Podsećanje

Ko je od Kine napravio "supersilu"?

ZATVARANJE I OTVARANJE KINE KLJUČEVIMA IZ LONDONA

(Ovaj tekst objavljen je u Magazinu Tabloid broj 248 od 22. 12. 2011. godine.)

Nehumani eksperiment, nazvan "Veliki skok" , počeo je sa dovođenjem na vlast "mandžurijanskog kandidata" Mao Cetunga i trajao je od 1948. do 1966. Destine miliona seljaka je oterano sa svojih poljoprivrednih poseda i smeštani su u kolektivne centre gde su uvođeni u osnove industrijskog rada. Pravljena je radnička klasa. (Ovo je isto rađeno u bivšoj Jugoslaviji). Seljaci su tako oterani sa svojih poljoprivrednih parcela i terani da kopaju kanale, grade puteve, odnosno utabavaju zemlju, da tobože grade mostove, fabrike, pruge, topionice... Kako su sve bukvalno radili golim rukama i bez ikakvog znanja, ono što su napravili je bilo neoupotrebljivo, pa su u stvari samo bili glumci u predstavi monstruoznog programa za kolektivno ispiranje mozga. Zemlja je ostala neobrađena. Biti seljak postalo je staromodno, a industrijalizacija život u komuni su bili - avangarda.

Piše: Ivona Živković

U tim novim kolektivnim smeštajima su ozidavane nekakve peći za topljenje čelika i svi su morali sve predmete od metala koje su u kućama posedovali da stavljaju u peći kako bi se u njima stvarao čelik. Ko nije hteo da se odrekne poljoprivrdenih alatki, plugova, ašova, lopata ili escajga za jelo, partijska policija je na silu plenila i bacala u peći. Rezultat ovog "topioničarskog" rada su bile bezvredene komadine istopljenog čelika. Alatke za obrađivanje zemlje su uništene.

"Industrijalizacija" po zamisli kineske političke avangarde. U pozadini peći za "pravljenje" čelika. Sa ovom realnom predstavom (reality show) ubacivane su u svest seljaka idealističke slike o velikom preporodu, a sve iz propagandne mašinerije Sidnija Ritenberga.

Planirano ubijanje glađu

Ne znajući ništa o poljoprivredi „Veliki Vođa", Mao Cetung je plasirao „genijalnu" ideju da se prinosi sa zemlje udvostruče tako što bi se zaobišlo sporo kultivisnje zemljišta. I lokalni partijski isprani mozgovi su euforično obećavali „Velikom Vođi" da će na taj način baš iz njihovih provincija u Peking stići najveći doprinos.

Na nepripremljenom zemljištu i bez plugova koji su istopljeni, prinos je bio katastrofalan. Ali zaslepljene partijske vođe nisu mogle da se suoče sa realnošću i nastojale su da održavaju iluziju o „genijalnoj" ideji „Velikog vođe" tako opstajući na svojim lagodnim partijskim funkcijama. Bezdušno su plenili seljacima i poslednji džak pšenice i pirinča i slali u partijsku centralu u Peking, kao dokaz velikog poljoprivrdenog prinosa i ostvarenje zacrtanog partijskog programa.

Destine miliona kineskih seljaka je tada ostalo bukvalno bez ikakve hrane.

Džastin Bejker u svojoj knjizi: „Mao's Secret Famine", napisao je da su na seoskim kućama svi krovovi napravljeni od kore drveta bili pojedeni, a umobolni i zaneseni partijski lideri stavljali su umesto krovova platno sa nacrtanom korom drveta prikazujući višim partijskim funkcionerima svoj uspešni rejon.

Deca su grozničavo na ulicama gradova čekala da sa drveta otpadne neki list, ne bi li onda jurnula da ga ugrabe i pojedu. Gladni ljudi pojeli su sve pse i mačke, pa je čak i pacovska populacija teško redukovana u čitavoj Kini.

Masovno se umiralo od gladi, a zavladao je i kanibalizam pa su se leševi dece menjali sa komšijskom kako ljudi ne bi jeli sopstvenu decu, zapisao je Bejker.

