Kontranapad
Naši političari i državni funkcioneri ne mogu da
zamisle život bez sporta
Fudbal im je u krvi, odmah
pored alkohola
Velika nesreća se nadvila nad Zaječarom, a
Boris Tadić nije našao vremena da obiđe postradala područja. Morao je u to vreme
da se druži sa fudbalskim reprezentativcima u Kovilovu. A zamalo i on nije
otišao u Alžir da se na licu mesta uveri da su i tamošnji fudbaleri zdravo i
živo
Miroslav Vislavski
Operacija Alžir je pokazala snagu fudbala. Sa
reprezentacijom Srbije koja je u okviru pripremnih utakmica za predstojeće
Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi gostovala u Alžiru, gde se sastala sa
najboljom selekcijom nekadašnje francuske kolonije, putovali su guverner
Narodne banke Srbije Radovan Jelašić i ministri Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac
i njihova koleginica Snežana Marković-Samardžić, koji su predvodili karavan od
60 privrednika i "privrednika".
Nije ništa neobično kada se sport koristi u funkciji
političke diplomatije na međunarodnom planu. U istoriji se najčešće pominje
"pingpong" diplomatija, koja je vezana za popuštanje u odnosima SAD i
Kine, još dalekih sedamdesetih godina prošlog veka. Slikoviti su primeri i sa
početkom letnjih olimpijskih igara ili fudbalskog mondijala. To su događaji
koji privlače mnoge državnike sveta i koji se koriste u diplomatske svrhe, koje
prevazilaze sportsku dimenziju njihovog sastajanja.
Dobro je da se i u Srbiji sport koristi kao ulaz u
"tešnju" privrednu i ekonomsku saradnju sa drugim zemljama. Posebno
kada je reč o dve zemlje koje su, do pre dve i više decenija, kao pripadnice
pokreta nesvrstanih, imale bliska politička stajališta. Ali je pitanje koliko
je država dala i kakve uslove sportu, da bi joj sport služio kao most u
uspostavljanju saradnje sa zemljama sa kojima nisu iskorišćeni redovni
diplomatski kanali. Naročito zemljama trećeg sveta, kome smo u jednom trenutku
okrenuli leđa. Ako je to tako, postavlja se pitanje čemu služi državna
diplomatija i organi koji su nadležni za spoljnopolitičku, privrednu, ekonomsku
i druge oblike saradnje?
Bez obzira na ta i slična pitanja, valja koristiti sve
mogućnosti koje su na dobrobit države i naroda. Tako i susrete nacionalnih
selekcija na gostovanjima u inostranstvu. Ova pitanja naviru ponajviše zbog
utiska da su ministri bili samo puta radi. Jer, poreskim obveznicima niko, pa
ni Vlada Srbije, nisu saopštili sadržaj programa i prave razloge njihovog
putovanja u Alžir. I to sada kada je reprezentacija Srbije igrala prijateljsku
utakmicu! Nije saopšteno ni to da li će i u budućnosti Vlada koristiti ovakve
povode i prigode kada naši sportisti reprezentuju ugled Srbije. A možda se i
naši ministri na taj način promovišu u svetu i stiču ugled uz srpske sportiste.
Privatni predsednik
Šta je dobio sport od putovanja ministara Dinkića,
Šutanovca i Samardžić-Marković i guvernera Jelašića na utakmicu Alžir - Srbija?
Dobio je informacije koje sportska javnost poduže priželjkuje! Predsednik FSS
Tomislav Karadžić je iskoristio priliku da javnosti saopšti da država mora da
pomogne fudbalskoj infrastrukturi! Da se mora odmah doneti zakon o sportu i
hitno sprovesti privatizacija fudbala (verovatno i sporta)... Da su ministri
pokazali razumevanje da država treba da pomogne oko podizanja reflektora na
fudbalskim stadionima... Nejasno je rečeno, ali smo shvatili, da će procenat
ostvarenih prihoda iz poslova sa Alžirom biti namenjen sportu?! Susret u Alžiru
je prikazan kao buduća saradnja u kojoj će svi fudbalski i sportski resursi
biti usredsređeni ka toj zemlji... Susreti na klupskim nivoima u mnogim
sportovima, "uvoz" trenera koji će iz Alžira doći na školovanje u
naše fudbalske klubove, "izvoz" naših trenera na rad u klubove u
Alžiru, obrazovno-naučna razmena u sportu... Tih smo se obećanja naslušali u
prethodnom periodu pa impresije i najave zvaničnika zvuče nebulozno! Kome to i
čemu služi... Uostalom, vreme je najbolji sudija. Videćemo šta su to naši
fudbalski i državni funkcioneri materijalizovali i ostvarili od
"dogovora" sa značajnim partnerom u narednih godinu dana. Ali, zar su
zaista morali da putuju u Alžir da bi nakon višegodišnjih prozivki u vezi sa
donošenjem zakona o sportu i ukazivanja na sunovrat sporta bez rešenog
svojinskog pitanja, tek sada bili "odlučni" u stavu o neophodnosti
njegovog donošenja i privatizacije sporta? Ili se tim izjavama daje "ozbiljnost"
naprasnom susretu na državnom nivou i u najmanju ruku pokriva čudna odluka
državnih funkcionera da budu uz fudbalere na prijateljskoj utakmici sa
trećerangiranom fudbalskom reprezentacijom! Ukoliko su bili u privatnom
aranžmanu (a nisu), čemu takav publicitet o brizi naših državnih funkcionera za
naš fudbal, za naš sport?
