Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (2)

Monetarizam i krize u kapitalizmu

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

1)Klasični i savremeni monetarizam

U savremenim privredama je zadominirao koncept monetarističkog upravljanja privredom i društvom. „Novi" monetarizam je u osnovi samo oblik „prilagođavanja" originalnog Fridmanovog monetarizma, jer izgleda da je postalo pravilo „samo novac je važan". Upravljanje novcem je uglavnom osnovni blik delovanja savremenih država na privredne procese, ali i faktor inflatornog ili antiinflatornog delovanja .

Monetarni impulsi, prema ovim shvatanjima, prenose se na privredu preko relativnih promena cena, koje sa svoje strane, deluju na tražnju novca, na realne vrednosti, uz stvaranje novih sredstava i obaveza, i „prinosa od sredstava" (kamatu), odnosno proizvodnju i potrošnju.

Postoji, dakle, tipičan redosled međuuticaja kamate, novca i dohotka, odnosno cena.

Funkcije tražnje novca i tražnje kredita se uključuju u celovit sistem s funkci jama investicija i formiranja dohotka. Do sada formirani ekonometrijski modeli su pokazali kako početna promena u raspoloživoj novčanoj masi sukcesivno deluje na bruto proizvod, nacionalni dohodak i cene, što se sa svoje strane održava na promene kamatnih stopa, cenu kapitala, sklonost potrošnji. To sve povratno deluje na formiranje dohotka (proizvodnje).

Teško se danas prihvata stav neokejnzijanske teorije da ukupna količina novca predstavlja jednu od varijabli koje utiču na konjunkturu, ali samo indirektno, transmisijom, preko kamate. Lančana reakcija nastaje promenama količine novca koja preko kamate deluje na tražnju investicija (I), a koje predstavljaju samo sastavni deo globalne tražnje, čime se deluje na privredni rast.

Savremeni monetaristi se vraćaju staroj i poznatoj kvantitativnoj teoriji novca po kojoj postoji uzročna veza između promena količine novca preko promene efektivne novča ne tražnje, zbog čega dolazi đo delovanja na cene, odnosno dohodak i zaposlenost.

Kvantitativna teorija novca polazi od poznatog primarnog delovanja novčane mase (baze) na dohodak i cene. Istina, uz uvažavanje delovanja koje ističe teorija portfelja, proširuje se delovanje i na faktore vezane za predviđanje i očekivanje u pogledu prihoda i rizika koji utiču na odluke o rashodima privrednih subjekata. Ova teorija je uspela da „dokaže" da postoji uska korelacija između promena novčane mase i promena nacionalnog dohotka, po trošnje i investicija, čime se i ciklična kretanja realne privrede vezuju za ponašanje novčane mase. Dakle, prociklična kretanja porasta novčane mase, koja se zapažaju u konjunkturnom toku, objašnjavaju se promenama ukupne količine novca koju reguliše centralna banka. Međutim, ova teorija ne daje i stvarni odgovor na spornu tezu: da li uzročni niz ide od dohotka i potrošnje (imovine) prema novcu, ili se tran smisija prenosi u suprotnom pravcu.

Između količine novca koja treba da cirkuliše u privredi i nivo bruto proizvoda (dohotka) postoji čvrst odnos. Ukoliko se ukupna količina novca, koja može da se menja monetarnim merama, promeni, privredni subjekti i potrošači će da prilagode svoje izdatke nivou novčane mase, čime dolazi do ponovnog uspostavljanja željenog nivoa novčanih sredstava. Upravo zbog toga monetaristi žele da u ovom pravcu usmere celokupnu monetarnu politiku centralne banke koja ima dominantnu poziciju u regulisanju ma se novca u opticaju (ponude novca).

Ukupna količina novca obično se tretira kao monetarna baza („high powered money"), koja je time uglavnom u rukama i podređena odlukama centralne banke. Centralna banka treba da koriguje samo komponente pod njenom kontrolom, tako da ukupan iznos monetarne baze bude jednak unapred određenoj stopi rasta. Istina, sve više i sve češće se ističe da se ne prilagođava ekonomski proces količini novca, već obrnuto, količina novca ekonomskom procesu i to u zavisnosti od sklonosti potrošnji i investicijama, te sa kretanjem preferencije likvidnosti, što je svakako značajna ko rekcija ortodoksnih stavova glavnih predstavnika novog monetarizma".

Monetarizam danas ne uviđa i ne uzima u obzir da ne postoji homogena masa novca kojim upravlja centralna banka i koja cirkuliše u privredi. Isto tako, danas se emisija novca uglavnom okreće spekulativnoj ekonomiji (sanacija banka, berzi, budžetsko „spasavanje" država), a ne privrednim tokovima. Stoga je i spekulativni novac postao dominantan i odvojen od materijalnih tokova privrede. Može li monetarna politika u takvim tokovima da bude usmerena i efikasno? Ona „proizvodi" neravnoteže i nestabilnost. Stoga ni FED ne prati više visinu M5 i M4 (spekulativna sfera).

Prema trećoj teoriji delovanja novca u privredi posebno na odluke u pogledu ponašanja dohotka, investicija i potrošnje, su osnovni faktor ovog delovanja, što se razmatra u ovoj teoriji likvidnosti. Umesto ukupne količine novca ova teorija uzima samo likvidna novčana sredstva. Postavlja se pitanje: da li između novca i drugih oblika likvidnih sredstava postoji neki čvrst i stabilan, odnosno nestabilan i promenljiv odnos? Ova teorija nije u stanju da pruži uverljive dokaze o svojoj logičnoj međupovezanosti i koherentnosti sistema više veza, a osim toga, teško je i empirijski proveriti kroz praktičnu monetarnu politiku i nekontrolisanim monetarnim tokovima.

Savremeni monetaristi dokazuju, dakle, da monetarni impulsi deluju na bruto nacionalni proizvod kroz izmene u sastavu portfelja. Pretpostavimo da vlada kupi državne papire od vrednosti na otvorenom tržištu. Neposredna posledica ove opera cije je poremećaj prvobitne ravnoteže portfelja. Da bi se uspostavila nova ravnoteža portfelja, relativne kamatne stope moraju da se promene. Tako dolazi do daljih supstitucija između različitih vrsta aktive; novac se daje u zamenu za druge papire od vrednosti javnog i privatnog sektora, a zatim stope prinosa na ove vrste aktive moraju da padnu. Na kraju, vlasnici imovine će biti podstaknutl da je pretvore u fizičku aktivu (proizvođačka dobra i trajna potrošačka dobra). U ovoj fazi počinje uticaj na dohadak.

Bitno obeležje ovog procesa transmisije je da do konačnog pretvaranja aktive u fizička dobra, u stvari, dolazi usled promena relativnih kamatnih stopa koje je izazivao monetarni proces. Iz teorije usklađivanja portfelja proizlazi da vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije zavisi, između ostalog, od dužine lan ca transakcija između prve promne količine novca i prve transakcije koja obuhvata nefinansijsku aktivu. Dužina ovog lanca će, sa svoje strane zavisiti od asortimana raspoloživih vrsta finansijske aktive u čijem obliku može da se drži imovina.

Što je veći asortiman različitih vrsta finansijske aktive, to će lanac transakcija biti duži, a samim tim će i vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije da bude duže. Asortiman različitih vrsta finansijske aktive koji postoji u nedovolj no razvijenim zemljama je veoma ograničen i srazmera finansijske aktive u ukup nom iznosu imovine privatnog sektora je relativno mala. S jedne strane je novac, a s druge realna fizička aktiva. „Između ove dve vrste aktive izbor je mali. Državne kratkoročne hartije od vrednosti, državne obveznice, prvoklasne industrijske obveznice, lako utržive akcije - rečju sve one vrste aktive koje su prelaz između novca i realne aktive u zemljama sa potpuno razvijenim finansijskim sistemima, imaju veo ma malu ulogu u strukturi aktive u većini nedovoljno razvijenih zemalja". U ovim uslovima, delovanja promena količine novca neće difuzno da se širi među ra znim vrstama supstituta novca, već će direktno da se prenosi na tržište realne aktive. Drugim recima, veća je verovatnoća od promene u novčanoj masi direktno utiču na izdatke u nedovoljno razvijenim zemljama, nego u industrijskim zemljama. Ovo proizlazi iz činjenice da su tržišta kapitala, a samim tim različiti izvori finansiranja, razvijeniji i složeniji u grupi razvijenih, tako da bi možda mogla da bude brža i jača u nedovoljno razvijenim zemljama nego u industrijskim zemljama.

Sve navedene teorije imaju jednu značajnu osnovu koja im je zajednička: na stoje da utvrde osnovne parametre za optimalno vođenje nacionalne monetarne politike i optimalno prilagođavanje funkcije novca ostalim realnim parametri ma privrede.

U tom pogledu obilno se diferenciraju tri parametra:

1)Pnašanip i promene kamatnih stopa,

2) Stopa rasta ukupne količine novca,

3) Promene likvidnih rezervi banaka, prema kojima se ocenjuje da li je monetarna politika ekspanzivno ili restriktivno orijentisana i u kom pravcu bi trebalo da se usmere određeni korektivni zahvati.