Kineska stvarnost i iluzionistička propaganda potpuno su se razlikovale.

Vremenom su pobesneli seljaci sve više uspevali da provaljuju u dobro čuvane žitne silose i dolazilo je sve češće do oružanih sukoba. Nemiri su pretili Maovom umobolnom jednopartijskom sistemu, pa je "Veliki vođa" po savetu "svog" trusta mozgova sa Zapada najavio "velike strukturne promene" na revolucionarnom putu. Tako je 1966. lansirana "Velika Kulturna Revolucija", kao nova faza revolucionarnog razvoja, jer se prethodna "zbog grešaka nekih pojedinaca" nije pokazala. Stvarni cilj je bio da se iz partije uklone svi nepodobni oponenti koji su u "Velikom vođi" već videli tešku patološku kreaturu.

katastrofi koju je doživela Kina u pomenutom periodu gotovo da ne postoje ni fotografije, niti blo koji filmski snimak. Crvena Kina je bila jedan monstruozni logor potpuno izolovan od sveta i običan narod sa Zapada nije znao šta se tamo stvarno događalo. Mediji su ili ćutali ili lažno izveštavali.

Ali, NEKO je bio impresoniran kineskom genocidnom revolucijom.

Glavni biznis sa Kinom ide preko porodice Rokfeler

Nakon svog prvog zvaničnog putovanja po Kini 1973. Dejvid Rokfeler je u Njujork Tajmsu napisao kako je impresioniran „nacionalnom harmonijijom" koja sada postoji u Kini."Kakva god da je cena Kineske Revolucije, ona je očigledno uspela, ne samo u stvaranju veće efikasnosit i posvećenosti vlasti, već i nametanjem visokog morala za zajedničke ciljeve".

"Socijalni eksperiment u Kini pod vođstvom predsednika Maoa je jedan od najvažnijih i najuspešnijih u istoriji čovečanstva. Koliko široko se Kina bude otvarala prema svetu i kako to bude tumačeno i kakve budu reakcije na ove društvene inovacije i način života, koje je ona razvila, izvesno je imaće ogroman uticaj na budućnost mnogih nacija", zapisao je Dejvid Rokfeler.

Dalje u svom tekstu Rokfeler primećuje da se na školama i univerzitetima u Kini sve izučava isključivo u skladu sa Maovim revolucionarnim idejama i sa ciljem da se one održe. Ništa izvan toga se ne uči. Takođe je radnicima zabranjeno da putuju i menjaju svoja radna mesta.

Kada je Dejvid Rokfeler zapitao jednog keramičara o tome koliko može da bude kreativan u svom poslu, on mu je odgovorio da se nema vremena za individualnu kreativnost, jer treba služiti masi.

Tako je Dejvid Rokfeler našao uglavnom sve pozitivne strane kineske revolucije: povećanje proizvodnje, disciplina na radu, kolektivizam i odanost poslu. Zato je genocidni projekat Jejla i OSS-a sa preko 45 miliona mrtvih Kineza i uništenim čitavim generacijama, po njemu "...jedan od najvećih uspeha u istoriji čovečantva".

Naravno, jer Rokfeleri su najviše profitirali.

Nakon 25 godina kineskog crvenog mraka i kulturne obrade jeretika, američka zvanična politika počela je polako da se okreće ka Kini.

Počinje kinesko "otvaranje"

Henri Kisindžer je najmanje dva puta tajno posetio Kinu 1971, da bi onda spremio i zvanični dolazak Ričarda Niksona. Sa Kisindžerom je u Kinu svaki išao i Robert C. Mekferlejn (mornarički pukovnik) i tada američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je bio i na funkciji savetnika u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (koji važi kao cionistički klub), a osnivač je i američko- kineskog društva. Mekferlejn je povezan sa Londonom preko funkcije direktora Aegis Defence Services koji ima sedište u Londonu.

Ova kompanija obezbedjuje poslove koje ima londonska oligarhija u Iraku. Sve ove poslove vodi Lord Peter Inge, koji ima čin feld maršala i titulu barona i brojne druge titule: Privy Council; Knight of the Knight of the Order of the Garter; Pilgrims Society. Knight Grand Cross of the Order of the Bath.

