Feljton
Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog
poretka (2)
Kad te uterivači isteraju iz kuće
Danas je
potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu
jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta
Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati
borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ
ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije
delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod,
izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna
strana globalizma
Loreta Napoleoni
Dozvolite mi da vam
predstavim bračni par Džons, decu posleratnog američkog sna. Oni žive u
predgrađu, na Srednjem zapadu u SAD i jedino to ima neke veze sa snom. Gospodin
Džons, stolar, morao je tokom recesije, krajem devedesetih, da odustane od
plaćenih doprinosa za zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje kako bi
zadržao posao u lokalnom građevinskom preduzeću.
Gospođi Džons je malo
ostalo od sna o boginji ognjišta made in USA. Gojazna je i potpuno
iscrpljena od posla. Radi kao bolničarka u lokalnoj bolnici, a u slobodno vreme
pomaže komšijama koji su ostali bez zdravstvenog osiguranja. Zaradom od dodatnog
rada, na koji ne mora da plaća porez, krpi rupe u porodičnom budžetu. Godine
2006, prihodi ovog para iznose 46.326 dolara, 2.000 dolara manje nego 2001.
godine, kada se završila poslednja recesija. U banci imaju 3.800 dolara
ušteđevine, ali i 8.000 dolara duga na kreditnoj kartici. Nemaju ni akcije, ni
obveznice i žive u kući vrednoj 160.000 dolara za koju još moraju da plate
90.000 dolara dugoročnog zajma. Jedu u McDonaldu i igraju loto nadajući se da
će dobiti srećku koja će ih obogatiti, da će to biti ulaznica za višu klasu. To
je nov, neodoljiv američki san.
Polovinom veka taj san
se pretvara u noćnu moru. Zamrznute plate, čak i smanjena primanja i
bankrotstva dovode do strahovitog preobražaja. Niko ne može da objasni kako je,
za svega petnaest godina, došlo do siromašenja američke srednje klase,
potpomognutog padom Berlinskog zida i uspostavljanjem globalne ekonomije.
Izgleda kao ironija sudbine, ali dve najvažnije pobede Hladnog rata - politička
i ekonomska - osim što su gurnule u siromaštvo žitelje poraženog istočnog
bloka, pokrenule su i društveni i ekonomski sunovrat američke srednje klase.
Ova velika, globalna pobeda uništava same temelje američkog sna.
Komunističko prokletstvo
Rušenje istočnog bloka
pokreće globalnu deflaciju: svuda padaju cene. U industrijskom svetu padaju i
cene i plate. Deflaciju podstiče priliv radne snage iz bivših komunističkih
zemalja na tržišta globalne ekonomije. Svet se raduje porodicama koje prelaze
preko gvozdene zavese usmerene ka Zapadu - slobodi i napretku. Industrijske
privrede, međutim, nisu spremne da prihvate novu radnu snagu. Radne snage ima
napretek, a kapitala nedovoljno. Bivši direktor američkih saveznih rezervi Alen
Grinspen priznaje da je rušenje komunizma razlog što je na (međunarodno)
tržište stiglo milijarde jeftinih radnika. Ta pojava imala je deflacioni
efekat, pre svega zbog toga što su radnici iz istočne Evrope i Rusije
prihvatali mnogo nižu zaradu od zapadnih standarda. To je pravi uzrok prvog
talasa smanjenja evropskih primanja. Ni Amerika to nije mogla da izbegne, pa
je, od 1989. godine do polovine devedesetih, realna prosečna plata bila mnogo
manja. Priliv radnika iz bivšeg istočnog bloka je samo početak velikog
povećanja globalne ponude radne snage. Naime, tokom poslednjih petnaest godina,
na globalno tržište rada nisu ušli samo Rusi i istočni Evropljani, već i Kinezi
i Indijci koji su ranije radili unutar zatvorenih ekonomija. Profesor na
Harvardu i stručnjak za ekonomiju rada, Ričard Friman, izračunao je da
je početkom devedesetih godina svetska ponuda radne snage bila dvostruko veća.
Padom Berlinskog zida, pomenuti bračni par Džons (kao, uostalom, i mnogi
Evropljani) prisiljen je da se nadmeće sa pridošlicama u nemilosrdnoj
konkurenciji. Preduzeća grabe iz novih izvora jeftine radne snage.
Da bi smanjila troškove,
mnoga preduzeća sele proizvodnju u inostranstvo (offshoring) ili iznajmljuju
radnu snagu preko granice (outsourcing).
