Feljton
Ispovest ekonomskog
ubice: "...Dužnost nam je bila da uništavamo!" (2)
Povratak na mesto zločina
Prikriveni ekonomski
ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj
njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne
za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...
Oružja
ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks,
a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica.
Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions
of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet
počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti
najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...
Džon Perkins
Glavni grad
Ekvadora, Kito, prostire se po vulkanskoj dolini visoko u Andima, na
nadmorskoj visini od devet hiljada stopa. Stanovnici grada, koji je nastao puno
prije nego što je Kolumbo došao u Ameriku, navikli su gledati sneg na obližnjim
vrhuncima usprkos činjenici da žive tek nekoliko milja južno od ekvatora.
Grad Šel, granična ispostava i vojna baza,
zasečena u džunglu ekvadorske Amazone da bi služila naftnoj kompaniji čije ime
nosi, približno je osam hiljada stopa niži nego Kito. Grad nastanjen uglavnom vojnicima, naftnim
radnicima, te urođenicima iz plemena Suar i Kečua koji rade za
njih kao prostitutke i težaci...
Da bi putovao iz jednog grada u drugi moraš ići putem
koji je mučan, ali dojmljiv. Meštani kažu da dok putuješ doživiš sva
četiri godišnja doba u jednom jedinom danu!
Iako sam mnogo puta vozio tim putem nikad se nisam
umorio od spektakularnog prizora. Puste stene išarane vodenim slapovima uzdižu
se postrance. Na drugoj strani zemlja se iznenada ruši u dubok ponor gdje reka Pastaza,
glavna pritoka Amazone, krči svoj put niz Ande...
Davljenje u dužničkom
ropstvu
Pastaza
donosi vodu u Atlantski okean sa lednika Kotopai, jednog od najviših
aktivnih vulkana na svietu, a ujedno i božanstva iz doba Inka, udaljenog više
od tri hiljade milja.
Godine 2003. krenuo sam iz Kita automobilom Subaru
autbek i uputio se u Šel s misijom koja je bila drugačija od bilo kakve
koju bih očekivao. Nadao sam se da ću pomoći zaustavti rat koji sam puno prije
toga pomogao započeti.
Kao što se
događa u mnogim slučajevima za koje mi, EHM-i, moramo preuzeti odgovornost, to
je rat za koji doslovno ne zna niko izvan zemlje u kojoj se rat vodi. Bio sam
na putu da se sretnem sa Suarima, Kečuama i njihovim komšijama Akuarima,
Zaparima i Sinhiarima - plemenima koja su odlučila sprečiti da im naftne
kompanije unište domove, porodice i zemlju, pa čak i ako u tom procesu budu
morali umreti.
Njima je to bio rat za preživljavanje njihove
dece i kulture, dok je za nas to bio rat zbog moći, novca i prirodnih izvora. To je deo borbe za dominaciju u svijetu i dio sna nekoliko pohlepnih
ljudi, sna o globalnoj imperiji.
Upravo to je ono što mi EHM-i najbolje radimo: gradimo
globalno carstvo...
Mi smo elitna grupa muškaraca i žena, koja se
služi međunarodnim finansijskim ustanovama da bi stvorila uslove koji će druge
narode učiniti podložnima korporatokratiji; ona upravlja našim najvećim
kompanijama, našom vladom i bankama.
Poput njihovih pandana u mafiji, i EHM-i donose povlastice. One se sastoje u
kreditima za razvoj infrastrukture - električnih centrala, autoputeva, luka,
aerodroma ili industrijskih postrojenja. Uslov takvih kredita je da
projektantske i konstruktorske firme baš iz naše zemlje moraju ostvariti sve te
projekte.
U suštini, većina novca nikada ni ne odlazi iz
SAD, on se jednostavno preusmeri iz bankarskih kancelarija u Vašingtonu u razne
institucije u Njujorku, Hjustonu ili San Francisku.
Uprkos činjenici da se novac vraća gotovo odmah u
kompanije koje su deo korporatokratije (a ona je davalac kredita!),
zemlja primalac mora sve to vrati, i iznos glavnice i kamatu.
Ako je neki EHM sasvim uspešan,
krediti su toliko visoki da je dužnik primoran nakon nekoliko godina kasniti s
isplatama duga. Kad se to dogodi tada mi kao mafija zahtevamo naš deo kolača. On obično uključuje nešto od sledećega: kontrolu glasanja u Ujedinjenim
nacijama, postavljanje vojnih baza ili pristup prirodnim izvorima, kao što su
nafta ili Panamski kanal. Naravno, dužnik nam i dalje duguje novac - i
ponovo je na taj način jedna zemlja pridodata našem globalnom carstvu.
