Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (5)

Otpadnici u službi Vučića

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Postoji jedan lekar čiji je najveći životni uspeh da se javno ne zna da je nekog lečio. Bila je to obostrana dobit. Kao muzikant, uspeo je da propadne.

Od mladosti uvek pod zaštitom interesnih i vlastima bliskih grupa, u medijskoj milosti uvek jače strane vlasti, to je čovek bez osnovnih znanja o onome o čemu javno govori. On nije samo medicinski nego i medijski diletant, lišen moralnih obzira. Svet iz kog je on izronio još u titoističkoj Jugoslaviji bio je blaziran, odvratan, pokvaren, potkupljiv, isfoliran, prazan, snobovski i egoistički beogradski svet: temeljno nesposoban za vrlinu i vrednost, u večitom raskoraku između logosa i etosa, kao raskoraku koji iznova potvrđuje antičko uverenje da nema logosa bez etosa. Iz tog sveta je iznikla nevladina (drugosrbijanska) inteligencija kao intelektualna podloga Demokratske stranke.

U času kada je postao je savetnik predsednika Borisa Tadića kao idealnog reprezentanta sveta iz kojeg obojica dolaze, muzikantski lekar biva dodatno nagrađen od života. A kada se vlast promenila, došla je druga životna nagrada: od savetnika bivšeg predsednika Srbije pretvoren je u medijskog slugu sadašnjeg predsednika. Tako je ostvario svoju renegatsku sudbinu. No, kako krpa uvek ostaje krpa, pa se potapa u slivnik bez obzira u čijoj se ruci nalazi, imao je i povremenu obavezu da vređa svog bivšeg nalogodavca. Nesvestan da sebe ni tako ni bilo kako više ne može uniziti, ono što je činio kada je dolazio da „disciplinuje" redakciju Politike u ime Borisa Tadića, nastavlja da čini - u polipskoj mreži medijske dominacije vlasti - protiv onih na koje mu ukažu prstom.

Kada sam - u razgovoru za agenciju Betaod 20. marta 2023. godine - izjavio da „protivustavno ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića stvara stanje trajnog državnog udara, jer vlast donosi odluke na koje nema pravo", on je na Tviteru objavio moju fotografiju i svoj komentar: „Trenutašno najveće ideološko zlo u Srbiji... stožer okupljanja ekstremističkog taloga, kosovskih profitera i lažnopatriotskih baraba. I, naravno, prirodni saveznik 'nezavisnih' Kurtijevih medija."

Ovo je objavljeno bez ikakvog ličnog povoda sa moje strane. Otud je očigledan plod direktnog političkog naloga i ideološke mržnje. To je bitno svojstvo agenta-provokatora. Unekoliko ublaženo određenje zla kao ideološkog, u narednoj objavi bilo je uklanjeno, pa sam dobio apsolutnu odrednicu: „U pravu je Ćirjaković. Ovaj čovek je veliko zlo." Nisam više samo ideološko zlo nego zlo kao takvo. Kao da je pojačana odrednica izraz nekog nezadovoljstva učinkom prethodnih akcija agenta-provokatora. Podrška drugom agentu-provokatoru otkriva savez agenata-provokatora kao unutrašnju vezu koja obezbeđuje pojačanu prohodnost ka istom cilju i, presudno, istom nalogodavcu. Tako se uspostavlja struktura javnog simulakruma.

Upotreba manihejskih odrednica - istoričarski renegat je pisao o „slugama Sotoninim" - pokazuje kako ispod navodnih evropskih i civilizacijskih namera bukti svest o poništavanju neistomišljenika: klasična komunistička svest uvijena u evropsku agendu, sa zapadnom (američkom) podrškom. Kao što je istoričarski renegat pisao o muhamedanskom ološu i talogu tako je lekarski muzikant upotrebio reči kao što su talog i barabe. U oba slučaja, prepoznaje se neukroćena i elitistička mržnja na one koji se protive predsednikovoj politici, sa jakim akcentom na njihov nizak društveni položaj. Kao albanski, ocenjeni su mediji poput Televizije Nova S, jer je izbegnuto da oni budu imenovani kako sam ih uvek imenovao: kao američke. Tu granicu agent-provokator retko prelazi. Jer, i kada intoniraju stvari u skladu sa albanskom politikom, oni to čine usled dosluha sa zapadnom (američkom) politikom. Agent-provokator uvek brine o tome kome se može zameriti.

