Stav

Kraj Vučićeve samodržačke vlasti

Svi znamo da SNS poslovično namešta izbore, ali da bi sada došlo do velike reakcije naroda - kakva je odavno trebalo da nastupi da nismo oguglali na bezobrazluke - potrebno je da Vučić onemogući i ono što je minimalno očekivanje građana. Ako uz pomoć svojih ljudi instaliranih u raznim opozicionim partijama, te stranaka koje u celini kontroliše, skrpi vlast u Beogradu, izazvaće burnu reakciju drugih političkih subjekata i građana željnih promena. Prestonica će eksplodirati jače nego posle zločina u OŠ „Vladimir Ribnikar". Na stanje u Beogradu nadovezuje se konstelacija snaga na republičkom nivou. Možda će Alek morati da se nateže sa svojim tajnim ili javnim koalicionim saradnicima u glavnom gradu (ako tu sačuva udeo u vlasti), ali to mu neizbežno sledi u republičkoj ravni. Ako izgubi Beograd, biće tamo još ranjiviji.

Dragomir Anđelković

Vučić ne voli anarhizam. Ne zato što načelno smatra da je taj pogled na vlast nerealan (kao što i jeste), već se skoro instiktivno zgražava kada pomisli na svet bez vladara. To proizlazi iz njegove autoritarne prirode i, na postmoderni način, od 2012. godine „uspešne" diktatorske karijere.

Lažni car se identifikovao sa vlašću. Bez obzira na to, ne znači da se ne slaže sa pojedinim idejama poznatih anarhista. Sve što mu koristi, od kogagod da potiče, sagledava van konteksta i pozitivno vrednuje.

Alek je poklonik vulgarnog pragmatizma kombinovanog sa vlastodržačkom megalomanijom. Od kada je na vlasti iskreno veruje u iskrivljeni smisao reči anarhistkinje Eme Goldman (1869-1949): „Kada bi glasanje moglo nešto da promeni, učinili bi ga nelegalnim". Ne sme da ukine izbore ali ih je umnogome obesmislio. Bez obzira na to, SNS je toliko nisko pao da mu i najprljavije političke igre sada samo relativno pomažu. A Vučić, koliko da je u njima vešt, i tu je daleko od nepogrešivog genija. Dovoljno je setiti se njegove arogantne uverenosti da će na američkim predsedničkim izborima 2016. pobediti Hilari.

Da je znao da će sve ispasti drugačije, ni nalog njegovih mentora iz porodice Soroš, ne bi ga naterao da ode na konvenciju Bila Klintona i podrži njegovu ženu. Ali pošto je bio siguran u ono što se pokazalo kao pogrešno, samouvereno je javnosti objasnio svoj postupak time da je otišao u SAD jer je „pametan". Videli smo kakav je bio ishod ali on nije promenio mišljenje o svojoj „mudrosti". Stoga je i sada, tvrde oni koji izbliza slušaju njegove monologe, autistično siguran da je Srbija i dalje ista kao pre 17. decembra. Srećom, opet greši!

Aleksandar bez Kosova, rekao bi neko, posle najnovijeg mega prekrajanja narodne volje, ne stoji loše. U Beogradu nije dotučen, u Republici izgleda još ima izvesnu perspektivu. Nije tako. Treba sabrati dva i dva. Prevarantska vlast može da: (1) direktno ukrade izvestan broj glasova (da sada ne pričamo o nepokrivenosti biračkih mesta kamerama i nemalog broja njih bez pouzdanih opozicionih „nadzornika"), (2) kupi određeni broj glasova („bugarski voz" i druge malverzacije tog tipa), (3) „igrama" sa glasačkim listićima gurne ispod cenzusa poneku listu sa malo iznad 3 posto, te preraspodelom onoga što su dobile, stekne dodatne mandate.

Tako SNS može da namakne 5-8 posto poslanika tj. maksimum njih 20, ali ne može da napravi alhemičarsko čudo i gvožđe pretvori u zlato. Naprednjaci su krali više nego ranije ali ih iz ubeđenja ili koristi sada ne podržava ni 20 procenata punoletnih građana. I to starijih i uglavnom nesposobnih da brane Vučićev režim na ulici. Zato je u problemu i brzo će shvatiti da za njega „podnošljiv" ishod izbora (polazeći od onoga što je i uz muljanje realno moguće), brzo može da se pokaže kao opasnija opcija od debakla na njima. Nekada on vlastodršce navede na blagovremeno dislociranje. S druge strane za uzurpatore je najopasnija iluzija da mogu da očuvaju vlast onda kada je najbolje da krenu u beg!