Neosporno je da se često porast kamatne stope i referentne stope vezuju za

ocenu restriktivne kreditne politike, kao i obrnuto, smanjenje kamatne stope se uzi ma kao indikator ekspanzivne monetarne politike.

„Ova hipoteza je u skladu sa gledištem da povećanje referentne stope zaostaje za

kretanjem kamata na tržištu kredita i da, osim toga, ostaje u granicama povećanja kamatne stope do kojeg je već došlo na tržištu. Pošto je marža između kamata na tržištu i referentne stope uvek ista ovakva monetarna politika ne deluje na ublažavanje uspona konjunkture. Iz toga može da se zaključi da kamata nije dovoljan pokazatelj. Centralna banka može da napravi sličnu grešku i ako posmatra isključivo likvidne rezerve. Povećanje ovih rezervi u kreditnim ustanovama smatra se kontraktivnim, a smanjenje ekspanzivnim znakom.

U periodu uspona konjunkture smanjuju se i likvidne rezerve. Pošto se ipak, na kraju ovog perioda ekspanzije smanjuje očekiva ni prinos hartija od vrednosti na realnu aktivu i na taj način se usporava povećanje tražnje kredita, likvidne rezerve počinju opet da se povećavaju. Organi nadležni za donošenje odluka smatraju da ponovo nastupa ekspanzija. U stvari, oni ne shvataju da je u pitanju prekretnica u konjunkturi i ne počinju blagovremeno da sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku. Kao što kamatne stope i likvidna sredstva, tako i ukupna količina novca podleže uticaju realnog sektora privrede.

Ovaj pokazatelj ruža pouzdane podatke o monetarnom razvoju. Ako se u fazi ekspanzije eskontna stopa povećava, a stopa rasta ukupne količine novca i dalje raste, očigledno je da centralna banka ne vodi anticikličnu politiku. To ne znači da je na taj način problem pokazatelja rešen, da se može govoriti o jednoj sigurnoj bazi za raci onalnu monetarnu politiku. Ipak, zahvaljujući tome što su pobornici kvantitativne teorije novca mogli i empirijski da potvrde svoju hipotezu pomoću monetarnog si stema u SAD, ukupnoj količini novca kao varijabli monetarne politike i pokazatelju, poklanja se sve veća pažnja".

Postoje i druga shvatanja prema kojima, i kada promene u seriji novčane mase prethode serijama dohotka „to još uvek ne znači da uzročna veza ide od novca prema dohotku"i to iz sledećih razloga:

-promene novčane mase koje prethode promenama serija dohotka mogu da budu posledica reagovanja monetarne politike na faze cikličnog kolebanja;

-promene koje se očekuju u troškovima (izdacima) mogu da dovedu do promena u novčanoj masi, što bi moglo da dovede do promena novčane mase pre promena dohotka.

U kraćim vremenskim periodima postoji uzajamno delovanje novca i bruto proizvoda u stalnom procesu monetizacije privrede.

Postojanje stalne veze između novca i dohotka ne znači, dakle, da postoji veza samo u jednom pravcu, odnosno da novac deluje na dohodak. Postoji uska povratna veza dohodaka i procesa stvaranja i poništavanja novca s većim uzročnim delovanjem dohotka (ekonomske aktivnosti) na novac, što teoretičarima koji pripa daju realističkom pravcu daje izvesne argumente.

Drugo, vremenska povezanost novca i ekonomske aktivnosti (kroz izvesno zaostajanje delovanja u vremenu) nije u mogućnosti da objasni precizno koliko variranje monetarnog rasta dovodi do fluktuacija ekonomske aktivnosti.

Treće, visoka korelacija između promena količine novca i ekonomske aktivnosti u cikličnim kretanjima je dokazana, uz određeno zaostajanje u ponašanju agre gata, privrede iza promene količine novca.

Četvrto, u projekcijama i u analizi efekata „promena količine novca treba da se zahvati i interval između emitovanja monetarnog impulsa i njegovog krajnjeg delovanja na ekonomsku aktivnost"

2)Povezanost monetarnog i privrednog ubrzanja ili usporavanja

Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između bruto proizvoda i količine novca,

raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama, pri čemu preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava. Ukupna količina novca, u krajnjem slučaju, deluje na izdatke privrede koji, sa svoje strane, deluju na nacionalni dohodak i zapo slenost. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promenjene mase novca i bruto nacionalnog proizvoda.

Teorija novčane baze je uspela da dokaže usku vezu između stopa promena novčane mase i društvenog proizvoda, ali se time još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata, mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju upravo promenama ukupne novčane mase. Promena stope rasta novčane mase, prema ovim shvatanjima redovno prethode fluktuacijama privrednog ciklusa. Isto tako ona prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje, bankarskih kredita, ponašanja potrošača i dr. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti, ali to može da se objasni i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu.

Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta predhode promenama ekonomske aktivnosti, što deluje i na strategiju monetarne vlasti u sprovođenju monetarne politike. To znači, ukoliko žele da se stabilizuju oscilacije konjunkture, treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca, čime se po M. Fridmanu došlo do „konstantne godišnje stope rasta novčane maše".

Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja je u teoriji dosta jasna. Zapaženo je da su veća ubrzanja ili usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda.

Ne upuštajući se dublje u teorijske probleme uzajamnog delovanja monetarnih i realnih faktora u reprodukciji, neophodno je još jednom navesti da se neuravnoteženost i disproporcije u privredi javljaju, pre svega, na strani realnih faktora produkcije, mada i monetarni faktori mogu da postanu samostalan faktor krize faktor koji produbljuje već nastalu krizu i inflaciju.

Poznato je da u uslovima ekspanzije dolazi, pored ostalog, i do porasta cena što je usko vezano za proširenje monetarnog volumena koji deluje na porast proizvodnje i prometa, ali i na dalji rast cena. Time ekspanzija novčane mase, delujući na rast proizvodnje i zaposlenosti, istovremeno dovodi do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje. Istina, ekspanzija novca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje, ali je opšta tendencija u osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje, što dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje.

Kredit i novac dakle podržavaju ili ograničavaju reprodukciju - zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike, pre svega, od toga da li je ekspanzivno ili restriktivno orijentisana. Prema ovakvim shvatanjima, ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredu.

Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u procese proizvodno-prometne sfere, da podstiče investicijei likvidnost privrednih subjekata, čime dovodi do porasta potrošnje. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. Moguće je, međutim, da se novac emituje za finansiranje budžeta i lične potrošnje, čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje (inflacije).

U fazi preteranog uspona konjunkture centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunk tura, naravno, uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetar ne korekture u privredi. Da bi se otklonilo negativno delovanje monetarne mase na konjunkturu, sve više preovladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude dosta ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa. Ovakvi stavovi ne uzimaju dovoljno u obzir osnove stvaranja novca u jednoj danas dirigovanoj privredi u kojoj sve manje ostaje paralelan odnos i suprotna kretanja robe i novca, u kojoj novac postaje instrument za mnoge, često neekonomske ciljeve, posebno u sferi pokrivanja sve većeg obima javnih rashoda (deficitarno finansiranje) i čisto spekulativnih berzanskih transakcija.

3) Delovanje novca na dohodak i funkciju potrošnje

Uloga novca u određivanju tokova ekonomskih procesa, vidimo, i danas je predmet oštrog razilaženja ekonomista. Dok novac po jednima kontroliše ekonomske procese, drugi veruju da on nema neki veći uticaj na ekonomske procese, svo deći ga gotovo na neutralni faktor u reprodukciji. Prema stavovima neaktivnog novca obično se polazi od toga da se količina novca samo prilagođava realnim potre bama privrednog razvoja, tako da se novac svede na pasivan elemenat sistema. S druge strane, odnos novca prema drugim agregatima je promenljiv i ne može da se uspostavi neki stalni odnos kao nekakav faktor s kojim može u monetarnoj politici unapred da se računa, a time i svesno utiče promenom delovanja mase novca na privrednu aktivnost.

S druge strane, prema drugim shvatanjima da je novčana masa aktivan faktor u pri vrednim procesima, to se obično potkrepljuje sa tri sledeća elementa:

1)Promene količine novca u privredi imaju redovno određena veća ili manja delovanja u celokupnoj privredi.

2)Odnos novca prema većem broju makroagregata (dohodak, investicije, po tražnja) je relativno stabilan i predvidiv u vremenu, čime postaje instru ment svesnog usmeravanja privredne aktivnosti.

3) Novčanu masu u privredi je moguće dosta efikasno kontrolisati preko instrumenata monetarne politike, kojima danas uspešno manipuliše central na banka s krugom poslovnih banaka.