Upotreba dece je jedan od lajtmotiva vladajuće propagande. Tako je lekarski muzikant ocenio da je Duh samoporicanja nevredan, jer mu je to rekao njegov sin. On uvodi u javnost privatnost svoje porodice.

Kao što srpski predsednik na instagramu postavlja obaveštenja o svom sinu. Čemu služe ovi naizgled besmisleni postupci, jer su lišeni povoda? Oni treba da izazovu reakcije koje su negativno usmerene ka članovima porodice. Tako privatnost postaje politička činjenica: dolazi do premeštanja pažnje, jer se zaboravlja poreklo pojave člana porodice u reakciji, ko je uopšte nametnuo svest o njemu, koliko njegova pojava -trivijalizuje politički sadržaj situacije ili mišljenja, kako javna i opšta stvar postaje privatna.

Svrha je postignuta: agresivna i negativna reakcija, izazvana uvredljivim sadržajem, postaje podloga lažnog tvrđenja o porodičnoj ugroženosti onoga koji vređa čoveka koji se medijski lovi. Upotreba sopstvene dece u propagandne svrhe, jer se računa na učinak koji takva upotreba izaziva u javnosti, pokazuje da sistem simulakruma podvlašćuje celokupnu individualnu svest, pošto postaje pounutrašnjen do najveće privatnosti. Laž je podvlastila celokupno biće agenta-provokatora: on lovi kao ulovljen, on poništava svest o laži da bi lagao sebe, on se samoizdaje da bi mogao izdati.

Kada sam - u razgovoru za dnevnik Televizije Nova S - negativno ocenio podršku koju je kapitulaciji srpskog predsednika u Briselu 2023. godine, kapitulaciji koja podrazumeva priznanje državne nezavisnosti Kosova, kapitulaciji koju sam davno i precizno predvideo, još 2012. godine, pružio Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, ovaj nekadašnji čelnik Demokratske stranke, čiji je uzor Vojin Dimitrijević, pohitao je na Televiziju N 1, da me optuži kako prizivam sankcije, povratak u devedesete i ni manje ni više nego - rat.

Da li je čudno što su ove optužbe prenosili režimski tabloidi? Ili je čudnije što su prorežimski napis na Stanju stvari,u kojem se tvrdi kako se preporučujem budućim vlastima, prenosili portali koji podržavaju opoziciju? Već letimičan uvid u najnovije medijske napade na mene - sa takvih adresa kao što su Helsinški odbor i Stranka slobode i pravde - pokazuje da je tvrdnja renegatskog i režimskog najamnika kako odavno nisam pod udarom nevladine inteligencije jednostavno - laž. I tako se čovek koji - poput mene - nema ni stranku ni organizaciju pojavljuje kao najjača opozicija? To je podudarno sa dramom Narodni neprijatelj Henrika Ibzena u kojoj se pojavljuje glasovita rečenica: „Čovek je najjači kad je sam."

I tako je građane strašnim devedesetim plašio predsednik Stranke slobode i pravde, kao čovek koji ih je provodio u Pragu, dok sam ih - u njegovoj propagandnoj neinteligenciji - priželjkivao, valjda zato što sam sve vreme bio u Beogradu, kao opoziciono iskazan asistent univerziteta.

Razvijena je sugestija: rat dovodi do odlaska mladih ljudi u inostranstvo. Otud sam posredno postao odgovoran i za odlazak mladih ljudi u inostranstvo, valjda zato što nikad nisam bio na vlasti i zato što sva moja porodica - sve do unuke - živi u Beogradu. U njegovom tugovanju nad odlaskom naše dece, sličnom predsednikovoj borbi za našu decu koja služi da opravda kolonizovanje zemlje, ostalo je nejasno da li su se neka od njegove dece školovala u inostranstvu? Ako jesu, zašto? Jer, nije bilo nikakvog rata i on nas je usrećio boravkom na vlasti? Da nisam i njih oterao?

