Dežurna

Vučićev kartel želi da dokusuri i javna preduzeća Srbije

Kako je EPS sistematski uništavan od idiota!

Nakon petokotobarskih promena iz 2000. godine nova vlast je dobila vrlo precizan spisak šta sve mora da uradi kako bi Srbija postala podobna po merilima političkog zapada. Privatizacija celokupne privrede i restrukturiranje energetskih kompanija bile su visoko na listi zadataka postavljenih pred novu vlast. Verujem (ili bolje rečeno nadam se) da tada mnogi nisu bili ni svesni da su upravo ti zadaci bili postavljeni kako bi Srbija bila svedena na koloniju, a sve uvijeno u šareni papir „dostizanje evropskih standarda". Elektroprivreda Srbije je bila najveći zalogaj koji su ekonomske ubice dobile zadatak da progutaju i srećom još uvek to nisu uspeli da izvedu do kraja iako su na dobrom putu da i taj zadatak ispune, tvrdi dr Ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Da bi stvari bile jasnije treba krenuti od toga šta je EPS bio u svojoj osnovi. Vrhunac razvoja te naše najznačajnije strateške kompanije bio je sredinom osamedesetih godina prošlog veka. Tada su završene ogromne investicije u termoelektrane „Nikola Tesla" u Obrenovcu koje su u momentu kada su izgrađene bile najmoderniji proizvodni pogoni tog tipa u Evropi. Takođe, u tom periodu je zaokružen i hidroenergetski sistem Đerdap izgradnjom druge elektrane.

Tada je stepen elektrifikacije Srbije došao na nivo od gotovo sto procenata čime je zaokružen ne samo tehnički sistem, već i završen jedan ideološki i politički projekat tadašnje komunističke vlasti koja je elektrifikaciju stavila visoko na listu prioriteta. U najkraćem, EPS je tada bio potpuno sposoban da samostalno opslužuje sve privatne i privredne potrošače u Srbiji, sopstvenim resursima vršene su popravke i proširenja prenosnih i distributivnih kapaciteta kao i remonti proizvodnih jedinica.

Ono što treba dodati je i to da je u tom periodu (sredina osamdesetih) u Srbiji živelo milion ljudi više nego danas, a da je industrija radila u tri smene. IMT, IMR, Zastava, Zmaj, Petrohemija, FAP, Pobeda, Sevojno, Novokabel, Zorka Šabac, Hemijska industrija Kruševac, Elektronska industrija Niš i još stotine proizvodnih firmi širom zemlje radili su punim kapacitetom. Svu ovu potrošnju EPS je svojim resursima podmirivao i na taj način pokretao jedan veliki privredni točak koji je u tom periodu zapošljavao u realnom sektoru (u direktnoj proizvodnji) više od milion ljudi. Dakle, svojim prirodnim reusrisma i svojim ljudiskim potencijalima mi smo u tom periodu pokretali proizvodne pogone koji su bili u našem vlasništvu i pravili bruto društveni proizvod i dodatnu vrednost na taj način.

Ovaj nivo nezavisnosti i potencijala jednog društva nikako nije odgovarao našim protivnicima, ali i pojedincima koji su na nesreću rođeni kao Srbi i onda su oni udruženim snagama krenuli da to ruše. Ratovi i sankcije devedesetih i čitava politika koja nije definisala realne i ostvarive ciljeve naneli su ogroman udarac našem privrednom potencijalu. Većina gore spomenutih srpskih firmi je tih devedesetih izgubilo korak sa svetom.

Ostali su bez tržišta i bez neophodnih inovacija imajući u vidu da se upravo u tom periodu dešavala IT revolucija u svetu. Tako smo i došli u situaciju da su spomenute ekonomske ubice vrlo lako sve te nekadašnje gigante prodali za tepsiju ribe i da su danas na mestima gde su nekada bili proizvodni pogoni mahom nikli tržni centri ili zgrade preko kojih su oprane krvave mafijaške pare.

