Nebesko podzemlje
Podela Kosova: da li
je ništa jednako sve, a nešto jednako ništa, ko se u vezi s tim uopšte pita, i
zašto
Šta
se deli kad se iseli
Posle odlaska Borka Stefanovića u Prištinu,
"aferaška" polemika oko "podele Kosova" očekivano, polako,
ulazi u opasno vrtložne ali regularne polemičke vode. Iako svi beže od ražnja
za zeca koji je još u šumi, svi bi da budu blizu ako se bude potpaljivala vatra
- za za ražanj ili za šumu, svejedno
Ivan
Molotok
Iznenađenje i neverica sa kojima je javnost propratila provokaciju
političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova Borka Stefanovića u
vezi sa "podelom Kosova" više su poticali od kolektivnog osećanja
prevare i novog diplomatsko-verbalnog maltretiranja građana u neku od poznatih
politikantskih svrha, nego od "merituma stvari", od stvarnih izgleda
da se u pogledu statusa Kosova išta promeni. Drugo, ni kada je trebalo, kada je
to imalo nekakvog smisla, država zapravo nikada, ama baš nikada nije imala u
vidu nikakvu podelu Kosova kao organizovanu, temeljnu, smislenu i održivu
opciju, koja bi pre svega međunarodnim faktorima koji o tome odlučuju značila
išta više od olakog političkog naklapanja nekog njenog eksponenta. Zbog toga, i
zbog poigravanja tom činjenicom, a ne zbog njenog postojanja u polušaljivom ili
neformalnom obliku, "Borkova podela", verovatno ne njegovom zaslugom,
izgleda kao nameran prst u oko građanima kojima je zbog takve države uglavnom i
ostalo samo po jedno oko.
Neverovatne
kombinacije
Podela Kosova (između koga: kosovskih Srba i Albanaca, "ostatka"
Srbije i Kosmeta, Srbije i Albanije, Srbije i međunarodnih faktora!) već je
duže od dve decenije, uključujući i godine kosovske nezavisnosti, kada je
uglavnom postala bespredmetna, povremena, i to na granici krivične kažnjivosti,
tema uglavnom intelektualnih i poludisidentskih krugova, ali ne i iole
ozbiljnih koncepcija pod državnim kišobranom. Kada je početkom devedesetih
počelo svekoliko cepanje države po svim šavovima, pa i u odnosima između Srbije
i njene kosovske autonomije, kakva-takva "podela Kosova" bila je samo
jedan od mogućih nasilnih, "ratnih epiloga" u rasponu od totalnog
otcepljenja Kosova od Srbije, preko unutrašnje podele po etničkim, istorijskim
ili drugim interesnim šavovima, nekakve
kantonizacije po ugledu na ratnu Bosnu, razmene teritorija između
"albanskih delova" Srbije i "srpskih delova" Kosova, zamene
kompletnog Kosova za srpski entitet u Bosni i Hercegovini, do ukidanja čak i
"obične" kosovske autonomije i potpunog centralizovanja Srbije. U
"izboru" svih tih mogućnosti ponovo se došlo do - ničega. Do bapskih
priča o Srbima i amebama, Ilirima, Tračanima i Keltima, i ko je od koga, i
kakvim seksualnim aktom nastao.
Osamdesetih godina prošlog veka prvi i jedini pokušaj otvaranja ove teme
pripisuje se tadašnjem političkom disidentu Dobrici Ćosiću, koji je
napravio prvi plan-mapu teritorijalne podele Kosova na srpski i albanski deo, u odnosu 33 prema 77 odsto u korist Srbije. Linija razdvajanja povlačene su od
Prištine prema Peći, bez
Drenice, uključujući Prizren, Dečane i Đakovicu. Dakle, Srbiji bi
"pripao" sever tadašnje pokrajine, a nova
granica bi bila na Ibru. Srpskim manastirima bi se obezbedila
eksteritorijalnost. Albanski pandani Ćosiću već tada su kao
"kompenzaciju" za sever Kosova od Srbije nezvanično tražili Preševo i
Bujanovac!
