogradu, navodi na zaključak da je time želeo da dobije na vremenu da našteluje rezultate u glavnom gradu i proveri sve kombinacije u kojima bi mogao da trguje i sa nekima iz opozicije, sa kojima bi mogao da sačuva vlast u Beogradu, po cenu da im ustupi nekoliko mesta u vladi Srbije, umesto Dačićevih Socijalista.

Kažem Dačićevog SPS-a, jer ne isključujem mogućnost da Socijalisti ostanu koalicioni partneri u republičkoj vlasti, a time i u Beogadu, ako smene Dačića sa čela te stranke i ublaže stav o sankcijama Rusiji, koje bi, s obzirom na minimalnu štetu koju joj mogu naneneti, bile samo pro forma uvedene kako bi se udovoljilo Evropskoj uniji i Americi. A, nije da među socijalistima nema onih koji bi to jedva dočekali, kao Ružić, naprimer, koji već dugo nije zadovoljan ni vođstvom stranke, ni svojim položajem u njoj. Ili Antić, koji je odavno zaboravio kako je živeti bez fotelje, sekretarice i fikusa u ministarskom kabinetu. I ne treba sumnjati da Vučić ima dovoljno argumenata da ih nagovori na to, i finansijskih i onih za moguće krivične prijave. Pri tom, ni Dačić ne bi smeo mnogo da se kuropeca, jer uvek mu se iz fioke mogu izvaditi razni koferčići i banane, pa da čak zaglavi i bajbokanu.

Nemam nikakvu dilemu da je Vučić te postizborne noći upravo tako reagovao i počeo da razmisljao o tome kako da se reši Dačića i da ga kazni, što ne znači da sa zadrškom neće promeniti odluku, vodeći računa prevashodno o svojim ličnim interesima. Od njega nas ništa ne može iznenaditi jer najčešće radi suprotno od onoga što kaže, pošto na osnovu istraživanja javnog mnenja i drugih računica, proceni šta je korisnije za njegov rejting i njegovu neprikosnovenu vlast i političku moć. Tako da se ne može isključiti ni mogućnost da ipak zaključi da će mu poniženi Dačić, pod pretnjom smene i krivičnog postupka, biti još poslušniji i korisniji nego do sad. Lično sumnjam da će se to dogoditi, ali sa Vučićem se nikad ne zna.

Zbog svega toga biće izuzetno zanimljivo pratiti razvoj događaja u prebrojavanju glasova u Beogradu, što bi moglo biti već poznato u trenutku kad se ovaj Magazin pojavi na kioscima. Dakle, poprilično rizikujem sa razvijanjem teorija o brojnim kombinacijama o kojima ovde govorim, ali radim to sa uverenjem da je situacija toliko kompleksna da neće tako brzo biti razrešena, jer nije u pitanju samo vlast u glavnom gradu, pa čak ni samo stvar unutrašnje politike.

Moguće su i velike komplikacije i oko mnogobrojnih nepravilnosti u glasanju i brojanju glasova, ali i brojne kombinacije vezane za ozbiljnije zaokrete u spoljnoj politici Srbije. I u tome je Dačić ozbiljna smetnja, sa svojom isključivom privrženošću Rusiji, ponajviše iz interesa da Bajatović i dalje finansira i njega i stranku iz ruskog gasa.

Evo, dok ovo pišem već me je preduhitrila ministarka Zorana Mihajlović, koja je izričito ustvrdila da Dačić sasvim sigurno neće biti premijer. To očigledno nije iz njene glave, niti njena odluka, pa čak ni samo njeno razmišljanje i njena procena.

Promene političkog kursa Vučić je nagovestio u tom prvom nastupu posle izbora i konstatacijom da je u Srbiji došlo do zabrinjavajućeg skretanja u desno. Nije lako odmah proceniti na šta je sve mislio u tom kontekstu, jer teško da ima mnogo onih koji su desnije od njega i njegovih isturenih odeljenja, kao što su naprimer Miša Vacić ili Zavetnici, koje je i stvorio samo zato da bi on mogao da se predstavlja kao nekakav centar. Pri tom, uopšte ne verujem da su se oni oteli kontroli, ali dobro dođu kao izgovor za njegov zaokret ka tzv demokratskom zapadu. Baš kao što mu je banda Velje Nevolje, koju je sam stvorio i ojačao, poslužila da se on predstavi kao neustrašivi borac protiv kriminala.

U razmišljanju o mogućim kombinacijama za formiranje vlasti u Srbiji i Beogradu, prvo na pamet pada koalicija „Nada", koju predvodi DSS sa kojim je Vučić jedared već sarađivao još kao radikal. Sa njima bi lagodno mogao da napravi većinu i u republičkom Parlamentu i i u beogradskoj skupštini i bez Socijalista. Ali, ni Vučićevo pominjanje Đilasa u prilično pomirljivom tonu, otvara brojne dileme.

Čini se sasvim izvesnim da će se Đilas i njegova stranka posle izbora razići sa Narodnom strankom, čiji lider Vuk Jeremić nije ni učestvovao u ovoj kampanji. A, upravo čujem da je i Zdravko Ponoš, posle veoma dobrog rezultata na predsedničkim izborima napustio tu stranku. Možda, general pristupi Đilasu a možda formira i neku svoju novu partiju, za koju niko danas ne bi mogao da kaže koje će orijentacije biti i kako će se ponašata prema drugim strankama u opoziciji. Taj očigledno ne piri u ladnu čorbu, tako da ni Đilas ne može računati na njegovu poslušnost.

U svakom slučaju počelo je i ništa više neće biti kao što je dosad bilo.