Analiza

Vučić se koprca, mada pokušava da, radi varanja Srba, pomalo zategne uže prema Amerikancima, ali ne i da ono pukne, čega se boji kao đavo od krsta

NATO šargarepa za srpske janičare?

Dragomir Anđelković

Amerikanci i briselski establišment - za razliku od pojedinih članica EU - neskriveno pomažu Vučiću da opstane na vlasti. Što i ne bi? Poklonio im je ono što su samo mogli da sanjaju u vezi sa Kosovom, i to tako što je za nemali deo stanovništva Srbije uspešno prikrio veleizdaju koju je počinio. To mu daje kapacitet da nastavi da plaća zapadno tolerisanje svoje autokratsko-kartel vladavine novim nacionalnim ustupcima.Doduše, u usporenom modelu, jer je svestan da se približio granici koju ako pređe, imaće probleme i sa onima koji ga podržavaju.

U takvim okolnostima Vučić, koji je do sada uglavnom varao Srbe, kalkuliše da li mu se isplati da malo rizikuje i zategne konopac koji ga spaja sa Zapadom. Ne da bi pukao - toga se boji kao đavo krsta - već kako bi usporio procese koji srednjoročno mogu da ga upropaste. Za njega je opasno da se stvarno konfrontira sa evroatlantskim centrima moći, ali i da mu sa lica spadne „patriotska maska". Tada ni spolja, ni unutar zemlje, nikome više neće biti potreban.

Kako bi izbegao i jedno, i drugo, koprca se. Ima dogovor sa Zapadom, iz njega proizlaze određeni obostrani planovi kojima smo se ranije bavili, ali Aleksandar bez Kosova dobro zna da ima samo jednu glavu, koju ako stvarno politički izgubi, „prerano" je trajno gotov, iako mnogi zbog njegove makijavelističke veštine pomišljaju da je troglava aždaja. Opet, Vašingtonu i Briselu on treba da bi što pre odradio svoje. Baš ih je briga za njega, kao i za svakog drugog u Srbiji. Zato ga teraju napred. Pomažu mu da se drži na tronu, ali ga i ucenjuju da trči veleizdajnički maraton. Nisu spremni da mu daju da stane i hipnotisanoj staroradikalskoj javnosti omogući da se odmori od mnoštva antisrpskih utisaka, koji prete da je razbude. A igre kao ona sa Gruhonjićem mogu na neko vreme da zapuše rupe, ali ne i da dovedu do temeljne popravke bureta koje drži prljavu vodu.

Da bi se Vučić opredelio da nastavi ubrzani hod stazom na kojoj ga vrebaju razne opasnosti, uz šansu da stigne do kraja ali i da postrada, Zapad ga na razne načine pritiska. Ovaj put ćemo ostaviti na stranu spoljni aspekt te priče, osvrnućemo se na jedan njen unutrašnji segment. Dobro znamo da kod nas Vašington i briselski establišment, kao i pojedine zemlje iz redova EU ili NATO, imaju svoj, zajednički ili parcijalni, propagandni i dezinformativni „aparat". Niz nevladinih organizacija (sa srpskog ali ne i stranog stanovišta pošto ih finansiraju tamošnje vlade), medija, marketinških, istraživačkih i drugih agencija, pa i pojedinaca od „analitičarske" do naučne sfere - preko projektnog finansiranja i na druge načine - element je tog mehanizma.

On prema Vučiću ima ambivalentan odnos. Kritikuje ga iz opozicionog ugla, ali tako da ga to mnogo ne zaboli. Nema pominjanja ozbiljnih afera niti bilo čega što na režim baca ljagu koju ne može da otkloni. Priča se o autoritarizmu i demokratskom deficitu i uz to se Vučić kritikuje što se nije opredelio za harmonizaciju spoljne i bezbednosne politike sa EU, što drugim rečima znači uvođenje sankcija Rusiji i distanciranje od Kine. Pored toga mu se prebacuje što i dalje održava veze sa Dodikom (koliko god one bile neiskrene) i meša se u crnogorsku politiku, makar i amorfno, tako da nije jasno da li spašava svog poslovnog partnera Đukanovića ili nešto radi za srpsku stvar.