U skladu sa svim unutrašnjim i spoljašnjim političkim, socijalnim, ratnim i
međunarodnim okolnostima, ta tema je od 1990. pa nadalje bila stalno ali
prizemno i van svake forme prisutna svugde, ali ne i u državnim projektima, ni
taktičkim a kamoli strateškim.
Godine 1993. italijanski
geopolitički časopis Limes, podseća na "Ćosićeve karte" u vezi
sa podelom Kosova, tvrdeći da je njihova suština da Srbiji ostane
najveći deo istorijskog nasleđa (Peć i Pećka patrijaršija, manastir Gračanica,
manastir Dečani), ali i Trepča kao privredni oslonac. Granica bi išla
pored samog gradskog jezgra Prištine i predstavljala bi
"koridor" kojim bi region Podujeva, u kojem je procenat Srba
zanemarljiv, bio povezan za glavninom albanskog dela, a to je sve ostalo.
Metohijski deo, u kojem su Peć i Dečani, po ovom tumačenju, ne bi imao
geografski kontinuitet sa Srbijom, pa bi ovi krajevi najverovatnije pripali
Crnoj Gori.
Nekako istovremeno dr
Milovan Radovanović, direktor Geografskog instituta SANU, izneo je "plan"
prema kojem bi oko 40 procenata Kosova trebalo da bude pripojeno Srbiji, a da
na preostatku od šezdeset
procenata, takođe u okviru Srbije, Albanci imaju visoku autonomiju. Opština
Kačanik i Kačanička klisura, kojom prolazi značajna saobraćajnica prema
Skoplju, pripala bi pokrajini Kosovo i praktično delila teritoriju "Srbije
van pokrajine" na dva nepovezana dela.
Nije ostala dužna ni
albanska strana pa je vođa kosovske opozicije Ibrahim Rugova rekao kako
bi u slučaju podele "Srbi mogli računati samo na novoformiranu opštinu
Zubin potok" i one delove severnog Kosova koji su pridodati mitrovičkom
kraju posle Drugog svetskog rata (Leposavić, Banjska, Lešak i Zubin potok), i to
pod uslovom da Srbija za uzvrat da one delove van Kosova u kojima su Albanci u većini
(Preševo,
Medveđa i Bujanovac).
Svašta
je tu bilo
Nekako su se 1994. stekli uslovi za ozbiljnije elaboriranje ove teme, kada
su analize ukazivale da bi Evropa, možda, pošto je već bila odustala od KEBS-ovog principa o nepromenjivosti granica
(dotadašnje secesije
Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije), a da bi se izbegli verovatni ratni sukobi sa teškim posledicama po obe strane i sprečilo proširenje rata na ceo Balkan, pristala na teritorijalnu
podelu Kosova. A i svetski presedani su već postojali - u Irskoj, Vijetnamu, Koreji,
Kipru... Tada
je ključna dilema bila da li je moguć bosanski
model podele, i
da li bi onaj albanski ostatak ostao da visi kao nezavisan ili bi se pripojio
Albaniji! Kako bi to sve funkcionisalo, a da ne bude novi problem umesto
rešenja. S obzirom da je bosanski model odmah pokazao defekte i u samoj Bosni,
odbačen je kao neupotrebljiv na Kosovu. "Ustanovljeno" je da je
jedina moguća podela zapravo na tada postojeća dva
sastavna dela - Kosovo i Metohiju.
Logika je bila sledeća. Kosovska ravnica se
teritorijalno oslanja na maticu Srbiju. U njoj je koncentrisan veći deo srpskog
stanovništva, to je bogat rudni
i industrijski basen kao i raskršće saobraćajnica od važnosti za celu Srbiju. Tu
su i srpske svetinje i "uspomena na Kosovski boj". Tada je i pojedinim albanskim liderima bilo
jasno da su Trepča i Obilić od velikog značaja za
srpsku privredu, te da Srbi ne bi napustili
Prištinu, Kosovo Polje, Kosovsku Mitrovicu, Gnjilane, Zubin Potok, Leposavić i druge
srpske oaze u Kosovskoj kotlini. Nasuprot
tome, Metohija u potpunosti gravitira prema Albaniji i zapadnoj Makedoniji i
predstavlja idealni mostobran za širenje
albanskih teritorija i zapadnih interesa prema istoku i jugu Balkana. U
metohijskim gradovima nesrpski etnikum činio
je ogromnu većinu (Prizren, Đakovica, Peć). Metohija je
i u kasnom srednjem veku predstavljala osnovicu za prodor albanskih struja ka
Srbiji i Makedoniji.