Samu u Beogradu krajem osamedesetih bilo je 236.000 industrijskih radnika koji su proizvodili traktor, kombajn, autobus. Danas nema više od 30.000 i to proizvode mahom primitivne produkte poput automobilskih sedišta ili kablova.

Sa Elektroprivredom Srbije je ipak išlo teže, tako da evo već četvrt veka se razni zlikovci svojski trude da i taj sistem razore do kraja. Jesu sankcije i pogotovo bombardovanje od strane NATO napravili rane na sistemu, ali je nagomilano znanje u ljudima kao i realna kapitalizacija izvršena osamdesetih godina davala značajnu dozu intercije i mogućnosti da se sistem porovede kroz nedaće. Ali onda je na scenu stupila Kori Udovički koja je pravo iz MMF-a poslata da 2002. godine bude imenovana za ministra rudarstva i energetike u Vladi Republike Srbije.

Ona je donela prvu refeormu EPS-a nakon čega je iz sistema izdvojeno nekoliko celina za koje se trvrdilo da nisu vezani za osnovnu delatnost kompanije. Tako su kao posebne firme nastale Južna Bačka u Novom Sadu, Elektromontaža u Kraljevu, betonjerke u Bajinoj Bašti, Somboru i Aleksincu kao i mnoge druge. Sve te firme su bile važan deo sistema EPS i sve su one nastavile da rade u okviru sistema, ali su dobile privatne vlasnike i naravno cene radova su otišle u nebesa.

Južna Bačka je prvo bila u posedu ljudi povezanih sa Viktorija grupom (ko se ne seća to je bila „žuta" tajkunska kompanija), da bi je nakon dolaska Vučića na vlast preuzeo Zbiljić poznati finasijer SNS-a. Elektromontažu Kraljevo je 2012. kupio Nenad Kovač koji se takođe dovodi u vezu i ranije sa DS-om i sada sa SNS. Dok su sve betonjerke koje proizvode stubove za elektromrežu završile u rukama Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Vrednosti poslova koje ove firme rade sa EPS mere se u stotinama miliona evra godišnje, a sve je to nekada rađeno unutar državnog sistema za mnogo manje pare.

No, ovo je bio samo prvi korak u rastakanju. Kao pripremu za naredni i značajniji potez Kori Udovički je u javnosti inicirala aferu sa trgovinom električnom energijom. Da bi se ta afera istražila formiran je skupštinski anketni odbor, a na njegovo čelo je postavljen tadašnji poslanik Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić.

Marta meseca 2004. godine u direktnom prenosu narod je uživo mogao da gleda Vučićeve tirade prema lopovima iz EPS-a. Te tirade i čitava predstava imali su za cilj samo da narod uvere da u sistemu radi banda i da umanji mogućnost unutrašnjeg otpora u kompaniji za ono što je usledilo. A usledilo je izdvajanje prenosnog sistema u zasebnu kompaniju, Elektromreže Srbije AD. Koliko je anketniu odbor bio farsa govori i to da je jedan od glavnih optuživanih i istraživanih kasnije postao direktor tako izdvojene prenosne mreže. Inače, naša prenosna mreža je vrlo važna jer veliki deo trgovine električnom energijom u jugositočnoj Evropi ide preko nas, otuda je Vučićev kum, Nikola Petrović postao direktor iste odmah nakon promena 2012. Zanimljivo, ali i sama Kori Udovički je u vladi čiji je premijer bio Aleksandar Vučić dobila mesto ministra za lokalnu samoupravu čime se jasno vidi kontinuitet saradnje.