Nacionalno veće za američko kinesku trgovinu osnovano je 1973 istog meseca kada je Rokfelerova Chase Manhattan Bank otvorila svoju kancelariju u Moskvi. To je takođe godina u kojoj je tajni američko-sovjetski trgovački i ekonomski savet počeo svoj rad i sastanke.

Poznato je da se Dejvid Rokfeler sreo sa Ču En Lajem, premijerom komunističke Kine najmanje jednom, juna 1973. O tom susretu je pisao i sam Dejvid Rokfeler u svojoj autobiografskoj knjizi. Rotšildi su svoje interese u međuvremenu više vezali za Indiju.

Dejvid Rokfeler u Kini 1973. posetio je Ču En Laja. Ova poseta je bila uvod u veliko kinesko "otvaranje" prema Zapadu.

Na početku "otvaranja" Kine prema Zapadu u Kinu je poslat, kao zvanični izaslanik SAD, i Rokfelerov čovek sa Jejla i član tajnog jezuitskog društva "Lobanja i kosti" , Džordž Herbert Voker Buš, poznat i kao Buš "stariji". On je bio prvi američki "ambasador" (doduše tada još neformalno) u komunističkoj Narodnoj Republici Kini. Nakon toga Buš je postavljen u fotelju koju, takođe, kontroliše institucija Rokfeler , a to je fotelja direktora CIA. Idealno mesto za tajni biznis.

Ova služba je od posebne važnosti za određene poslove institucije Rokfeler (kažemo institucije jer se iza ove porodice nalazi jedno daleko moćnije bratstvo). Tajni poslovi su tajni jer za njih postoje posebni američki zakoni koji im garantuju tajnost i oni se obično vodwe pod etiketom "u interesu državne bezbednosti". (Valjda vam je jasno zbog KOGA postoje ove tajne "bezbednosne" službe u skoro svim državama sveta.)

I upravo se za Bušove, koji su u dalekom srodstvu i sa britanskom kraljevskom porodicom, vezuju mnogi poslovi u trgovini opijumom koji je završavao u Kini. Preskot S. Buš (brat Buša "seniora") je bio u poslovnim dilovima sa japanskom mafijom, dok je njegov otac Preskot Buš bio glavni prebacivač Rokfelerovog novca za nacističku Nemačku.

Naime, pre nego što su Mao Cetungovi komunisti preuzeli Kinu britanska oligarhija je trgovala opijumom skrivajući se iza poslova kompanije British American Tabacco (kompaniji je najveći poslovni partner porodica Rejnolds koji su članovi tajnog društva Iluminata ). Kasnije su Maovi komunisti biznis sa opijumom takođe sakrivali iza iste kompanije, ali koja je u međuvremenu postala kineska državna kompanija - "Kinski biro za duvan".

Istom ilumintskom bratsvu, navodno, pripada i uticajna i bogata kineska porodica Li koja je na čelu Kine tada imala predsednika, Li Ksianiana za koga se kaže da je prodao toliko opijuma Zapadu da je bio u stanju da pomogne Crvenoj Kini da isplati sve dugove i nazvan je zato "Bog Novca". Li Ksianian dobio je i nadimak "gospodar droge", bio je i ministar finansija Narodne Republike Kine od 1957 do 1975.

Baš Rokfelerova Chase Manhattan Bank je 1973. godine postala prvi američki korespondent Nacionalne Banke Kine i smeštena je u kineskoj četvrti u Njujorku.

Dakle, porodica Rokfeler je dobila zadatak da finansijski uđe na kineski teren i odradjuje veliki posao sa društveno i moralno preoblikovanim Kinezima.

Godine 1980 i Jejl se vratio u Kinu da nastavi posao i iste godine počinje ubacivanje kulturno obrađenih mladih Kineza na još bolju edukaciju u SAD. Posebno stižu studenti iz Hong Konga koji se u Kinu više nikada ne vraćaju. Već ostaju u SAD gde se infiltriraju u državne institucije i bezbednosne službe, i , naravno, u mafijaške trgovačke mreže. Namerno ubacivanje Kineza u SAD posledica je smišljene i pefidne okupacije Amerike sa ciljem da se razori narastanje američkog nacionalizma i od SAD stvori internacionalističko kulturno i rasno mešano društvo. Samo u takvom rasno mešanom društvu može nesmetano i prikriveno da funkcioniše međunarodna trgovačka mafija.