Pored geopolitičkih faktora, ovakvoj podeli išao je naruku i
tadašnji "policijski" i migracioni kontekst. Uz
to, politički krojači koji su sugerisali podelu Kosmeta
pretpostavljali su da bi se albanski lideri
odrekli metohijskog grada Peći
i okoline zbog izraženih
crnogorskih interesa na tom području, a "u zamenu" za drenički kraj
na Kosovu, koji su naseljavali isključivo Albanci. Za
"albansku stranu" su, međutim, najveću zagonetku predstavljale tri šarplaninske
župe, Sirinić, Sredska i
Gora, jer su bile naseljene većinskim nealbanskim stanovništvom (Srbima, Muslimanima i Gorancima), a zajedno sa Šarom predstavljale su prirodnu etnodelnicu
između kosmetskih Albanaca i sunarodnika u zapadnoj Makedoniji, što je u mnogome otežavalo
ostvarivanje kompaktne albanske teritorije.
Međutim, u vezi s tim, tadašnji viđeni albanski intelektualci, koji su
imali pravo na izdvojen stav, bili su jednoglasni. Dr Redžep
Ćosja,
istoričar književnosti
i političar, tvrdio je da je jedini mogući epilog svih "teritorijalnih
procesa" ujedinjenje celog Kosova sa Albanijom (što je "znatno bolje
za sve nego dve albanske države"), a "podela
Kosova nije rešenje
kosovskog pitanja. To je, po njemu značilo samo jedno - "uvod u rat".
Škeljzen Malići je mislio da je najbolje rešenje
za sve privremeni međunarodni protektorat nad svima, pogotovo nad Srbijom, a da
je "podela Kosova jedna od mogućih ratnih
opcija", koja bi Kosovo svakako pre odvela u zagrljaj
Albaniji nego u nezavisnost. Azem Vlasi zastupao je tezu da eventualna,
a nemoguća "podela Kosova, potvrđuje to i
slučaj Bosne i Hercegovine, znači užasan
rat!".
Dve godine kasnije, 1996, stvari je iz
ležišta ponovo pomerio jedan intelektualac, tadašnji predsednik SANU Aleksandar
Despić, i to na godišnjoj skupštini ove institucije. On je izneo ideju o
podeli Kosmeta, ali ne razmenom teritorija
(odnosno ne amputacijom), nego svojevrsnim razgraničenjem. Motiv je video u
činjenici da bi Albanci, ako ostanu u Srbiji, uskoro prestali da bude manjina:
"Kroz dvadeset ili trideset godina Srbija će postati zemlja s dva naroda
slične brojnosti - dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren".
Despić je predložio da počnu "razgovori sa onima koji upravo
insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilaženju i razgraničenju, kako se ne bi ponovila tragična
iskustva neposredne prošlosti".
Iz nekih razloga tada je bio napadaniji
nego Ćosić sa svojim deobnim konceptom.
Tada veoma relevantan državno-crkveni faktor, vladika raško-prizrenski Artemije, sublimirao je odnos prema takvoj ideji na ovakav način: "Svaki govor ili ideja o podeli Kosova isto je što
i izdajstvo Vuka Brankovića, pa bilo da to dolazi od akademika,
predsednika Republike ili bilo koga drugog. To nije rešenje
za Kosovo, ni za Srbe, ni za Albance. Albancima je i celo Kosovo malo da im se
dade ovako kompletno, a kamoli deo. Oni na to ne pristaju. A Srbi, zar će
pristati?! Bože sačuvaj! Nikada i ni po koju cenu. Mogu da
prodadu Kosovo, mogu da ga otuđe, mogu sve, ali ne sa blagoslovom i
pristankom Srba!".