Naredna faza rastakanja EPS-a se desila 2021. godine kada je iz sistema izdvojena i distributivna mreža koja je prebačena u novo preduzeće, Elektrodistribucija Srbije DOO. Tako da je na kraju od inicijale Elektroprivrede Srbije ostao samo onaj deo koji se bavi samom proizvodnjom električne energije. Ali i tu nije kraj. Ove godine je taj ostatak nekadašnjeg giganta transformisan u akcionarsko društvo. Da sumiram, strateška kompanija Elektroprivreda Srbije koja je bila javno preduzeće potpuno sposobno da samostalno obezbeđuje svu potrebnu električnu energiju građanima i privredi više ne postoji. Sada imamo Elektroprivredu Srbije AD, Elektromreže Srbije AD i Elektrodistribuciju Srbije doo.

Sve tri kompanije posluju nezavisno jedna od druge i sve tri mogu biti privatizovane u bilo kom trenutku na isti način na koji su ranije privatizovane i Južna Bačka, Elektromontaža i drugi delovi nakadšnjeg EPS-a. Sve operacije koje se vrše od 2000. godina pa naovamo imale su za cilj da iseckaju kompaniju na više delova kako bi je na kraju lakše prodali i kako bi se osujetio svaki plan stavljanja naših strateških resursa u pogon nekog novog privrednog razvoja.

Ovo je trenutna situacija i vrlo je teška. Međutim, još uvek postoji mogućnost da se neke stvari isprave i da se na taj način spreči potpuni sunovrat privrednog potencijala Srbije. Ta mogućnost leži u formiranju nove velike državne energetske kompanije nalik na ČEZ grupu u Češkoj u okviru koje posluje stotinjak različitih firmi. U toj novoj firmi bi ponovo morale da se nađu svi bivši delovi EPS-a, ali i duge preostale energetske kompanije u držvnom vlasništvu.

Takođe, ta nova kompanija bi mogla da poput ČEZ-a dobije prava na eksploataciju litijuma ukoliko se na kraju ipak utvrdi da je mogu će to raditi na ekološki prihvatljiv način. čime bi se izvršila dodatna kapitalizacija i stvorila osnova za stavljanje čitavog tog novog sistema u funkciju podrške razvoju strateške privrede. Naime, Češka je donela odluku da svoja nalazišta litijuma ne ponudi nekom Rio Tintu već da ih zadrži za sebe i na taj način potencijalno stavi 100% tog potencijala u službu svog naroda, a ne da ide na ideju rudne rente od 3% kao što je uradila ova naša mafija.

Ovako koncipirana energetska kompanija bi vrlo brzo mogla da postane i jak regionalni igrač imajući u vidu da je dobar deo elektrosistema u našem okruženju u vrlo lošem stanju i da su neodrživi te bi se shodno tome prirodno morali nasloniti na nas. Takođe, u takav sistem bi se lako mogle uvseti i različite savremene energetske tehnologije čime bismo mogli da uđemo u strateška parnretstva sa velikim svestkim kompanijama.

Primera radi mogao bi da se napravi strateški dogovor sa američkim kompanijama o velikim baterijskim sistemima, sa nemačkim oko vodonika, sa kineskeim oko solara, a sa ruskom oko gasnih elektrana. Time bi se davao takt i političkim odnosima sa svetom jer u svakoj normalnoj državi privreda i služi sa sinhronizaciju spoljnopolitičkih odnosa.

Dakle, imamo izbor da kao društvo dozvolimo da Vučić i njegova mafija sve preostale privredne i prirodne resurse predaju strancima i da zauzvrat dobiju garancije opstanka na vlasti i nastavka pljačke, ili da makar pokušamo da obrnemo stvari i da ono što nam je Bog dao stavimo u funkciju onih generacija koje dolaze iza nas. Jer evo ja sam nekoliko dana proveo čitajući razne dokumente da utvrdim šta su to sve nama ostavile ranije generacije. Pa samo u EPS-u su nam zaveštali bezmalo 20 milijardi evra i sistem koji je funkcionisao kao švajcarski sat.

Ako se ne trgnemo iza nas će ostati samo dugovi, a deca neće imati po čemu da nas pamte sem po sramoti i kukavičluku.