Postdemokratija

DAN POSLE

U vreme kada se ovaj tekst pojavi izbori će biti završeni i rezultati poznati, tako da je krajnje nezahvalno pisati ga, ali i izazovno. Nisam vidovit da bih znao dali će se, šta i koliko promeniti, pa ipak usudio bih se da kažem da ništa više neće biti kao što je bilo. I nije to nikakva posebna mudrost jer već se mnogo toga promenilo. Najpre, građanska svest se probudlia i sve češće se aktivira, što realno menja odnos snaga u društvu. Menjaju se i političke stranke, koje treba te društvene promene da pretvore u stvarnost, a menjaju se i sredstva i metode političke borbe. Sve to će se odraziti na rezultate izbora. I ako vlast ne bude potpuno promenjena biće promena i u njoj, od lokalnih do Narodne Skupštine, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Dan posle izbora trebalo bi da bude praznik demokratije koji slave i oni nezadovoljni postignutim rezultatima, jer ipak označava neki novi početak i novu šansu i za njih. Samo u Srbiji biće to dan žalosti, jer niko neće biti zadovoljan promenama koje rezultati donesu. Režimlije će tugovati što nisu ostvarili pobedu kakvu su očekivali i najavljivali, opozicija će žaliti za propuštenim prilikama, a na sve nepravilnosti u neravnopravnoj predizbornoj kampanji i protivzakonitosti tokom izbornog procesa, Evropska Unija će izdati oštro saopštenje: Žalimo slučaj!

Neizvesnost u zemlji u kojoj ništa nije normalno i ništa nemoguće, povećava već očigledna činjenica da je režim spreman na sve, da će se služiti svim sredstvima, pa i krađom glasova, a ne zna se koliko će u tome uspeti. Od toga koliko će to uticati na rezultate izbora, zavisi i kako će na to reagovati opozicija i građani. A, sve opcije su u igri, od legitimnih primedbi i žalbi izbornoj komisiji, preko mirnih protesta, do ozbiljne pobune.

Ne mogu tačno da predvidim kako će ko proći na kom nivou, stoga govorim o rezultatima generalno, računajući i republičke i pokrajinske i lokalne izbore zajedno, sa uverenjem da će biti tesno i niko neće svuda dominirati. Dakle, ne može Vučić biti zadovoljan ni očekivanom pobedom na parlamentarnim izborima, ako ne bude dovoljno ubedljiva i ako pritom izgubi u Beogradu i eventualno još nekim gradovima. Kako god da održi vlast na republičkom nivou, biće značajno oslabljen i ranjiviji nego ikad. A, to znači veliku brigu kako zakrpiti sve rupe otkrivene poslednjih godina, na slučajevima korupcije i pljačke, kriminala i nasilja, koji su uspešno odlagani u fioke strogo kontrolisanih institucija sistema. Sistem mu je pukao i posle ovih izbora te pukotine će nastaviti da se produbljuju sa domino efektima. Tako će se njegova kula od falsifikovanih karata urušiti u relativno kratkom periodu. A, kad će ne zna se. Zna se, međutim, da je ovo početak kraja. Ako ne izgubi vlast sada, izgubiće je na sledećim izborima koji će, po svemu sudeći, biti iznuđeni relativno brzo. Pitanje je samo vremena, koje se više ne meri godinama, jer i spoljni faktori, koji su mu dosad bili naklonjeni, gube strpljenje.

Vučićevim mukama, koje je samo privremeno odložio izborima, svakako će doprineti pojačani pritisci takozvane međunarodne zajednice za realizaciju sporazuma o Kosovu, koje je dosad prihvatio. Ratom u Ukrajini, koji se odužio i ne odvija se po volji EU i SAD, kao i stravičnim sukobima između Izraela i Palestinaca, značajno su izmenjene okolnosti na međunarodnom planu, čime je smanjen manevarski prostor malom balkanskom mešetaru. To se vidi i na primerima kao što su suđenje Dodiku u Bosni i Hercegovini, i onom koje se priprema Radoičiću, koje će baš Vučić morati da omogući, ako ne u Prištini onda u nekom starom ili novom Hagu. Dodik mu verovatno neće lično nauditi svojim svedočenjima, ali može da mu stvori nove probleme svojim reakcijama posle nepovoljne presude koja se očekuje. Radoičić, pak, ako progovori, može ozbiljno da ugrozi njegovu poziciju na zapadu, koji bi tako dobio povod da prestane da mu baš sve toleriše u ime obećane kooperativnosti u rešavanju kosovskog problema.