Ali, ono što ide preko porodice Rokfeler i institucija u njihovom vlasništvu uvek su javni i legalni poslovi. Oni drugi tajni, isprepletani su u mrežu banaka, kompanija i fondacija koje vode drugi članovi ovog ili onog bratstva i koji se u nekoj "niti" izatkane poslovne mreže uvek povežu sa novcem iz neke od institucija Rokfelera. I to je slučaj sa mnogim poslovima sa Kinom.

KO JE OD KINE NAPRAVIO "SUPERSILU"? (Četvrti deo)

KINEZI - NAJJEFTINIJI ROBOVI I "NAJUSPEŠNIJI" BIZNISMENI NA SVETU

Još 1970. First National bank of Chicago, koja se u međuvremenu pripojila Rokfelerovoj Chase banci , a onda transformisala u "Bank one" u komunističkoj Kini, počela da daje milijarde i milijarde američkih dolara zajmova Kini. Obimno kreditiranje Kine američkim novcem je pravdano tvrdnjom da će Kina to vratiti u zlatu iz nekoliko svojih zapadnih provincija.

Ali, Kina nikada nije dozvolila nikakvu američku finansijsku ispekciju koja bi utvrdila imaju li on zaista toliko zlata da otplate dugove. Umesto toga, veruje se da je dug vraćen drugačijom robom, odnosno ogromnom količinom heroina koji je počeo da stiže u SAD iz Azije i preplavio nakon 1970-tih američko tržište. Rokfelerovi mediji u SAD su, po saznanjima iz CIA, prenosili da heroin dolazi iz Kambodže. Ali, odavno je javna tajna da je trgovina narkoticima glavni izvor novca za prikrivene operacije podrivanja država koje izvodi CIA širom sveta. A u prljavom nelegalnom poslu mora biti ispletena i mreža sa bankama koje su specijalizovane u "pranju" ovakvog novca. Za te poslove se izgleda specijalizovala još jedna partnerska porodica institucije Rokfeler poreklom iz Džakarte, na čelu sa Džejmsom Rijadisom i njihova firma "Stephen and Co", sa sedištem u Litl Roku u Arkanzasu.

(Za potrebe stvaranja narko tržišta u SAD, ali i u Evropi, stvoren je rock and roll muzičko-ideološki pokret za mlade koji je imao za cilj da omladinu "oslobodi" patrijahalnih i moralnih hrišćanskih stega. U modu su ulazila "deca cveća i ljubavi" koji su želeli da probaju život i sve što im se nudilo kao "sloboda". Ali, ovo je druga tema).

ARKANZAS KAO MEKA ZA PRLJAVE POSLOVE SA KINOM?

prljavim švercerskim poslovima koji se uvek negde "zakače" za novac Rokfelera, istraživao je godinama izvesni Šerman Skolnik, producent raznih američkih TV diskusija i panela koje su se bavile problematikom sistemske korupcije u američkom pravosuđu i koja decenijama opstaje jer NEKOME odgovara da ima svoje sudije i svoje šefove u CIA i FBI i svoje senatore, i kongresmene i svog predsednika SAD.

Tako Skolnik otkriva da je glavno uporište za prljave poslove Rokfelera američka država Arkanzas. Prostrana država sa malim brojem stanovnika idelna je za organizaciju takvog biznisa, jer su u takvim državama najlakše nameste izbori za guvernera, senatora, sudije... Poznato je da se Vintrop Rokfeler, iako rođen u Njujorku, 1953. preselio u Arkanzas i da je tamo bio guverner od 1967. do 1971.

