Epizoda (45)

 

Nismo mi od juče

 

autor: Zoran Milojević

 

   Ne mogu da ćutim! Nemam vremena da se svađam sa Srbima, imam preča posla, ali ne mogu da Srbe ne podsetim da je dr. Vojislav Šešelj više od osam godina u zatvoru.

 Kao pisac istorijskih romana imam pravo da pozovem srpske intelektualce zbog ćutanja.

Zar hoćemo još jedno haško "sudsko ubistvo", kakovo je izvršeno nad Slobodanom Miloševićem?

 Zar ste toliko morala izgubili da vas ne zanima sudbina srpskog doktora nauka? Zar se toliko bojite svojih gospodara? Ako stalno vežeš konja gde ti gazda kaže, na kraju postaješ magarac! Ne, ne mogu da ćutim! Razbuktavaju se pripreme za izbore.

I Dušan Mihajlović hoće da se vrati u politiku, kažu da je ostao bez para. Razlika između poštenog političara i letećeg tanjira je da je leteći tanjir već viđen!

 Drakče bakalin se moli: "Ne da Bože rata do marta, dok se ne ratosiljamo zime!" Na to će Mića Negotinac: "Otkako je počela zima, svakog jutra na tramvajskoj stanici srećem nekog čiču koji stoji satima i nešto čeka. Petog jutra se odvažim i pitam ga koga čeka na ovoj hladnoći. A on će: Čekam slobodu za Srbe! Čuje ga neki mladić, pa viknu: Čiča idi kući, nije ovo stanica za to što čekaš. Čiča ga pogleda: Ne razumeš ti to sinko, ti imaš dva različita pogleda na svet. Mladić iznenađeno: Otkud ti to? Tako, sinko, samo slepac ne vidi da si razrok."

   "Tito jaše na čelu kolone", a i njegovi saradnici (jošte živi) su "na konju". Titov lični srboubica Jovo Kapičić ušao u Čedinu stranku. Drakče bakalin se vajka: Partizani su jedini pokret koji je ubijao svoje ljude. Nadam se da Jovo Kapičić nije zadržao stare navike svog pokreta. Zamislite da bude na vlasti, pa on bi stvorio "srpski Goli Otok" za komunističku decu i đake. Šta bi učinio Ljubinim Bocom, Mirosinkinim Mlađom, Slobinim Ivicom, Vidakovim Vukom, malim od Čankovih, Tominim Vulinom, Mirinim Željkom i ostalima, ne smem ni da mislim. Šta su deca kriva za zločine svojih roditelja?"

   Gleda Tića kafedžija sliku u novinama sa koje mu se smeši razgolićena pevačica, pa kaže: "Što bi rekla bivša braća Crnogorci, dabogda se na tebe ne drešile muške gaće!"

Calče Bugarin gleda istu sliku, pa konstatuje "Sve lepe i slatke žene imaju malu petu, a ovim pevalkama pete kao slavski kolači."

   Razni "umetnici" svoju "umetnost" grade na spletkama, lažnim ljubavima, neproverenim glasinama i prostituciji. Još gori su novinari koji hleb zarađuju afirmišući nemoralne nakaze koje stvaraju nemoralnu nekulturu! "Ako možeš, to moraš učiniti! To im je logika pod kojom pišu. To je priča o crvu koji radi dok šljiva truli. Crva je sve više, šljiva sve manje. Oj, Srbijo, zemljo međ' šljivama! Trulim!"

   Čeda dramaturg, "evropejski Srbin" se savetovao sa Dobricom Ćosićem, "komunističkim Srbinom" i Matijom Bećkovićem, "crnogorskim Srbinom", šta nam valja činiti. Bojim se da dramaturški zaplet ove predstave ne počnu "junaci socijalističkog rada" koji pevaju "Drugarska se pesma ori", a da rasplet bude u visinama planine gde spava "najmudrija srpska glava". Drakče bakalin razmišlja: "Srbija mora bez dramaturgije, sa istinom o komunističkim vremenima i ljubavlju Srba iz Crne Gore koji će voleti Srbiju iz Podgorice, a n e iz Beograda, da stane pred sopstveno ogledalo i glasno kaže onoj koju u ogledalu vidi: nema meni bez tebe, ni tebe bez mene!"

   Na Kosovu ništa novo! A ja sanjam da idem preko gvozdenog mosta na Ibru, u severni deo Mitrovice (preko Ibra!). Kaže mi Drakče bakalin: "Kada budeš sanjao da iz severnog dela ideš u južni, e, tada će na Kosovu biti nešto novo!"

   Sačuvajte osmeh na svom licu, jer će vas on prevesti preko rodnog mosta i vratiti vas na njega da pogledom zagrlite rodnu reku i svoje detinjstvo.