Ironično je ocenio moje reči kao „premudre". Ova retorička oznaka pokazuje kako Aleksandar Vučić nije slučajno došao na vlast: ne samo da mu je put utirala ideološka okosnica politike Borisa Tadića nego je i primitivizam bio rasprostrt za njegov dolazak u liku Dragana Đilasa. Nije slučajno da je propagandni sluga demokratskog i naprednjačkog predsednika bio isti: muzikantski lekar. Svi oni dele zajedničku matricu moći čiji aksiom glasi: kad je on toliko pametan zašto nema novca i moći kao mi? Svođenje čitave egzistencije na njen materijalni vid obeležava duh vremena koji ispunjava i nevladinu i nacionalnu stranu političkog spektra kod nas. Tamo gde nije mogao da prođe NATO, u strukturu opšte svesti kod nas, prodro je novac: dakle, NATO na drugi način.

Postoji jedan elektroinženjer koji nikad nije javno vredeo u onome za šta se školovao, već mu je upotrebna vrednost dolazila iz mentalnog i nemoralnog najma u koji se uprezao. On je - sam tvrdi - služio kao ratna posluga stranim agencijama u godinama raspada titoističke Jugoslavije. Ponekad je išao znatno iznad toga. Tako je u Newsweek-u, 12. oktobra 1998. godine, u sámo predvečerje američkog bombardovanja naše zemlje, aktivno učestvovao u stvaranju jednoobraznog javnog mnenja u zapadnim društvima. O tome je ostao komentar Nikole Živkovića, u Pogledima od 1. februara 1999. godine, jer Newsweek nije želeo da ga objavi. List je, dakle, štitio svog autora, jer je on pisao u potpunom skladu sa redakcijskom politikom.

Trenutak u kojem se pojavljuje ovaj članak u Newsweek-u bremenit je zlokobnim sadržajem: u Beogradu pregovaraju Milošević i Holbruk, aktuelna je pretnja bombardovanjem ukoliko srpska vlast ne dopusti međunarodne (američke) verifikatore na Kosovu i Metohiji.

Medijska priprema je sveobuhvatna: „Taj isti broj 'Njusvika' na naslovnoj strani donosi fotografiju u boji na kojoj se vidi ''izmasakrirano malo dete'. Iznad te fotografije velikim slovima stoji: ?Masakr kao stil ratovanja?. Ispod slike piše: ?Hoće li NATO da okonča kosovski bol? Srbija: evropska nacija van zakona." Na prvoj strani piše: ?Zašto su Srbi takvi zločinci, i hoće li zaista da se nešto učini da ih ko zaustavi??" I naslov članka je direktan u sugestivnosti: „Biti Srbin". Kao problem se pojavljuje ne politika jednog režima nego pripadnost jednoj naciji. Da li je takav naslov redakcijska odluka bez veze sa člankom?

Stvari stoje suprotno, jer je sadržaj članka u savršenom skladu sa naslovom, što znači da se autorova volja u potpunosti podudara sa redakcijskim nalogom. Jer, autor nastoji da pogodi centar zapadnog (američkog) očekivanja: „Kada otputujem u inostranstvo, uhvatim samog sebe kako gledam u patos. Pre nego što neki stranac želi da postane moj prijatelj, ja moram da dokažem da nisam monstrum." Ocrtana je staza samoporicanja: pre, dakle, strančeve želje za prijateljstvom, treba se preporučiti za takvu želju. To se postiže rečima i činovima - poput članka u Newsweek-u - koji dokazuju da čovek nije monstrum, iako je Srbin. Ako se ljudskost unapred ne obezbedi, onda je i želja za prijateljstvom ugrožena. A nezadovoljavanje strančeve želje znači pravi duševni pakao za autora Newsweek-a. Toliko je duboko njegovo osećanje inferiornosti zbog udesa koji ga je učinio Srbinom. Kako se ono uklanja?

Tako što se „u inostranstvu predstavlja kao ?Bugarin ili Hrvat?." Da bi uverljivo posvedočio svoje odbacivanje politike tadašnjeg režima, on je pregao da dokaže svoje odbacivanje sopstvenog naroda, pa je napisao da je prikrivao kako je srpske nacionalnosti, jer se predstavljao kao Bugarin ili Hrvat. U tom času se stvara veoma određena sugestija: srpska vlast je toliko zločinačka da se ljudi odriču same srpske nacionalnosti.

