Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (14)

JNA napušta Krajinu

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Saopštavam mu svoje ime, čin, dužnost i razloge dolaska, odnosno da trebam s njim da razgovaram zbog učestalih pritužbi na njega i njegove ljude. Tek tada me je pogledao. Ponudio sam ga cigaretom, koju je uzeo, ali nije palio. Rekao sam mu da možemo otpočeti razgovor kada on bude spreman, a ja do tada mogu da razgledam školu i njeno dvorište ili da odem do kuće Miše Dragaša. Skočio je sa stolice, stao ispred mene i rekao:"Ne, hoću odmah da razgovaramo, da vidim ko me tuži i šta govore te kukavice."

Rekao sam mu da ga niko ne tuži, nego on sam sebe optužuje svojim postupcima i sada ja moram da vidim, kako sve to da se reši, da dođe do pomirenja ili da se razilazimo svako na svoju stranu. On me je gledao i ja sam iskoristio to što šuti, pa sam nastavio da mu govorim, kako slučajno znam ko je i čiji je, da znam šta se u porodici dešavalo u prošlom ratu i posle njega i da je samo sreća htela da ne dođe do prekida loze, jer je on rođen i tako je ime nastavljeno.

Kritikovao sam ga kako hoće da izaziva sudbinu, kako hoće od sebe da pravi razbojnika, a došao je podstaknut verom i ljubavlju da se bori sa svojom braćom protiv zajedničkog neprijatelja. To ga je dotuklo, bio je slomljen i u takvom stanju traži savet šta da radi? Iz toga sam jasno video da je i njemu bilo dosta svega i sukoba i načina života, ali nije imao rešenje za izlazak iz tog stanja. Bio je odbačen i rešenje mu niko nije ni nudio.

Rekao sam da će mo raditi brzo i efikasno. Jedinicu treba raspustiti, oružje predati u brigadu u Plaški, a ljude uputiti u jedinice na nove dužnosti. On sam može da bira: ili će ostati dalje u Plaškom ili će Plaški napustiti i otići bilo kuda. Garantovao sam mu da neće imati nikakvih problema u kretanju, bilo gde da krene. Sve smo rešili za naredna dva dana. Napravljen je ustupak i gro ljudi iz njegove jedinice je ušao u sastav izviđačke jedinice. Rade je jedno vreme boravio u Kninu i Drnišu, posle čega mu se gubi svaki trag i nikada ga više nisam sreo.

Posle ovog događaja u mestu su se pričale i prepričavale svakakve neverovatne priče šta se sve dešavalo u Latinu, a ni jedna nije bila tačna. To i nije bilo važno. Bilo je važno da smo uspešno rešili jedan veliki problem, da smo vratili mlade ljude na put kojim smo svi išli. Trebao sam se sastati i sa predsednikom opštine Plaški Nikolom Medakovićem tim pre što je on po opštim zapažanjima bio predvodnik desnog, ekstremnog krila SDS i kao takav, zajedno sa Boškom Božanićem, Davidom Rastovićem, Milom Bosnićem, Ljubicom Šolaja i Dušanom Vješticom otežava organizovanje odbrane na prostoru Like. Nisam ga zatekao u Plaškom, jer je službeno boravio u Beogradu.

Kasnije ću imati priliku da sa njim više puta razgovaram, da se uverim u suprotno od onog što mi je prezentovano i da u čitavoj priči pronađem neku sredinu. On je nekome smetao, ali je uspeo da izdrži do kraja uz svoj narod. Mnogi nisu izdržali i napuštali su Krajinu tokom ratnih godina i time samo davali za pravo svima koji su ih napadali da su u pravu. Ja i danas čuvam kao ratni trofej pušku M-48 prerađenu na lovački kundak, koju sam dobio od Nikole kao priznanje što sam bio jedan od retkih oficira koji je čitavo vreme rata proveo sa svojim narodom.