Kod Kejnza i neokejnzijanaca, u razrađenoj teoriji potrošnje dohotka pošlo se, videli smo, od toga da sklonost likvidnosti određuje kamatnu stopu, a odnos kamatne stope i stope marginalne efikasnosti kapitala određuje ponašanje investicija. S druge strane, u jednom logičnom nizu, investicije i marginalna sklonost potrošnje određuju dohodak, proizvodnju i nivo zaposlenosti.

Pošto je marginalna sklonost potrošnji dosta stabilna kao i multiplikator investicija, određivanje nacionalnog dohotka je dat proizvodom promene investicija i multiplikatora (?Y = ?I x m). Predstavnici neokvantitativne teorije, s druge strane, polaze od toga da porast novčane mase (DM) dovodi do porasta dohotka koji će biti jednak porastu količine novca i brzine formiranja dohotka, dakle

Y - M x Y. Dohodak se nalazi u linearnom odnosu prema količini novca.

Prema Friedmanu i D. Meiselmannu, koji su upoređivali brzinu opticaja i multiplikator potrošnje (investicije) brzina opticaja je stabilna funkcija dohotka. Tražnja novca je stabilna, bilo u nominalnom bilo u realnom izrazu. Mnogi modeli su ukazali da postoji konzistentniji odnos između potrošnje i količine novca u odnosu na konzistentnost investicija i rashoda kod kejnziianske teorije. Time se došlo do zaključka da je količina novca značajniji indikator u određivanju potrošnje nego rashodi iz nekog ranijeg perioda.

Postoji mišljenje da dugoročne promene u realnoj količini novca po stanovniku stoje u visokoj korelaciji sa dugoročnim promenama u realnom dohotku po stanovniku. Prema M. Fridmanu korelacija se kreće od 0,99 uz elastičnost od 1,3. To znači da je povećanje realnog dohotka po stanovniku za 1% vezano s povećanjem realne količine novca za 1,8% a time i opadanje dohodne brzine opticaja za 0,8%. Količina raspoloživog novca koleba se u suprotnom pravcu u odnosu na brzinu opticaja. Time se i izvodi zaključak da velika kolebanja u cenama vemo odražavaju velika kolebanja u količini novca po jedinici proizvoda.

U pokušaju testiranja navedenih hipoteza u našoj privredi takvu zakonitost i povezanost nismo uočili.

Posmatranjem kretanja realne količine novca i realnog dohotka u ciklusu, primećeno je da realna količina novca raste u fazi ekspanzije i da opada ili sporije raste u fazi kontrakcije, „međutim, aplituda kretanja u realnoj količini novca ima daleko manji raspon nego amplituda kretanja u nominalnom dohotku".

Posleratni razvoj je pokazao da je tvrdnja o stabilnosti multiplikatora i poverenje koje mu je bilo dato bilo preterano, što se uočavalo sa sve većim pritiskom inflacije cena, što je i nateralo ovu teoriju potrošnje dohotka da prihvati stav da je i novac značajan u razvoju privrede. Ovo je došlo do izražaja posebno u momentu kada se promenama novčane mase donekle postigla stabilnost cena, kada je usposta vljena kontrola nad novčanim opticajem i kada se u poslednje vreme kamata slobod nije formirala na vrlo visokom nivou (12-15%).

Postoji, dakle, veća korelacija između ukupne količine novca i potrošnje, odno sno nacionalnog dohotka, nego između autonomnih rashoda (kejnzijanskih investici ja) i potrošnje. Novije makroanalize, isto tako, pokazuju da ranije tvrdnje po kojima ukupna količina novca nije značajna i da se dohodna brzina opticaja ponaša veoma neravnomemo i da zato ne mogu biti element sigurnosti i predviđanja u aktivnoj stabilizacionoj politici - nemaju stvarni značaj. Takvi stavovi, koji su dominirali do pre desetak godina, su i doveli do podređene uloge novca u ekonomskoj analizi i politici stabiliza cije, odnosno potiskivanja novca u drugi plan i negiranja aktivne funkcije novca.

Novija istraživanja su otkrila da promene u novčanoj masi u privredi deluju na rashode i potrošnju maksimalno nakon šest meseci od inicijalnih promena nov ca. Isto tako je dokazano da i rashodi na potrošnju imaju visoku korelaciju s promenama u novčanoj masi koje su nastale pre dva tromesečja, dok u istom tom periodu postoji slaba korelacija između potrošnje i autonomnih rashoda.

Prema mnogim studijama, rađenim u poslednje vreme, potvrđeno je da je „brzina formiranja dohotka" stabilnija funkcija u odnosu na stabilnost mutiplikatora investicija. Zbog toga, pristup koji uzima kvantitativna teorija kod promena dohotka ima više sigurnosti u odnosu na pristup teorije potrošnje dohotka. Istina, ovde se još ne vidi šta je uzrok, a šta je posledica promena: da li je dohodak primaran faktor, a količi na novca sekundarna (izveden) ili obrnuto. Opšti stav, koji se iz svega toga izvlači, je da je sa stanovišta ekonomske politike lakše da se predvidi i kontroliše količina novca, nego da se predvide i kontrolišu izdaci, odnosno potrošnja. S druge strane, prema neokejnzijanskoj teoriji, zbog vrlo promenljivog uticaja količine novca na dohodak i privremenu aktivnost, „teško je i pored svega prihvatiti novčanu masu kao glavni ekonomski indikator u kompenzatorskoj ekonomskoj politici. Kako stalno postoji visoka korelacija promena novčane mase i investicija, odnosno stope rasta, očito je da je ova veza jedan od jačih argumenata monetarista - koji se u poslednje vreme snažno potencira.

Kontrola ukupne količine novca, prema monetaristima, predstavlja glavni instrument ne samo kontrole inflacije, već i deflacije, odnosno rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti (prema kojima je ranije, naročito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata, teorija dohodak - rashodi pokazivala veću efikasnost, zbog čega je, konačno i došlo do „kejnzijanske revolucije" tridesetih godina).

Sve je to dovelo do „velikog zaokreta" od odnosa dohodak -> rashodi ka odnosu novac -> investicije -> nacionalni dohodak (bruto proizvod).

M -> I -> Y odnosno ?Ma?Ia?Y

Od Kejnzovog napada na klasičnu monetarnu teoriju i odbacivanja njenih osnovnih postavki do Drugog svetskog rata interes za novac u okviru makrosistema je opao, da bi ponovo oživeo kao odraz objektivnog razvoja vezanog za posleratnu inflaciju, deficitarno finansiranje, javni dug i međunarodne monetarne probleme. To je pred teoriju i monetarnu politiku stavljalo brojne i složene zadatke: kako u potpuno izmenjenim odnosima i složenim faktorima razvoja da se odredi mesto i priroda savremenog novca i pravac delovanja i efikasnost monetarne politike. Gotovo nigde suprotnost stavova nije tako snažna u ekonomskoj teoriji kao kod monetarne teorije i politike. Suprotni stavovi polaze od količine novca koja mora da bude podređena, a ne strateški element ekonomske aktivnosti, pa do shvatanja novca kao strateški element ekonomske aktivnosti, pa i do shvatanja novca kao strateškog faktora u određivanju dohotka, potrošnje, investicija i zaposlenosti. Očito je jedno, a to je, daje novac i monetarni faktor, jedna od ključnih varijabli makrosistema, koji deluje na sve podsisteme privrede.

To ukazuje da novac danas može da bude sve manje osnovni, ali još manje isključivi, faktor procesa stabilizacije, odnosno regulacije potrošnje i stope rasta.

Od monetarne politike se i dalje zahteva da održava optimalnu količinu novca u privredi, podešenu, pre svega, određenim cikličnim kolebanjima, čime se pretvara u snažan kontracikličan mehanizam i faktor stabilizacije. Stoga je i upravljanje masom novca u privredi (novčanim opticajima) postao osnovni faktor upravljanja privrednim procesima.

4) Monetarizam i krize u kapitalizmu

Savremena monetama koncepcija nacionalnog dohotka i ciklusa zasniva se ve likim delom na statističkim istraživanjima i teorijskim uopštavanjima M. Fridmana i drugih sledbenika neokvantitativne teorije novca.

Još šesdesetih godina M. Fridman je, videli smo, istupio protiv funkcije po trošnje i koncepcije multiplikatora kod Kejnza. Istovremeno je i uveo teoriju „permanentnog dohotka", prema kojoj dinamiku individualne potrošnje određuju ne te kuće promene dohodaka, već „permanentni dohodak".

Prirast potrošnje samo u neznatnom stepenu zavisi od tekućeg dohotka. Zbog toga je, po njemu, i multiplikator investicija vrlo mali i ne pokazuje bitan uticaj na razvoj ekonomskih procesa.