Samo
jednom se deli
Usledile su godine u kojima je na Kosmetu bilo svega (tačnije svake vrste
nasilja nad svakim) samo ne filigranske "diplomatske" analize
prednosti podele pokrajine nad otcepljenjem ili nekom drugom vrstom
"odlaska" Kosova iz Srbije, odnosno iz SRJ. Na protiv, ne samo
secesionistički kosovski i međunarodni faktori, nego i srpska vlast učinili su
ključne, završne korake koji su doprineli da 1999. dođe do neskrivene okupacije
Kosova (međunarodnog protektorata) i njegove fizičke amputacije od državnog
organizma Srbije (uz dodatno bombardovanje i sakaćenje cele Srbije). To što je
Kosovo do daljnjeg ostalo u okvirima tzv. ustavno-pravnog poretka Srbije bila
je najobičnija poštapalica političkih kukavica ili zaslepljenih politikanata,
koja je samo pomogla da Kosovo kasnije ode - u celini.
Tek je 2002. godine, u sasvim specifičnim okolnostima, u
kojima ni Srbija ni Kosovo nisu ličili na one od pre samo nekoliko godina, više
retorička nego politički smislena priča o eventualnoj podeli Kosova obnovljena
je tek da bi se i Srbija i svet podsetili da problem Kosova - uopšte postoji.
Kosovski intelektualac Adem Demaći podseća da je nešto takvo teorijski
moguće ali da ne može
da se uradi veštački. "To može
posle deset, dvadeset, četrdeset godina zajedničkog života; možda
će život sam terati, ujediniti neke grupe ljudi da bi se
moglo živeti bolje, ali veštački
putem, putem sile da se postavljaju neke granice i teritorijalne podele - nije način. To će produžiti
neslobodu i koštati obe strane, možda i sve tri strane, i na kraju će se ustanoviti da to nije prava politika, da to nije
pravi način, jer Srba ipak ima suviše malo da bi mogli da zauzmu tako značajan deo prostora". Ugledni i autoritativni
Demaći je, pri tom, imao u vidu Ćosićevu procentualnu podelu Kosova na srpski i
albanski deo, ali treba u njegovoj formulaciji osetiti mogućnost za podelu po
nekoj drugoj, "primerenijoj" proporciji.
Te godine se i premijer Đinđić pismima obratio predsednicima SAD, Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Rusije sa zahtevom za otvaranje "učmalog"
kosovskog pitanja, jer je zaključio da će, ako se sa srpske strane ništa
ne preduzme, nezavisnost Kosova u takvim okolnostima doći sama po sebi. Kao konačni model rešenja Đinđić je pred sobom imao - podelu Kosova.
Izgleda da je, i pored vršljanja albanskih lobija po
američkoj administraciji, Đinđićeva "ideja" tamo registrovana kao
relevantna. Neposredno pre Đinđićevog ubistva, tokom i povodom Molitvenog
doručka 2003. godine, nekakva podela Kosova je bila tema razgovora (makar to
neki nazivali i čavrljanjem) između srpskih gostiju i američkih domaćina, a
"naši" su problem sveli na sledeću logiku: "Ako mi od celog Kosova dobijemo pola,
Albanci će kao i do sad, ali sa još
većom žestinom, nastaviti da kidišu
na tu polovinu, baš kao što sa istom snagom kidišu
i traže ovo celo. Oni tu podelu nikada ne bi prihvatili. S
druge strane, ako bismo pristali da oni dobiju polovinu teritorije, mi bismo
tim potpisom ozakonili katastrofalnu grešku sa trajnim posledicama, jer
bi to predstavljalo uvod u produbljivanje krize na jugu Srbije, koju
njihovi lideri nazivaju Istočnim Kosovom... Sve da im damo i celo
Kosovo, oni će tražiti jug Srbije, tj. "istočno
Kosovo". A kada bi se tu učvrstili proširili
bi svoje akcije i dalje na sever prema Nišu i prema Raškoj
oblasti".
Ergo, podela se po toj matematičkoj logici pokazala kao elementarno
bespredmetna, pa su je domaćini, čini se, tako i shvatili.