Na Plitvice sam se vratio 23.01.1992. godine preko Saborskog i Kuselja. Slika koju sam video me je zatekla. Nijedna kuća nije bila čitava. Crkva u centru sela srušena. Jasno se moglo videti da je rušena nekoliko puta, posebno zvonik. Sve spaljeno i uništeno. Da li je baš moralo tako da bude, da li je baš svaka kuća morala da bude uništena? Mislim da nije i da je to bio proizvod slepila izazvanog mržnjom.

Kuselj izgleda isto kao i Saborski. Srušen i poharan. Sertić Poljana sa onih par kuća što su bile pre rata isto. Tu vidim neverovatnu sliku. Stado od nekoliko goveda ispod krošnje velikog stabla. Leđa i repovi optočeni ledom. Goveda izgladnela i nemoćna.

I na Poljanku se vidi da je rat, ali taj deo deluje prilično normalno u odnosu na slike koje sam gledao do tada. Do kraja meseca sam zajedno sa Dragom Veselinović iz SUP-a Korenica otišao u Knin. Hteo je da doživim tu atmosferu u Kninu, da me upozna sa vodećim ljudima u SUP-u Knin, koji su sebe već neskromno smatrali istorijskim likovima.

Prvo smo tražili Dušana Zelenbabu, ali ga nismo pronašli. Tražimo Iliju Prijića, koji je upravo postavljen za sekretara SUP-a Knin. Zatičemo ga u komičnoj situaciji, da ne može da uđe u svoju kancelariju, jer je neko gurnuo drvce od šibice u bravu. Bila je to pakost i podlost onih pojedinaca koji se nisu slagali sa tim da Prijić bude sekretar, pa su svoje negodovanje iskazali na ovaj način. S njim ne možemo da razgovaramo, jer je besan i rezigniran. Izlazimo na ulicu i Knin doživljavam kao grad koji ne zna da je rat. Nikako ne mogu da vidim bilo šta čime bi ga identifikovao sa krajiškom prestolnicom.

U oči upada da su prodavnice prilično napunjene robom široke potrošnje, da su ugostiteljski objekti gotovo puni i da nema nikakvih tragova zabrinutosti. Čudio sam se ovom stanju, jer sam nekoliko dana pre u Plaškom video potpuno drugačiju sliku. Beda i neimaština na svakom koraku. Čak i onaj ko je imao nešto novca da potroši nije imao gde, jer nije bilo pristojne prodavnice. Ovde u Kninu pravo čudo.

Veselinović mi objašnjava, da je Knin jedino mesto u Krajini koje je imalo veći vojni garnizon, da je u njemu bila komanda divizije i da su jedinice JNA imale znatno veća opterećenja od milicije ili nekih sastava TO. Jedinice JNA su bile popunjene vojnim obveznicima iz Dalmacije, a pored toga, u Knin je došao priličan broj izbeglica iz Splita, Šibenika i Zadra, pa se stanovništvo znatno uvećalo.

U Srbiji se uglavnom koristilo ime Knin kao sinonim za Krajinu, kao sinonim otpora Hrvatskoj i u znatnoj meri je materijalno pomagan iz različitih sredina. Pored svega, Knin je imao solidnu infrastrukturu za razliku od mnogih mesta u Krajini u kojima se nije imalo gde smestiti opštinske službe, posebno u onim mestima koja nisu pre toga imala status opštinskog sedišta. Obišli smo grad, ali se na tvrđavu nismo penjali, jer je napolju bilo prilično hladno i duvala je jaka bura. Na ručak odlazimo u selo Vrelo kod Golubića, na putu za Bosansko Grahovo. Tri kafane jedna do druge. Izbor jela i pića prilično bogat. Tu se zaustavljaju autobusi, tu ima dosta posetioca iz Drvara, Bosanskog Petrovca, Bosanskog Grahova. Veselinović mi priča kako se tu sklapaju švrcerski poslovi, kako je najtraženija roba oružje i municija, te razna druga vojna oprema. Rat u Bosni je na pomolu i svi traže oružje, a najbliža destinacija je Krajina.

