O tome se ćuti

Hijerarhija zaverenika: Komitet 300 (17)

Ubistvo Kenedija i ostavka Niksona bili su državni udari

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Bernajs tada nije znao koliko će televizija, koja će tek doći, bolje obaviti posao. Zatim nastavlja:

Svesno i inteligentno manipulisanje ustaljenim običajima i mišljenjima masa je važan elemenat u demokratskom društvu. Oni koji manipulišu tim nevidljivim mehanizmom društva čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća sila u našoj zemlji.

Kako bi svoje stanovište potkrepio, Bernajs je citirao članak H. G. Velsa, objavljen u New York Timesu, u kome je Vels zdušno podržavao ideju o modernim sredstvima komunikacije kao „otvaranje novog sveta političkih procesa koji će omogućiti da se zajednički plan dokumentuje i opstane u okolnostima izopačenosti i izdaje" (nevidljive vlade).

Evo još nekoliko otrkića iz knjige Propaganda:

Nad nama vladaju, naše umove oblikuju, naše ukuse stvaraju i naše ideje usađuju uglavnom ljudi za koje nikada nismo čuli. Kakvo god stajalište čovek da odluči da zauzme prema ovom stanju, ostaje činjenica da u skoro svakom činu našeg svakodnevnog života, bilo u sferi politike ili posla, našeg društvenog ponašanja i našeg etičkog razmišljanja, nad nama vlada relativno mali broj osoba, neznatan deo naših stotinu i dvadeset miliona, koji razumeju mentalne procese i društvene obrazce masa. Te osobe povlače konce koji kontrolišu javni um, koji obuzdavaju stare društvene sile i smišljaju nove načine kojima će da vežu i vode svet. (Podvukao DŽ. K.)

Bernajs nije bio dovoljno smeo da svetu kaže ko su „oni" koji „povlače konce koji kontrolišu javni um...", ali ćemo u ovoj knjizi popuniti njegov namerni propust tako što ćemo otkriti postojanje tog „relativno malog broja" - Komiteta 300. Bernajsu je otvoreno aplaudiralo Veće za inostrane odnose, čiji su ga članovi glasanjem odabrali na čelo CBS-a.

Vilijam Pejli je postao njegov „diplomac" i s vremenom je došao na Bernajsovo mesto, pošto je osvojio sva znanja sa područja novonastale nauke i pravljenja javnog mišljenja, što je CBS pretvorilo u vodeći medij na tom području, a tu ulogu televizija i radio CBS nisu nikada izgubili.

Politička i finansijska kontrola, koju sprovodi, kako ih je Bernajs nazvao, „relativno mali broj" ljudi, sprovodi se pomoću tajnih društava, od kojih je najvažnije Škotski red masona, i kao možda još važnije, pomoću Časnog reda vitezova Sv. Jovana Jerusalimskog - drevnog reda čije članove lično bira engleski monarh, kao izvršioce odabrane zbog svojih stručnih znanja i sposobnosti na područjima koja su vitalna za nastavak vlasti Komiteta 300.

U knjizi The order of St. John of Jerusaletn (Red Sv. Jovana Jerusalimskog), koja je objavljena 1986, ovo tajno društvo je opisano na sledeći način:

"Stoga, to nije tajno društvo, osim onde gde su njegove ciljeve izopačila unutrašnja veća poput Reda Podvezice, te prostituirane oligarhijske tvorevine britanske kraljevske porodice, čime se izruguje sve ono što suvereni Red Sv. Jovana Jerusalimskog zastupa.

Kao primer, nalazimo ateistu lorda Pitera Karingtona, koji se pretvara da je anglikanski hrišćanin, a zapravo je član Reda Ozirisa i drugih satanskih sekti, uključujući i masone. Imenovan je vitezom Reda Podvezice u kapeli Sv. Đorđa u dvorcu Vindzor, a imenovala ga je kraljica Elizabeta II engleska, potomak porodice crnog plemstva Gelf, koja je istovremeno i poglavarica anglikanske crkve, koju u celosti prezire".

Komitet 300 je odabrao Karingtona za rušenje rodezijske vlade, kako bi mineralna bogatstva Angole i Južne Afrike predao u ruke londonskom Sitiju, za slamanje Argentine i pretvaranje NATO-a u levičarsku organizaciju odanu Komitetu 300.