Za Arkanzas je vezana i pojava Bila Klintona i njegove supruge Hilari, koji su iz tamošnje male advokatske kancelarije u Litl Roku dogurali do najviših pozicija u Beloj kući i Stejt Dipartmentu. Koja sila je mogla tako visoko da podigne sina jedne medicinske sestre , koja je radila i kao kelnerica i kome je, navodno, biološki otac (iz jedne veoma siromašne porodice od devetoro dece) poginuo tri meseca pre nego što s e on rodio? Ova medicinska sestra se onda udala za jednog alkoholočara, pa je i taj brak propao, pa se opet udala... Ali to sinčića Bila koji je dobio očuhovo prezime (kao da nema oca!) nije omelo u pravljenju fantastične karijere. Još zanimljivije je što je advokatska kancelarija Klintonovih bila upletena godinama u seriju poslovnih skandala (zbog prljavog biznisa) sa velikm brojem aktera koji su naprasno na ovaj ili onaj način odlazili na "onaj svet" i to pod misterioznim okolnostima. A Klintonovi su iz svakog posla profitirali i izigravali sve tužioce. I ne samo Klintonovi, već pre svega njihov moćni zaštinik. Da li je to bila porodica Rokfeler i da li je Bil Klinton u stvari vanbračni sin Vintropa Rokfelera i Virdžinije Keli, medicinske sestre I tada lokalne "lepotice" (na koju on, doduše, uopšte ne liči). To je danas tema koja se sve više otvara u SAD kod mnogih nezavisnih novinara, ali je zanimljivo da niko ne sumnja u Bilovu majku, već se samo bave ocem.

Za razliku od mlađeg brata (levo), Bil Klinton baš i nema crte na svoju majku.

Ali je zato zanimljiva sličnost sa Barbarom "Bobo" Sijrs (Jievute Paulekiute poreklom iz Litvanije) koja je bila Vintropova žena samo dve godine (od 1948) i sa kojom je on navodno imao "samo jednog sina" (što mediji uvek naglašavaju) , Vintropa Pola, mlađeg (koji uopšte ne liči ni na oca , ni na majku). I ona je zaista bila litvanska lepotica. "Bobo", nekakva glumica i foto model, bila je prethodno u braku sa članom moćne poslovne porodice Sijrs iz Bostona (koja se ne eksponira u javnosti). Dakle, da li je možda Bil Klinton njihov vanbračni sin? Ili samo njen sin, možda iz porodice Sijrs?

Procenite sami.

S leva na desno: Vintrop R. (sa šeširom), Bil K. i "Bobo" Sijrs. Vintorp Pol R. umro je 2006. od leukemije i dogurao je samo do guvernera Arkanzasa. Tako je Bil Klinton (čovek bez porodičnog pedigrea) imao bolju poziciju da stigne do Bele kuće, nego Vintrop Pol Rokfeler junior. Nije li to čudno?

Obični Amerikanci, naravno, ne bi voleli da im predsednik bude neko bogataško dete (posebno ne Rokfelerovo) , jer bi to kompromitovalo američku "demokratiju" i "američki san" da svako može biti predsednik SAD i da se svako može obogatiti. Da li je zato Klintonova biografija morala biti drugačija?

Ali, pogledajmo malo poslove Rokfelera sa Kinezima koji su vezani za Arkanzas.

WALL MART - KINEZI NAJJEFTINIJI ROBOVI DANAŠNJICE

Baš u Arkanzasu su poslovna sedišta tri veoma moćne kompanije koje su napravile pravi finansijski bum poslednjih decenija, upravo sa otvaranjem kinesko -američke saradnje i u vreme dvostrukog predsedničkog mandata Bila (Rokfelera-Sijrs?) Klintona i dvostrukog mandata Džordža Buša, mlađeg. To su kompanije Wal Mart, Tyson Chickns i J.B. Hunt Transport Services, Inc.

Osnivač maloprodajnog lanca jeftinih proizvoda Wal Mart je Sem Walton (1918-1992) iz Oklahome koji je na Univerzitetu u Misuriju postao član jevrejskog bratstva Alpha Epsilon Pi. (Član ovog bratstva je i formalni osnivač Facebook-a, izvesni Mark Cukerberg). Walton se oženio bogatom naslednicom iz engleske jevrejske trgovačke porodice Robson . Izbegao je da služi vojsku tokom Drugog svetskog rata tako što se pomoću moćne ženine porodice zaposlio u fabrici oružija porodice Dipon.

