Druga strana
Nadvilo se crno
vreme propadanja
Čerupanje Srbije
Dok traju
svečanosti u Crnoj Gori povodom Dana nezavisnosti (od Srbije), Srbija ne slavi datum svoje nezavisnosti. Zašto je to tako, ako
je poznato da upravo Srbija ima
hiljadu razloga da se raduje što su se "braća podelila". Nažalost, današnje vlasti u Beogradu ne znaju ni šta je sa ovim preostalim
delovima njihove domovine od koje,
izgleda, svako traži svoj deo,
osim samih Srba
M. Grabež
Otkako je početkom
devedesetih godina počeo raspad Jugoslavije,
glavni optuženi što je ta zajednica uopšte i
postojala bila je - Srbija. Od tada
pa do danas, svaki od te bivše
braće je sebi potražio i
dobio nezavisnost i međunarodno priznanje,
osim Srbije! Pa i kad je priznata
kao nezavisna država u Ujedinjenim
nacijama, prošlo je to nekako bez velikog
publiciteta, a većina građana u Srbiji
nije ni znala
da se to desilo.
Čudno
i neobjašnjivo, jer
je upravo Srbija imala najviše razloga
da se zahvali "svim našim narodima
i narodnostima" i da se prva
iseli iz Jugoslavije, zbog koje je od osnivanja
nosila oreol "krivca za ujedinjenje".
Iako je poznato
da su vodeći umovi Hrvatske,
Slovenije, Bosne i Hercegovine svom
snagom podupirali jugoslovensku ideju, desilo se da je Srbija proglašena krivom
što
je pomogla tim narodima da se oslobode viševekovnog austro-ugarskog
jarma. Tu, kako su je zvali
"tamnica naroda",
srušila je srpska
vojska u Prvom svetskom ratu, a narod srpski je izgubio jednu trećinu svog stanovništva kako
bi svoju braću oslobodio i ujedinio. No, na kraju veka,
desilo se da su oslobodioci proglašeni okupatorima,
da je neko Srbe proglasio čuvarima "Titoslavije", mada su i
taj zaslužni građanin
hrvatskog Zagorja i njegova ideologija
vladali ovim delom Balkana na
radost svih Slovenaca, Hrvata, Bosanaca i drugih
naroda koji danas ni za
živu glavu ne žele da
se sete Jugoslavije niti života u njoj.
Zašto danas u Srbiji nema junaka koji
će da kaže ono
što
je neko morao da kaže još 1991.
godine: zahvaljujući srpskoj vojsci
i njenim pobedama u Prvom svetskom ratu, nastale su najmanje
tri države koje
inače nikako ne bi ni postojale niti
su na to imale ikakvo istorijsko
pravo.
Takođe, nikad
nije kasno i to da se kaže: Srbija je zemlja saveznica antifašističke koalicije
i bila je na strani prava
i pravde u oba svetska rata. Koliko je to bila odgovorna država, neka
kaže
i podatak da je srpska vlada,
iako u ratu sa Austro-ugarskom, uredno plaćala penzije, plate, vraćala kredite...
Danas, na početku novog veka,
srpska država se doslovno
raspada bez jakih saveznika i bez unutrašnje državne organizacije
koja bi štitila svaki
pedalj ove namučene zemlje. Muftija sandžački, onaj
grlati i nepristojni portparol svakog ekstremizma, kojim je zgađen ostao čak i
bosanski predsednik Bakir Izetbegović, traži i
najavljuje autonomiju! Što direktno, što indirektno,
on tvrdi da Sandžak nije
Srbija.
To isto
tvrde i Bugari
u Dimitrovgradu, da im je država tamo,
iza srpske granice, i da
ta granica njih uopšte ne zanima,
pošto u Dimitrovgradu
i drugde gde su Bugari
uopšte nema
Srbije.
Skoro u dlaku
isto govore i albanski političari
u Bujanovcu i Preševu, mada
ih pojedini ministri iz Srbije
ubeđuju u suprotno, pokušavaju da
ih fino zamole
da budu dobri
i poštuju zakone
Srbije. Uprkos tome, svake godine u ove dve opštine, Albanci slave neki "Dan zastave", i to zastave jedne tuđe
države koja
se zove Albanija. Prethodno je Kosovo uz pomoć SAD nasilno izašlo iz Srbije, još ranije
su Slovenija, Bosna i Hercegovina
i Hrvatska ratovima pokazali Srbima i Srbiji
šta su ustvari mislili.