Odlazimo u Obrovac. Tamo je dosta hladno, duva bura, a onaj kamenjar kao da je umotan u ledeni prekrivač. U samom mestu stanje je katastrofalno, ni nalik onom u Kninu. Tek po neki prolaznik. Gledam Zrmanju s mosta. I ona je izgubila svoju lepotu koju sam tako jasno ranije uočavao. U Obrovcu se ne zadržavamo i odlazimo u Gračac. Tamo upoznajem Branka Gaćešu, koji je u Gračacu operativac državne bezbednosti. Razgovaramo o problemima bezbednosti. Branko dobro vlada situacijom, iznosi brojna imena, ali ona tog časa meni ništa ne znače. Nemam nikakva prethodna saznanja. Brigada i njena komanda su u sastavu kninskog korpusa, pa tamo ne idem, jer nije u našem sastavu.

Iz Gračaca odlazimo u Bruvno, a posle njega u Mazin. Želja mi je da odemo do Srba i Donjeg Lapca, ali za takav put nemamo vremena ni uslova. Prelazak iz Donjeg Lapca u Korenicu preko Plješivice nebi bio moguć, a povratak okolnim putem dug. Kasno posle podne vraćam se na Plitvička jezera i pričam šta sam sve video i kakve razlike postoje između Knina i ostalih mesta u Krajini. Jedni to razumeju i opravdavaju, a drugi kritikuju i otvoreno optužuju Knin, da je tamo sve započeto, a sada se komotno ponašaju, žive mirnodopski od pomoći iz Srbije i inostranstva.

Bihać

Svaki drugi dan odlazim u Bihać. Tamo nam je pretpostavljena komanda, ali više idemo da bi po obavljenom poslu otišli u neki restoran. Pri odlasku u Bihać idemo preko Željave, a put preko Izačića je nesiguran, posebno u noćnim časovima. Bihać deluje prilično mirnodopski. Moguće je videti izbeglice iz Krajine koji su utočište pronašli u Bihaću ili okolnim selima u nadi da će se skoro vratiti svojim kućama, pa makar one sada bile zgarišta. Dosta se trguje raznom robom, a oružje je i dalje najtraženije. Mnogi su tu radi osvete, traže one koji im se zameriše u prvim sukobima. Omiljeno sastajalište je stočna pijaca. Traga se za opljačkanom stokom. Pričaju mi, da pravi domaćin može prepoznati tele svoje krave ili bika. Sve su to za mene nepoznanice i te normalne, svakodnevne stvari za mene su poput čuda.

U Bihaću ima ljudi i vozila iz čitave Jugoslavije. Najtraženiji su Albanci, koji nesmetano putuju i u Hrvatsku i u Srbiju i drugde. Dogovaraju se poslovi prodaje i zamene imovine u Hrvatskoj, traže se prevoznici koji će iz Hrvatske prevesti nameštaj i drugu imovinu na brzinu ostavljenu prilikom napuštanja stanova i kuća. Mojih kolega u Bihaću ima dosta i naše operativno angažovanje na tom terenu je suvišno. Kruže svakakve dezinformacije. Jedna od najvećih bila je, da će uskoro rat definitivno prestati, da će Krajina postati međunarodno priznata država, a da će Hrvatskoj teritorij biti nadoknađen davanjem Hercegovine. Niko u to ne može da poveruje.

Radilo se o tome da je u januaru i prvoj polovini februara 1992. godine intenzivno vođen razgovor unutar političkog rukovodstva Krajine, a da je iz Srbije vršen pritisak, da se prihvati dolazak mirovnih snaga u Krajinu. Ti razgovori su bili na rubu fizičkog obračuna među učesnicima. Milan Babić nije hteo ni po koju cenu, ni po kojoj ponuđenoj garanciji da prihvati opciju dovođenja mirovnih međunarodnih snaga, ali je na kraju pod pritiscima iz Beograda popustio i pristao.

Operativne informacije koje smo dobivali iz Bihaća bile su uopštene procene i po koja se odnosila na konkretna imena vezana za delatnost na postoru Krajine, uglavnom one koje su ukazivale na pokušaje krađe i švrerc oružjem i municijom. Ono što je nas interesovalo morali smo sami da uradimo. Svi vojni sastavi iz ranijeg perioda se se nalazili u svojim objektima. Kako nismo ovaj grad operativno pokrivali iz Zagreba bilo je neophodno pronaći veze.