Godine 2004. oni koji su bili za opciju kantonizacije Kosova po etničkim
šavovima (više po uzoru na švajcarski nego na bosanski model) bili su malo
glasniji od klasičnih "delilaca" Kosova. Jedan od onih koji je
smatrao da podela
Kosmeta nije idealno rešenje, ali da je maksimum koji se u tom trenutku
mogao dobiti bio je istoričar Čedomir Antić, koji je vlastima predlagao
da "insistiraju na uspostavljanju tzv. zelene linije, po uzoru na Kipar. U
srpskom kantonu bili bi sever Kosova i Metohije, plus deo oko Gračanice. Tako
bi u taj entitet ušlo 90 odsto Srba. U tom entitetu bi bilo
albanskih enklava, pa bi na tom osnovu mogla da se uspostavi bezbednosna
ravnoteža
sa srpskim enklavama u albanskom entitetu". Za takvo rešenje
rekao je da je "najrealnije", dok je sve ostalo
"zavaravanje".
U Vašington
postu
je marta 2004. objavljen tekst Mortona Abramovica, svetski poznatog
lobiste (između ostalog i) iz Međunarodne krizne grupe, je počeo rečenicom:
"Sada je jasno da Kosovo treba podeliti"!
Četiri godine kasnije, 2008, posle proglašenja Deklaracije o nezavisnosti
Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić u dva navrata pominje podelu Kosova
"ukoliko druge varijante propadnu". Nadriteoretičari društvene zbilje
bacili su se u suptilnu analizu istorijske i političke nepodobnosti takvih
ideja sa najvišeg mesta, previđajući, baš kao i Tadić, jedan nimalo suptilan
detalj - da se Kosovo već otcepilo, i to u celini. Lepršavost, lakovernost i
usputnost kojim je ovaj problem eksponiran pred srpskom i međunarodnom javnošću
olakšali su američkom ambasadoru u Srbiji Kameronu Manteru i vrhu
UNMIK-a da procene kako od podele - nema ništa. Šta je podeljeno, podeljeno
je.
A
Borko?
Početkom 2011, tačnije tokom zasedanja Evropskog parlamenta povodom ratifikacije
SSP-a potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću navodno je
nezvanično poručeno da Srbija ima dozvolu da sa Kosovom pregovara promeni
granica (što
su naši
preveli kao "o podeli"), ali ne i o statusu Kosova?! Ostalo je
nejasno da li bi taj "paket" podrazumevao razmenu teritorija (Preševo i
Bujanovac za sever Kosova) ili podelu Kosova uz netaknut "ostatak
Srbije". Kao nepreskočiv kamen spoticanja odmah se pojavilo tumačenje da
bi u tom slučaju trebalo da prvo Srbija prizna nezavisnost Kosova, da bi se pod
patronatom međunarodnih faktora razgovaralo o novim granicama. Plus posledice
te promene u Makedoniji, BiH... I, naravno, odmah su svoj doprinos ideji
(odbijajući, svakako) dali svi koji se osećaju važnima, čak i oni koji ni
dan-danas ne bi umeli da Kosovo pokažu na geografskoj karti.
Dok je
ovaj tekst nastajao, krokodile u kosovskoj bari je stavom o "podeli Kosova
kao najrealnijem rešenju"
podbadao Ivica Dačić, čiji su državna funkcija (ministar policije i
zamenik predsednika vlade) i partijski pedigre (njegova SPS je dobrim delom
direktno odgovorna za sve negativno što se u
prelomnim trenucima dešavalo
na i sa Kosovom) sami po sebi ekskluzivni. Takvi da je, zbog takve izjave,
kosovski autoritet Marko
Jakšić podsetio nadležne da Dačića mogu da
kazne i desetogodišnjom robijom "zbog podrivanja
ustavnog poretka". To što Jakšić nije to isto tražio i za
predsednika države Borisa Tadića kad je govorio isto kao Dačić, samo
upotpunjava tračersku i politikantsku osnovu svake ovdašnje politike. U daljem
toku događaja Dačića je "principijelno" podržala potpredsednica iste
vlade Verica Kalanović, što dodatno uozbiljilo temu.
