Uvodnik
(Pr)osudite
sami
Ono malo
duše
Milovan Brkić
Na
Vidovdan prisustvovao sam proslavi krsne
slave Žandarmerije. Kolega
Milan Glamočanin, koji u Tabloidu rukovodi odeljenjem za kontraobaveštajnu zaštitu
i piše istraživačke tekstove o korupciji i kriminalu upravljačke
elite, i ja, pozvani smo od
strane komadanta Žandarmerije generala Bratsilava Dikića na ovu
svečanost. Bili smo veoma iznenađeni
pozivom, ali smo odlučili da
se pojavimo na poligonu u Makišu...
I
naša pojava je iznenadila neke policijske funkcionere.
I
dok smo se pozdravljali sa starim prijateljima, zamenikom direktora policije i načelnicima
uprava, shvatio sam da je srpska
policija surovo podeljena. Proslavi nisu prisustvovali direktor policije i njegovi ljudi,
kojima, izgleda, još rukovodi Miodrag
Rakić, bivši šef kabineta,
bivšeg predsednika
Srbije.
Svojim očima sam se uverio da
ministru policije, u minule četiri godine,
nije bilo lako da bude
na čelu ministarstva
kojim su rukovodili otuđeni centri moći. Na tom mestu sam saznao
da su u policiji,
po sistematizaciji, popunjena skoro sva radna mesta.
Rado ljudi i žene idu
u policiju i žandare. Sigurna je plata, a banda bivšeg srpskog
predsednika zapošljavala je svoje članstvo, da im
čuvaju leđa.
Na
Vidovdan, na poligonu u Makišu, zatekla me je i vest da je gospodin
Dačić dobio mandat od predsednika
Srbije (ne od Borisa Tadića!), da sastavi novu
Vladu Srbije. Podišli su
me žmarci. Iskreno govoreći, uzradovao
sam se, i tu radost sam
podelio sa prisutnim generalima.
Srbija je pred bankrotom, glad, nemaština, beznađe svakodnevno
uzimaju danak. Ljudi, žene deca,
stari padaju kao snoplje. Umiru
od smrti! Nova vlada, mislim u sebi, imaće težak
zadatak, i velim, ako je gospodin
Dačić dobio mandat od predsednika,
onda je tu sve rešeno! Glamočanin
mi kaže da je dan ranije potpisan
koalicioni sporazum između Dačića, Vučića i Dinkića.
Nije to srećna kombinacija, ali neka se počne
sa radom.
U
redakciji me je, po povratku, sačekao prijatelj koji ima ženu, strankinju,
koja u Srbiji živi već dve
decenije i sa njom četvoro
dece. Nezaposlen je i izdržava porodicu
teškim i
napornim radom na građevini!
Nešto
zbog vrućine, nešto zbog zamora, obećao
sam mu pomoći kod nadležnih
da reši neka
statusna pitanja. Posle sam potrčao
za njim postiđen
što mu nisam tutnuo neku paru, da
deci spremi ručak. Osećao
sam neopisiv stid što sam ovog
čoveka pustio da ode praznih ruku. Grešku
sam ispravio sutradan.
U
glavi su mi se tih dana rojile
misli i pred
očima izlazile crne slike. Po izrazu lica, prepoznavao
sam ljude na ulici koji
su gladni, i one koji su
na ivici gladi. Ono malo duše u njima godinama je ubijala banda bivšeg srpskog predsednika. Red je, mislim, da im se sada
pruži šansa da ti skotovi
izađu pred sudska veća.
A
onda, u ponedeljak ujutru, samo što se nisam onesvestio, čujem da Aleksandar
Vučić tvrdi da neće dozvoliti tajkunima da smene
kradonačelnika Đilasa,
koji je izabran voljom građana. Udaram po televizoru,
Vučiću pominjem sve po spsiku.
Čovek koji je optuživao Đilasa da je pokrao stotine
miliona evra, sada ga amnestira!
Prvo, Đilas nije izabran voljom
građana, već voljom odbornika SPS-a!
I
počeo sam da listam Vučićev dosije. Pljačke,
ucena, pare, pare... Ovaj bolesni peder, celog života je služio Šešelju kao lucprda, a onda je sa Tadićevim šefom kabineta
i njegovom pederskom grupom stvorio najopsaniju bandu u Evropi. Đilas mu je finansirao novine, peder balove...Shvatam da Vučić
ne može da se odvoji od te
lopovske družine. Pomoćićemo građanima
da, pre nego što pomru od gladi,
saznaju sve o ovom skotu. Objavićemo u narednim brojevima njegovu biografiju...
Bez motke, nema nam spasa.