Do je bilo komunizma
bilo je i Zapada
"Zapadnim
radnicima je posao ispario ispred nosa", kratko komentariše jedan
italijanski sindikalista. Inostrana konkurencija je toliko žestoka da mnogi
radnici iz industrijskih zemalja prihvataju da im se ne plaćaju doprinosi da bi
sačuvali posao. U ujedinjenoj Nemačkoj sindikati su prisiljeni da prihvate
smanjivanje plata i povećavanje broja radnih sati kako bi sprečili preduzeća da
proizvodnju prebace u istočnu Evropu. Bez kolektivnih ugovora sačinjenih u
skladu sa međunarodnim zakonima, koji garantuju minimalna primanja i doprinose
za zaposlene na osnovu međunarodne regulative, zapadna radna snaga ne može da
se izbori za svoja prava.
Najveću cenu u
industrijskim zemljama plaćaju baš ljudi poput supružnika Džons iz srednje
klase. U SAD se novčana i socijalna pomoć smanjuju na minimum, dok je
Evropljanima nešto bolje. Na starom kontinentu još postoji besplatno
zdravstveno osiguranje, društveni stanovi i državna pomoć. Ali perspektiva
budućih generacija je mnogo mračnija, jer se svuda smanjuju troškovi
proizvodnje, a plate u industrijskom svetu će i dalje padati ili stagnirati. Ta
pojava bi mogla trajati još decenijama, sve dok se plate u nerazvijenim zemljama ne
ujednače sa primanjima na Zapadu.
Ričard Friman računa da
se kineske zarade udvostručuju svakih deset godina, kao što se desilo
devedesetih godina, pa će Kina tek kroz tridesetak godina dostići sadašnji nivo
industrijskih zemalja. Proces prihvatanja radne snage iz drugih zemalja mogao
bi potrajati i duže, ali bi tranzicija mogla biti završena za 40 ili 50 godina,
kada bi, konačno, plate na Zapadu ponovo mogle da rastu, jer bi tada opet bila
uspostavljena ravnoteža između kapitala i radne snage.
Ironija je u tome što
srednja klasa, srž zapadne demokratije, nije oslabila zbog talasa komunizma.
Naprotiv, ona je gurnuta
u siromaštvo baš zbog propasti komunističkih režima na Istoku. I to je
komunističko prokletstvo. Visoko obrazovanje više neće biti dovoljno da zaštiti
buduće generacije na Zapadu. Naša deca i unuci biće nov proletarijat
globalizacije. "...Indonezija, Kina, Indija su više nego udvostručile broj
novih studenata na univerzitetima tokom osamdesetih i devedesetih godina.
Godine 2010, (Kina) će iznedriti više diplomaca u oblasti nauke i tehnike od
SAD".
Svi oni će činiti deo
svetske ponude radne snage. Ranije je povećana ponuda radne snage pogodila
nekvalifikovane radnike, a sada će i kvalifikovani radnici postati žrtve
offshoringa i outsourcinga. Od januara 2001. pa do kraja januara 2006. godine,
zapošljavanje u informatičkom sektoru smanjeno je za 17 odsto, poslovi u
oblasti računovodstva smanjeni su za četiri, a informatičkog planiranja za
devet odsto.
Više od 750
multinacionalnih kompanija u Kini već je izgradilo strukture za napredno
istraživanje i razvoj. I obračunske službe, medicinska dijagnostika i
informatika sele se u Kinu. Ekonomije industrijskih društava, dakle, gube
monopol u oblasti istraživanja, inovacija i tehnologije. Ekonomisti već
godinama potcenjuju posledice offshoringa, naročito njegovo brutalno povratno
dejstvo na ekonomiju industrijskih zemalja. "...Do sada se jedva nazirao
vrh ledenog brega te pojave, koja u budućnosti može imati nesagledive
posledice", potvrđuje Alen Blajnder, bivši potpredsednik američkih
Federalnih rezervi. Ekonomisti pogrešno smatraju da offshoring podstiče
slobodnu trgovinu koja se zasniva na teoriji Dejvida Rikarda iz osamnaestog
veka.
Ovaj ugledni ekonomista
zastupa tezu da su u prednosti one zemlje koje se specijalizuju za proizvodnju
po nižim cenama u odnosu na ostale zemlje, a da su neuspešne one koje ne mogu
da budu konkurentne. Rikardo navodi primer Portugala i Velike Britanije.