Svi znamo da SNS poslovično namešta izbore, ali da bi sada došlo do velike reakcije naroda - kakva je odavno trebalo da nastupi da nismo oguglali na bezobrazluke - potrebno je da Vučić onemogući i ono što je minimalno očekivanje građana. Ako uz pomoć svojih ljudi instaliranih u raznim opozicionim partijama, te stranaka koje u celini kontroliše, skrpi vlast u Beogradu, izazvaće burnu reakciju drugih političkih subjekata i građana željnih promena. Prestonica će eksplodirati jače nego posle zločina u OŠ „Vladimir Ribnikar".

Ako napravi - bilo neskrivenu ili tehničko-ekspertskom pričom zaklonjenu - kombinaciju sa onima koji su mnogima delovali kao njegovi pravi oponenti, u problemu će biti i on, i oni. Nezadovoljni i već delimično razbuđeni narod nije glup. Možda u prvom trenutku neće uslediti sveobuhvatni politički ustanak, ali će doći do serije turbulencija koje će razjedati neprincipijelno ujedinjenu tzv. političku elitu. Ona, dok bude ubrzano gubila ono malo kredibiliteta što ima, sumanuto će se sukobljavati oko podele plena, čime će ubrzati sopstveno truljenje. Vučić će gledati da izbegne da novim „partnerima" da i obećano, a oni će nastojati da uzmu i ono što nije dogovoreno.

Na stanje u Beogradu nadovezuje se konstelacija snaga na republičkom nivou. Možda će Alek morati da se nateže sa svojim tajnim ili javnim koalicionim saradnicima u glavnom gradu (ako tu sačuva udeo u vlasti), ali to mu neizbežno sledi u republičkoj ravni. Ako izgubi Beograd, biće tamo još ranjiviji. Imaće manje prestiža i resursa, a oni koji ostanu sa njim, uveliko će tražiti potencijalne partnere za neku novu kombinaciju. Opet, ako protivprirodnim političkim bludom sačuva prestonicu, drastično će povećati rizik od momentalne eksplozije sa sveobuhvatnim dometom.

Teško je reći šta je za njega opasnije. Naš Ali-Baba će, da bi odložio detonaciju u bilo kojoj varijanti, prvi put od 2014. morati ozbiljno da shvati svojih 400 bolje pozicioniranih razbojnika (starih, eventualno dopunjenih novima). Ranije je svima njima, ma koje vrste bili, davao po nešto, kako je i kada hteo. Sa tim je gotovo! Dok još neko vreme bude na vlasti, Aleksandar eks Svemoćni, moraće istinski da se cenka sa onima koji mu trebaju, da bi ostao na nestabilnom tronu.

Klanovi unutar SNS-a već su digli glave i postoje indikacije da se povezuju u frakcije. Sluge su namirisale gazdinu nemoć. On neće još dugo imati kapacitet da ih tretira kao stoku. Isto važi za mafiju spregnutu sa režimom - koja se posle slučaja Belivuk i manjih „porodičnih" razračunavanja, takođe propagandno predstavljenih kao borba protiv kriminala - primirila. Ali sada ponovo zauzima osoran stav i sprema se da ispostavi zahteve onome ko je pomislio da je „sve i svja".

Slično stvari stoje sa predizbornim partnerima sa njegove liste i onim postizbornim koji su samostalno išli na izbore. Ne bave se oni politikom da bi ugodili razmaženom autokrati. U nemoći su se jedno vreme pred njim klanjali, ali grdno se prevario ako je pomislio da su tako postupali jer mu se dive. Mrze ga zbog poniženja koja su doživeli. Pošto su preživeli izbore, došlo je vreme da uvrede počnu da naplaćuju kroz poskupelo učešće u vlasti. Veliko poravnjanje nastupiće ako preteknu posle predstojećeg urušavanja režima, tj. ako uspeju da nađu pribežište u novoj vladajućoj ekipi.

Da se ne zavaravamo, u slučaju nemalog broja onih koji sviraju u vladajućem orkestru, to će se desiti (ali to ne važi za one koji u njega sada kada Vučićev brod počinje da tone, kojim slučajem uđu, jer u njih se polažu nade; najopasnije je kada se one iznevere a nema vremena da se to zaboravi). Dok ne dođe trenutak za taj veliki transfer, kako bi produžio svoj vladarski vek, Vučić će morati da se koprca onako kako je odvikao od kada je prestao da nosi gajbice SRS šefovima. Okruženje mu se obraća sa šefe, ali kada ga nema, mnogi ga zovu Zevs. On to zna i prija mu, ali došlo je vreme da se navikne na novo oslovljavanje iza leđa.