Investicijama i potrošnji, kao realnim faktorima cikličnih kolebanja, monetaristi suprotstavljaju novčani faktor. Kod Kejnza funkcija tražnje novca zavisi, pre svega, od spekulativnih motiva, koji u monetarnoj teoriji imaju dugorazredni zna čaj u delovanju na stabilnost funkcije tražnje novca. Ona je određena, pre svega, stabilnim sklonostima štednji, a razvija se paralelno s ciljem dostizanja željenog ni voa bogatstva. Istina, kejnzijanska koncepcija (koncept dohodak - rashodi) nije mogla potpuno da ignoriše ulogu monetarnog faktora, pa makar kroz indirektna delovanja kamatne stope. Porast ponude novca (M1) dovodi do obaranja kamatne stope (i), pad kamata stimuliše investicionu tražnju

(I), a porast investicija kroz pro ces multiplikacije, dovodi do porasta nacionalnog dohotka (Y). Sumnjajući u efika snost delovanja monetarno-kreditne politike na kamatu, posebno u kraćem periodu, teret regulacije se prebacuje na odnos (i - I) uključujući i delovanje budžetske politike (politike javnih rashoda i javnih prihoda).

Delovanje kamate na investicije pokazuje se danas kao sasvim neznatno, posebno u uslovima sve više stope samofinansiranja korporacija i njihove nezavisnosti od kreditnog sistema. Zbog toga danas u neokejnzijanskoj teoriji sve se više prelazi na realnu „sferu" odnosa, naime masa investicija i dohotka (I -> Y). To je i postala osnova kejnzijanske anticiklične ekonomske politike. Monetaristi ističu da je od prvorazrednog značaja stabilnost funkcije tražnje novca, tako da je za normalno funkcionisanje privrede potrebno da se prouči i delovanje realne količine novca u privredi i da se drži pod kontrolom (dok je kontrola nominalne količine novca u rukama centralne banke).

Monetaristička koncepcija cikla, proizašla iz težnje da se uspostavi slobodnije delovanje tržišta, i oblik novog „laissez fairea" u osnovi je protiv daljeg povećanja javnih rashoda i širenja uloge države u privredi. Monetama koncepcija formira nja nacionalnog dohotka i cikla već u početnoj fazi nastajanja kod M. Fridmana

gotovo potpuno odbacuje funkciju potrošnje i teoriju multiplikatora i akceleratora kejnzijanske teorije. Umesto njih „teorija permanentnog dohotka" treba da pruži odgovor na pitanje kako o ponašanju individualnog dohotka i potrošnje, tako i ukupnog dohotka privrede. Naime, pošto potrošnju ne određuje tekući dohodak (kao u kejnzijanskoj teoriji), već tzv. „permanentni dohodak", ponašanje potrošnje zavisi ali u manjem delu, od tekućeg dohotka. Odbacivši delovanje multiplikatora koji je mali i nedovoljno deluje u privredi, ova teorija odbacuje i investicije kao osnovni agregat od čijeg ponašanja zavisi ponašanje privrede (ciklus).

Ponuda i tražnja novca se uvode kao faktori ponašanja privrede i cikla. Dakle, investicijama i potrošnji (Y = C +I) monetaristi sada suprotstavljaju novčani faktor koji je bio potpuno potisnut u kejnzijanskoj teoriji, a koji sada odlučujuće deluje na ponašanje dohotka i konstrukciju ekonomskog cikla. Polazeći od stabilne funkcije tražnje novca, koja određuje sklonost štednji (radi dostizanja željenog nivoa dohotka i bogatstva), a to znači da bi se osigurali stabilni uslovi reprodukcije, treba novčanu masu povećavati po konstantnim stopama godišnjeg rasta koje bi odgovaralo dugoročnom rastu nacionalnog dohotka. Osnovni faktor nestabilnosti privrede i cikličnog kretanja je razlika između ponude novca koja je krajnje nestabilna (zavisi od niza kreditnih institucija) i tražnje novca kao stabilne funkcije.

Povećana ponuda novca u odnosu na tražnju delom će da se odrazi na ekonomsku aktivnost (Y), a delom na cene (P). Mehanizam transmisije se javlja preko „portfelja aktiva" (gotov novac, vrednosni papiri, predmeti potrošnje dugoročnog korišćenja, proizvodne aktive, ljudski faktor i dr.).

„Sto se tiče cikličnih kretanja, veliki je problem kako sprečiti da monetarne promene postanu izvor monetarne neravnoteže, i uopšte ekonomskih poremećaja. Ukoliko se postigne da ukupna količina novca raste po relativnoj konstantnoj stopi bez ujednačenih neravnomemih fluktuacija u kratkoročnim periodima, biće krajnje neverovatno, ako ne i nemoguće, da dođemo u situaciju oštrog porasta cena...ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje.. ."

Svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju prema monetarističkoj koncepciji, dovodi u ekonomiji do cikličnih kretanja. U tome se sagledava, prosto rečeno, i objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede.

M. Fridman to pokušava i da dokaže u ekonometrijskim istraživanjima vezujući kretanje količine novca, nominalnog dohotka, dohodne brzine novca, realnog dohotka i realne količine novca za fazu ekspanzije i fazu kontrakcije u ciklu. Međutim, sva ta istraživanja međusobne zavisnosti više agregata u funkciji tražnje novca ne prelaze okvir jedne šire ekonometrijske analize u kojoj uvek može da se uspostavi veća ili manja zavisnost ponašanja svakog agregata u odnosu na bilo koji drugi u dužem vremenskom periodu.

Monetarni model formiranja nacionalnog dohotka, polazeći od mogućnosti pojave cikla, svodi ga na narušavanje zakona novčanog opticaja, ali potpuno isključuje mogućnosti dugoročne neravnoteže povezane s organski ugrađenim uzrocima u ka pitalističkom sistemu. „Ekonomika je, u svojoj osnovi, stabilna i nije obavezno podložena periodu opšte recesije i inflacije koji se naizmenično ponavljaju. Velika ci klična kolebanja koja su se dogodila u prošlosti povezana su, u prvom redu, s velikim kolebanjima u tempu rasta novčane mase".

Kod M. Fridmana to susrećemo u sledećem stavu: „Različite pojave zaoštrava nja i neelastičnosti sistema mogu da deluju na postizanje izmene u tehnologiji, resursima, socijalnim i ekonomskim institutima mogu stalno da menjaju karakteristike te ravnoteže, ali fundamentalnih promena cena koje bi formirale nezaposlenost kao stvarni izraz delovanja tržišnog mehanizma, ne može biti".

Osnovni parametar anticiklične ekonomske politike prema stavu monetarista je ponuda novca. Stoga je neophodno da se ekonomska politika preorijentiše s kejnzijanskih recepata na strogo regulisanje novčane mase, nezavisno od stanja konjunktu re (pravilo rasta novčane mase za 3% odnosno 5% godišnje). Istraživanje cikla i nestabilnost privrede s inflacionim poremećajima ravnoteže ovde se prebacuje na monetarne faktore s realnih faktora reprodukcije i društvenih odnosa, bez čije anali ze istraživanje cikla i nestabilnosti savremene kapitalističke privrede postaje površ no i jednostrano.

Ova teorija stoga polazi od nekoliko danas teško prihvatljivih pretpostavki:

-potpuna ravnoteža privrede sa stabilnim cenama,

-puna zaposlenost rada i kapitala,

-stalne i stabilne stope rasta proizvodnje i to 3-4% godišnje, što stvarnost redovno demantuje,

-potpuna elastičnost tražnje novca u odnosu na dohodak,

-stabilne dugoročne promene količine novca (3 odnosno kasnije 5%).

Iz navedenih razloga, a i zbog drugih, u koje ovde nećemo ulaziti, monetarna teorija M . Fridmana je očito neprihvatljiva za savremene privrede i monetarnu politiku, te u svojoj osnovi predstavlja ekstremnu monetarističku koncepciju privredne nestabilnosti. Neprihvatljivost i pogrešne teze ove teorije proizlaze najve ćim delom ne samo od proizvoljnih pretpostavki od kojih ona polazi, već, pre svega, iz činjenice da se otvorenim tržištem i potpunom slobodom privrednih subjekata određuje tražnja novca. Upravo je ukupna tražnja novca velikim delom determinisana ponašanjem javnog sektora (budžetska potrošnja, uz vrlo razvijen javni dug na bazi emisije novca, otvorena privreda i dr.).

Vezivati ponudu novca i nacionalni dohodak u novim odnosima savremenih državno-monopolističkih privreda, bez ulaženja u strukturne fenomene privrede, je bila i dalje ostala ne stara već davno poznata vulgarna monetaristička koncepcija (kvantitativne teorije novca). Vraćanje na liberalizam u fazi visokorazvijenog državno-monopolističkog kapitalizma sigurno je, ne daje prave odgovore za anticiklično regulisanje privrede.

Monetarni faktori, videli smo, na dugi rok deluju samo na cene, a samo monetarnim efektima mogu da se objasne promene nominalnog dohotka i njegovo dostupanje od dugoročne linije trenda (realnog dohotka, proizvodnje).

Ova teorija u poslednje vreme doživljava sve oštriju kritiku, tako da se već u krilu pristalica neokvantitativne teorije uočavaju slabosti i pokazuju napori za nekim oblikom sinteze neokvantitativne i neokejnzijanske teorije novca.