Sa druge strane, ni opozicija neće moći previše da slavi gotovo izvesno značajno povećanje broja poslanika u Narodnoj Skupštini, pa ni ako pobedi u Beogradu, a možda i još negde u lokalu. Mada bi to bio značajan uspeh i prvi korak ka neophodnim promenama, to neće bitnije ugroziti sistem koji će još neko vreme nastaviti da nas sve gazi i ponižava, vređajući inteligenciju i dostojanstvo svih građana. I onih koji glasaju za režim podmićeni ili ucenjeni, i posebno onih koji su ga prozreli i suprotstavili mu se. A, očekivana pobeda u Beogradu, ako mafijaška mašinerija Naprednjaka uopšte dozvoli da se legalno i dogodi, doneće ozbiljne probleme već pri usaglašavanju interesa i ciljeva pri formiranju novog gradskog rukovodstva. Ako to uspešno prebrodi, tek onda nastaju pravi problemi u funkcionisanju nove gradske vlasti, koja će biti višestruko sabotirana i onemogućavana od Vučićevog režima. Isto, u još gorem obliku očekuje i sve druge gradove koji se voljom građana odmetnu. Što se pokrajinske vlasti u Vojvodini tiče, nažalost, ne mogu se očekivati nikakve promene. Nema ko da ih pokrene i izvede.

Mnogi su me, povodom mojih kritika na račun opozicije izrečenih na ovoj stranici ili na društvenim mrežama, prijateljski opominjali da, ako ne mogu ili ne želim da pomognem, bar ne odmažem. Mada sam verovao da se objektivnom i dobronamernom kritikom najviše pomaže jačanju opozicije i rušenju naopakog režima, ipak sam ih poslušao i donekle se uzdržavao, ali pošto sad više ne mogu nikako da im naštetim na izborima, mogu i moram da se kritički osvrnem na njihovu predizbornu kampanju. Zapravo, prave opozicione kampanje nije ni bilo. Sve nekako bledo i tunjavo, ponavljali su iste priče koje već godinama pričaju, bez kreativnosti i novih ideja, bez žara i inovativnosti. Ako zaista dođe do masovnijeg izlaska na izbore i značajnijeg glasanja protiv režima, najveće zasluge za to će imati grupa vanstranačkih intelektualaca koji su sa svojom inicijativom ProGlas vodili najubedljiviju kampanju. Baš kao što je do masovnih građanskih protesta protiv nasilja došlo spontano i impresivno trajalo sve dok ih nisu preuzele opozicione političke stranke. Već samo ta dva primera dovoljno govore o kapacitetima i potencijalima proevropske opozicije, koju sam više kritikovao od one nacionalističke, kojoj nema pomoći.

Ipak, posebno moram da pomenem muzički hit u stilu Rokera s Moravu, sa Mikijem Aleksićem kao harmonikašem, koji me je potpuno zbunio. Rokeri s Moravu su se lepo zezali i to najavili već nazivom svoga benda, a ovi u veselom ritmu mrtvi ozbiljni. Nisam znao da li se to oni sprdaju sa sličnom kampanjom vladajuće stranke ili se ozbiljno dodvoravaju narodnjačkim masama, pa nisam mogao da se odlučim da li da se smejem ili da se stidim što sam za njih navijao. Takav način obraćanja uvredljiv je i za birače kojima je namenjen, jer podrazumeva da oni drugi jezik ne razumeju, ali i za sve pristalice građanske orijentacije u čije ime se to tako čini, jer znači priznanje nemoći i jalovosti njihovog sistema vrednosti.