Obe zemlje proizvode
vunu i vino, ali vino u Portugalu košta manje, dok je vuna jeftinija u Velikoj
Britaniji. Specijalizujući se za proizvodnju i trgovinu ili vina ili vune, obe
zemlje će se obogatiti. Korist koja se stiče uporednim prednostima je srce
međunarodne trgovine, a offshoring i outsourcing ga oštećuju (od
1989. do 2006. godine, izvoz američkih dobara i usluga je prepolovljen i pao je
na dvanaest odsto proizvodnje). "Offshoring je primer kako
preduzeća stiču apsolutnu korist kombinujući kapital i visoku tehnologiju sa
niskom cenom radne snage", objašnjava Pol Kreg Roberts, bivši
zamenik sekretara u trezoru Reganove administracije.
Pranje petrodolara
Ova formula se prvo
primenjivala u Kini. Naime, Kina je u velikoj prednosti jer raspolaže ogromnom
radnom snagom po veoma niskim cenama i zato što sistematski krši međunarodna
prava radnika.
Taj sistem je toliko
moćan da je poništio korist koju su od toga imale industrijske ekonomije. To se
dobro vidi iz analiza trgovinskih odnosa između Kine i SAD. SAD su najveći
izvozni partner Kine. Dinamika kretanja ološ ekonomije je u novom sistemu veoma
jednostavna.
Reka se sliva preko SAD
prema Kini, stvarajući višak američke valute u trgovinskom bilansu Kine. Da bi
to nadoknadila, Kina pokriva deficit u američkoj glavnici, tako što od
američkog trezora dolarima kupuje državne obveznice i na taj način povećava
svoje bankarske rezerve u dolarima.
I to je još jedan
paradoks. Kina, komunistička zemlja, finansira i trgovinu, ali i deficit SAD
kao primer kapitalističke zemlje. Pravi razlog je izbegavanje revalvacije
nacionalne valute zbog koje bi kineski proizvodi u Americi postali manje
konkurentni. Ova strategija odgovara i SAD, jer im omogućava da zadovolje
potrošače i birače i da, istovremeno, (nacionalnu) ekonomiju održavaju na
visokom nivou.
Sličan trik je primenjen
i sedamdesetih godina, za vreme pranja petrodolara, kada neravnotežu u
trgovinskom bilansu između zemalja proizvođača i uvoznika nafte prate dva
suprotna priliva kapitala koji rebalansiraju suficit i deficit.
Pranje petrodolara imalo
je povoljno dejstvo na svetsku ekonomiju, jer je ublažilo udar prva dva naftna
šoka. Trgovinska kinesko-američka simbioza oslanjala se na iskrivljenu
Rikardovu doktrinu: to jest na profit koji je Kina sticala na razlici u ceni,
to jest na niskim cenama svojih proizvoda koje troše Amerikanci, a koje možemo
definisati kao profit zasnovan na "komparaciji s Amerikom".
Zbog patološke potrošnje
građana dolazi do ogromnog deficita u budžetu administracije predsednika Džorža
Buša koji finansira "rat protiv užasa".
Pitanje je šta će se desiti kada unutrašnje kinesko tržište bude u stanju da
apsorbuje svoju proizvodnju
i kada više ne bude imalo potrebu za američkim potrošačima.
Da li će tada nestati komparativni profiti obe
zemlje? Ako se opet pozovemo na Rikarda, nećemo više govoriti o komparativnom
profitu, već o "međuekonomskoj zavisnosti" SAD. U tom slučaju, razvoj
snažnog unutrašnjeg tržišta u Kini mogao bi dovesti do ogromne ekonomske krize
s one strane Pacifika, u SAD.
Kupi kuću i ubij se
Laki i povoljni krediti
navode ljude da troše novac koji nemaju. U SAD, od 1993. do 2004. godine
zaduživanje potrošača preko kreditnih kartica, kreditiranje kupovine automobila
i slično, skače sa osamsto miliona dolara na dve hiljade milijardi, što je oko
tri odsto svetske ekonomije. Godine 2006, ukupno zaduženje Amerikanaca iznosi
tri puta više od BDP zemlje. Supružnici Džons, koji ne mogu da plaćaju rate
kredita, zadužuju se još više, sanirajući jedan dug drugim dugom, sa mnogo
većim kamatama od bankarskih (2006. godine, u takvoj situaciji našlo se više od
polovine odraslog stanovništva SAD).