7.Monetarizam - konzervativna teorija i politika stabilizacije

1)Klasični i savremeni monetarizam

U savremenim privredama je zadominirao koncept monetarističkog upravljanja privredom i društvom. „Novi" monetarizam je u osnovi samo oblik „prilagođavanja" originalnog Fridmanovog monetarizma, jer izgleda da je postalo pravilo „samo novac je važan". Upravljanje novcem je uglavnom osnovni blik delovanja savremenih država na privredne procese, ali i faktor inflatornog ili antiinflatornog delovanja .

Monetarni impulsi, prema ovim shvatanjima, prenose se na privredu preko relativnih promena cena, koje sa svoje strane, deluju na tražnju novca, na realne vrednosti, uz stvaranje novih sredstava i obaveza, i „prinosa od sredstava" (kamatu), odnosno proizvodnju i potrošnju.

Postoji, dakle, tipičan redosled međuuticaja kamate, novca i dohotka, odnosno cena.

Funkcije tražnje novca i tražnje kredita se uključuju u celovit sistem s funkci jama investicija i formiranja dohotka. Do sada formirani ekonometrijski modeli su pokazali kako početna promena u raspoloživoj novčanoj masi sukcesivno deluje na bruto proizvod, nacionalni dohodak i cene, što se sa svoje strane održava na promene kamatnih stopa, cenu kapitala, sklonost potrošnji. To sve povratno deluje na formiranje dohotka (proizvodnje).

Teško se danas prihvata stav neokejnzijanske teorije da ukupna količina novca predstavlja jednu od varijabli koje utiču na konjunkturu, ali samo indirektno, transmisijom, preko kamate. Lančana reakcija nastaje promenama količine novca koja preko kamate deluje na tražnju investicija (I), a koje predstavljaju samo sastavni deo globalne tražnje, čime se deluje na privredni rast.

Savremeni monetaristi se vraćaju staroj i poznatoj kvantitativnoj teoriji novca po kojoj postoji uzročna veza između promena količine novca preko promene efektivne novča ne tražnje, zbog čega dolazi đo delovanja na cene, odnosno dohodak i zaposlenost.

Kvantitativna teorija novca polazi od poznatog primarnog delovanja novčane mase (baze) na dohodak i cene. Istina, uz uvažavanje delovanja koje ističe teorija portfelja, proširuje se delovanje i na faktore vezane za predviđanje i očekivanje u pogledu prihoda i rizika koji utiču na odluke o rashodima privrednih subjekata. Ova teorija je uspela da „dokaže" da postoji uska korelacija između promena novčane mase i promena nacionalnog dohotka, po trošnje i investicija, čime se i ciklična kretanja realne privrede vezuju za ponašanje novčane mase. Dakle, prociklična kretanja porasta novčane mase, koja se zapažaju u konjunkturnom toku, objašnjavaju se promenama ukupne količine novca koju reguliše centralna banka. Međutim, ova teorija ne daje i stvarni odgovor na spornu tezu: da li uzročni niz ide od dohotka i potrošnje (imovine) prema novcu, ili se tran smisija prenosi u suprotnom pravcu.

Između količine novca koja treba da cirkuliše u privredi i nivo bruto proizvoda (dohotka) postoji čvrst odnos. Ukoliko se ukupna količina novca, koja može da se menja monetarnim merama, promeni, privredni subjekti i potrošači će da prilagode svoje izdatke nivou novčane mase, čime dolazi do ponovnog uspostavljanja željenog nivoa novčanih sredstava. Upravo zbog toga monetaristi žele da u ovom pravcu usmere celokupnu monetarnu politiku centralne banke koja ima dominantnu poziciju u regulisanju ma se novca u opticaju (ponude novca).

Ukupna količina novca obično se tretira kao monetarna baza („high powered money"), koja je time uglavnom u rukama i podređena odlukama centralne banke. Centralna banka treba da koriguje samo komponente pod njenom kontrolom, tako da ukupan iznos monetarne baze bude jednak unapred određenoj stopi rasta. Istina, sve više i sve češće se ističe da se ne prilagođava ekonomski proces količini novca, već obrnuto, količina novca ekonomskom procesu i to u zavisnosti od sklonosti potrošnji i investicijama, te sa kretanjem preferencije likvidnosti, što je svakako značajna ko rekcija ortodoksnih stavova glavnih predstavnika novog monetarizma".

Monetarizam danas ne uviđa i ne uzima u obzir da ne postoji homogena masa novca kojim upravlja centralna banka i koja cirkuliše u privredi. Isto tako, danas se emisija novca uglavnom okreće spekulativnoj ekonomiji (sanacija banka, berzi, budžetsko „spasavanje" država), a ne privrednim tokovima. Stoga je i spekulativni novac postao dominantan i odvojen od materijalnih tokova privrede. Može li monetarna politika u takvim tokovima da bude usmerena i efikasno? Ona „proizvodi" neravnoteže i nestabilnost. Stoga ni FED ne prati više visinu M5 i M4 (spekulativna sfera).

Prema trećoj teoriji delovanja novca u privredi posebno na odluke u pogledu ponašanja dohotka, investicija i potrošnje, su osnovni faktor ovog delovanja, što se razmatra u ovoj teoriji likvidnosti. Umesto ukupne količine novca ova teorija uzima samo likvidna novčana sredstva. Postavlja se pitanje: da li između novca i drugih oblika likvidnih sredstava postoji neki čvrst i stabilan, odnosno nestabilan i promenljiv odnos? Ova teorija nije u stanju da pruži uverljive dokaze o svojoj logičnoj međupovezanosti i koherentnosti sistema više veza, a osim toga, teško je i empirijski proveriti kroz praktičnu monetarnu politiku i nekontrolisanim monetarnim tokovima.

Savremeni monetaristi dokazuju, dakle, da monetarni impulsi deluju na bruto nacionalni proizvod kroz izmene u sastavu portfelja. Pretpostavimo da vlada kupi državne papire od vrednosti na otvorenom tržištu. Neposredna posledica ove opera cije je poremećaj prvobitne ravnoteže portfelja. Da bi se uspostavila nova ravnoteža portfelja, relativne kamatne stope moraju da se promene. Tako dolazi do daljih supstitucija između različitih vrsta aktive; novac se daje u zamenu za druge papire od vrednosti javnog i privatnog sektora, a zatim stope prinosa na ove vrste aktive moraju da padnu. Na kraju, vlasnici imovine će biti podstaknutl da je pretvore u fizičku aktivu (proizvođačka dobra i trajna potrošačka dobra). U ovoj fazi počinje uticaj na dohadak.

Bitno obeležje ovog procesa transmisije je da do konačnog pretvaranja aktive u fizička dobra, u stvari, dolazi usled promena relativnih kamatnih stopa koje je izazivao monetarni proces. Iz teorije usklađivanja portfelja proizlazi da vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije zavisi, između ostalog, od dužine lan ca transakcija između prve promne količine novca i prve transakcije koja obuhvata nefinansijsku aktivu. Dužina ovog lanca će, sa svoje strane zavisiti od asortimana raspoloživih vrsta finansijske aktive u čijem obliku može da se drži imovina.

Što je veći asortiman različitih vrsta finansijske aktive, to će lanac transakcija biti duži, a samim tim će i vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije da bude duže. Asortiman različitih vrsta finansijske aktive koji postoji u nedovolj no razvijenim zemljama je veoma ograničen i srazmera finansijske aktive u ukup nom iznosu imovine privatnog sektora je relativno mala. S jedne strane je novac, a s druge realna fizička aktiva. „Između ove dve vrste aktive izbor je mali. Državne kratkoročne hartije od vrednosti, državne obveznice, prvoklasne industrijske obveznice, lako utržive akcije - rečju sve one vrste aktive koje su prelaz između novca i realne aktive u zemljama sa potpuno razvijenim finansijskim sistemima, imaju veo ma malu ulogu u strukturi aktive u većini nedovoljno razvijenih zemalja". U ovim uslovima, delovanja promena količine novca neće difuzno da se širi među ra znim vrstama supstituta novca, već će direktno da se prenosi na tržište realne aktive. Drugim recima, veća je verovatnoća od promene u novčanoj masi direktno utiču na izdatke u nedovoljno razvijenim zemljama, nego u industrijskim zemljama. Ovo proizlazi iz činjenice da su tržišta kapitala, a samim tim različiti izvori finansiranja, razvijeniji i složeniji u grupi razvijenih, tako da bi možda mogla da bude brža i jača u nedovoljno razvijenim zemljama nego u industrijskim zemljama.

Sve navedene teorije imaju jednu značajnu osnovu koja im je zajednička: na stoje da utvrde osnovne parametre za optimalno vođenje nacionalne monetarne politike i optimalno prilagođavanje funkcije novca ostalim realnim parametri ma privrede.