Tražio sam pomoć od Rasima Bašića, koji je dugo godina radio u Bihaću u 139. Int. NC, a kasnije na poligonu Slunj. Nas su posebno interesovala lica sa prostora Like, ali i šire, koja su stalno ili privremeno bila nastanjena u Bihaću, koja bi mogla sprovoditi neprijateljsku, pre svega obaveštajnu, delatnost prema jedinicama i sastavima JNA u Krajini.

Svakako da je glavni objekat interesovanja bio aerodrom Željava i baza, ali ništa manje i drugi sastavi. Formiranje komande korpusa i razvijanje njegovih jedinica je također bio objekat interesovanja raznih emisara. Hrvatska je imala dobre pozicije u Bihaću, ali i muslimani su se trudili što više da doznaju i preko svojih pozicija u jedinicama JNA da dođu do određenih informacija, oružja i vojne opreme. Na raznim mestima smo pronalazili sakrivene minobacače, pešadijsko naoružanje, municiju i minsko-eksplozivna sredstva.

Na osnovu operativnih saznanja izvršili smo 28.03.1992. godine detaljan pregled objekta "Lička kuća" na Plitvičkim jezerima i ostalih objekata u tom kompleksu, pronašli 8 minobacača 82 mm bez evidencije, sakriveni ispod same kuće. Mine i punjenja za iste pronađeni su u privatnoj kući i Ličkom Petrovom selu. Sve se radilo za novac i to vrlo velike iznose. Naše veze koje smo stvarali u Bihaću su kao nadoknadu za informacije tražili oružje, pretežno pištolje "Škorpion" i automtske puške. Bio sam protiv takvog načina nagrađivanja, ali izbora nisam imao, ili pristani ili informacija nema. Vremena za bilo kakva kalkulisanja nismo imali. Sve se odvijalo neverovatnom brzinom.

Veće bezbednosti UN je 24.02.1992. godine izglasalo Rezoluciju 743 koja se odnosi na pokretanje mirovne misije i slanje mirovnih snaga UN pod imenom UNPROFOR na prostore zahvaćene ratom s ciljem da se stvore uslovi za okončanje rata pregovorima. Te aktivnosti do donošenja same Rezolucije prepričavale su se na različitim mestima i različitim povodima, sadržaji iskrivljeni i deformisani, poprimali su novi smisao prilagođen željama i nadanjima običnog čoveka.

Najava dolaska međunarodnih mirovnih snaga na ove prostore značajno je ubrzala razna dešavanja. Raznim kanalima iz Hrvatske, a delom i iz Slovenije počeo je pristizati jugoslovenski dinar u basnoslovnim iznosima. Najpre se kupovao po ceni 70% nominalne vrednosti, ali vrlo brzo se prešlo na merenje vagama. Novac je imao dva puta. Prvi, koji se odvijao na način da su veliki iznosi ulagani na račune u poštama i na šalterima poštanske štedionice, potom su ulagači isti dan putovali u Srbiju, podizali novac i kupovali devize. Inflacija je počela da divlja, ali to nikoga nije interesovalo. Drugi, novac je prenošen na različite načine prema Srbiji.

U manjim količinama i lično i u velikim količinama na način, da su se novci spremali u mrtvačke sanduke, obezbeđivani krivotvoreni papiri o pogibiji i smrti izmišljenih stradalnika i onda je takav transport bez ikakvih problema prolazio Bosnom i na granici sa Srbijom. Ja sam omovome izvestio pretpostavljeni organ i kao prilog informaciji dostavio fotografiju jedne štedne knjižice, ali nikakve reakcije nije bilo. Ni tad ni kasnije.