Posebno je problematičan izbor melodije iz poznate folk numere za razbibrigu jer u potpunom je nesaglasju sa izmenjenim tekstom u kojem se nabrajaju ozbiljni problemi, od korupcije, pljačke i siromaštva, do opšteg bezakonja i nasilja. A o svemu tome se peva uz muziku u stilu udri brigu na veselje. U najmanju ruku neukusno, a verujem i bez ikakvog efekta kod onih kojima se obraća. Može samo da odbije one na čije sigurne glasove se računa.

Očigledno da su lideri novokomponovane opozicije pravi politički amateri koji, kao plivači početnici, gnjuraju a dupe im se vidi. I snalaze se kako ko ume i može, pri čemu, baš zbog uloge naturščika, bivaju i simpatični. U njihovim nastupima, izuzimajući prevejane mustre kao što su Đilas, Marinika ili Lutovac, najveći kvalitet je očigledna iskrenost i jednostavan govor lišen političkih fraza i parola. Zbog toga im se lakše praštaju i grške u proceni situacije i predstavljanju programa za budućnost. Međutim, taj pojednostavljeni, narodski govor pojednostavljuje i njihovu politiku, koja je sve samo ne jednostavna. Takav način komuniciranja često se pretvori u najbanalnije podilaženje najnižim strastima i ukusima, a politiku aktera vrlo površnom.

Najveći krivac za tako površno bavljenje politikom je mantra demokratske filozofije, kako vlast treba da bude sluga naroda, a ne obrnuto. U kampanji se ovih dana iz demokratske opozicije često može čuti kako je svi mi plaćamo i kako vlast treba da bude samo naš servis. Tačno je ono drugo, da narod ne treba da bude rob vlasti, ali nije sasvim tačno da je vlast sluga naroda i nije istina da se stranke i političari bore za vlast zato da bi služili narodu. Niko se ne kandiduje na izborima i svim silama upinje da dođe na vlast zbog toga što želi da bude sluga, nikome, pa ni narodu. Laž je i da vlast samo treba da sprovodi volju naroda. Naprotiv, vlast treba da realno sagledava interese države i društva, da o tome povede javni dijalog i tako ubedi narod u ono što je u njegovom najboljem interesu. Dakle, vlast treba i da utiče na volju naroda tako što će raditi na edukaciji i obezbediti objektivno i istinito informisanje svih građana.

U polemici sa nezainteresovanim apstinentima, koji šablonski ponavljaju kako ih politika ne interesuje, nabrajaju se brojni životni problemi i naglašava kako je i bezbednost dece u školama politika, kako su cene struje, grejanja i namirnica takođe politika, kako su redovi kod lekara isto tako politika, kao i ekologija, sport i tako redom. Jeste, i sve to je deo politike, ali politika je pre svega toga sistemsko uređenje države Ustavom i zakonima koji se poštuju. Politika je da se obezbedi da sve institucije sistema samostalno funkcionišu u skladu sa Ustavom i zakonima, jer tek onda će i svi navedeni problemi biti rešavani brže i bolje. Utisak je da je većina novih mlađih političara posvećena uglavnom tim pojedinačnim delovima politike i da često ne sagledavaju celinu i sve uzročno posledične veze globalne politike. Da često od drveta ne vide šumu. To se vidi i kod boraca za čist vazduh i prirodna bogatstva, i kod protestanata protiv nasilja koji besomučno šetaju mesecima bez ikakvih rezultata, a još bolje kod nacionalističke desnice, kojoj je uslov svih uslova za formiranje vlasti, čak i u lokalnoj samoupravi, odbijanje Francusko-Nemačkog plana o Kosovu. Kao da će odbranom Kosova biti rešeni svi problemi Srbije, a ne obrnuto, da će samo kad reši sve svoje probleme Srbija moći uspešno da brani Kosovo.

Sve u svemu dan posle neće biti dugo očekivani 6 oktobar, ali će doneti 7, 8, 9...