Još jedno nepoznato lice koja nalazimo u svetom hrišćanskom redu Sv. Jovana Jerusalimskog, a reč nepoznato koristim u izvornom hebrejskom zna-čenju iz Starog Zaveta kada su želeli da objasne poreklo neke osobe, jeste vojnik Luis Mortimer Blumfild, čovek koji je pomogao u planiranju ubistva Džona F. Kenedija. Na fotografijama ovog „nepoznatog" čoveka vidimo kako sa ponosom nosi malteški krst, isti onaj kakav na rukavu nose vitezovi reda Podvezice.

Tako su nam isprali mozgove da verujemo kao je britanska kraljevska porodica samo fina, bezopasna i slikovita institucija, da ne shvatamo koliko je pokvarena i stoga krajnje opasna ta institucija zvana britanska monarhija. Vitezovi reda Podvezice su najuži krug najpokvarenijih sluga, koji su do krajnosti izdali poverenje koje im je ukazala njihova nacija, njihov narod.

Vitezovi reda Podvezice su čelnici Komiteta 300, najuže „krunsko veće" kraljice Elizabete II. Kada sam, pre nekoliko godina, istraživao Red Sv. Jovana Jerusalimskog, otišao sam na Univerzitet Oksford kako bih razgovarao sa jednim od dekana, specijalistom za stare i moderne britanske tradicije. Rekao mi je da su vitezovi Podvezice najuži kabinet, elita elite Njenog Veličanstva - Najčasnijeg reda Sv. Jovana Jerusalimskog. Dozvolite mi da kažem da ovo nije izvorni red koji je osnovao istinski hrišćanski borac otac Žerar, ali je tipičan primer mnogih dobrih institucija koje su preuzete i razorene iznutra, dok neupućenima još uvek izgledaju kao izvorne.

Iz Oksforda sam otišao u muzeje Viktorije i Alberta, gde sam dobio pristup dokumentima lorda Palmerstona, jednog od osnivača opijumske dinastije u Kini. Kao i većina njegovog soja, Palmerston nije bio samo mason, već i odani sluga gnosticizma... Kao i današnja „kraljevska porodica", Palmerston je glumio da je hrišćanin, a zapravo je bio sluga Satane. Mnogi satanisti su postali ključni ljudi britanske aristokratije, te uspeli da steknu ogromna bogatstva na trgovini opijuma u Kini.

Iz dokumenata u muzeju koji je dobio ime po kraljici Viktoriji saznao sam da je ona 1885. godine promenila ime Redu Sv. Jovana Jerusalimskog, kako bi raskinula vezu sa katoličkim osnivačem tog reda ocem Žerarom. Dala mu je naziv „Protestantski najčasniji jerusalimski red" (Protestant Most Venerable Order of Jerusalem). Učlanjenje je bilo dozvoljeno pripadnicima svih oligarhijskih porodica koje su se obogatile na trgovini opijumom u Kini, te je svaka do srži dekadentna porodica dobila mesto u tom „novom redu".

Mnogi od te časne gospode bili su zaduženi za nadzor prohibicije u Sjedinjenim Američkim Državama, iz Kanade, gde je više njihovih članova nabavljalo viski koji se odvozio u SAD. Istaknuti saučesnik te grupe bio je član Komiteta 300 grof Hejg, koji je svoju licencu za viski dao starom Džou Kenediju. I prohibicija i destilerije kojima se pokrivala potražnja za alkoholom u SAD-u bile su tvorevine britanske Krune, koja je delovala preko Komiteta 300. Bio je to ogled koji je postao preteča današnje trgovine drogom, a lekcije naučene u doba prohibicije primenjuju se na trgovinu drogom, koja će ubrzo da postane legalizovana.

Kanada je najčešća ruta kojom se koriste nabavljači heroina sa Dalekog istoka. Britanska monarhija se brine da ova informacija ne dospe u javnost. Koristeći se svojim ovlašćenjima, kraljica Elizabeta vlada Kanadom preko glavnog guvernera (čovek se pita kako to da moderni Kanađani prihvataju ovakav arhaičan sistem vlasti), koji je kraljičin lični predstavnik, pa preko Kruninog veća (evo još jednog arhaičnog ostatka iz kolonijalne prošlosti) i vitezova Sv. Jovana Jerusalimskog, koji kontrolišu sve delove kanadske privrede.

