Globalno
Bankarske
pljačke i sistem ekonomske diktature svetskih prevaranata (1)
Ubiće
nas bolje sutra
Uloge bankara i njihovih zajmova i
kamata u blagonosnom procesu koji nazivaju progresom, a koji zapravo već odavno
ne znači ništa dobro. Realno gledano taj progres otvoreno preti da će nam
svojim mačem sa dve oštrice iskopati ogromnu masovnu grobnicu. Ubiće nas bolje
sutra, uništiće nas usavršavanje tehnologije, razbi će nas demografska
eksplozija. Zato, kada neko primeti da nam je pretovarena planeta legla do zemlje, da nam energenti i ostali
resursi svetle na rezervi ili da je svetski rat postao jedno moguće rešenje za
opstanak, to nije način da se ljudi zaplaše već su to prvenstveno činjenice
koje treba da zabrinu svakog pojedinca
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Progres kao
poboljšanje uslova postojanja je ustvari iluzija, vrsta laži bez koje
čovečanstvo ne može da se preživi. Još od postanka osuđeni smo da gutamo
laži i da obožavamo razne paralaže
kako bi i negativne promene doživeli kao neku dobrobit. Progres jeste promena
ali svaka promena nije obavezno i korak u bolje sutra. Preterani progres je kao
i sve ostalo kada se pretera. Otrov. Vrlo često su i same ideje nekog novog
progresa u sistemu demokratije, ekonomije ili političke organizacije opasne po
život. Čak i ljudima sa minimalnim koeficijentom inteligencije je jasno
da i najbolje ideje mogu da budu ko šumske pečurke. Na oko jestive, a ustvari
otrovne.
Kako preživeti progres
Kako je moguće
da čovek kao najpametniji stvor na svetu u isto vreme je jedini koji uništava
svoju planetu. Zašto seče granu na kojoj sedi. Neki naučnici imaju odgovor na
ovu anomaliju mozga. Činjenica je da smo
mi tehnološki i socijalno razvijeni, ali je isto tako činjenica da je taj
razvoj naišao mnogo brže nego fizički razvoj samog ljudskog mozga.
Današnji čovek je ostao sa gotovo potpuno istim brojem
vijuga kao njegov čukun-pradeda iz kamenog doba. Tako i ideja PROGRESA nije u
skladu sa svojim vremenom jer je nastala polovinom XIX veka. Tada je zaista progres nešto značio. Odnosio se na usavršavanje
mašina tokom industrijske revolucije, na ulazak u demokratsko društvo i slično
ali ne i na ljudsku psihu. Gledano kroz
mikroskop, naš se mozak nije mnogo izmenio u poslednjih 50.000 godina. A to je
ipak samo jedan tren u odnosu na istoriju ljudskog mozga. Svega 0,2 odsto
perioda od ukupne istorije ljudskog roda. Znači da je čovek proveo 99,8 odsto
svoga vremena kao skupljač plodova i lovac na mamute. Drugim rečima, mi smo još
uvek divlji ljudi koje samo obrazovanje i navike drže u okviru zakona i
tradicija ovoga doba.
To je otprilike isto kao kada jedan kompjuter ima
moderne programe na hard disku koji je star 100.000 godina. Sa mozgom koji je
stvoren za refleksno preživljavanje u ledenom dobu mi razmišljamo, vodimo
politiku, ekonomiju, konstruišemo svemirske brodove. Naš mozak je idealan za
brza razmišljanja i kratkoročna planiranja. Evo lava, beži ili uzmi motku da se
braniš. Uloga potpuno dovoljna za krapinskog čoveka ali danas na ivici
mogućnosti za savremeni način života. To je prvi razlog svih nelogičnosti koje
onemogućavaju da se gleda dugoročnije na sudbinu planete i ljudskog roda.
Egoizam je samo normalna posledica prevaziđenog tipa mozga koji u glavama nose
naše elitne glavonje.
Mravinjak
Od propasti Rimskog carstva do Kosovskog boja celo
čovečanstvo se umnožilo za samo 200 miliona duša. Danas se za tri godine nabije
isti broj ljudi na ovoj već prenaseljenoj planeti i to nije kraj. Od sedam
milijardi ljudi samo dve milijarde imaju neke normalne uslove života, neki
standard koji podrazumeva stan, zaposlenje i prevozno sredstvo. Problem je u
tome što i ostalih pet milijardi traže iste uslove života. Tako se naša ideja
beskonačnog progresa standarda i ekonomije
suočava sa resursima sveta koji su ograničeni i sve ređi.