Proizvodi široke potrošnje koji se u SAD prodaju po 20 dolara, kod Wal Marta koštaju 10 dolara, pri čemu Wal Mart za njih plaća samo 10 centi. Sva razlika ide Wal Martu. Gde je tajna? Jednostavno, u radu jeftinih kineskih robova. Dok jedan američki radnik košta sa svim prinosima državi oko 45 hiljada dolara, kineski košta 2500. I porez na zaradu radnika je tako daleko manji za SAD. Zbog ove jeftine radne snage 100 000 radnih mesta je izneto protekle decenije iz SAD i premešteno u Kinu. Wal Mart ima oko 5000 maloprodajnih mesta u SAD.

Za organizaciju kineskog roblja , tvrdi Skolnik, zadužen je Vang Jun, biznismen iz Hong Konga i predsednik upravnog odbora kineske kompanije Poly Tchnologies iz Narodne Republike Kine, a koji slovi kao neformalni šef kineske tajne policije sa ogromnim ovlašćenjima.

Vang Jun i Bil Klinton (na slici levo) imali su formalni susret u Beloj kući februara 1996. Klintonovi su često zaduženi i za "prikupljanje novca" od stranih donatora i domaćini su mnogih poslovnih susreta. Na slici ovde su sa poslovnim partnerima iz Kine.

Kompanija Poly Technologies se bavi trgovinom oružjem i povezana je sa narodno- oslobodilačkom armijom Kine. Jun je i perdsednik Kineskog međunardonog poslovnog kartela i Investicione Korporacije. On je sin starijeg kineskog revolucionara Vang Zena. Između 1987 i 1993 kompanija Poly Technologies i njene podružnice su prodale u SAD poluautomatskih pušaka u vrednosti od oko 200 miliona dolara.

Kada je Bil (Rokfeler) Klinton potpisao zakon kojim se zabranjuje prodaja izvesnih modela poluatomatskih pušaka 1994., Poly Tchnologies je fantastično profitirao jer su iskoristili rupe u zakonu da zaobiđu zabranu i konačno pribegli več dobro uhodanom krijumčarenju. Do 1996. ove puške su preplavile gradove Kalifornije . Kako je Kinezima to pošlo za rukom? Zato što su Kinezi mnogo vešti ili zato što su deo jedne več dobro izatkane međunarodne mreže za šverc i pranje para?

Skolnik tvrdi da se u početku svaka vrsta ilegalne trgovine sa Kinom odvijala preko male mreže centrirane u severozapadnom Arkanzasu oko Mena aerodroma. Porodica Rijadis je zato kupila i malu "First National Bank of Mena" kako bi im služila za pranje para. Uz pomoć Rokfelera i ove banke, milijarde narko-dolara je prošlo ovom rutom.

Takođe na severozapadnom delu Arkanzasa blizu Rodžersa, nalazi se ogroman novi regionalni aerodrom. Klinton je kao predsednik pomogao da aerodrom 1998. dobije najbolju opremu tako da može da primi najveće transportne avione. Na aerodromu s e nalazi i "zona slobodne trgovine", tako da se "tranzitna roba" koja tu stiže najviše iz Kine, ne kontroliše i ne oporezuje, jer zvanično nije namenjena tržištu SAD. Ali, ogroman broj skladišta i kontejnera idealno je mesto za dobro organizovan šverc koječega, tako da veliki deo ove robe ipak ulazi u SAD.

Nema boljeg posla od onog za koji ne postoji konkurencija, ne plaća se porez i carina.