Guši se svako odupiranje britanskoj vladavini. Kanada ima neke od najstrožijih zakona na svetu, uključujući i takozvane zakone o „zločinu mržnje", koje su toj zemlji nametnuli jevrejski članovi Doma lordova engleskog Parlamenta. U Kanadi su upravo u toku četiri velika procesa, u različitim fazama, protiv osoba optužnih za „zločin mržnje" i to: Finta, Kegstra, Zundela i Rosa. Ko god se usudi da pokuša da pronađe dokaze o jevrejskoj vladavini u Kanadi (koju sprovode Bronfmani) odmah biva uhapšen i optužen za takozvani „zločin mržnje". Iz ovoga možemo da shvatimo koliki je doseg vlasti Komiteta 300, koji doslovno sedi na vrhu svega na svetu.

Istinitost ove tvrdnje dokazuje činjenica da je Komitet 300 osnovao Međunarodni institut za strateške studije (International Institute for Strategic Studies, skraćeno HSS), pod pokroviteljstvom Okruglog stola. Taj institut je sredstvo za širenje crne propagande tajne službe MI6 i Instituta Tavistok, za „mokre" nuklearne i terorističke poslove (šifrovani obaveštajni naziv za operacije u kojima se zahteva krvoproliće), a širenje takve propagande obavlja svetska štampa, ali i vlade i vojni sistemi.

Članovi HSS-a su predstavnici 87 velikih telefonskih kompanija i novinskih udruženja, te 138 viših urednika i kolumnista iz novina i časopisa širom sveta. Sada znate odakle vaš omiljeni kolumnista dobija sve informacije i mišljenja. Sećate li se Džeka Andersona, Toma Vikera, Sema Donaldsona, Džona Čenselora, Meri Mekgrori, Simura Herša, Flore Luis, Entonija Luisa, itd?

Informacije koje dostavlja HSS, posebno scenarije poput pripremljenih za ocrnjivanje predsednika Sadama Huseina i onih koje će da opravdaju budući napad na Libiju, te da osude PLO - sve su napravljene za specijalne prilike. Priča o pokolju u Mai Laiju, koji je objavio Simor Herš je došla direktno iz HSS-a. Da ne bismo slučajno mislili kako ljudi poput Herša sami provode svoja istraživanja.

Međunarodni institut za strateške studije nije ništa drugo do viši sloj stvaralaca javnog mišljenja, kako ih definišu Lipman i Bernajs. Oni ne pišu te knjige. Oni imaju novine koje objavljuju mišljenja koja im plasiraju izabrani kolumnisti, a HSS je osnovan kao koordinacijski centar ne samo za stvaranje mišljenja, već i za njihovo daleko brže dostavljanje većini čitalaca nego što bi moglo da se postigne na primer, knjigama. HSS je dobar primer sprege i ispretpletenosti institucija Komiteta 300.

Ideja o osnivanju HSS-a se pojavila na sastanku Bilderbergera, 1957. godine. Podsetimo se da je Bilderberška konferencija tvorevina tajne službe MI6, po nalogu Kraljevskog instituta za međunarodne odnose. Ideju je dao Alister Bučan, sin lorda Tvidsmjuira. Bučan je tada bio predsedavajući Bilderberške konferencije i član Odbora Kraljevskog instituta za međunarodne poslove i član Okruglog stola, navodno osoba koja je bila vrlo bliska britanskoj kraljevskoj porodici. Bila je to ista ona Konferencija na kojoj je u njeno članstvo primljen vođa britanske Laburističke stranke Denis Hili. Konferenciji su prisustvovali i Fransoa Dišan, čiji je zaštitnik, Žan Mone Dišan, bio na čelu Trilateralne komisije, pod pokroviteljstvom H.V. Diksa iz Centra Kolumbus (Columbus Center) Instituta Tavistok.