Pridajući izuzetan značaj Dačićevom rejtingu, javio se i Danijel Server, stručnjak Centra za evroatlantske odnose iz Vašingtona, stajući na stranu protivnika svake
podele, jer bi, navodno, nužno i gotovo automatski vodila dodatnoj
dezintegraciji i Srbije i okruženja.
Iz svih ovih (samo) opštih podsećanja, ali i na osnovu notornih, očiglednih
činjenica koje se slažu pred očima svakog građanina Srbije, jasno je da bi
nekakva podela Kosova danas mogla da bude pre nedostižan san nego
poslednje što bi, navodno, iko u ovoj državi trebalo da učini. U situaciji kada
je skoro 80 država priznalo "kompletno" otcepljeno Kosovo, naklapanje
o ustavno-pravnom jedinstvu Srbije sa Kosovom kao sastavnim delom, ili o svetoj
preambuli Ustava Srbije, kojeg je u ovoj državi menjao kako je ko stigao, po
čukama, podrumima i po društvima u ćoškovima, u situaciji kada je Srbija,
svojom voljom i zaslugom, bez igde ikog svog i kada od nje beže svi, pa
i sama od sebe - nekakava pametna i logična podela bilo bi najbolje što se
Srbiji desilo otkad je neka morbidna sila spojila ovakve Srbe i onakve Albance
na istom parčetu zemlje.
Možda jednog dana i zasad jadni Borko postane sveti ili barem blaženi,
ako se ispostavi da nejaka pleća naivno i čak tragikomično podmeće samo zbog
toga što je takva i kukavička država koja ga je opunomoćila.
Zašto bi podela nedostižnog bila "puna
kapa"
- Zabluda je da je Kosovo
"oduvek" Srbija, ili obrnuto. Granice Srbije, pa i u
kontekstu današnje teritorije Kosova, bezbroj su puta menjane, nekada u korist Srbije,
nekada na njenu štetu, zavisno od njene snage, odnosa u svetu i snage statusa
srpskih saveznika, odnosno direktnih pokrovitelja;
- Nikada u
svojoj istoriji, kao za poslednjih dvadeset godina, Srbija
nije ostala praktično bez saveznika i manje sposobna da utiče
na vlastitu sudbinu;
- Otkako je
formirana u sadašnjim granicama, a to je prema
istorijskim merilima bilo u sasvim bliskoj prošlosti (što znači
da je prethodno bila u nekim drugim granicama), srpska vlast nije
ni znala ni mogla ni htela da nasleđenu kompleksnu problematiku Kosova rešava
racionalno, u skladu sa ovozemaljskim a ne nebeskim zakonima;
- Bez obzira
što su kosovski Albanci praktično od prvog trenutka suživota
sa ostalima na Kosovu živeli paralelan život, bez mnogo dodirnih tačaka, bez pokušaja
i uopšte namere da se integrišu u srpsko društvo, i sami Srbi su im često išli
naruku napuštajući sistematski svoja "ognjišta", bilo
za velike bilo za beznačajne sume novce;
- Tom
navodno "svetom" srpskom zemljom najčešće su u ime Srba gospodarili
besprimerni poltroni i nikogovići, a u
svoja kola su uprezali slične sebi iz albanskog miljea,
što samo po sebi probleme nikada nije rešavalo nego isključivo usložnjavalo i
radikalizovalo;
-
Srbija je decenijama doslovno bacala ogroman novac na
Kosovu u istorijskim situacijama kada je bilo očigledno da od toga
nema ama baš nikakve koristi i da, na protiv, njime plaća albanski front
protiv sebe;
-
Srbija je sistemskim merama, trajno,
omogućavala da "kosovsku politiku" vode oni koji su prvi napustili
Kosovo i sa vrećama novca se uhlebili u Beogradu...;
-
Srbija od 1999. godine de facto sa
Kosovom nema ništa...;
- Srpska vlast
nikada nije raščistila dilemu da li da se na Kosovu bori za teritorije ili za
stanovništvo. U konačnom zbiru dovedena je u situaciju da izgubi i jedno i
drugo...
Gde je alibi
za zastavice?