Za zapadne glasnogovornike problem je što zvanična Srbija išta radi u Crnoj Gori. No, ni oni više ne prozivaju Vučića da nešto tajno čini na severu Kosova. Očito je potpuno digao ruke i od pozerske borbe za srpske interese na tom prostoru. Ono što smeta NATO lobistima i što napadaju, nije povezano samo sa disciplinovanjem lažnog „Ace Srbina". To je jedna dimenzija priče. Druga se razume na osnovu narodne izreke: „Ćerku kara, snaji prigovara".

Svekrva kao grdi ćerku da nešto ne radi kako treba, a šalje poruku snaji. To Zapad radi sa opozicijom koju njegov ideološki konglomerat u Srbiji navodno podržava, dok prava „svekrva" - sa, nalik rimskom bogu Janusu, dva lica, vašingtonskim i briselskim - i dalje podupire svoju političku ćerku „Aleku". Preko lokalnih šaptača nju kritikuje što potpuno nije promenila geopolitički kurs, jer posle Kosova to je na redu, uz slamanje otpora Banjaluke daljoj centralizaciji BiH i njenom ulasku u NATO. Dok to radi upućuje poruku i opoziciji da se od nje očekuje da bude veći katolik od pape, ako želi jednog dana da joj budu otključana kapija vlasti.

Tako se iznutra potvrđuju spolja iskazana očekivanja od opozicije; definiše se kontekst njenog spoljnopolitičkog i nacionalnog delovanja. Da ona to dobro razume vidimo po tome što uglavnom ne koristi kosovsku temu, u vezi sa kojom je Vučić posebno ranjiv. To što tako propušta priliku da brzo izvuče korist, ukazuje da je i po drugim pitanjima, od uskraćivanje podrške Republici Srpskoj do podrivanja srpsko-ruskih veza, bar većim delom, spremna da sluša naloge na štetu nacionalnih interesa.

Zapad se trudi da u Srbiji stvori hibridni dvopartijski režim. Zbog mnoštva partija to na klasičan način nije moguće, ali jeste da se politička scena redefiniše tako da dugotrajno postoje dva bloka, koja bi se uporno borila za vlast, ali bi oba znala od čije milosti zavise (a oni koji u njih nisu pozvani, čast izuzecima, pre tako prolaze zbog monopolističke logike onih koji su već tamo, nego zbog svoje nespremnosti da igraju u NATO predstavi). Cilj je da se, dok se međusobno svađaju, tajno i javno utrkuju ko će više zadovoljiti mentore.

Kada se tako stvari postave, mogu da se smenjuju na vlasti. Prvo tako što delimično ali ne do kraja istrošeni Vučić ode malo da se odmori (ili tačnije da građane odmori od sebe), kako je planirano, posle EKSPO prevare (ako se Alek do tada ne oklizne), a sadašnja prozapadna opozicija marketinški obogaćena nekim nacionalnim elementima, na neko vreme dođe na čelo države. Onda se od nje u izdaji veštiji Aleksandar Lukavi brzo vrati, pa posle nekog vremena stvarno trajno ode, prepuštajući svoju ekipu nekom, tada već stvarnom, novom lideru. Pa nadalje, red jednog, red drugog, sve dok Zapad ne istera svoje.

Da se podsetimo šta on želi? Srbiju koja bi prihvatila tzv. nezavisnost svoje secesionističke pokrajine, pristala na NATO verziju dešavanja sa kraja 20. veka na našim prostorima i, konačno, ušla u taj pakt. Što se Republike Srpske tiče, ona nije planirano da bude ukinuta, već svedena na nešto ne mnogo više od sadašnjih kantona Federacije BiH (drugog entiteta koji se nekada zvao Hrvatsko-muslimanska Federacija), pri tome bi i ona sama bila regionalizovana (dobila bi kantone pod drugim imenom).

Tako bi BiH funkcionisala kao klasična federacija, sa nekim elementima konfederalnog odlučivan (pravo veta) putem zaštite vitalnih interesa konstitutivnih naroda ali ne i entiteta. Oni bi postali puke asocijacije dve grupe kantona, koji preko njih obavljaju poslove sa centralnim nivoom vlasti (on sada ne postoji već se radi o zajedničkim organima dva entiteta i institucijama koje su nametnuli tzv. visoki predstavnici). Takva BiH, centralizovana ali sa ograničenim dometima sarajevske hegemonije (jer Zapad shvata da bi njeno puno uspostavljanje bilo kontraproduktivno), bila bi uključena u Severnoatlantksu alijansu.