Dve milijarde bi mogle dugo da žive u normalnim
uslovima ali mi smo sve bliže dvocifrenom broju milijardi nego ovom
idealizovanom i moralno neprihvatljivom broju. Ko može da opravda ideju da bi
najbolje bilo da se uništi dve trećine stanovništva. Ali ko može da prihvati da
jedan Amerikanac ima prava da troši 50 puta više od nekog Afrikanca ili da
zagađuje sto puta više Zemlju. Matematički je dokazano da planeta Zemlja ne bi
izdržala da naprimer cela Kina dostigne nivo standarda Zapadne Evrope. Jednostavno
ne bi bilo dovoljno resursa za sve. Ili oni ili mi. Deset odsto Kineza već ima
standard, ali to je i maksimum koji je teško prevazići, a da ostalim
privilegovanim ne spadne kvalitet života. Tako je bar po studiji koju je
nedavno objavio TV Arte i koja je uzbudila Francuze, i onako plašljive
pred neizvesnom sutrašnjicom. Jer
planeta je kao neko bogato nasledstvo u banci. Dok se troši samo kamata sve je
uredu ali kada počne da se živi od glavnine kapitala, kraj nije daleko. Progres
je zamka civilizacije. Sistem ekonomske diktature koju vode bolesni mozgovi. I lovci na mamute
su verovali da će uvek biti plena u izobilju pa evo gde su danas nema više ni
jednog mamuta, sve su ih pojeli. Danas bankari misle da će uvek biti neke dobre
zarade i da će akcije da skaču do beskonačnosti, ali i ne vide svoje sličnosti
sa lovcima na mamute.
Dug je dug
Niko ne pominje mnogo stare običaje na kojima počiva
svet. Tako je gotovo biblijska tajna da je od pamtiveka važilo pravilo da se
neplaćeni dug posle izvesnog vremena oprosti i sve krene iz početka. Dug koji
guši dužnika takođe šteti i ekonomiji onoga ko je dao zajam. Tako je bilo u
celom svetu sve do kasnog rimskog doba. Naravno to je bilo moguće dok su
uglavnom zajmovi bili delo državne kase.
Ali kada se prešlo na privatne pozajmnice više nikome
nije padalo napamet da otpiše dug. Po prvi put to se desilo kada su bogati
Rimljani napali Spartu jer su tamošnji vladari hteli da ponište dug i iniciraju
ekonomiju na zdravijoj osnovi. Treba naglasiti da to nije uvek bila vrsta
humanitarne injekcije jer su u međuvremenu naplaćene kamate često pokrivale
celu sumu inicijalne pozajmnice. Država nije zaradila ali nisu ni izgubili jer se u međuvremenu vrtela ekonomija i ljudi
su normalno živeli. Rimski oligarsi nisu mnogo marili da narod ima šta da jede
jer dug je dug i u ime te poslovice uništili su i doveli do propasti pola
sveta. Samo da bi njima bilo dobro.
Danas je Stari Rim zamenjen Amerikom i njenim
pljačkaroškim saveznicima koji bi radije uništili pola čovečanstva nego da
zaborave dug koji je i onako već vraćen u vidu kamate. Ali kamata i jeste ono
što zapravo interesuje ove moderne ljudoždere. Jer kamata je njihova plata oni
od toga žive. Na pitanje koliko ceo svet može da bude prezadužen jedan je
bankar odgovorio ovako. Vrlo je lako to izračunati, saberite sve prihode u svim
zemljama sveta i to je maksimum koji možemo uzeti kao kamatu. Drugim rečima
glavnina pozajmice nije bitna jer je to i onako samo fiktivna lova. Ono što je
realno i od čega žive gnjide parazita su kamate.
Ceo svet ima da radi da samo za kamate. To je ideal
kome stremi bankarska mafija. Da im
večno nešto dugujemo, sve dok ne proradi usrana motka i dok sami dužnici ne
odluče da se dug poništi da se krene iz početka. Problem koji ovde nastaje je
više tehničke prirode jer su glavati moćnici dobro naoružani i bojevim glavama
pa onaj polazak iz početka može biti i polazak od nultog stepena civilizacije,
iz kamenog doba.
Naši čitaoci su navikli na kataklizme, i prazna
obećanja pa su možda i otporniji na buduće prevare i tragedije koje su na
vidiku. Lako se može desiti da samo mi preživimo kraj sveta jer smo otporni i
navikli i na gore uslove preživljavanja poslednjih nekoliko decenija.
Nastaviće se