Neki koji su bili bolje obavešteni i više znali išli su korak dalje. To stanje kada će brigu o ratu preuzeti neko drugi trebalo je iskoristiti za unosne poslove. Po Korenici se traže pogodne prostorije za smeštaj firme po imenu "Er Plitvice". To je, izgleda, prvi korak ka boljitku i napretku, jer je firma zamišljena kao državno javno preduzeće koje će mnogima doneti bolji život. Da je ta zamisao ozbiljna potvrđuje i promotivni let na relaciji: Udbina-Beograd-Udbina. Vojska je dala jedan avion AN-2 koji je trebao preći u imovinu preduzeća. Avio veza sa Beogradom trebala je da se održava svakodnevno. Pored domaćih putnika planirano je dovođenje grupa turista u Nacionalni park Plitvička jezera.

Događaj koji se zbio u noći 11/12.02.1992. godine iniciran od strane SDB Korenica uveriće me da neko nešto radi u privatnoj režiji i da je spomenuta kompanija zamišljena kao mogućnost da se dođe do lake zarade. U toku noći patrola policije me je pozvala da odmah dođem u naselje Jezerce u prostorije, gde je bila smeštena vojna policija. Navodno da su tamo dovedena neka lica koja su se bavila špijunažom. Kako nikada pre nisam imao priliku da vidim špijuna požurio sam koliko sam mogao. Ispred barake koju je vojna policija koristila bilo je dosta policajaca, a privedena lica su se nalazila u baraci.

U prvoj prostoriji u koju sam ušao sedeo je čovek koji mi se prdstavio imenom Marjan Ziherl, i da je potpukovnik JNA zaposlen u komandi ratnog vazduhoplovstva. U drugoj prostoriji je bio mlađi čovek koji mi se predstavio imenom Adis Hondžo i on kaže da radi sa Ziherlom kao građansko lice. Pitam ga, šta rade u Korenici i zašto nam niko nije javio da će biti na terenu, opominjući ga na opasnost zbog prilika koje vladaju. Odgovorio mi je, da se u Korenici nalaze već nekoliko dana, da se nisu skrivali, ali da su noćas pohapšeni i pod optužbom da su nečiji špijuni predati vojnoj policiji sa preporukom da odmah budu ubijeni. Bilo mi je jasno da neko hoće nama da stavi "vreo krompir" u ruke i da nasednemo, a kasnije da nam se smeju.

Hondžo me je molio da pozovem dežurnog bezbednosti Komande RV i PVO u Zemunu, da mu saopštim lozinku "Opera" i kažem šta se desilo, a taj će onda znati šta da radi. Pozvao sam Ziherla i tražio potvrdu priče što je on učinio dodavši, da im je pretpostavljeni Slobodan Rakočević, načelnik bezbednosti RV I PVO. Kako nisam imao drugo rešenje otišao sam do telefona.

U razgovoru sa dežurnim vidim da zna za spomenuta lica, da reaguje na ime "Opera", ali da je potpuno dezorjentisan,jer me pita da li su spomenuta lica zarobljena od pripadnika hrvatske vojske ili nas. Tada sam prvi put čuo ime "Opera", ime koje će u narednih nekoliko meseci uzburkati javnost. Ja o tome neću pisati, jer nisam direktan učesnik tih događaja. Lica smo oslobodili i odvezli u Bihać kako bi se vratili u Beograd.

U naknadnom kontaktu sa pripadnicima SDB Korenica video sam da su postupali po dojavi, a ona je stigla iz Beograda. Loši odnosi između vojne bezbednosti i službe državne bezbednosti potvrđivali su se iz dana u dan. Svi su želeli i nastojali da budu glavni i da se pitaju za sve. Služba državne bezbednosti Srbije bila je bliža Slobodanu Miloševiću i značajno prisutnija na prostoru Krajine od organa bezbednosti JNA. Tek po neko je hteo da priča kako je stvarno dolazilo do organizovanja otpora Hrvatskoj.