No, u zadovoljavanju očekivanja američke propagande, ovaj najamnik pokazuje kako je lažno njegovo građansko samoodređenje. Kada neko ko se iskazuje kao građanski opredeljena osoba krije svoju nacionalnost, to znači da izneverava individualistički nalog svoje orijentacije. Jer, ako su ljudi samo pojedinci, a ne pripadnici zajednice, zašto je važno koje su nacionalnosti, čak u meri da se to krije? Umesto da se samosvesno - u duhu liberalnog individualizma - upusti u razbijanje zapadnih (američkih) predrasuda, on ih potvrđuje tako što usvaja predrasudu da mu pripadništvo naciji zadaje svojstvo monstruma. Kada tako postupa, on ne izneverava samo svoje uverenje, već i istinu o svom poreklu zbog konformizma u jednoj životnoj situaciji.

Da to nije nužan izbor, pokazuje komentar Nikole Živkovića da njemu niko to nije tražio „niti je bilo ko od mene ikada to zahtevao". To znači da renegatski impuls može dolaziti iz strukture ličnosti, njene upućenosti ka samoizdaji, kroz pounutrašnjeno osećanje krivice. To nije samo sramotno nego autora Newsweek-a prepoznaje kao egzistencijalnog, a ne tek situacionog, konformistu. Na toj stazi postaje agent-provokator. Ako se hvali prikrivanjem svoje nacionalnosti u novinama, tako učestvujući u žigosanju svojih sunarodnika u meri da njihovo bombardovanja medijski čini opravdanim, onda on - ukoliko je dobio honorar - nije ništa drugo do prodavac sopstvene sramote.

Kao istinski najamnik, odabrao je pripadništvo bugarskoj ili hrvatskoj naciji, jer su one bile politički miljenici zapadnog (američkog) očekivanja. To je situacioni izbor. Ali, u dejstvu je bio i dubinski poriv - tako karakterističan za nevladinu inteligenciju - za poništavanjem srpskog kulturnog pamćenja: neophodna je apsolutna negacija srpske nacije. Jer, kolektivni zločini bugarske okupacione i hrvatske kvislinške vojske u dva svetska rata imaju traumatično dejstvo na srpsku javnu svest.

Osnovni cilj nevladine inteligencije je da se poništi takvo dejstvo u svesti, da se ona sama - poništi i promeni. Taj cilj je ovaj najamnik pounutrašnjio i pohitao da to javno posvedoči. Bio je to klasičan izbor po zakonu duha samoporicanja: ne crnogorska ili slovenačka ili jevrejska nacija, koje nisu negativno zapamćene u srpskom kolektivnom iskustvu, nego baš one nacije čiji su se predstavnici i države istakli teškim ratnim zločinima ili genocidom nad srpskim narodom.

Ko je, dakle, taj agent-provokator Newsweek-a, koji - po sopstvenom izboru - nije Srbin nego Bugarin ili Hrvat? On je - sam kaže - „rođeni Beograđanin" (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151). I kao takav, mora se lično udaljiti od „opravdanog" predmeta zapadnog (američkog) nezadovoljstva: „kad su moji bosanski Srbi, rođaci, pregazili Srebrenicu i klali narod, ja sam bio u Tangeru" (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151). Dovoljno daleko: kao da bi bilo sumnjivo da je bio u Hrvatskoj ili Bugarskoj. Komentar Nikole Živkovića je precizan: „Iz njega govori neko ko želi pred publikom na Zapadu da osigura alibi" (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151). Tako se medijski utvrđivala predstava o Srebrenici, da se materijalizujeu predlogu britanske rezolucije Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 2015. godine: genocidni žig nije stavljen na srpski narod zahvaljujući vetu Ruske federacije.

Da je nastojao da pogodi i širi plan zapadnog (američkog) očekivanja, pokazuje nam ova rečenica: „Svaki Grk koga sam susreo, žalio se da mi Srbi nismo dovoljno oštri prema muslimanima" (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151).

U ovom sadržaju imamo dve komponente koje obezbeđuju poistovećivanje sa širim horizontom čitalačkog očekivanja: kako tačku bliskosti između srpskog i grčkog naroda predstavlja pravoslavna tradicija, onda se posredno sugeriše njen ubilački karakter, dok se istovremeno iskazuje empatija prema muslimanskom stradalništvu. To su dva stava zapadne (američke) agende na Balkanu: antipravoslavni i promuslimanski.