U vladajućem veću ovog divovskog propagandnog sistema za stvaranje javnog mišljenja, između ostalih, sede:

Frenk Kitson, nekadašnji kontrolor privremenih članova IRA-e, čovek koji je započeo ustanak pokreta Mau-Mau u Keniji;

Banka Hazard Freres, koju predstavlja Robert Elsvort;

Banka N. M. Rotšild, koju predstavlja Džon Laudon;

Paul Niče, predstavnik banke Šreder (Schroeder Bank), koji je odigrao veoma istaknutu i bitnu ulogu u pogledu Sporazuma o kontroli oružja, kojim oduvek upravlja Kraljevski institut za međunarodne poslove;

K. L. Sulcberger iz New York Times-a;

Stensfild Tarner, bivši direktor CIA-e;

Piter Kalvokoresi, predstavnik izdavačke kuće Penguin Books;

Kraljevski institut za međunarodne poslove, koji predstavlja Endru Šenberg;

Kolumnisti i novinari, koje predstavljaju Flora Luis, Dru Midlton, Entoni Luis i Maks Frankel;

Danijel Elsberg;

Henri Kisindžer;

Robert Bovi, bivši direktor odelenja CIA-e zvanog National Intelligence Estimates (Nacionalne obaveštajne procene).

Posle sastanka Bilderbergera iz 1957. godine Kisindžer je dobio nalog da otvori kancelariju Okruglog stola na Menhetnu, u čijem su najužem krugu bili Hejg, Elsberg, Halperin, Šlezinger, Meknamara i braća Mekbandi. Kisindžer je dobio nalog da sve visoke položaje u Niksonovoj vladi popuni članovima Okruglog stola, koji su odani Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, a time i engleskoj kraljici. Kisindžer nije slučajno kao svoj centar operacija, izabrao hotel „Pjer", mesto gde je Nikson dugo godina zalazio.

Važnost te operacije Kisindžer - Okrugli sto bila je u sledećem: po nalozima predsednika Kraljevskog instituta za međunarodne poslove Endrua Šenberga, u svim obaveštajnim agencijama trebalo je da budu postavljeni blokatori koji bi sprečavali prenošenje informacija predsedniku Niksonu. To znači da su Kisindzer i njegovo osoblje dobijali sve tajne informacije, strane i domaće, od svih tajnih službi, uključujući i odelenje 5 FBI-a, pre nego je ijedna predata predsedniku. To je značilo da ni slučajno nije mogla da procuri nijedna informacija o terorističkim operacijama u SAD-u koje je kontrolisala tajna služba MI6. Za to je bio zadužen Helperin.

Uspostavljanjem te metodologije Kisindzer je odmah uspostavio vlast nad Niksonovim predsedništvom, a pošto je Kisindžerova grupa Niksona obeščastila i isterala iz predsednikove kancelarije, Kidinsžer je dobio nezapamćena ovlašćenja, kakva nije imao niko ni pre ni posle afere Votergejt. Evo nekih od njegovih ovlašćenja, koja se retko spominju:

Kisindžer je naredio da Memorandum br.l odluke Veća za nacionalnu sigurnost sastavi Helperin, koji je tekst tog memoranduma dobio direktno od Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, preko krugova iz Okruglog stola. Tim memorandumom Kisindžer je dobio vrhovnu vlast u SAD-u i postao predsednik Verifikacionog veća (Verification Panel). Odatle su usmeravani svi pregovori u vezi sa SALT-om, uz pomoć Paula Ničea, Paula Varnkea i celog krda izdajnika u Misiji za kontrolu oružja u Ženevi.

Kisindžer je bio imenovan u Specijalnu grupu za istraživanje Vijetnama, koja je nadgledala i ocenjivala sve izveštaje, koji su stizali iz Vijetnama, civilne i vojne, čak i obaveštajne.

Zahtevao je i dobio nadzor nad telom „Komitet 40" - supertajnom službom koja ima zadatak da odlučuje kada i gde će se preduzeti obaveštajne aktivnosti, a zatim da prati ceo tok operacija koje je pokrenula.

U međuvremenu je FBI-u naredio da prisluškuje veliki broj ljudi, čak i njegove najbliže saradnike, kako bi dao do znanja da on upravlja svima. Većini ljudi iz njegovog okruženja je rečeno da se prisluškuju. To mu se skoro obilo o glavu kada je izdato naređenje za prisluškivanje agenta tajne službe MI6 po imenu Henri Brendon, o čemu ga Kisindžer nije obavestio. Brendon je za javnost bio dopisnik London Times-a, pa su Kisindžera zbog toga skoro zbacili sa vlasti, jer takve stvari se ne rade London Times-u.

Cela priča o Elsbergovoj provali i podmetanju afere Votergejt predsedniku Niksonu je predugačka da bismo je ovde opisali. Recimo samo to da je Kisindžer kontrolisao Elsberga od trenutka kada je angažovan kao student na Kembridžu. Elsberg je oduvek bio tvrdoglav u pogledu Vijetnamskog rata, ali su ga postepeno „obradili" u radikalnog levičarskog aktivistu. Njegovo „obraćenje" samo je za nijansu manje čudo od iskustva svetog Pavla na putu u Damask.