Jasno se moglo zaključiti da je stanje u Hrvatskoj i sukob na prostoru Krajine u Beogradu tretirano kao krizno žarište u Jugoslaviji, da je to tadašnjoj politici koju je kreirao Slobodan Milošević odgovaralo. Od tog vremena sam počeo i sebe da gledam kao žrtvu zavere i prevare i da u toj zaveri učestvuje i vojska, koja je potpuno nemoćna i sve što radi je kolaps kojeg neće da prizna. Nije bilo moguće da država propada, a njena vojska to ne oseća i ostaje snažna i moćna kako su to neki do zadnjeg momenta mislili.

Dolazak Unprofora-a

Već u februaru mesecu 1992. godine je potpuno jasno, da ostatak Jugoslavije bez Slovenije i Hrvatske ne može opstati. Ono što je posebno brinulo jeste činjenica da taj ostatak Jugoslavije nije mogao da reši problem u Hrvatskoj, ali ni među preostalim članicama. Razgovori na relaciji Beograd-Sarajevo ne daju željene rezultate i svakim danom je sve izvesnije da će u Bosni i Hercegovini izbiti rat. Makedonija ima dobre šanse da iz čitave gužve izađe bez rata. Ostaju Srbija i Crna Gora koje već intenzivno vrše pripreme za proglašenje nove države-Treće Jugoslavije. Razmišljam šta će biti sa nama, kakava je moja sudbina, kome ću ja pripasti u ovoj podeli i hoće li za mene biti posla u novoj podeli. Prisećam se mojih pokušaja da napustim vojsku, da se civilizovano i ljudski rastanemo, jer sam davno video da nismo stvoreni jedno za drugo. Nije mi se dalo da to uradim i sada čekam da moju sudbinu neko uredi ili će je urediti sudbina i stihija u kojoj živim već više od godinu dana.

Jedan od zadataka koji se mora realizovati, jeste da pripadnici JNA napuste teritoriju Krajine, jer Krajina po Rezoluciji 743 ne može imati vojsku. Pripreme su velike i sveobuhvatne. Narod je ponovo uznemiren, neobavešten i prepušten manipulacijama. U tom periodu najglasniji i najiskreniji je Milan Babić, koji i ako je popustio pred pritiscima iz Beograda ne odustaje od tvrdnji da je dovođenje međunarodnih snaga u Krajinu svojevrsna prevara, koja za krajnji cilj ima reintegraciju teritorije Krajine u ustavno-pravni poredak Hrvatske. Svi pokušaji iz Knina da se vežu za Srbiju i ostatak Jugoslavije ostaju samo jednostrani pokušaji i želje, a nikakve pozitivne reakcije iz Srbije nema. Uz to, ponašanje Milana Babića i otvoreno oponiranje odlukama i zamislima Slobodana Miloševića još više su nas udaljili jedne od drugih. Babića guraju u stranu i u odnosima sa Srbijom sve veću ulogu preuzima Predsednik skupštine Mile Paspalj i Milan Martić, ministar policije.

Vojska se priprema za napuštanje Krajine, ali sada je ponuđeno tumačenje, da je to što proglašenjem Savezne Republike Jugoslavije prestaje da postoji JNA i da je novo ime vojsci, Vojska Jugoslavije(VJ). Neko je napravio plan koji je podrazumevao intervenciju vojske u Krajini u koliko Hrvatska napadne Krajinu i pored prisustva snaga UN. Taj plan je sadržavao formiranje udarnih sastava u pograničnom području Bosne i Hercegovine na liniji Bosansko Grahovo-Drvar-Bihać-Bosanski Novi-Banja Luka. To je osnovica sa koje bi se intervenisalo u slučaju napada. S druge strane, u Bosni i Hercegovini ključa, incidenti su svakodnevni , a pojedinci i grupe više i ne kriju oružje-nose ga otvoreno i sa neskrivenom namerom da ga odmah upotrebe. Takva situacija je stavljala pod sumnju iskrenost namere da se ti sastavi formiraju, da se Krajini pomogne u uslovima kada ostaje sama, izmanipulisana i prevarena upravo od onih koji je svojom voljom dovedoše u ovu poziciju. Nekoliko elemenata potvrđuje neosnovanost planiranih aktivnosti:

Prvo, planiraju se garnizoni na teritoriji države koja samo što nije ušla u rat,

Drugo, nejasan je način popune tih sastava. Ljudski faktor je vrlo problematičan, osnovica za popunu ljudstvom diskutabilna, a princip dobrovoljnosti nerealnan i problematičan,

Treće, snage koje su planirane da ostanu u dodiru sa hrvatskim snagama su smešno male, a zbog dužine fronta, reljefa i loših puteva gotovo da ne mogu izvršiti zadatak. Ako se tome doda, da po spomenutoj rezoluciji oružani sastavi u Krajini ne mogu da raspolažu teškim naoružanjem, onda je problem tim izraženiji.