U tom pogledu obilno se diferenciraju tri parametra:

1)Pnašanip i promene kamatnih stopa,

2) Stopa rasta ukupne količine novca,

3) Promene likvidnih rezervi banaka, prema kojima se ocenjuje da li je monetarna politika ekspanzivno ili restriktivno orijentisana i u kom pravcu bi trebalo da se usmere određeni korektivni zahvati.

Neosporno je da se često porast kamatne stope i referentne stope vezuju za

ocenu restriktivne kreditne politike, kao i obrnuto, smanjenje kamatne stope se uzi ma kao indikator ekspanzivne monetarne politike.

„Ova hipoteza je u skladu sa gledištem da povećanje referentne stope zaostaje za

kretanjem kamata na tržištu kredita i da, osim toga, ostaje u granicama povećanja kamatne stope do kojeg je već došlo na tržištu. Pošto je marža između kamata na tržištu i referentne stope uvek ista ovakva monetarna politika ne deluje na ublažavanje uspona konjunkture. Iz toga može da se zaključi da kamata nije dovoljan pokazatelj. Centralna banka može da napravi sličnu grešku i ako posmatra isključivo likvidne rezerve. Povećanje ovih rezervi u kreditnim ustanovama smatra se kontraktivnim, a smanjenje ekspanzivnim znakom.

U periodu uspona konjunkture smanjuju se i likvidne rezerve. Pošto se ipak, na kraju ovog perioda ekspanzije smanjuje očekiva ni prinos hartija od vrednosti na realnu aktivu i na taj način se usporava povećanje tražnje kredita, likvidne rezerve počinju opet da se povećavaju. Organi nadležni za donošenje odluka smatraju da ponovo nastupa ekspanzija. U stvari, oni ne shvataju da je u pitanju prekretnica u konjunkturi i ne počinju blagovremeno da sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku. Kao što kamatne stope i likvidna sredstva, tako i ukupna količina novca podleže uticaju realnog sektora privrede.

Ovaj pokazatelj ruža pouzdane podatke o monetarnom razvoju. Ako se u fazi ekspanzije eskontna stopa povećava, a stopa rasta ukupne količine novca i dalje raste, očigledno je da centralna banka ne vodi anticikličnu politiku. To ne znači da je na taj način problem pokazatelja rešen, da se može govoriti o jednoj sigurnoj bazi za raci onalnu monetarnu politiku. Ipak, zahvaljujući tome što su pobornici kvantitativne teorije novca mogli i empirijski da potvrde svoju hipotezu pomoću monetarnog si stema u SAD, ukupnoj količini novca kao varijabli monetarne politike i pokazatelju, poklanja se sve veća pažnja".

Postoje i druga shvatanja prema kojima, i kada promene u seriji novčane mase prethode serijama dohotka „to još uvek ne znači da uzročna veza ide od novca prema dohotku"i to iz sledećih razloga:

-promene novčane mase koje prethode promenama serija dohotka mogu da budu posledica reagovanja monetarne politike na faze cikličnog kolebanja;

-promene koje se očekuju u troškovima (izdacima) mogu da dovedu do promena u novčanoj masi, što bi moglo da dovede do promena novčane mase pre promena dohotka.

U kraćim vremenskim periodima postoji uzajamno delovanje novca i bruto proizvoda u stalnom procesu monetizacije privrede.

Postojanje stalne veze između novca i dohotka ne znači, dakle, da postoji veza samo u jednom pravcu, odnosno da novac deluje na dohodak. Postoji uska povratna veza dohodaka i procesa stvaranja i poništavanja novca s većim uzročnim delovanjem dohotka (ekonomske aktivnosti) na novac, što teoretičarima koji pripa daju realističkom pravcu daje izvesne argumente.

Drugo, vremenska povezanost novca i ekonomske aktivnosti (kroz izvesno zaostajanje delovanja u vremenu) nije u mogućnosti da objasni precizno koliko variranje monetarnog rasta dovodi do fluktuacija ekonomske aktivnosti.

Treće, visoka korelacija između promena količine novca i ekonomske aktivnosti u cikličnim kretanjima je dokazana, uz određeno zaostajanje u ponašanju agre gata, privrede iza promene količine novca.

Četvrto, u projekcijama i u analizi efekata „promena količine novca treba da se zahvati i interval između emitovanja monetarnog impulsa i njegovog krajnjeg delovanja na ekonomsku aktivnost"

2)Povezanost monetarnog i privrednog ubrzanja ili usporavanja

Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između bruto proizvoda i količine novca,

raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama, pri čemu preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava. Ukupna količina novca, u krajnjem slučaju, deluje na izdatke privrede koji, sa svoje strane, deluju na nacionalni dohodak i zapo slenost. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promenjene mase novca i bruto nacionalnog proizvoda.

Teorija novčane baze je uspela da dokaže usku vezu između stopa promena novčane mase i društvenog proizvoda, ali se time još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata, mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju upravo promenama ukupne novčane mase. Promena stope rasta novčane mase, prema ovim shvatanjima redovno prethode fluktuacijama privrednog ciklusa. Isto tako ona prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje, bankarskih kredita, ponašanja potrošača i dr. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti, ali to može da se objasni i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu.

Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta predhode promenama ekonomske aktivnosti, što deluje i na strategiju monetarne vlasti u sprovođenju monetarne politike. To znači, ukoliko žele da se stabilizuju oscilacije konjunkture, treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca, čime se po M. Fridmanu došlo do „konstantne godišnje stope rasta novčane maše".

Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja je u teoriji dosta jasna. Zapaženo je da su veća ubrzanja ili usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda.

Ne upuštajući se dublje u teorijske probleme uzajamnog delovanja monetarnih i realnih faktora u reprodukciji, neophodno je još jednom navesti da se neuravnoteženost i disproporcije u privredi javljaju, pre svega, na strani realnih faktora produkcije, mada i monetarni faktori mogu da postanu samostalan faktor krize faktor koji produbljuje već nastalu krizu i inflaciju.

Poznato je da u uslovima ekspanzije dolazi, pored ostalog, i do porasta cena što je usko vezano za proširenje monetarnog volumena koji deluje na porast proizvodnje i prometa, ali i na dalji rast cena. Time ekspanzija novčane mase, delujući na rast proizvodnje i zaposlenosti, istovremeno dovodi do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje. Istina, ekspanzija novca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje, ali je opšta tendencija u osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje, što dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje.

Kredit i novac dakle podržavaju ili ograničavaju reprodukciju - zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike, pre svega, od toga da li je ekspanzivno ili restriktivno orijentisana. Prema ovakvim shvatanjima, ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredu.

Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u procese proizvodno-prometne sfere, da podstiče investicijei likvidnost privrednih subjekata, čime dovodi do porasta potrošnje. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. Moguće je, međutim, da se novac emituje za finansiranje budžeta i lične potrošnje, čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje (inflacije).

U fazi preteranog uspona konjunkture centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunk tura, naravno, uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetar ne korekture u privredi. Da bi se otklonilo negativno delovanje monetarne mase na konjunkturu, sve više preovladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude dosta ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa. Ovakvi stavovi ne uzimaju dovoljno u obzir osnove stvaranja novca u jednoj danas dirigovanoj privredi u kojoj sve manje ostaje paralelan odnos i suprotna kretanja robe i novca, u kojoj novac postaje instrument za mnoge, često neekonomske ciljeve, posebno u sferi pokrivanja sve većeg obima javnih rashoda (deficitarno finansiranje) i čisto spekulativnih berzanskih transakcija.

3) Delovanje novca na dohodak i funkciju potrošnje

Uloga novca u određivanju tokova ekonomskih procesa, vidimo, i danas je predmet oštrog razilaženja ekonomista. Dok novac po jednima kontroliše ekonomske procese, drugi veruju da on nema neki veći uticaj na ekonomske procese, svo deći ga gotovo na neutralni faktor u reprodukciji. Prema stavovima neaktivnog novca obično se polazi od toga da se količina novca samo prilagođava realnim potre bama privrednog razvoja, tako da se novac svede na pasivan elemenat sistema. S druge strane, odnos novca prema drugim agregatima je promenljiv i ne može da se uspostavi neki stalni odnos kao nekakav faktor s kojim može u monetarnoj politici unapred da se računa, a time i svesno utiče promenom delovanja mase novca na privrednu aktivnost.

S druge strane, prema drugim shvatanjima da je novčana masa aktivan faktor u pri vrednim procesima, to se obično potkrepljuje sa tri sledeća elementa:

1)Promene količine novca u privredi imaju redovno određena veća ili manja delovanja u celokupnoj privredi.

2)Odnos novca prema većem broju makroagregata (dohodak, investicije, po tražnja) je relativno stabilan i predvidiv u vremenu, čime postaje instru ment svesnog usmeravanja privredne aktivnosti.

3) Novčanu masu u privredi je moguće dosta efikasno kontrolisati preko instrumenata monetarne politike, kojima danas uspešno manipuliše central na banka s krugom poslovnih banaka.