Ubijali smo kulturu i
trovali prirodu
Vozeći se od Kita prema Šelu, tog
sunčanog dana 2003. godine, prisetio sam se vremena pre trideset i pet godina
kad sam prvi put došao u taj deo sveta...
Davno sam pročitao: iako Ekvador obuhvata otprilike
površinu Nevade, tamo se nalazi više od trideset aktivnih vulkana, više od
petnaest odsto ptičjih vrsta u svijetu i hiljade još nerazvrstanih biljaka; to
je zemlja najraznovrsnijih kultura i brojnih starih domorodačkih jezika.
Smatrao sam to očaravajućim i svakako osebujnim; ipak reči kojih sam se
prisećao tada bile su čist, nedodirnut i nevin.
...U doba moje prve posete, 1968. godine, Texaco
je tek otkrio naftu u regiji Amazone u Ekvadoru. Danas nafta čini gotovo
polovinu izvoza. Naftovod preko Anda izgrađen je nedugo nakon moje prve posete
i odonda je kroz njega iscurelo više od pola miliona barela nafte u kišnu šumu
- više od dvostruke količine koju je prolio tanker Ekson Valdez (brod
koji je u vodama Aljaske nekontrolisano
ispustio 4 miliona tona nafte, prim. red.).
Danas je za novih 1,3 milijarde dolara napravljen novi
naftovod, dug tri stotine milja, a sagrađen je uz pomoć jednog konzorcijuma što
je organizovao EHM. On obećava da će Ekvador postati jedan od deset vrhunskih
svetskih proizvođača nafte za SAD. Široka prostranstva kišnih šuma su
uništena, makaoi i jaguari su iščezli, tri iskonske ekvadorske kulture su
oterane na rub propasti, a rijeke su se pretvorile u plamteće kloake.
Istovremeno su se urođeničke kulture počele
suprotstavljati. Na primer, 7. maja 2003. godine, grupa američkih advokata, kao
predstavnici više od trideset hiljada domorodaca ekvadorskog naroda, pokrenula
je postupak protiv kompanije Shevron Texaco u vrednosti od milijardu
dolara.
Tužilac tvrdi da je naftni div u razdoblju između
1971. i 1992. godine dnevno izbacio u otvorene rupe i reke više od četiri
miliona galona toksičnih otpadnih voda, voda zagađenih naftom, teškim metalima
i kancerogenim materijama, te da je kompanija za sobom ostavila blizu 350
nepokrivenih otpadnih jama koje nastavljaju ubijati ljude i životinje!
Stvorili smo pakao u
Ekvadoru
Zbog mog kolege EHM i mene, Ekvador je danas u puno
lošijem stanju nego što je bio prie no što smo mi predstavili čuda moderne ekonomike,
bankarstva i inženjerstva.
Od 1970. godine, u razdoblju eufemistički nazvanom
naftni bum, službena stopa siromaštva porasla je od 50 na 70 postotaka,
nezaposlenost se popela sa 15 odsto na 70 odsto, a javni dug povećao se sa 240
miliona na 16 milijardi dolara. U međuvremenu je udeo nacionalnih resursa
dodeljen najsiromašnijim slojevima stanovništva spao sa 20 na 6 odsto.
Na žalost, Ekvador nije izuzetak...
Gotovo svaka
zemlja koju smo mi, EHM doveli u okrilje globalnoga carstva doživela je sličnu
sudbinu. Dug Trećega sveta narastao je na više od 2,5 biliona dolara, a cijena
servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godišnje - što je više
nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje, a dvadeset puta više
nego što zemlje u razvoju godišnje dobijaju od inostrane pomoći.
Više od polovine ljudi u svetu preživljava sa manje od
dva dolara dnevno, a to je otprilike jednak iznos kakav su dobijali početkom
sedamdesetih godina.
U međuvremenu,
1 odsto odabranih porodica Trećega sveta ima ukupno privatno bogatstvo u iznosu
od 70 do 90 odsto svih privatnih finansijskih dohodaka i vlasništva nekretnina
u svojoj zemlji...
Subaru
je usporio i krivudao ulicama lepog letovališta, grada Banosa, poznatog
po svojim vrućim kupkama što potiču od podzemnih vulkanskih rijeka koje teku s
vrlo aktivnog brda Tungurahgua. Uz nas su trčkarala deca, mašući i
pokušavajući nam prodati žvakaće gume i kolače. Tada smo ostavili Banos
iza sebe. Spektakularna scena završila je nenadano čim je Subaru ubrzao
izlazeći iz pravog raja u modernu viziju Danteovog "Pakla".