Da nije
bilo malo razumne politike od strane vlasti
u Budimpešti, do sada
bi se već i desila "personalna autonomija" Mađara na severu Bačke,
ali ni taj
scenario nikada nije stavljen u fioku.
Otcepljenjem Crne
Gore od državne zajednice
sa Srbijom, zadat je poslednji podmukli udarac potomcima oslobodilaca i ujedinitelja najvećeg dela
Balkana...
Konačno, kad
se sabere učinak samoubilačke politike iz devedesetih, ali i ranije
u vreme Titove Jugoslavije, i još unazad, kad se pogledaju besmisleni razlozi za oslobađanje uvek nejakih i
večnih slugeranja, jasno je onda da
je ovoj današnjoj vlasti
u Srbiji preostao grobarski posao koji upravo obavljaju,
nudeći pregovore tamo gde pregovora
nema. Jedino nije jasno zašto ova
današnja Srbije
ne slavi dan svoje nezavisnosti, kao što ga
slavi Crna Gora! Nije valjda da
je potomcima veličanstvenih
pobeda vojvode Mišića taj datum nevažan? Pa upravo je vojvoda Mišić doslovno
molio Kralja
Aleksandra da nikako ne
ide na ujedinjenje
"južnoslovenske braće", jer je Srbija ta
koja je iskrvarila i pobedila Austro-ugarsku. Bio je za to da Srbija postavi
svoje južne, severne, zapadne i istočne granice,
i da kao
zemlja pobednica, konačno stane na
svoje istorijske granice. No, kako je poznato iz naopakih
sto godina srpske politike, ova zemlja i ovaj
narod išli su
iz pobede u pobedu, do konačnog poraza!
Danas ova država pregovara
sa predsednikom opštine
Preševo i predsednikom
opštine
Bujanovac, kao da su u pitanju
dve države, pa se tako i odnose
prema njima. Danas ova srpska vlast koja
sebe zove demokratskom pregovara sa nekom nepriznatom
državom Kosovo, mada u Ustavu jasno
piše
dokle je Srbija i šta je njeno!
Danas i ovde, vlasti raznih demokrata
i evrokrata čereče Srbiju onako
kako im besprizorni
kuferaši iz
posrnule Evropske unije kažu, kako
im zapovede poluidioti iz američke
diplomatije...
Ova i
ovakva vlast u Srbiji ne dozvoljava ni onima koji
bi bili njeni prijatelji, da to zaista i budu.
Nema boljeg primera za to od
Rusije.
Srbija, ta
veličanstvena zemlja pobednica iz dva
svetska rata, umesto da bude ravnopravni
sagovornik svojim bivšim saveznicima,
danas se pretvorila u njihovo siroče, napušteno i
prezreno.
Njen infantilni
predsednik, kraljevskih ambicija, laže narod
i govori da je to siroče "lider u regionu"! To mora da je došao kraj
jedne svetle i velike istorije!
Kraj istorije
u kojoj Srbima uzimaju i veru,
u kojoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, suprotno kanonu, uzimaju i veru
i imovinu u Makedoniji, u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u kojim tvorevinama se traži i da
se imovina, kanonski priznate Srpske pravoslavne crkve uknjiži kao
imovina Crne Gore, Hrvatske, Bosne, Makedonije i Kosova.
Čije su ruke
pravile ove svetinje, i čijim
novac? Muslimanskim, hrvatskim, makedonskim, albanskim...?
Borisa Tadića
zanimaju samo njegovi novci. On je čovek bez identiteta,
predsednik Srbije koji ponosno ističe
da u njegovoj porodici ima polovina
hrvatske krvi. Uostalom, njegov otac je rođen u Crnoj Gori, majka
u Bijeljini, a on u Sarajevu.
A predsednik je Srbije, čiju istoriju ili
ne poznaje ili - ne priznaje!
Predsednikov otac je rođen
u Crnoj Gori, majka u Bijeljini, a on u Sarajevu. Pri tome je predsednik Srbije, čiju istoriju ili
ne poznaje ili - ne priznaje!