Ako pogledamo sadašnje stavove renegatskog najamnika, u njegovoj navodnoj nacionalnoj orijentaciji, lako uočavamo u njima i antipravoslavnu i promuslimansku crtu u gledanju na srpsku kulturu. Šta bi to značilo? Da je unutrašnja (nevladino-drugosrbijanska) struktura mišljenja očuvana u istovetnosti, dok se - u skladu sa novom upotrebnom vrednošću njegovih usluga - promenila samo adresa njegovog nezadovoljstva. Kada je dubinsko ustrojstvo mišljenja netaknuto, onda smo suočeni sa renegatom, a ne autentičnim preobraćenikom.

Zanimljiva je pouka koju iznosi Nikola Živković: „Nemci i Zapad u celini, pošteno plaćaju za svaku uslugu, ali takve ljude, kao što je ''Njusvikov'rođeni Beograđanin nimalo ne cene." Tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, koji je bio deo vlasti povodom koje Newsweek stavlja žig na srpski narod, kao sadašnji predsednik, ne samo da uživa podršku ovog najamnika, nego su se njih dvojica mentalno sreli na sudbinskoj stazi renegata: kao što je nekadašnji radikal počeo sprovoditi politiku nevladine inteligencije, tako je nekadašnji saradnik Newsweek-a postao nacionalno orijentisan. Samo simulakrumom se može ostvariti i prikriti njihova suštinska istovetnost. Ono što je zlokobno pripada samoj strukturi srpske kulture: uprkos tome što su ovakvi stavovi renegatskog najamnika poznati u našoj javnosti, nacionalna inteligencija ga je prigrlila, pa je počela ceniti agenta-provokatora u višestrukom povratu i praviti od njega svoju zastavu, kao što ga je Vučić-Brnabić režim, sav renegatski, pretvorio u glasnogovornika. Kako se to dogodilo?

U njegovoj kritici Latinke Perović, kojom otpočinje svoje razračunavanje sa nevladinom inteligencijom, kao obračunom nastalim usled ličnih a ne načelnih razlika, prepoznaju se dva svojstva. To je neumerenost negativnih iskaza o ličnostima kruga kome je pripadao: kao klasično svojstvo renegata. To je, potom, korišćenje ličnih svojstava ljudi u političke i diskriminatorne svrhe: posebno je prostački i neuljudan opis privatnog stana u koji je ulazio. Renegat je čovek koji prodaje svoje usluge kupovinom novih naklonosti. Kao davnašnja slabost srpske kulture, takva trgovina se pokazala isplativom: odmah je postao prigrljen od nacionalne inteligencije. Bile su to naznake njene strukturne slabosti.

Ona je toliko lišena samopouzdanja i samosvesti da uopšte ne postavlja pitanje o tome ko je osoba koju bezrezervno prihvata i kakav je njen prethodni politički život. Takvo odsustvo kriterijuma otkriva da nacionalna inteligencija nema dosledan stav niti ideju o nacionalnoj politici, već je vođena pukom trenutnom korišću. Otud je renegatski najamnik postao prihvatljiv bez ikakve upitnosti. Ali - i to je dalekosežna posledica - otud je moguće da za nacionalnu inteligenciju bude prihvatljiv Vučić-Brnabić režim. Jer, ni taj režim ne podleže doslednom preispitivanju zato što obezbeđuje trenutne koristi.

Izgubivši privilegije i posao na privatnom univerzitetu, na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum, odjednom se setio da je taj univerzitet tajkunski, da je dekan Nada Popović-Perišić akademski tajkun, premda dok je tamo primao platu to mu nikako nije padalo na pamet. A potom je, združenom akcijom vlasti, u liku Milomira Marića, i nacionalne inteligencije, u liku Slobodana Antonića, medijski podržan u meri da bude situiran na institutsko radno mesto, po prvi put u životu: u šestoj deceniji i bez akademskih radova. Ima li on akademskih sposobnosti za to? Da o tome ne može biti reči, pokazuje njegovo nastojanje da se predstavi kao poznavalac stvari o kojima raspravlja.

U želji da se dopadne antizapadnom raspoloženju ljudi, koje treba retorički opseniti dok vlast sprovodi zapadne (američke) naloge, on preuzima kritiku orijentalističke predrasude kakvu je davno izneo Edvard Seid. Odredivši zapadni pogled na muslimanski svet kao orijentalizam, ovaj harvardski profesor i palestinski aktivista stvorio je totalizujuće poimanje zapadnog diskursa i, pod zastavom multikulturalizma, utirao put globalizmu.