Zvanične
zastave Republike Srbije i Republike Kosovo ispred Borka Stefanovića tokom
"pregovora" u Prištini samo su nastavak diplomatskog
bauljanja koji Srbija sebi dozvoljava bez preke potrebe i vidljivog razloga.
Bez obzira što je manipulisanje tim državnim simbolima ocenjeno
kao provokacija, može se smatrati glupošću srpske strane jer
je apsolutno - očekivano.
Inače, relativno detaljna uputstva za ponašanje srpskih predstavnika u susretima sa kosovskim, u formi
"zaključka" je propisala Vlada Srbije još oktobra 2007. godine, dakle pre proglašenja nezavisnosti Kosova i valjda je naslućujući.
U tom zaključku se faktički svim državnim službenicima nalagalo da, kada kao članovi delegacije Republike Srbije predstavljaju Republiku Srbiju, intervenišu kod države organizatora ili domaćina i ishode prihvatanje naših stavova; izraze protest organizatoru ili domaćinu ili da, u krajnjem slučaju, demonstrativno napuste skup u sledećim situacijama:
1. ako su s druge strane predstavnici privremenih organa KiM koji nastupaju samostalno, a ne u sastavu delegacije UNMIK-a; 2. ako predstavnici privremenih organa KiM jesu u sastavu delegacije UNMIK-a, ali iznose stavove samostalno i oni se smatraju stavovima privremenih organa KiM; 3. ako delegacija UNMIK-a ima
tretman i označena je kao državna delegacija, a ne kao međunarodna organizacija, odnosno kada su članovi UNMIK-ove delegacije navedeni u spiskovima i raspoređeni na način i na mesta predviđena za delegacije država; 4. ako se u međunarodnom dokumentu
navodi Kosovo i Metohija, a da, shodno
Rezoluciji SB UN 1244 i praksi SB UN nema reference "Kosovo,
Srbija", "Kosovo/Srbija", "UNMIK/Kosovo",
"Kosovo/1244 RSC", kao i u slučajevima kada se u istupanju i propratnim tekstovima koriste reči poput "susedna država Kosova" ili
druge reči kojima se negira postojanje Republike Srbije kao međunarodnog pravnog i
političkog subjekta.
U februaru 2009, dakle
skoro godinu dana posle proglašenja kosovske nezavisnosti, Vlada je usvojila
inoviran "zaključak" kao pravilnik o
ponašanju, sa neznatnim izmenama u odnosu na prethodni.
Razlika se odnosi na situaciju kada su svi prethodni uslovi
ispunjeni, ali u sastavu kosovske delegacije nema predstavnika UNMIK-a (odnosno
međunarodnog službenika). Tada skup treba da napusti samo šef
delegacije, nakon što uputi protest organizatoru i domaćinu skupa, dok ostatak delegacije ostaje i nastavlja rad.
To se odnosi na sve skupove međunarodnih organizacija, kao i regionalnih
organizacija i inicijativa u kojima je UNMIK/Kosovo član, odnosno učesnik.
Isto tako, novost je da na skupovima tehničkog i ekspertskog
karaktera, kao i na skupovima u organizaciji nevladinih organizacija,
strukovnih udruženja i privrednih asocijacija, na koje su pozvani
predstavnici države, ne treba kao
uslov postavljati da u delegaciji, uz
predstavnike privremenih organa samouprave na KiM, obavezno bude i predstavnik
UNMIK-a. Drugim rečima, u
slučaju da sastanku ne prisustvuje predstavnik UNMIK-a, delegacija Republike
Srbije - ne napušta
skup. Izuzetak su skupovi
tehničkog i ekspertskog karaktera u okviru regionalnih organizacija i
inicijativa u kojima je UNMIK/Kosovo član, gde je, dakle, i dalje potrebno
insistirati da predstavnik UNMIK-a bude šef delegacije.
Jasno je da se Borko Stefanović nije mogao uklopiti ni u
jednu od ovih formi, pa je dobro (ili loše!?) što je uopšte izvukao živu glavu, a kamoli alibi za tolerisanje "neprijateljskih"
obeležja na stolu ispred sebe.