Sve se to dešava u okolnostima kada je u Bosni i Hercegovini održan referendum o samostalnosti u kojem je najveći deo muslimanskog i hrvatskog stanovništva se izjasnio za samostalnu državu. Na prostorima gde su Srbi većina, proglašavaju se autonomne oblasti kao i u Hercegovini gde su Hrvati većina.

Celokupna međunarodna javnost, sem malog broja izuzetaka, sve je sklonija da za nevolje i rat na prostoru Jugoslavije optužuje Srbiju i celokupni srpski narod.Bilo je jasno da u daljem produbljivanju procesa razbijanja Jugoslavije međunarodna zajednica, sa Amerikom i SR Nemačkom na čelu, priprema novi scenario. Jasno i nedvosmisleno se Srbija mora oglasiti krivom za raspad Jugoslavije, a iz konteksta najcrnjih scenarija iz vremena Drugog svetskog rata izvlače se imena i događaji i pripisuju srpskom narodu i njegovim vođama. Teze se zamenjuju i odjednom dželati i krvnici su žrtve, a žrtve preuzimaju njihovu ulogu. Traže se i pronalaze pomagači i saučesnici u realizaciji tog scenarija, a najljući se pronalaze u redovima bivše braće iz zajedničke države Jugoslavije. Istina nije važna, sve je istina ako neko moćan traži da i najgnusnija laž bude istina.

Sve to što se dešava van Krajine ne ostavlja nas ravnodušne, jer nama usložava i onako složenu situaciju. Nakon gotovo nasilno donete odluke o prihvatanju Vensovog plana i Rezolucije 743 dolazi do polarizacije društva na deo koji prihvata i onaj drugi, koji ne prihvata donete odluke. Nedefinisana i nejsana situacija slabi i onako slabu odbranu, koja u uslovima ni rata ni mira, egzistira kao nešto što će još trajati kratko vreme.

Kao i obično u takvim okolnostima se dešavaju i druge stvari, spletke, podmetanja i svađe. Tako se desilo da je beogradska "Politika" objavila tekst u kojem na najcrnji način govori o stanju u Lici. Novine mi je doneo Dušan Vlaisavljević i dao da pročitam. U tekstu se govori o političkim liderima iz Like, radu državne bezbednosti, paravojnim sastavima koje predvodi Baklajić Predrag, poimenično se spominju Božanić Boško, Nikola Medaković, David Rastović, Dušan Vlaisavljević, Korać Gojko i dr.

U prvi mah on i ostali su mislili da sam ja autor teksta ili da sam nekom dao podatke koje je objavio u novinama. Ništa od toga nije bila istina, ali se neko opasno igrao. Kasnije smo doznali da su podaci na različite načine cureli iz vojske, da su sistematski prikupljani podaci od nezadovoljnika na terenu, a potom u Kninu objedinjivani i po potrebi, zavisno na koga su se odnosili, objavljivani u novinama. U konkretnom slučaju sve je bilo usmereno na jezgo jedinice posebne namene koja je delovala pod kontrolom Druge uprave Resora DB Srbije.

Ta jedinica je imala dosta pripadnika koji su bili sa područja Like, ali i iz drugih krajeva Krajine. Ti pojedinci koji su u Krajini smatrani paravojnim sastavima su bili pripadnici te jedinice, koji su odmor provodili kod svojih roditelja, javno nosili oružje, ponašali se drsko i izazivački, a posebnu netrpeljivost su pokazivali prema pripadnicima vojske.