Ima tu i drugih besmislica i nedostataka protokolarnog
programa naših državnih predstavnika. To je, na primer, poseta predsednika
Srbije Borisa Tadića reprezentativcima Srbije u Kovilovu, gde su bili
stacionirani uoči puta u Alžir. Bilo bi to normalno da ih je posetio uoči važne
utakmice ili pred put na Svetsko prvenstvo. Može i ovako, ako je to Boris Tadić
učinio u privatnoj režiji, željan da se druži sa sportistima. Ali tada to nije
udarna vest u informativnim emisijama i za naslove u štampi. Tada je to
privatna stvar Borisa Tadića, a ne protokolarna poseta predsednika Srbije. Ako
je bio u poseti kako su to mediji preneli, dakle kao predsednik Srbije, nameće
se pitanje - koji je smisao njegove posete, ako se izuzme njegov i stranački
marketing. U susretu sa reprezentativcima vodio je neformalan razgovor. Kao
navijač! Niti je bilo šta poručio, niti njegova poseta ima značajnog sadržaja
za sport ili fudbal. Do mogućeg "lobiranja" da Milan-Lane Jovanović
uđe na listu kandidata za "ministra za infrastrukturu"!? Uostalom, od
čitavog sadržaja Borisove posete fudbalskoj reprezentaciji Srbije, mediji su
najviše "špekulisali" sa šansama da Lane postane Tadićev ministar!
Nisu se čak ni našalili da su "ljubitelji šampanjca" Boris, Sneža i
Tole poželeli da se sretnu na jednoj čašici u punom sastavu, a da ih efikasno
srpsko pravosuđe ne procesuira!
Tih dana je Zaječar plivao. Mnogi domovi su bili
potopljeni, oštećeni ili porušeni. Velika nesreća se nadvila nad Zaječarom, a
Boris Tadić nije našao vremena da obiđe postradala područja. Morao je u to
vreme da se druži sa fudbalskim reprezentativcima. Kako se moglo čuti tih dana,
ni njegovi stranački drugovi nisu imali naročitog motiva da štite grad od
podivljale vode! Kakav predsednik, takvi partijci!
A koliko političari i državni funkcioneri drže do
sporta neka posluži i jedna impresija koja ilustruje njihov doživljaj
profesionalne funkcije koju u ime naroda (svojih političkih stranaka)
obavljaju. Vođenje države i obavljanje državnih poslova često poistovećuju ili
upoređuju sa utakmicom ili sportskim događanjima. Boris Tadić, Božidar Đelić,
Mlađan Dinkić, Čeda Jovanović, nekadašnji premijer Zoran Đinđić i njegov
tragični sledbenik Zoran Živković, narodni poslanik Aleksandar Vlahović,
guverner Radovan Jelašić i drugi "prizemni" političari, ilustrujući
neke primere iz političkog, privredno-ekonomskog života posežu za sportskim
primerima i žargonom. Sad je pitanje koliko se razumeju u sport i nije li takvo
ponašanje pokazatelj neozbiljnosti njihovog shvatanja sadržaja
državno-političkih odgovornosti i poslova. Narod nije naročito impresioniran
njihovim paralelama primera koje ilustruju sportskim žargonom. Sportski ljudi
kažu za njih da su najobičniji diletanti za sport - i za državne poslove.
O zakonu o sportu i privatizaciji sada sve češće
govori i ministarka Snežana Samardžić-Marković. To je možda ohrabrenje za
klubove i sport u celini, koji se nalazi pred kolapsom, bez sistemskih rešenja.