Banke su velikodušne u
davanju pozajmica. Devedesetih godina, SAD i Velika Britanija krče put
"lakim" dugoročnim kreditima iza kojih se, zapravo, krije
beskrupolozna monetarna politika. Od pada Berlinskog zida, Federalne rezerve
znatno smanjuju kamate da bi izbegle krizu vezanu za globalizaciju američke
ekonomije: takva politika ima dramatične posledice na zaduživanje porodica i
potrošača. Na primer, 2006. godine, pozajmice u obliku dugoročnih kredita u SAD
dostižu 7.000 milijardi dolara, to jest deset odsto svetske ekonomije.
"Danas živimo sa
ostavštinom takve politike, uključujući globalni priliv kapitala i američkog
tržišta nekretninama (i ne samo to)", objašnjava Džordž Manjus,
visoki ekonomski savetnik kompanije za pružanje finansijskih usluga UBS.
Bankrotstvo banaka koje
su davale dugoročne zajmove u leto 2007. godine nije iznenadilo ekonomiste,
budući da zaduživanje tokom poslednje decenije nije imalo odgovarajuće pokriće.
Godine 2005, oko 40 odsto američkih dugoročnih zajmova daje se bez početnog
kapitala. "Koliko se sećam, prvi put se desilo da za kupovinu kuće nije
potrebna akontacija; dovoljno je imati zaposlenje", kaže Ronald Tervilidžer,
predsednik firme Trammel Crozu Residential, koja je u Americi izgradila
više od 200.000 kuća. Takav oblik dugoročnog kreditiranja veoma je rizičan, kao
što pokazuje ogroman porast bankrotstava na celom Zapadu. Problem nesolventnosti podriva temelje
zapadnog sveta mnogo dublje i uznemirujućije od islamskog terorizma. Godine
2006, pojedinačna bankrotstva u Velikoj Britaniji rastu za 55 odsto i samo u
prvoj polovini te godine britanske banke poništavaju 3,3 milijarde funti
nenaplativih kredita. U Americi još brže dolazi do bankrotstava.
Godine 2006, stopa rasta
iznosi 1,5 odsto u odnosu na rast BDP. Posle bankrotstva najvećih davalaca
dugoročnih kredita, godine 2007, tržište nekretnina potpuno je poremećeno. Više
nije tajna da SAD propadaju. Svi primećuju početak propasti. Pa ipak, postoji
jedan segment industrije kredita koji napreduje zahvaljujući porastu
bankrotstava. To je posledica "ološke prirode" politike smanjivanja
kamatne stope, kao što čine Federalne rezerve.
Godine 2005,
specijalizovana preduzeća za uterivanje dugova otkupila su neplaćene kredite u
vrednosti od 66 milijardi dolara. To je bila zlatna prilika za uterivače, ali i
velika tragedija za oko osam miliona korisnika kreditnih kartica koji su
postali žrtve uterivanja duga stalnim telefonskim pozivima, požurivanjima,
pokretanjima krivičnih postupaka, odbicima od plate, konfiskacijom dobara, a
ponekad čak i hapšenjima, i sve to zbog dugova napravljenih kreditnom karticom.
Industrija dugoročnih
zajmova odgovorna je za veliki broj bankrotstava. Zaplena kuća je mnogo češća
poslednje decenije, a u tome prednjači Kolorado. Godine 1996, oko 700
stanovnika Denvera gubi kuću, jer ne mogu da plate rate dugoročnog kredita.
Godine 2006, u istoj situaciji se nalazi 4.000 porodica.
Deca ništa ne dobiše
Beskrupolozni
hipotekarni brokeri, poput ruskih oligarha i trgovaca seksom, postaju gangsteri
globalizacije. Tu pojavu nam objašnjava agent za nekretnine iz Montane. Do
2006. godine, hipotekarni brokeri nisu bili zainteresovani za vraćanje dugova,
jer su već naplatili svoj procenat prilikom davanja dugoročnog zajma za
kupovinu nekretnine. Ni bankari nisu bili preterano zabrinuti: cene kuća su
vrtoglavo rasle i oni su, zbog velike potražnje, uvek mogli da prodaju
zaplenjene nekretnine i na tome zarade.
O velikim zaplenama
bankari često obaveštavaju građevinare i kupce, svoje klijente, omogućavajući
im da kontaktiraju vlasnika i kupe nekretninu pre javne rasprodaje. Novi kupac
kupuje nekretninu pomoću dugoročnog kredita dobijenog od banke koja je izvršila
zaplenu i tako zarađuje, budući da se kamate na neplaćeni dug plaćaju pre
glavnice.