On će biti - znajući one koji se motaju oko njegovih skuta - Kronos. U pitanju je Zevsov prethodnik na poziciji vrhovnog boga. Prema mitologiji, vladao je tiranski, proždirući sopstvenu decu, dok ga podanici predvođeni poslednjim od njegovih potomaka (Zevsom) nisu svrgli i zatočili. Da li će baš tako proći Vučić, da ne nagađam, ali mu sledi dodeljivanje nezvaničnog naziva koji odražava njegov skori put nizbrdo. Deca umeju da budu surova kada daju nadimke, ali to je ništa spram brutalnosti uvređenih doglavnika kada prepoznaju skori pad gospodara.

Da je tako možemo da vidimo i na osnovu naše novovekovne istorije. Knez Miloš (1783-1860) je mnogo dobrog uradio za Srbiju. Skoro je i neumesno porediti ga sa Vučićem čiji je vladarski bilans negativan. No, nešto im je ipak zajedničko, što komparativnu analizu bar u jednom segmentu čini prihvatljivom. To je sklonost ka orijentalnoj despotiji! Kada se pročitaju memoari Nićifora Ninkovića, koji se tokom respektabilnog perioda nalazio u okruženju Miloša Velikog, zapitamo se kako je moguće da su se isti ljudi koji su se samo nekoliko godina ranije junački borili sa Turcima, pred izdankom svog roda uvijali kao bedni crvi? I šta je njega pokretalo da ih toliko sladostrasno gazi?

Miloš je svima njima govorio: „Ako 'oćeš, 'oćeš, a ako nećeš opet 'oćeš". I uspevao je dok je bio u naponu snage, nemilosrdnim batinama i na druge načine, da natera političke i druge sluge koje odmah ne bi pohitale da udovolje njegovoj volji, da postupe kako želi. Za najupornije u nepokornosti važile su njegove ozbiljne, a ne tek pozerski preteće reči: „Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošaljem". Ali kako je naš narod davno zaključio: „Ničija sveća nije gorela do zore". To je i Miloš shvatio kada su njegovi doglavnici, umorni od ponižavanja i zakidanja, digli glave. Suočen sa sve većim otporom iznutra, na koji su se nadovezale igre velikih sila, bio je prinuđen da konačno prihvati ustavnu vladavinu. To se dogodilo 1838. godine.

Posle toga više nije mogao da radi šta hoće. Nastupilo je doba pravila koja važe i za njega! Do te tačke je stigao i Vučić posle okončanih izbora. Počeo je, da ponovim, ozbiljno da slabi i svi to vide. Oni koji su do juče bili njegove igračke, danas su mu neophodni partneri i znaće to da naplate. Spoljni faktori koji su ga respektovali, sve više ga sagledavaju kao ostatak neprijatne prošlosti. To, i još mnogo toga kada se iskombinuje, stvoriće mu pakao na zemlji. Knez Miloš u njemu nije mogao da se snađe. Pokušao je ali nije izdržao da se nadigrava sa onima koje je prethodno tretirao kao robove. Kada je definitivno uvideo da duh prošlosti više neće izaći iz boce,povukao se 1839. sa vlasti.

Tada je imao 56 godina. Neznatno je bio stariji od Vučića (53 godine). On planira da otprilike u uzrastu u kome je Miloš emigrirao, i sam to krajem 2027. učini (tada će imati 57 godina). Posle završetka izložbe EKSPO i još koje faze „Beograda na vodi", snuje da sa profitom proizašlim iz toga, ode na neko mirnije mesto. Shvata da mu vreme ističe, ali još ne razume kojom brzinom se to dešava. Zaboravlja mudru narodnu izreku: „Čovek snuje, Bog odlučuje". Brzo će spoznati njen smisao. Gospod je očito već rešio da je vreme da Alek kupi prnje iz Predsedništva. Što pre to razume i krene da se dislocira daleko od Srbije, veće su mu šanse da izbegne da bude suočen sa svim što je nažao učino ovoj naciji.

Ali vlast je često slepa i odvede u ponor one koji su mogli da ga izbegnu da su sami sa sobom bili pragmatični kao što su sa drugima. No, to je njihova stvar! Za nas je bitno sledeće: ako se sutra ne oslobodimoVučića, relativno brzo hoćemo. Nemojte da vas histerično režimsko busanje u prsa prevari da je drugačije. To su puka glumatanja i namešteni „samouvereni" trzaji pred njegovo dalje urušavanje! Otpočeo je kraj Vučićeve ere. Pripisuje se Milošu Obrenoviću da je, kada je dizao Drugi srpski ustanak u Takovu (1815), narodu rekao: „Evo mene, evo vas". Na nama je da sada konačno poručimo Vučiću: „Evo nas, ti odlazi"!

(Autor je publicista i politički analitičar)