Bez perspektive predati na milost i nemilost diletantima i "sportskim
funkcionerima" sa kriminalno mafijaškim pedigreom, koji nemilice cede iz
njega suvu drenovinu. Jurenje veštica koje je organizovala država po
(odabranim) fudbalskim klubovima je utihnulo. Nema novih afera, stare su pod
tepihom. Čeka se Brankica da preuzme stvari u svoje ruke. A Savet za borbu
protiv nasilja na sportskim priredbama, u saradnji sa RRA usvaja predlog
ministarke Samardžić-Marković da na TV mediju ne smeju više od TRI sekunde da
se emituju slike nereda i nasilja na sportskim arenama! Kao, uskratiće
edukaciju potencijalnim priređivačima nereda i smanjiti nasilničke porive!
Rangiranje siledžijstva
A šta da radimo sa informativnim programom TV medija
koji je pretvoren u crnu hroniku? Sa filmskim programom na TV, sa crtanim
filmovima novijih generacija koji protežiraju nasilje i krvoločnim scenama koje
bude zverske nagone kod labilnih i nezadovoljnih? Ili sa internetom koji
obiluje slikama nasilja. Kako iz inostranstva, tako iz Srbije! Razbojništva,
nesreće i katastrofe su jednako poražavajuće za psihu onih koji su skloni
siledžijstvu i nasilju. Zar slike zarobljenih kriminalaca sa džakom na glavi u
povijenom položaju ili u ležećem položaju licem priljubljenim za zemlju, koje
svakog dana vidimo u najudarnijim terminima najgledanijih televizija nisu
poruka i slika nasilja? U ovom slučaju države nad kriminalcima. Pa zašto se
prilozi o tome ne svedu na tri sekunde? Da li misle da smo željni tih slika i
da one ne razvijaju svakojaka osećanja? Zašto nam se servira da gledamo kako je
razbojnik ili bitanga slomljen državnom intervencijom i represijom? Misle li
članovi Saveta i mudre glave da će sakrivanjem istine o nasilničkom ponašanju
na sportskim terenima ujedno iskoreniti zlo? Ništa, gospodo, bez primene
zakona. Energične, dosledne i -
neselektivne!
I kada se desi nasilje poput "topovskog
udara" u Novom Sadu na rukometnoj utakmici Vojvodina - Crvena zvezda, od
koga je, kažu iz Crvene zvezde, povređen njihov trener Igor Butulija. Nesporan
je divljački čin obesnog idiota koji je ubacivanjem eksplozivne naprave mogao
naneti veće posledice pojedincima pa i Igoru Butuliji. Njega treba pronaći,
uhapsiti i primereno kazniti (što ne moramo da gledamo). Na sreću to se nije
dogodilo. Dogodilo se nešto drugo, a to je da su Beograđani podigli glas kakav
se nije dizao ni u većim neredima, koji su bili najčešće rezervisani za
prestoničke sportske priredbe (setimo se fudbala i košarke, pa i rukometa).
Toliko da se čak i uprava Fudbalskog kluba Crvena zvezda oglasila da je
to "napad na celu porodicu Crvene zvezde i na državu"! Iz
Rukometnog kluba poručuju da su sportski ljudi iz RK Vojvodina - miševi!
Tako nešto je ne tako davno izjavljivao i za odbojkaške ljude iz Vojvodine
generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije Slobodan Milošević! A ministarka
Snežana Samardžić-Marković se pita: "Ne vidim zaista čime je to Igor
Butulija zaslužio"? Dakle, gospođo ministarko, nije li ovo pitanje:
"Čime je to zaslužilo 1.500 posetilaca na jednoj do tog trenutka sjajnoj
priredbi, čime je to zaslužio rukometni sport, ili, konačno - čime je to
zaslužio Novi Sad kao grad sportova, kulture i ugleda, da ih jedna vucibatina
kompromituje?" To je pitanje. Jer, Igor Butulija je jedan od onih koji su
bili u najneposrednijoj blizini mesta na kome se desio "topovski
udar". Drugi nisu na sličan način manifestovali "pogibiju" koju
je doživeo Igor. On je, nema sumnje, igračka legenda, a o moralnom liku trenera
može se raspredati diskusija. I, u ovom slučaju, nije on mera borbe protiv
nasilja. Ona je mnogo veća i značajnija od pojedinca koji je bio kolateralna
šteta besomučnog idiota. Čašćavanje "ugrožene strane" žargonom
"srpske odbojkaške elite", na račun entuzijasta iz Novog Sada i
Vojvodine u posledičnom smislu nije ništa manje od "topovskog udara".
To bi vi u plavom dresu Srbije trebalo da znate, gospođo ministarko!