Ako laki i povoljni
krediti čine snažan podsticaj za kupovinu najskupljih kuća, u igri je i
psihološki faktor "zadovoljstva", što navodi ljude na kupovinu kuće
pomoću kredita koji ne mogu da vrate. "Mi (Amerikanci) smatramo da ćemo
kupovinom kuće rešiti sve svoje probleme i zbog toga dolazi do velike
nestabilnosti", objašnjava Džeki Morales-Feran, direktorka sektora
za izgradnju u Kancelariji za ekonomski razvoj u Denveru, pre pada hipotekarnog
tržišta 2007. godine.
Želja za posedovanjem nekretnina je
najizraženija kod porodica koje bi nešto da ostave svojoj deci. Industrija
kredita spretno koristi to tržište reklamiranjem hipotekarnih dugoročnih
zajmova, kao idealnih za savršenu porodicu iz srednje klase. Istina je sasvim
drugačija. Porodice sa decom morale bi da izbegavaju zaduživanje, jer imaju dva
puta veću mogućnost da će bankrotirati od pripadnika drugih klasa. Predviđanja
za budućnost su još mračnija. Elizabet Voren, docent Pravnog fakulteta na
Harvardu, upozorava da bi do kraja ove decenije moglo bankrotirati više od pet
miliona porodica sa izdržavanom decom. "To znači da će jedna od sedam
porodica sa decom bankrotirati, poražena u igri Velikog monopola američke ekonomije."
Nastaviće se
Knjigu
Lorete Napoleoni "Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka" u prevodu Alenke Zdešar Ćirilović, moguće je
kupiti direktno kod izdavača:
"Hesperia"
Čubrina 5, 11000 Beograd
Tel: +381 11 2624 544; +381 11 2624 693
Fax: +381 11 2182 918
E-mail: hesperiaeduŽeunet.rs
Američki san
garantovan Ustavom
Evo slike porodice posle rata. Otac, majka i dvoje dece -
američki san u pravom smislu reči, mit srednje klase. To je jezgro osnovnih
vrednosti koje oličavaju nadmoć američkog načina života kao iz sna: finansijska
stabilnost, moral, sreća, napredak i, pre svega, usklađenost. San odražava
sliku države kakvu su zamislili očevi-osnivači: Mi, narod Sjedinjenih Američkih
Država, sa ciljem da nastavimo usavršavanje naše Unije, da garantujemo pravdu,
da obezbedimo unutrašnji mir, da se pobrinemo za zajedničku odbranu, da
unapredimo opštu dobrobit i spasemo dar slobode za nas same i za našu decu,
proglašavamo i donosimo ovaj Ustav Sjedinjenih Američkih Država.
Plata smrzla a
novčanik gori
Rušenje komunizma može se uporediti sa topljenjem polarnog
leda: jeftina radna snaga preplavljuje globalno tržište, ponovo oblikujući
ekonomiju celih kontinenata. Međutim, do sada nikad nisu viđeni takvi efekti i
takva međuzavisnost kakvu je stvorila ološ ekonomija. Pad Berlinskog zida
poremetio je osnovne principe ekonomije, pa zamrzavanje realnih dohodaka na
Zapadu nije uticalo na smanjenje potrošnje.
Naprotiv, od 1989. godine, zbog kamatnih stopa koje su tokom
devedesetih godina u stalnom padu, potrošnja američkih i evropskih državljana
porasla je do rekordnog nivoa.
Ponuda kredita po sve nižim cenama dovodi do prave globalne
potrošačke euforije. Džozef Stiglic
tu deceniju naziva "ludim devedesetim godinama". Ljudi sumanuto
troše, podstaknuti kreditnom industrijom koja prodaje iluzije o bogatstvu.
Pozajmice se lako dobijaju i to pod nikad povoljnijim uslovima, a tu su i
dugoročni zajmovi, kreditne kartice... Džon, građevinar iz južnog dela Londona,
priča nam kako je u drugoj polovini devedesetih godina imao čak jedanaest
kreditnih kartica. "Stalno su mi u poštansko sanduče stizale nove ponude
za kreditnu karticu. Trebalo je samo da popunim formular i da ga pošaljem.
Posle nedelju dana stizala bi nova kartica." Kada bi na jednoj potrošio maksimum,
Džon bi koristio drugu.
Ekonomija je jedna od najvažnijih veština, dok je javni dug
najozbiljnija opasnost od koje treba zazirati.
Tomas Džeferson