Ceo spektar nove levice u Sjedinjenim Američkim Državama je rezultat delovanja britanske obaveštajne službe MI6, preko članova Okruglog stola i Instituta za političke studije (Institute for Political Studies, skraćeno IPS). Kao i u svim drugim zemljama sa republikanskim temeljima, čiju su politiku promenili, IPS je odigrao vodeću ulogu, kakvu danas igra u Južnoj Africi i Južnoj Koreji. Mnoge aktivnosti IPS-a sam opisao u knjizi IPS Revisited (Opet o IPS-u), koja je objavljena 1990.

Glavna uloga IPS-a bila je da širi neslogu i dezinformacije koje dovode do rasula. Jedan od tih programa, usmeren ka američkoj omladini je bio usredsreden na drogu. Nizom isturenih akcija, kao što su kamenovanje Niksonove svečane automobilske povorke i velikog broja podmetanja bombi, uspešno je stvorena klima prevare, koja je većinu Amerikanaca navela da poveruje kako su SAD u opasnosti od KGB-a, GRU-a i kubanskog DGI-a. Puštena je vest da veliki broj tih izmišljenih agenata ima bliske veze sa Demokratskom strankom preko Džordža Mekgoverna. To je bio pravi primer dezinformacijske kampanje po kakvima je MI6 sa razlogom poznat.

Haldeman, Erlihman i Niksonovi najbliži saradnici nisu imali predstavu šta se dešava, u prilog čemu ide i činjenica o mnoštvu izjava iz Bele kuće o tome kako Istočna Nemačka, Sovjetski Savez, Severna Koreja i Kuba uvežbavaju teroriste i finansiraju njihove operacije u Sjedinjenim Američkim Državama. Sumnjam da je Nikson znao za IPS, a o radnjama tog instituta u pogledu svog predsedničkog mandata nije ni naslućivao. I mi smo pretrpeli istu vrstu dezinformacija za vreme Zalivskog rata, kada je puštena vest kako se teroristi svih profila pripremaju da napadnu SAD i da sve raznesu bombama.

Predsednik Nikson je doslovno držan u mraku. Nije znao čak ni to da Dejvid Jang, jedan od Kisindžerovih učenika, radi u podrumu Bele kuće -„nadzirući informacije koje cure". Jang je diplimirao na Oksfordu i godinama se družio sa Kisindžerovim članovima i organizacijama Okruglog stola, poput advokatske kancelarije Milbank Tweed. Predsednik Nikson nije bio dorastao silama koje su krenule na njega, pod vodstvom tajne službe MI6, u ime Kraljevskog instituta za međuanrodne poslove, što znači britanske kraljevske porodice.

Jedino za šta je Nikson bio kriv, kada je reč o Votergejtu, bilo je njegovo neznanje o tome šta se oko njega dešava. Kada je Džejms Mekord sudiji Džonu Sirici „priznao", Nikson je odmah morao da shvati da Mekord igra dvostruku igru. Morao je odmah, na licu mesta, da pozove Kisindžera i da ispita njegov odnos sa Mekordom. Time bi stao u kraj celoj zaveri i uništio celu operaciju tajne službe MI6 - operaciju Votergejt.

Nikson nije zloupotrebio svoja predsednička ovlašćenja. Njegov zločin je bio taj što nije branio Ustav Sjedinjenih Američkih Država i što gospođu Ketrin Mejer Grejem i Bena Bredlija nije optužio za zaveru. Pedigre gospođe Grejem je vrlo sumnjiv, što bi Džesika Flečer iz detektivske serije „Murder, She Wrote" brzo otkrila. Ali i kada bi to znali, kontrolori gospođe Grejem bi se zdušno trudili da zataškaju stvari. Washington Post je imao ulogu da zagreva aferu jednim „otkrićem" za drugim i da time u javnosti stvori klimu nepoverenja prema predsedniku Niksonu, iako nije bilo ni trunke dokaza o njegovim navodnim zlodelima.