Kod Kejnza i neokejnzijanaca, u razrađenoj teoriji potrošnje dohotka pošlo se, videli smo, od toga da sklonost likvidnosti određuje kamatnu stopu, a odnos kamatne stope i stope marginalne efikasnosti kapitala određuje ponašanje investicija. S druge strane, u jednom logičnom nizu, investicije i marginalna sklonost potrošnje određuju dohodak, proizvodnju i nivo zaposlenosti.

Pošto je marginalna sklonost potrošnji dosta stabilna kao i multiplikator investicija, određivanje nacionalnog dohotka je dat proizvodom promene investicija i multiplikatora (?Y = ?I x m). Predstavnici neokvantitativne teorije, s druge strane, polaze od toga da porast novčane mase (DM) dovodi do porasta dohotka koji će biti jednak porastu količine novca i brzine formiranja dohotka, dakle

Y - M x Y. Dohodak se nalazi u linearnom odnosu prema količini novca.

Prema Friedmanu i D. Meiselmannu, koji su upoređivali brzinu opticaja i multiplikator potrošnje (investicije) brzina opticaja je stabilna funkcija dohotka. Tražnja novca je stabilna, bilo u nominalnom bilo u realnom izrazu. Mnogi modeli su ukazali da postoji konzistentniji odnos između potrošnje i količine novca u odnosu na konzistentnost investicija i rashoda kod kejnziianske teorije. Time se došlo do zaključka da je količina novca značajniji indikator u određivanju potrošnje nego rashodi iz nekog ranijeg perioda.

Postoji mišljenje da dugoročne promene u realnoj količini novca po stanovniku stoje u visokoj korelaciji sa dugoročnim promenama u realnom dohotku po stanovniku. Prema M. Fridmanu korelacija se kreće od 0,99 uz elastičnost od 1,3. To znači da je povećanje realnog dohotka po stanovniku za 1% vezano s povećanjem realne količine novca za 1,8% a time i opadanje dohodne brzine opticaja za 0,8%. Količina raspoloživog novca koleba se u suprotnom pravcu u odnosu na brzinu opticaja. Time se i izvodi zaključak da velika kolebanja u cenama vemo odražavaju velika kolebanja u količini novca po jedinici proizvoda.

U pokušaju testiranja navedenih hipoteza u našoj privredi takvu zakonitost i povezanost nismo uočili.

Posmatranjem kretanja realne količine novca i realnog dohotka u ciklusu, primećeno je da realna količina novca raste u fazi ekspanzije i da opada ili sporije raste u fazi kontrakcije, „međutim, aplituda kretanja u realnoj količini novca ima daleko manji raspon nego amplituda kretanja u nominalnom dohotku".

Posleratni razvoj je pokazao da je tvrdnja o stabilnosti multiplikatora i poverenje koje mu je bilo dato bilo preterano, što se uočavalo sa sve većim pritiskom inflacije cena, što je i nateralo ovu teoriju potrošnje dohotka da prihvati stav da je i novac značajan u razvoju privrede. Ovo je došlo do izražaja posebno u momentu kada se promenama novčane mase donekle postigla stabilnost cena, kada je usposta vljena kontrola nad novčanim opticajem i kada se u poslednje vreme kamata slobod nije formirala na vrlo visokom nivou (12-15%).

Postoji, dakle, veća korelacija između ukupne količine novca i potrošnje, odno sno nacionalnog dohotka, nego između autonomnih rashoda (kejnzijanskih investici ja) i potrošnje. Novije makroanalize, isto tako, pokazuju da ranije tvrdnje po kojima ukupna količina novca nije značajna i da se dohodna brzina opticaja ponaša veoma neravnomemo i da zato ne mogu biti element sigurnosti i predviđanja u aktivnoj stabilizacionoj politici - nemaju stvarni značaj. Takvi stavovi, koji su dominirali do pre desetak godina, su i doveli do podređene uloge novca u ekonomskoj analizi i politici stabiliza cije, odnosno potiskivanja novca u drugi plan i negiranja aktivne funkcije novca.

Novija istraživanja su otkrila da promene u novčanoj masi u privredi deluju na rashode i potrošnju maksimalno nakon šest meseci od inicijalnih promena nov ca. Isto tako je dokazano da i rashodi na potrošnju imaju visoku korelaciju s promenama u novčanoj masi koje su nastale pre dva tromesečja, dok u istom tom periodu postoji slaba korelacija između potrošnje i autonomnih rashoda.

Prema mnogim studijama, rađenim u poslednje vreme, potvrđeno je da je „brzina formiranja dohotka" stabilnija funkcija u odnosu na stabilnost mutiplikatora investicija. Zbog toga, pristup koji uzima kvantitativna teorija kod promena dohotka ima više sigurnosti u odnosu na pristup teorije potrošnje dohotka. Istina, ovde se još ne vidi šta je uzrok, a šta je posledica promena: da li je dohodak primaran faktor, a količi na novca sekundarna (izveden) ili obrnuto. Opšti stav, koji se iz svega toga izvlači, je da je sa stanovišta ekonomske politike lakše da se predvidi i kontroliše količina novca, nego da se predvide i kontrolišu izdaci, odnosno potrošnja. S druge strane, prema neokejnzijanskoj teoriji, zbog vrlo promenljivog uticaja količine novca na dohodak i privremenu aktivnost, „teško je i pored svega prihvatiti novčanu masu kao glavni ekonomski indikator u kompenzatorskoj ekonomskoj politici. Kako stalno postoji visoka korelacija promena novčane mase i investicija, odnosno stope rasta, očito je da je ova veza jedan od jačih argumenata monetarista - koji se u poslednje vreme snažno potencira.

Kontrola ukupne količine novca, prema monetaristima, predstavlja glavni instrument ne samo kontrole inflacije, već i deflacije, odnosno rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti (prema kojima je ranije, naročito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata, teorija dohodak - rashodi pokazivala veću efikasnost, zbog čega je, konačno i došlo do „kejnzijanske revolucije" tridesetih godina).

Sve je to dovelo do „velikog zaokreta" od odnosa dohodak -> rashodi ka odnosu novac -> investicije -> nacionalni dohodak (bruto proizvod).

M -> I -> Y odnosno ?Ma?Ia?Y

Od Kejnzovog napada na klasičnu monetarnu teoriju i odbacivanja njenih osnovnih postavki do Drugog svetskog rata interes za novac u okviru makrosistema je opao, da bi ponovo oživeo kao odraz objektivnog razvoja vezanog za posleratnu inflaciju, deficitarno finansiranje, javni dug i međunarodne monetarne probleme. To je pred teoriju i monetarnu politiku stavljalo brojne i složene zadatke: kako u potpuno izmenjenim odnosima i složenim faktorima razvoja da se odredi mesto i priroda savremenog novca i pravac delovanja i efikasnost monetarne politike. Gotovo nigde suprotnost stavova nije tako snažna u ekonomskoj teoriji kao kod monetarne teorije i politike. Suprotni stavovi polaze od količine novca koja mora da bude podređena, a ne strateški element ekonomske aktivnosti, pa do shvatanja novca kao strateški element ekonomske aktivnosti, pa i do shvatanja novca kao strateškog faktora u određivanju dohotka, potrošnje, investicija i zaposlenosti. Očito je jedno, a to je, daje novac i monetarni faktor, jedna od ključnih varijabli makrosistema, koji deluje na sve podsisteme privrede.

To ukazuje da novac danas može da bude sve manje osnovni, ali još manje isključivi, faktor procesa stabilizacije, odnosno regulacije potrošnje i stope rasta.

Od monetarne politike se i dalje zahteva da održava optimalnu količinu novca u privredi, podešenu, pre svega, određenim cikličnim kolebanjima, čime se pretvara u snažan kontracikličan mehanizam i faktor stabilizacije. Stoga je i upravljanje masom novca u privredi (novčanim opticajima) postao osnovni faktor upravljanja privrednim procesima.

4) Monetarizam i krize u kapitalizmu

Savremena monetama koncepcija nacionalnog dohotka i ciklusa zasniva se ve likim delom na statističkim istraživanjima i teorijskim uopštavanjima M. Fridmana i drugih sledbenika neokvantitativne teorije novca.

Još šesdesetih godina M. Fridman je, videli smo, istupio protiv funkcije po trošnje i koncepcije multiplikatora kod Kejnza. Istovremeno je i uveo teoriju „permanentnog dohotka", prema kojoj dinamiku individualne potrošnje određuju ne te kuće promene dohodaka, već „permanentni dohodak".

Prirast potrošnje samo u neznatnom stepenu zavisi od tekućeg dohotka. Zbog toga je, po njemu, i multiplikator investicija vrlo mali i ne pokazuje bitan uticaj na razvoj ekonomskih procesa.