Gigantsko čudovište prostiralo se od rijeke natraške,
mamutski sivi zid. Njegov beton bio je potpuno neumesan, potpuno neprirodan i u
neskladu sa prirodom...
Naravno, nije
me trebalo iznenaditi što ga vidim. Čitavo vreme znao sam da on vreba iz
zasede. Nekoliko sam ga puta susretao pre i hvalio ga kao simbol EHM
dostignuća. Ipak sam se naježio...
Bili smo gori od
španskih Konkvistadora
Dug Trećeg sveta narastao je na više od 2,5 biliona
dolara, a cena servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godine -
što je više nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje
Taj užasan, neskladan zid je brana koja zaustavlja
reku Pastazu, skreće njen tok vode u goleme tunele izdubljene u planini
i pretvara energiju u elektricitet. To je projekat sa hidroelektranom Agozan,
čija je snaga 156 megavata. Ona daje gorivo industriji koja obogaćuje šačicu
porodica u Ekvadoru, a postala je izvor neizrecivih patnji za poljoprivrednike
i domorodačke stanovnike što žive uz reku. Ta hidroelektrana je samo jedan od
mnogih projekata izvedenih uz pomoć mojih napora i nastojanja ostalih EHM.
Takvi projekti su razlog što je Ekvador sada član globalnog carstva i što Shuari
i Kečue, kao i njihovi susedi, prete ratom protiv naftnih kompanija.
Zbog projekata EHM Ekvador je pun inostranih dugovanja
te je primoran preterani deo svog državnog budžeta odvajati za isplatu umesto
da svoj kapital troši kako bi pomogao milionima svojih građana koji se službeno
ubrajaju među opasno siromašne...
Jedini način na
koji se može iskupiti od dugovanja je prodavanje šuma naftnim kompanijama.
Uistinu, jedan od razloga zašto su EHM bacili oko na tu zemlju, pre svega su
nalazišta nafte u regiji Amazon, za koja se smatra da se mogu meriti s onima na
Srednjem istoku. Globalno carstvo zahteva svoj deo kolača u obliku naftnih
koncesija...
Ti zahtevi su postali hitni nakon 11. septembra 2001.
godine, kad se Vašington prepao da bi snabdevanje sa Srednjeg istoka moglo
zakazati. Uz to, Venecuela, naš treći najveći dobavljač nafte, izabrala je
populističkog predsednika Huga Čaveza, koji se snažno suprotstavlja onome što
on naziva američkim imperijalizmom; zapretio je da će prekinuti prodaju nafte
SAD. EHM su bili neuspešni i u Iraku i u Venecueli, ali su uspeli u Ekvadoru;
sada bismo ovde hteli da iscrpimo sve što vredi...
Ekvador je tipičan primer zemalja u
svijetu koje su EHM slomili ekonomski i politički. Za svakih 100 dolara sirove
nafte iscrpljene iz kišnih šuma Ekvadora, naftne kompanije dobijaju 75 dolara!
Od preostalih 25 dolara, tri četvrtine odlaze na isplatu inostranog kredita.
Većina onog što ostane troši se na vojsku i druge Vladine izdatke - što
ostavlja oko 2,5 dolara za zdravstvo, obrazovanje i programe namenjene pomoći
siromašnima. Na taj način od svakih 100 dolara vrednosti nafte izvučene iz
Amazona, manje od 3 dolara ide ljudima kojima je taj novac najpotrebniji, onima
čiji su životi najviše ometani branama, bušenjima i naftovodima, a koji umiru u
nedostatku jestive hrane i pitke vode...
Među svim tim ljudima - milionima u Ekvadoru,
milijardama po celoj planeti - nalaze se potencijalni teroristi. Ne zbog toga
što bi oni verovali u komunizam ili anarhizam, ili što bi bili sami po sebi
suštinski zli, već zato jer su jednostavno očajni. Gledajući tu branu, pitao
sam se - kao toliko puta svugde u svetu - kada će ti ljudi krenuti u akciju,
poput Amerikanaca, koji su se pobunili protiv Engleske sedamdesetih godina
osamnaestog vijeka, ili pak starosedilaca Latinske Amerike protiv Španije
početkom devetnaestog veka.
Suptilnost uspostave ovog modernog
carstva gotovo da ponižava rimske centurione, španske konkvistadore ili
kolonijalne sile Evrope u XVIII. i XIX.
veku. Mi smo u EHM veštiji... Danas više
ne nosimo mač. Ne nosimo oklop ili odeću koja bi nas obeležila...