Kada se radi o Kosovu, ono bi moralo da prihvati Zajednicu srpskih opština, sa ovlašćenjima definisanim 2013 (što takođe nije bogzna šta). Prištini se toleriše da to odbacuje, dok se uz koordinaciju sa Vučićem (kako bi srpska javnost koja se tome protivi bila prevarena) ne izvuče faktičko priznaje Kosova od Beograda. Onda dolazi na red uklanjanje osiljenog Kurtija. Zapad hoće lanac satelitskih entiteta sa kooperativnim elitama, bez bilo čije prejake uloge. Srbe lomi jer štrče, ali neće ni da neko drugi pomisli da ima centralnu ulogu. Sluge treba da znaju šta su!

Sve to važi i za Crnu Goru, od koje je planirano da se na neki način napravi balkanska Austrija. Ona nije nemačka (bez obzira na korene), ni antinemačka država, već obavlja svoju geopolitiku ulogu. Vašington i Brisel ne žele da se Beograd pita u vezi sa ključnim stvarima u Crnoj Gori, ali pošto do kraja realizuje namere, neće mu biti bitno ni da dalje gura montenegrinski projekat. Najkorisnije mu je da smanji tenzije i na nižem nivou konfrontacije, zamrzne sadašnje stanje. Crna Gora bi trebalo, kao i Srbija, BiH, tzv. Kosovo, Makedonija, da budu funkcionalni delovi NATO, ali iznutra pomalo roviti kako bi stalno postojala mogućnost zapadnog arbitriranja. Nikada se ne zna šta bez toga može da se desi.

Na neki pakleni način tako bi bio stvoren asimetrični srpski mozaik (umesto „sveta") unutar NATO. Smisao je da koliko se zalažemo za realizaciju njegove antiruske i druge politike, toliko budemo nagrađeni privremenim povezivanjem srpskih elemenata. Borba za „srpstvo" bi se, recimo to u duhu sadašnjeg geopolitičkog stanja (koje će sutra biti drugačije ali suština ostaje ista), plaćala slanjem srpske vojne opreme i plaćenika (uz promenu atmosfere u društvu našli bi se i za to voljni ljudi) u Ukrajinu. Sutra možda u Jermeniju ili Moldaviju, koje sve više postaju male Ukrajine. Za nas bi postojala svesrpska šargarepa, ali nju bi, kao moderni janičari, morali da plaćamo svojom krvlju i ostacima morala.

To NATO okupatori i njihovi ovdašnji istinski kvislinzi žele da se dogodi u narednom periodu. Zato gledaju da u svoju kolaboracionističku mrežu višeslojno uvuku što više faktora. Polarizacija političke scene, i nametanje oštre borbe za vlast na njoj, platforma je za realizaciju rečenog. Tome se, svi mi koji imamo nacionalne poglede (a ne samo takve kamuflažne odore), moramo žestoko suprotstaviti! To naravno ne znači da smatram da je štetna saradnja „patriotske opozicije" sa onom prozapadnom. Naprotiv! Izdaje onaj ko može to da radi, a sada je Vučić pored državnog kormila. Protiv njega se treba boriti ruku pod ruku sa bilo kim, jer on trenutno čini najveće zlo. Ali radi te saradnje nikako se ne sme odustati od produktivnog zalaganja za nacionalne stavove.

Novi DSS sa svojom koalicijom, revitalizovane Dveri, i bilo ko drugi kome se nudi šire grupisanje protiv Vučića, dužni su da energično, ne tek reda radi, budu na poziciji odbrane Kosova i Metohije, RS, srpskih interesa u Crnoj Gori, saradnje sa Rusijom i Kinom. Na tome moraju da insistiraju i svi nacionalno orijentisani mediji (najčešće alternativni), udruženja, pojedinci koji javno deluju. Ako u takvim uslovima neko hoće sa patriotskim elementima saradnju, za to treba biti spreman, ali ako je cena za nju odricanje od konstruktivnog srpskog pristupa (koji sada namerno treba pojačavati), onda je jedini način da se ide svojim putem (naravno ne lažnim trećim smerom, koji oličava BIA opozicija). Pa šta bude. Makar neće postojati svestrana NATO sinhronizacija naše unutrašnje politike koja je uslov za totalnu srpsku kapitulaciju. I haos je bolji od toga. Pošto se svet ubrzano menja, možda tako dočekamo da nas sunce ogreje pre nego što se smrznemo.