Činjenica da je gospođa Grejem, dugo godina osumnjičena za ubistvo supruga Filipa L. Grejema (koje je službeno označeno kao „samoubistvo"), uopšte zadržala imalo verodostojnosti, dokazuje ogromnu moć novina, kao što su Lipman i Bernajs sa pravom predvideli. Drugi izdajnici koje je trebalo optužiti za veleizdaju bili su: Kisindžer, Hejg, Halperin, Elsberg, Jang, Mekord, Džozef Kalifano i Čomski iz IPS-a, te agenti CIA-e koji su otišli u Mekordovu kuću i spalili sve njegove papire. Još jednom je vredno spomenuti da je Votergejt, kao i mnoge druge operacije koje ovde, zbog ograničenog prostora, nismo mogli uvrstiti, pokazao kako Komitet 300 ima potpunu vlast nad Sjedinjenim Američkim Državama.

Ako se Nikson družio sa ljudima poput Erla Vorena i nekih mafijaških šefova koji su Vorenu izgradili kuću, to ne znači da je trebalo da bude osramoćen aferom Votergejt. Moja odbojnost prema Niksonu je rezultat njegovog dobrovoljnog potpisivanja zloglasnog Ugovora o antibalističkim raketama (AMB Treatv) iz 1972. godine, i njegovog suviše bliskog odnosa sa Leonidom Brežnjevim. Jedan od najžalosnijih propusta Veća za manjine (Minoritv Council) bio je taj što su propustili da iznesu u javnost prljavu ulogu INTERTEL-a, privatne tajne službe kompanije Corning Group, koju smo već upoznali, pomoću koje je mnogo materijala u pogledu Votergejta „procurelo" Edvardu Kenediju, i ova činjenica je vredna prezira. Privatne tajne službe kao što je INTERTEL nemaju pravo da postoje u Sjedinjenim Američkim Državama. One su opasnost po naše pravo na privatnost i napad na sve slobodne ljude bilo gde na svetu.

Krivica mora da padne i na one čija je dužnost bila da štite predsednika Niksona od čelične mreže kojom su ga opasali kako bi ga izolovali. Obaveštajno osoblje oko njega je bila jedna bedna družina, koja nije imala pojma o temeljnosti britanskih obaveštajnih operacija. Zaista nisu imali blage veze da je Votergejt u celini operacija Britanske obaveštajne službe.

Zavera Votergejt je bila državni udar na Sjedinjene Američke Države, kao i ubistvo Džona F. Kenedija. Iako se ova činjenica danas tako ne shvata, siguran sam da su se ta dva državna udara, jedan protiv Kenedija, a drugi protiv Niksona, zaista dogodila, a posle njih je usledio najsnažniji mogući napad na institucije na kojima je sazdana republika Sjedinjene Američke Države.

Osoba koja najviše zaslužuje naziv izdajnika i koja je najodgovornija za izdaju je general Aleksander Hejg. Tog kancelarijskog pukovnika, koji je u svojoj vojnoj karijeri samo prebirao papire, koji nije nikada, ni u kakvoj bi-ci, bio zapovednik nijednom vojniku, naglo je bacila na scenu nevidljiva paralelna vlada iz visokog sloja. Predsednik Nikson ga je jednom opisao kao čoveka koji je od Kisindžera morao da traži dopuštenje i kada ide u toalet.

Hejg je bio proizvod Okruglog stola. Zapazio ga je okruglostolaš Džozef Kalifano, jedan od pripadnika Okruglog stolu u SAD-u u koga je Njeno Visočanstvo imalo najviše poverenja. Džozef Kalifano, pravni savetnik Demokratske nacionalne konvencije, intervjuisao je Alfreda Boldvina, jednog od „vodoinstalera", mesec dana pre nego što se provala dogodila. Kalifano je bio toliko glup da je o tom intervjuu napisao memorandum u kome je izneo detaljne podatke o Mekordovoj prošlosti i o tome zašto je Mekord odabrao Boldvina u svoj tim.

Kao još štetnije, Kalifanov memorandum je sadržao sve pojedinosti transkripta prisluškivanih razgovora između Niksona i Odbora za ponovne izbore, i to pre same provale. Kalifano je trebao da bude optužen za kršenje desetak saveznih zakona. Umesto toga, za svoje zločinačke radnje je prošao ne kažnjeno. Licemerni Sem Ervin nije dozvolio Fredu Tompsonu iz Veća za manjine da vrlo važan dokazni materijal uvrsti u saslušanje o aferi Votergejt, lažno navodeći da je „previše pitan".