Lovci iz senke
U zemljama kao Ekvador, Nigerija ili Indonezija
oblačimo se isto kao tamošnji učitelji ili vlasnici trgovina. U Vašingtonu i
Parizu izgledamo tačno kao bankari ili vladini birokrati. Činimo se skromnima i
normalnima. Posećujemo mesta projekata i lutamo po osiromašenim selima.
Zauzimamo se za čovjekoljublje, razgovaramo sa predstavnicima lokalnih medija o
divnim humanitarnim akcijama koje preduzimamo. Pokrivamo stolove
konferencijskih vladinih odbora svojim golemim nacrtima i novčanim planovima te
poučavamo o čudotvornoj makroekonomiji na harvardskom Ekonomskom fakultetu.
Ipak - a to je vrlo bitna opomena - ako ne uspemo, na
pozornicu stupa mnogo mračniji soj, oni koje mi EHM-i zovemo šakalima, ljudi
koji vuku svoje poreklo direktno iz onih prijašnjih carstava. Šakali su ovde
uvek, vrebaju u senci. Kad se oni pojave državne glavešine bivaju skinute s
vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni,
onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru.
Kad sam prošao pokraj čudovišta, tog zdepastog krupnog
zida od sivog betona koji se uzdiže nad rekom, bio sam vrlo svestan znoja koji
mi je ovlažio odeću i nelagode koju sam osećao u crevima. Usmerio sam se dole
prema džungli kako bih susreo domaći svet, odlučan da se bori do zadnjeg čoveka
kako bih zaustavio ovo carstvo koje sam ja pomagao stvarati i obuzeo me osećaj
krivice.
Počelo je dosta
nevino...
Pitao sam se kako je simpatičan dečak iz sela u Nju
Hempširu uopšte dospeo u ovako prljav posao?
Bio sam jedinac. Rođen sam u srednjoj klasi 1945.
godine. Oba moja roditelja bila su Jenkiji, poreklom iz tri stoleća stare Nove
Engleske; njihovi strogi, moralistički, nepokolebljivi republikanski stavovi
odražavali su generacije puritanskih predaka. Oni su u svojim porodicama bili
prvi koji su pohađali fakultete - uz stipendije.
Majka mi je postala profesorica latinskog u srednjoj
školi. Otac je otišao u Drugi svetski rat kao mornarički poručnik fregate i bio
je zadužen za naoružanu posadu vrlo zapaljivog trgovačkog tankera u Atlantiku.
Kad sam rođen u Hanoveru, savezna država Nju Hempšir, on se oporavljao od
slomljenog kuka u bolnici u Teksasu. Nisam ga upoznao sve dok mi nije bila
godina dana.
Zaposlio se poučavajući jezike na Visokoj školi
Tilton, koja je bila dečački internat u ruralnom delu Nju Hempšira. Kompleks
školskih zgrada stajao je visoko na brežuljku, ponosno - reklo bi se arogantno
- kao toranj iznad istoimenog grada. Ta ekskluzivna institucija ograničila je
upis na oko pedeset studenata, po svakom stepenu devet do dvanaest. Studenti su
većinom bili potomci imućnih porodica iz Buenos Ajresa, Karakasa, Bostona i Nju
Jorka.
Moja porodica nije imala novca, no mi se nismo
smatrali siromašnima. Iako su nastavnici te škole dobijali vrlo niske plate,
sve su naše potrebe bile zadovoljene besplatno: hrana, stanovanje, grijanje,
voda, kao i radnici koji bi nam kosili travu ili čistili sneg. Počevši od mog
četvrtog rođendana, hranio sam se u menzi osnovne škole, uzimao lopte za
fudbalsku ekipu, kojoj je moj otac bio trener, i izdavao peškire u svlačionici.
Kad se šakali pojave, državne glavešine bivaju skinute
s vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni,
onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru
Premalo je reći da su nastavnici i njihove supruge
bili superiorni nad lokalnim stanovništvom. Obično bih slušao roditelje kako se
šale da su oni vlastelini u dvorcu koji vladaju običnim seljacima - građanima.
Znao sam da je to bilo i više nego šala.
Moji prijatelji iz osnovne i srednje škole pripadali
su toj klasi seljaka: bili su vrlo siromašni. Njihovi su roditelji bili
poljoprivrednici, drvoseče i fabrički radnici. Oni nisu voleli "osnovce s
brežuljka", a moji su roditelji za uzvrat bili protiv druženja s
devojčicama iz grada, koje bi nazivali "droljama" i "neurednim
curama". Ja sam od prvog razreda delio s tim devojčicama knjige i olovke,
a tokom godina bio sam zaljubljen u njih tri: En, Prisilu i Džuds...