Takođe, u blizini aerodroma Springdale u Arkanzasu je i sedište kompanije Tyson Foods, Inc. Oni dominiraju tržištem pilića u SAD i izvoze "američku" piletinu u više od 70 zemalja sveta. Ali, samo malo: zar Kinezi nisu poznati po uzgoju živine? Sami zaključite kako se mogu povezati ptičiji grip, kineska živina i Rokfelerov farmaceutski biznis. Najprostije bi bilo da kineski farmeri zbog pojave ptičijeg gripa nisu mogli da plasiraju svoju "zaraženu" živinu na svetsko tržište direktno i jeftino, već se na svetsko tržište zato plasira "američka" živina. Kineska je navodno pobijena, kako su to prikazali mediji zbog ptičijeg gripa, a američkoj kompaniji je to otvorilo prazan tržišni prostor. A, vi ste u stvari jeli piletinu zaista uzgojenu jeftino u Kini. Eto, to je možda mala tajna "pticijeg gripa".

Tu u blizini istog aerodroma se nalazi i sedište transportne kompanije J.B.Hunt, koja je, takođe, baš u periodu „otvaranja Kine" napravila fantastičan posao. Njen formalni vlasnik , izvesni Džoni Brajan Hant, pravo je oličenje ostvarenja američkog sna. Od siromaška je veoma brzo postao vlasnik ogromne transportne kompanije. Ali, "američki san" se izgleda ostvaruje samo onima koji posluju sa moćnim institucijama kao što su Rokfeleri.

INFILTRIRANJE KINEZA U POSLOVNE I BEZBEDNOSNE STRUKTURE SAD

Evidentan je u poslednje vreme ogroman broj Amerikanaca kineskog porekla koji dobijaju poslove u američkom državnom aparatu i posebno zauzimaju mesta u ministarstvu unutrašnjih poslova (Homeland security) . I što je najzanimljivije, sada tobože Kinezi jurišaju na američko tržište i kupuju, kupuju, kupuju...

Tako je nedavno kineski naftni gigant CNOOC iznajmio razne lobiste u svom nedavnom neuspešnom pokušaju da kupe američku naftnu kompaniju UNOCAL koja je vlasnik jedinog rudnika retkih metala u SAD. Ako vam se čini da na ovaj način institucija Rokfeler pokušava da izigra sve antimonopolističke zakone u SAD, onda ste verovatno u pravu. Jer, upravo je kompanija Standard oil, kada je došla na sud zbog teškog monopola u trgovini naftom, perfidnim igrarijama i prebacivanjem novca u razne fondove i druge manje kompanije, pokazala kako Rokfeleri znaju da se vešto kamufliraju. Pravom jezuitskom veštinom.

Jedan od lobista za pomenutu kupovinu UNOCAL-a je bila firma BKSH , a to je podružnica Burson-Marsteller i deo je britanske WPP grupe. WPP je druga po veličini firma za reklamiranje i odnose sa javnošču u svetu koju vodi jedan član britanske kraljevske porodice. I sada se šire po Kini i već imaju oko 2000 zaposlenih. U velikoj mreži kompanija i podružnica, koje lobiraju i kupuju po SAD i svetu i savetuju za Kineze, nalazi se i Stone Bridge International, koju je nekada vodio i Samuel Berger, bivši državni sekretar za bezbednost u Klintonovom mandatu i koji je navodno "zaboravio" da kaže svom predsedniku kako su Kinezi došli u posed nacrta za izdradu nuklearnih bojevih glava, a koje im je u stvari on i odneo. Morao je da napusti državnu funkciju zato i kažnjen je uslovno zbog prekršaja.

Tako su Kinezi postali nuklearna vojna sila, kupuju rudnike i fabrike po SAD i svetu, a rade kao robovi sa dnevnicom od jednog dolara za Wal Mart. Možete li u to da poverujete?

Stone Bridge ima i kinesku podružnicu, a za ovu firmu lobira i Madlen Olbrajt takođe agent Rokfelerovih. Olbrajt je zdušno radila sa Bergerom i Bilom (Rokfeler) Klintonom na poslovima instaliranja marionetske i kriminalne vlade na Kosovu, što je rezultiralo i bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. Meta su, naravno, rudna nalazišta na Kosovu, i tamošnji Albanci sada imaju "čast" da jeftino kao I kineski robovi rade za svakog ko im nešto ponudi. I naravno žive od uvoza hrane koju im omogućava marionetska vlada Srbije i žive u iluziji da su sada "slobodni" i "nezavisni". Na čelu "države" im je policajka, izvesna Jahjaga, koju je tu postavio američki ambasador nakon što je prošla političku obuku u SAD. Policajci su uvek naučeni da slušaju.