Koliko je renegatski najamnik vođen nastojanjem da aktuelni politički nalog uklopi u ovakvu ideološku postavku, pokazuje njegovo nastojanje da u nju unese retoričke simpatije vlasti prema ruskoj politici. Da bi tome udovoljio, po običaju govori neistine - da nisam davao intervjue ruskim medijima. No, tako sam sebi protivreči: na drugom nivou argumentacije.

Jer, Seid je pronalazio orijentalističke predrasude zapadnog mišljenja u odnosu prema bliskoistočnom (muslimanskom) svetu, čak do indijskog potkontinenta, ali nikad u vezi sa zapadnim odnosom prema Vizantiji ili Rusiji. Bila je to linija koja se - usled zapadne (američke) rusofobije - nije prelazila. Seidov odnos prema ratu u titoističkoj Jugoslaviji nije bio vođen multikulturalističkom nego muslimanskom agendom (Milo Lompar, Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016, 401-404).

Ova činjenica nije lišena svog dejstva kod renegatskog najamnika: u času kada preuzima i primenjuje tezu o orijentalističkoj predrasudi. Jer, njegovo poimanje srpske kulture kao kulture orijentalnog stanja svesti ima prepoznatljiv antipravoslavni i globalistički karakter.

Čitava konstrukcija je nastala kao oponašanje, a ne usvajanje, pa je termin autošovinizam, kojim se obeležava nevladino (drugosrbijansko) mišljenje, skovan po ugledu - kako sam renegatski najamnik kaže - na termin autoorijentalizam. U argumentaciji je moguće praviti greške u zaključivanju i greške u evidenciji. Poneki talenat - uposlen u propagandnom pogonu srpskog predsednika - pravi ih u oba područja. Autoorijentalizam bi značio oponašanje zapadnog (negativnog) pogleda na orijentalne tradicije: kod pripadnika tih tradicija. U srpskoj kulturi bi to značilo da dolazi do oponašanja zapadnog (negativnog) pogleda na svoju tradiciju. Ti procesi su detaljno opisani u Duhu samoporicanja.

Dodatak renegatskog najamnika glasi: srpska tradicija je orijentalno-periferno-evropska. To je greška u činjeničnom stanju. Jer, srpska tradicija je eminentno evropska na način istočnih i balkanskih naroda: sa važnim dodatkom da je reč o graničnom pravoslavnom narodu, čiji oblici državnosti od samih početaka beleže sadržaje latiniteta i katolicizma. Otud zapadni (negativni) pogled biva vođen interesima, a ne vrednostima tradicija koje se razlikuju. I kod orijentalnih naroda je on vođen interesima, ali se njihove kulture bitno razlikuju od srpske, pa je raskorak između interesa i vrednosti znatno manji i teže uočljiv, jer je prikriven razlikom tradicija.

Raskorak u primeni zapadnih interesa na srpsku situaciju je mnogo vidljiviji, jer nije reč o bliskoistočnoj situaciji, pa se kulturološke razlike pretvaraju u ideološke racionalizacije koje treba da prikriju zapadne interese. Kada se pokaže neutemeljenost zapadnih (negativnih) racionalizacija u odnosu na srpsku tradiciju, sa stanovišta evropskih vrednosti koje u njoj eminentno postoje, postaje sasvim očigledno da je reč o zapadnim interesima, koje nevladina (drugosrbijanska) inteligencija nastoji da sakrije. Jer, da je reč o orijentalističkoj predrasudi, bilo bi neobjašnjivo kako pripadnost orijentalnoj tradiciji uslovljava negativan odnos prema srpskoj, ali istovremeno pozitivan odnos prema albanskoj tradiciji i politici. Ne odlučuju, dakle, tradicije nego interesi. Pre bi se moglo pretpostaviti da odlučuju - kako je pokazivao Milorad Ekmečić - verske (pravoslavne) osobenosti balkanske situacije. One se prevode u politički sadržaj, pa se srbofobija pojavljuje kao rukavac rusofobije.

I tada, međutim, odlučuju interesi, obrazovani u horizontu religijskog kontakta sa katolicima na istočnoj obali Jadrana, mogućnosti za hegemonijalni položaj u balkanskoj situaciji, pa je zapadno razumevanje za bugarsko ili grčko pravoslavlje - gde su takvi interesi manji - znatno izraženije.

(U sledećem broju: Čuvari Vučićevog lažnog nacionalizma)