Moja strast
bila je bez sumnje isto toliko snažna kao strast Lanselota za Guinevere - pa
čak i sklonija tajnosti.
Sa četrnaest godina odobreno mi je besplatno
školovanje u Tiltonu. Na podsticaj svojih roditelja odbacio sam sve što je bilo
u vezi s gradom i nikada više nisam vidio svoje stare prijatelje. Kad su moje
nove kolege u razredu odlazile kući u svoje dvorce i luksuzne stanove, ostajao
bih sam na brežuljku...
Dve bitne slučajnosti
Moji su roditelji bili majstori manipulacije. Uverili
su me da sam privilegovan što imam takvu mogućnost i jednog ću dana za to biti
zahvalan. Pronaći ću savršenu ženu, jednu koja će biti podesna našim visokim
merilima...
Na završnoj
godini dodeljena mi je stipendija za atletičare za Braun i akademska stipendija
za Midlberi (univerzitet u Vermontu), a moj je otac tamo stekao stepen
magistra nauka, pa iako je Braun bio u Ivz ligi, oni su više voleli Midlberi.
"Šta će biti ako slomiš nogu", pitao me
otac. "Bolje je da prihvatiš akademsku stipendiju", i ja sam
popustio.
Po mom utisku, Midlberi je bio samo naduvana varijanta Tiltona,
ali nalazio se u ruralnom Vermontu umesto ruralnog Hempšira. Istina, bio je
namenjen studentima i studentkinjama, ali ja sam bio siromašan, a gotovo svi su
bili bogati. Već četiri godine nisam studirao zajedno sa devojkama.
Molio sam oca da mi dopusti da jednu godinu uzmem
slobodno. Želeo sam se preseliti u Boston i saznati sve o životu i ženama...
Dve bitne slučajnosti koje su mi oblikovale život
odigrale su se na fakultetu Midlberi.
Jedna se pojavila u liku Iranca, sina generala koji je
bio lični savetnik šaha (Reze Pahlavija), a druga slučajnost bila je prekrasna
mlada žena En. Zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva.
Prvi, koga ću zvati Farhad, igrao je fudbal
profesionalno u Rimu. Bio je nadaren fizičkim izgledom atlete, valovite crne
kose i očiju boje lešnika, a poreklo i harizma učinili su ga neodoljivim za
žene. On je na svaki način bio potpuno suprotan meni.
Upoznao sam i En. Iako je ozbiljno izlazila s mladićem
koji je studirao na drugom fakultetu, ona me ipak primila pod svoje okrilje.
Naš platonski odnos bio je za mene prvo iskustvo o tome kako je kad se nekoga
istinski voli.
Farhad me naučio piću, društvu i kako ignorisati svoje
roditelje. Svesno sam odlučio da prestanem sa studiranjem. Odlučio sam da
slomim svoju akademsku nogu, da se osvetim svom ocu... Moje su ocene naglo
pale, izgubio sam stipendiju. U polovini druge godine svesno sam odlučio da
ispadnem... Otac mi je pretio da će me se odreći, Farhad me podržavao.
Uleteo sam u dekanovu kancelariju i rekao da napuštam
školovanje. Bio je to ključni trenutak mog života.
Jedna slučajnost se pojavila u liku Iranca, sina
generala koji je bio lični savetnik šaha, druga slučajnost bila je prekrasna
mlada žena En, zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva
Farhad i ja proslavili smo zajedno u baru moje
poslednje veče u gradu. Pijani farmer, gorostas od čoveka, optužio me da
očijukam s njegovom ženom, podigao me i zavitlao u zid! Farhad je uleteo među
nas, povukao nož i zarezao ga po obrazu. Onda me onaj gorostas izbacio kroz
prozor, napolje na greben visoko iznad Oter Krika. Brzo smo se uputili niz reku
prema našem domu...
Sutradan, kad nas je ispitivala policija s
univerziteta, lagao sam i odbio svako saznanje o incidentu. Ipak je Farhad bio
izbačen. Obojica smo se preselili u Boston, gdje smo delili stan. Ja sam dobio
posao u Hearstovu Record American/Sundaz Advertiseru kao lični pomoćnik glavnog urednika u Sundaz
Advertiseru.
Nastaviće se
O autoru
Američki ekonomista, novinar,
obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28.
januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih
svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork
Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru
(1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa
čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama.
Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg
sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se
njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u
toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i
ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i
geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u
Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim
iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic
Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu,
svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim
dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog
terora, Boris Malagurski.