NAjmoćnija porodica u aziji je trgovačka porodica Li

Danas najmoćnija tajkunska porodica u Kini, ali i u svetu običnih ljudi (commons) je porodica Li iz Hong Konga. Na njenom čelu je osamdesetrogodišnji Li Ka šing, za koga se veruje da je član tajnog društva Iluminata , koje je takođe vezano za britansku Krunu (misli se na centralu trgovačkog kartela u Londonu). Li Ka Šing je zato dobio titulu "ser", kao i orden Britanske imperije. Nosilac je i drugih titula, a njegovo bogatstvo se u ovom trenutku procenjuje na 26 milijardi američkih dolara (dok je 1992. iznosilo 13 milijardi).

Njegov najunosniji biznis je u poslovima sa skladištenjem teretnih kontejnera u najvećim lukama sveta, posebno Azije, a ima i svoje brodove za transport robe. Vodeći je trgovac u maloprodaji kozmetičkih preparata u Aziji, pa je time stekao , zbog ogromnog tržišta, i vodeću poziciju u svetu na tim poslovima. Novo kinesko amerikanizovano i evropeizovano društvo, koje se trudi da u svemu imitira Zapad, danas "guta" evropsku i američku kozmetičku proizvodnju.

Moderni Kinezi moraju biti i moderno izopačeni.

Li Ka Šing kao i njegova dva sina imaju i kanadsko državljanstvo i biznis u Kanadi i SAD. Između ostalog poseduju: zgradu u Njujorku u ulici Broad Street koja je procenjena na više od 100 miliona dolara, kompaniju HUSKY OIL u Kalgariju, koja se procenjuje na 1,3 milijarde dolara, Canadian Imperial Bank of Commerce u Torontu, vrednosti oko 4,4 milijarde američkih dolara, stambeno naselje PACIFIC PLACE u Vankuveru, vredno oko 2 milijarde, kao i stambeno naselje SUNTEC CITY u Singapuru, koje vredi milijardu dolara. Amerikance posebno zabrinjava što je ova porodica potpuno preuzela najveću teretnu luku u Palm Biču, na Zapadnoj obali SAD. Tu su još i telekomunikacione kompanije i TV Star jedna od najuticajnijih televizija u Aziji i na Srednjem Istoku. Oba njegova sina su edukovana na Stanford Univerzitetu u Kaliforniji, i imaju engleska imena: Viktor i Ričard i u biznisu su sa ocem.

Kao i svi Iluminati i porodica Li se ugledala na svoje poslovne partnere Rokfelere i bave se onim što se naziva filantropija, a to je finansiranje raznih zadužbina, posebno škola i bolnica. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da od toga najviše profitiraju upravo oni koji u tim školama prodaju "falš" znanje i "falš" lekove, odnosno svoje farmaceutike, po čemu su Rokfeleri u savremenoj alopatskoj medicini već poznati. O tome smo pisali.

Li Ka Šing

Zvanična biografija Li Ka Šinga kaže da je rano ostao bez roditelja, i kao siroče se probijao koz život. Formalno nema nikakvu školu. A onda je počeo mali biznis i stigao do milijardera. Tipična priča za tajkune u vazalnim zemljama i kolonijama, kakva je danas i Kina. Njegov evropski manirizam, odelo i kravata i okrenutost anglosaksonskom biznisu pronicljivom čitaocu može otkriti i drugačiju biografiju, onu koja zvanično nigde nije zapisana.

Priprema kine za sukob sa sad?

Sada se Kina kao i nekada nacistička nemačka naoružava vezujući tobože " svoje" za Iran. Cilj je očigledno da se pomoću Kine oslabe SAD, Orkestracija Trećeg svetskog rata je gotovo identična onome što se događalo sa naoružavanjem nacističke Nemačke i Japana. Obe orkestracije idu preko finansijskih mreža koje su upletene niti i instutucije Rokfeler.