Investicijama i potrošnji, kao realnim faktorima cikličnih kolebanja, monetaristi suprotstavljaju novčani faktor. Kod Kejnza funkcija tražnje novca zavisi, pre svega, od spekulativnih motiva, koji u monetarnoj teoriji imaju dugorazredni zna čaj u delovanju na stabilnost funkcije tražnje novca. Ona je određena, pre svega, stabilnim sklonostima štednji, a razvija se paralelno s ciljem dostizanja željenog ni voa bogatstva. Istina, kejnzijanska koncepcija (koncept dohodak - rashodi) nije mogla potpuno da ignoriše ulogu monetarnog faktora, pa makar kroz indirektna delovanja kamatne stope. Porast ponude novca (M1) dovodi do obaranja kamatne stope (i), pad kamata stimuliše investicionu tražnju

(I), a porast investicija kroz pro ces multiplikacije, dovodi do porasta nacionalnog dohotka (Y). Sumnjajući u efika snost delovanja monetarno-kreditne politike na kamatu, posebno u kraćem periodu, teret regulacije se prebacuje na odnos (i - I) uključujući i delovanje budžetske politike (politike javnih rashoda i javnih prihoda).

Delovanje kamate na investicije pokazuje se danas kao sasvim neznatno, posebno u uslovima sve više stope samofinansiranja korporacija i njihove nezavisnosti od kreditnog sistema. Zbog toga danas u neokejnzijanskoj teoriji sve se više prelazi na realnu „sferu" odnosa, naime masa investicija i dohotka (I -> Y). To je i postala osnova kejnzijanske anticiklične ekonomske politike. Monetaristi ističu da je od prvorazrednog značaja stabilnost funkcije tražnje novca, tako da je za normalno funkcionisanje privrede potrebno da se prouči i delovanje realne količine novca u privredi i da se drži pod kontrolom (dok je kontrola nominalne količine novca u rukama centralne banke).

Monetaristička koncepcija cikla, proizašla iz težnje da se uspostavi slobodnije delovanje tržišta, i oblik novog „laissez fairea" u osnovi je protiv daljeg povećanja javnih rashoda i širenja uloge države u privredi. Monetama koncepcija formira nja nacionalnog dohotka i cikla već u početnoj fazi nastajanja kod M. Fridmana

gotovo potpuno odbacuje funkciju potrošnje i teoriju multiplikatora i akceleratora kejnzijanske teorije. Umesto njih „teorija permanentnog dohotka" treba da pruži odgovor na pitanje kako o ponašanju individualnog dohotka i potrošnje, tako i ukupnog dohotka privrede. Naime, pošto potrošnju ne određuje tekući dohodak (kao u kejnzijanskoj teoriji), već tzv. „permanentni dohodak", ponašanje potrošnje zavisi ali u manjem delu, od tekućeg dohotka. Odbacivši delovanje multiplikatora koji je mali i nedovoljno deluje u privredi, ova teorija odbacuje i investicije kao osnovni agregat od čijeg ponašanja zavisi ponašanje privrede (ciklus).

Ponuda i tražnja novca se uvode kao faktori ponašanja privrede i cikla. Dakle, investicijama i potrošnji (Y = C +I) monetaristi sada suprotstavljaju novčani faktor koji je bio potpuno potisnut u kejnzijanskoj teoriji, a koji sada odlučujuće deluje na ponašanje dohotka i konstrukciju ekonomskog cikla. Polazeći od stabilne funkcije tražnje novca, koja određuje sklonost štednji (radi dostizanja željenog nivoa dohotka i bogatstva), a to znači da bi se osigurali stabilni uslovi reprodukcije, treba novčanu masu povećavati po konstantnim stopama godišnjeg rasta koje bi odgovaralo dugoročnom rastu nacionalnog dohotka. Osnovni faktor nestabilnosti privrede i cikličnog kretanja je razlika između ponude novca koja je krajnje nestabilna (zavisi od niza kreditnih institucija) i tražnje novca kao stabilne funkcije.

Povećana ponuda novca u odnosu na tražnju delom će da se odrazi na ekonomsku aktivnost (Y), a delom na cene (P). Mehanizam transmisije se javlja preko „portfelja aktiva" (gotov novac, vrednosni papiri, predmeti potrošnje dugoročnog korišćenja, proizvodne aktive, ljudski faktor i dr.).

„Sto se tiče cikličnih kretanja, veliki je problem kako sprečiti da monetarne promene postanu izvor monetarne neravnoteže, i uopšte ekonomskih poremećaja. Ukoliko se postigne da ukupna količina novca raste po relativnoj konstantnoj stopi bez ujednačenih neravnomemih fluktuacija u kratkoročnim periodima, biće krajnje neverovatno, ako ne i nemoguće, da dođemo u situaciju oštrog porasta cena...ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje.. ."

Svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju prema monetarističkoj koncepciji, dovodi u ekonomiji do cikličnih kretanja. U tome se sagledava, prosto rečeno, i objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede.

M. Fridman to pokušava i da dokaže u ekonometrijskim istraživanjima vezujući kretanje količine novca, nominalnog dohotka, dohodne brzine novca, realnog dohotka i realne količine novca za fazu ekspanzije i fazu kontrakcije u ciklu. Međutim, sva ta istraživanja međusobne zavisnosti više agregata u funkciji tražnje novca ne prelaze okvir jedne šire ekonometrijske analize u kojoj uvek može da se uspostavi veća ili manja zavisnost ponašanja svakog agregata u odnosu na bilo koji drugi u dužem vremenskom periodu.

Monetarni model formiranja nacionalnog dohotka, polazeći od mogućnosti pojave cikla, svodi ga na narušavanje zakona novčanog opticaja, ali potpuno isključuje mogućnosti dugoročne neravnoteže povezane s organski ugrađenim uzrocima u ka pitalističkom sistemu. „Ekonomika je, u svojoj osnovi, stabilna i nije obavezno podložena periodu opšte recesije i inflacije koji se naizmenično ponavljaju. Velika ci klična kolebanja koja su se dogodila u prošlosti povezana su, u prvom redu, s velikim kolebanjima u tempu rasta novčane mase".

Kod M. Fridmana to susrećemo u sledećem stavu: „Različite pojave zaoštrava nja i neelastičnosti sistema mogu da deluju na postizanje izmene u tehnologiji, resursima, socijalnim i ekonomskim institutima mogu stalno da menjaju karakteristike te ravnoteže, ali fundamentalnih promena cena koje bi formirale nezaposlenost kao stvarni izraz delovanja tržišnog mehanizma, ne može biti".

Osnovni parametar anticiklične ekonomske politike prema stavu monetarista je ponuda novca. Stoga je neophodno da se ekonomska politika preorijentiše s kejnzijanskih recepata na strogo regulisanje novčane mase, nezavisno od stanja konjunktu re (pravilo rasta novčane mase za 3% odnosno 5% godišnje). Istraživanje cikla i nestabilnost privrede s inflacionim poremećajima ravnoteže ovde se prebacuje na monetarne faktore s realnih faktora reprodukcije i društvenih odnosa, bez čije anali ze istraživanje cikla i nestabilnosti savremene kapitalističke privrede postaje površ no i jednostrano.

Ova teorija stoga polazi od nekoliko danas teško prihvatljivih pretpostavki:

-potpuna ravnoteža privrede sa stabilnim cenama,

-puna zaposlenost rada i kapitala,

-stalne i stabilne stope rasta proizvodnje i to 3-4% godišnje, što stvarnost redovno demantuje,

-potpuna elastičnost tražnje novca u odnosu na dohodak,

-stabilne dugoročne promene količine novca (3 odnosno kasnije 5%).

Iz navedenih razloga, a i zbog drugih, u koje ovde nećemo ulaziti, monetarna teorija M . Fridmana je očito neprihvatljiva za savremene privrede i monetarnu politiku, te u svojoj osnovi predstavlja ekstremnu monetarističku koncepciju privredne nestabilnosti. Neprihvatljivost i pogrešne teze ove teorije proizlaze najve ćim delom ne samo od proizvoljnih pretpostavki od kojih ona polazi, već, pre svega, iz činjenice da se otvorenim tržištem i potpunom slobodom privrednih subjekata određuje tražnja novca. Upravo je ukupna tražnja novca velikim delom determinisana ponašanjem javnog sektora (budžetska potrošnja, uz vrlo razvijen javni dug na bazi emisije novca, otvorena privreda i dr.).

Vezivati ponudu novca i nacionalni dohodak u novim odnosima savremenih državno-monopolističkih privreda, bez ulaženja u strukturne fenomene privrede, je bila i dalje ostala ne stara već davno poznata vulgarna monetaristička koncepcija (kvantitativne teorije novca). Vraćanje na liberalizam u fazi visokorazvijenog državno-monopolističkog kapitalizma sigurno je, ne daje prave odgovore za anticiklično regulisanje privrede.

Monetarni faktori, videli smo, na dugi rok deluju samo na cene, a samo monetarnim efektima mogu da se objasne promene nominalnog dohotka i njegovo dostupanje od dugoročne linije trenda (realnog dohotka, proizvodnje).

Ova teorija u poslednje vreme doživljava sve oštriju kritiku, tako da se već u krilu pristalica neokvantitativne teorije uočavaju slabosti i pokazuju napori za nekim oblikom sinteze neokvantitativne i neokejnzijanske teorije novca.